Уметник и његов пас: Алберто Ђакомети

Ђакометијев бронзани пас задивљује. Био је још лепши док су се крзали његови чудни материјали: помешани гипс и канап или кудеља. Линија његове предње шапе, без наглашеног зглоба, а опет сасвим јасна, толико је лепа да сама самцата одређује гипко држање пса. Јер он лута бесциљно, њушкајући, са њушком спуштеном ка тлу. Сама кост и кожа. Пошто се чудим присуству животиње – једине међу његовим фигурама:

ОН – То сам ја. Једнога дана видео сам себе на улици управо тако. Био сам пас.

А ако је и био изабран најпре као знак беде и самоће, чини ми седа је тај пас изведен као некаква складна шара у којој линија кичме прати линију шапе, али та шара је и дање врховно величање самоће.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.

Икар у мом сну

Augus Roden,

Небо му беше жеља, море укоп,
Има ли лепше намере или богатије гробнице? – Депорто

Поделићу са вама један свој сан. За почетак, дозволите да напишем нешто о начину писања о сновима. Они нису одсањани на начин на који су записани.  Писање доводи у ред, временски и смисаони, оно што је одсањано у сасвим другачијем временском и смисаоном следу. Наиме, време у сновима нема ону форму какву му физика споља намеће. Верујем да неки од вас, као и ја, имају своју свеску у коју записују снове, разуме се оне који им остају у памћењу пошто се пробуде и погледају у прозор, како је то једном написао Милорад Павић.

Сањала сам Икара у цркви. Био је насликан на фресци лево од олтара. Имао је тамна крила, огромна, већа од њега, питала сам се како их је тако диспропориционална у односу на своју величину покретао. Икар грађом свога тела није подсећао на дечака. Мишице су му биле наглашене, снажне. На фресци је био представљен наопако, изгледао је као на некој барокној слици која измешта сцену из уобичајеног угла гледања. Питала сам се откуд Икар у цркви. Црква је имала наглашене куполе, огромне дубине, и била је у тоновима тамног меда. Између мене, ја сам се налазила одмах код врата, и фреске налазиле су се дрвене клупе, свеже лакиране, пресијавале су се.

Била сам у неком старом граду. Била је ноћ, падала је киша. У журби да све обиђем, јер град је био стар, налик француским провинцијским градићима од камена, ушла сам у још једну цркву која је била у потпуности моја имагинација (а то значи да, за разлику од претходне није могла бити, како је то често у сновима, компилација виђеног): дакле, изнутра је то била црква какве виђамо, са истим распоредом елемената, али су фреске биле још необичније. Тешка зелена боја по којој су густо били распоређени мали цветови нежне пурпурне боје била је свуда по зидовима. Цветова је било у огромној количини, стварали су изузетну визуелну густину и ја сам се питала о стрпљењу сликара. Колико мора да је био детаљан и упоран у изради сваког. Тада сам помислила, опет са врата гледајући у те „фреске“, да су оволики цветови за трен замирисали, човек би се угушио од толиког мириса. Наставите са читањем

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Image result for alberto giacometti

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије у ходу, брз у мери да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева „Човек пева после рата“ из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945). Наставите са читањем

Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.