Sfinga Oskara Vajlda

Hiljadu umornih vekova je tvoje…
ti umeš da čitaš hijeroglife na visokim obeliscima od peščara,
govorila si s aždajama i gledala hipogrife.
Kaži mi, jesi li bila u blizini kad je Izis pala na kolena pred Ozirisom?
I jesi li videla Egipćanku kako rastapa svoj prsten za Antonija?
I jesi li videla Kipriju kako ljubi belog Adonisa na katafalku?
Pevaj mi sva svoja sećanja!
Pevaj mi o jevrejskoj devici koja je lutala sa svojim svetim potomkom.
Pevaj mi o onoj mirisnoj sivozelenoj večeri kada si, šćućurena na obali
čula sa zlatnog Adrijanovog broda Antinohov smeh,
telo od slonovače tog retkog mladog roba s ustima kao nar!
Ko behu tvoji ljubavnici?
Ko behu oni što su se borili za tebe u areni?
Ko je bio predmet tvoje Čežnje? Da li te Drudo posedovao svakog dana?
Jesu li džinovski gušteri došli i legli preda te na obalama punim trske?
Možda su krilati lavovi s velikim metalnim bokovima skočili na tebe u tvom grešnom leglu?
Ili su se čudovišni hipopotami teturali prema tebi u magli?

Kako je suptilan i tajanstven tvoj osmeh! Nisi dakle volela nikoga?
Ne, ja znam; tvoj suložnik beše veliki Amon!
Krvlju jaraca i krvlju bikova naučila si ga monstruoznim čudima.
Čisti Amon beše tvoj suložnik! A tvoja ložnica Nil koji se puši!
I svojim iskrivljenim arhaičnim osmehom gledala si kako ga strast preplavljuje i napušta.
Pođimo u Egipat! Bez straha. Samo je jedan bog mrtav.
Samo je jedan bog dozvolio da mu rebra budu probodena kopljem jednog vojnika.
Ali, oni tvoji ljubavnici, nisu mrtvi…
Zašto oklevaš? Idi odavde!
Kucanje tvoje krvi stvara otrovne melodije, a tvoj crni vrat je kao rupa koju je ostavila baklja ili gorući ugalj na saracenskim tapiserijama…
Koja se to furija sa pletenicama od zmija, kao da je izišla iz pakla, nezgrapnim i prljavim pokretima
iskrala iz carstva makom uspavane Kraljice i dovela tebe
u ćeliju jednog naučnika?
Idi odavde, mrska tajno! Užasna životinjo, idi odavde!
Ti budiš u meni sva životinjska osećanja…
Lažna Sfingo! …ostavi me na mom raspeću,
s kojega bledo telo, nepokretno od bola, gleda svet umornim očima,
i plače za svakom dušom koja umire, i plače za svakom dušom uzaludno.

Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog čudovišta. O Vajldovoj pesmi „The Sphinx“ piše u nastavku Mario Prac:

Kao i uvek – a to je posebno tačno za njegove pesme – Vajld na neodoljiv način podseća na svoje izvore (sve retke reči koje se pojavljuju u „The Sphinx“ uzete su iz Floberovog dela „Iskušenja svetog Antonija“) ili bolje svoje reminiscencije: jer, imajući u vidu savitljivu i imitatorsku narav ovog pisca-glumca (glumca ne u profesionalnom smislu, nego u još gorem smislu jedne dijateze), ne bi bilo tipično da je Vajld ubeđen da je glas – kad je samo odjek: i u tome je tragedija (ili komedija) njegove prevrtljive ličnosti.

O Oskaru Vajldu pisao je i jedan naš pisac, Miloš Crnjanski. On se, zapravo, ne dotiče dela o kome mi pišemo, Vajldove poeme „Sfinga“, objavljene 1894, ali ono što je o ovom irskom piscu zapazio nama može biti zanimljivo.

Treba poznavati Vajldov život da bi se uživalo u njegovim knjigama. Kao dobri i raskošni majstori renesanse, on je svoj život držao u rukama svojim kao umetničko delo. Bez ikakve veze sa Engleskom, on je već odavno pisac kojeg ne čitaju mase. Uzimam mu namigivanje na socijalizam, Oskar je daleko od svog zemljaka Šoa, i njegovi sjajni paradoksi o politici i narodima, o bogatstvu i radu iščezli su, dok njegove duhovite rečenice o životu i umetnosti svakim danom blistaju sve više. O Vajldu se uvek pisalo preterano: ili zlo ili dobro. Pre svega, ima više Vajlda. Vajldu liričaru može biti mesta u engleskoj lirici tek u trećem redu. Većina njegovih pesama, punih utisaka iz Svinberna i Kitsa, gubi svu draž kad joj se oduzme sjajna spoljašnjost; ali „Harmides“ i „Sfinks“ su spevovi čudesne lepote.

Tri glavna lica samo su tri obrazine Vajldove: lord koji duhovito prezire sve, slikar koji očajno voli sve što je lepo i mladić koji se strmoglavljuje u uživanje, tražeći da u njemu odgonetne tajnu života. U vatrometu duhovitih rečenica, koje se rugaju svemu, jednako blistaju lepota-reči, kakvih je malo u svetskoj književnosti. Ono što se tu govori opija dušu i čini se da ta knjiga ima moć u koju njen junak veruje. Vajld prosto zaprepašćuje svojim ogromnim poznavanjem lepih stvari. Sve to prosipa se po romanu kadšto nemarno, ali sa beskrajnim bogatstvom. Sigurno je da je najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije, verniji nego francuski „Crveni krin“ od Anatola Fransa.

I kada bude zaboravljen Vajld ironičan psiholog i lakomislen moralist, tek onda će početi da se širi slava Vajlda esteta. Jer, kao estet, on je jedan od najtananijih duhova koji su pisali. I mada je umetnosti prilazio samo sa jedne hedonističke strane jer je možda to zaista jedina sa koje joj treba prilaziti, on ju je ovio jednim tajanstvenim veličanstvom kakvo joj od Grka amo niko nije umeo dati.

I zato će roman „Slika Dorijana Greja“ biti doživljaj za svakoga. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „Lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može. Filozofije se rasipaju kao pesak, jedna vera prolazi za drugom, ali je lepota radost za sva vremena i svojina večnosti“.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citat 1: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Citat 2: Delovi iz kritike Miloša Crnjanskog, u: Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“, preveo David S. Pijade, Feniks Libris, Beograd, 2011.

Fotografije: Frederick H. Evans, oko 1900. (The J. Paul Getty Museum)

Poezija posvećena grčkoj boginji Persefoni

Kore from the Acropolis, 6th century BCE, marble. New Acropolis Museum, Athens.

EDNA ST. VINCENT MILLAY: PRAYER TO PERSEPHONE

Be to her, Persephone,
All the things I might not be;
Take her head upon your knee.
She that was so proud and wild,
Flippant, arrogant and free,
She that had no need of me,
Is a little lonely child
Lost in Hell, – Persephone,
Take her head upon your knee;
Say to her, „My dear, my dear,
It is not so dreadful here.“

 

CECILIA WOLOCH: HADES

Where we go when he closes my eyes
and under what country:
some blue darkness, farther than hell;
a landscape of absence and root and stone.
There are no bodies here,
we dream shapeless dreams –
a constant, cloudless storm.

Mother, I’ll never wake up from him,
I have already traveled too far.
My mouth is the color of his mouth
and his arms are no longer his arms;
they’re mute as smoke, as my first white dress,
and the spear of his name, once ferocious,
dissolves on my tongue
like sugar, like birdsong, I whisper it:
Hades.

 

NIKITA GILL: CONVERSATIONS WITH PERSEPHONE

I asked Persephone,

„How could you grow to love him?
He took you from flowers to a kingdom
where not a single living thing can grow.“

Persephone smiled,

„My darling, every flower on your earth withers.
What Hades gave me was a crown
made for the immortal flowers in my bones.“

 

LOUISE GLÜCK: A MYTH OF DEVOTION

When Hades decided he loved this girl
he built for her a duplicate of earth,
everything the same, down to the meadow,
but with a bed added.

Everything the same, including sunlight,
because it would be hard on a young girl
to go so quickly from bright light to utter darkness

Gradually, he thought, he’d introduce the night,
first as the shadows of fluttering leaves.
Then moon, then stars. Then no moon, no stars.
Let Persephone get used to it slowly.
In the end, he thought, she’d find it comforting.

A replica of earth
except there was love here.
Doesn’t everyone want love?

He waited many years,
building a world, watching
Persephone in the meadow.
Persephone, a smeller, a taster.
If you have one appetite, he thought,
you have them all.

Doesn’t everyone want to feel in the night
the beloved body, compass, polestar,
to hear the quiet breathing that says
I am alive, that means also
you are alive, because you hear me,
you are here with me. And when one turns,
the other turns.

That’s what he felt, the lord of darkness,
looking at the world he had
constructed for Persephone. It never crossed his mind
that there’d be no more smelling here,
certainly no more eating.

Guilt? Terror? The fear of love?
These things he couldn’t imagine;
no lover ever imagines them.

He dreams, he wonders what to call this place.
First he thinks: The New Hell. Then: The Garden.
In the end, he decides to name it
Persephone’s Girlhood.

A soft light rising above the level meadow,
behind the bed. He takes her in his arms.
He wants to say I love you, nothing can hurt you

but he thinks
this is a lie, so he says in the end
you’re dead, nothing can hurt you
which seems to him
a more promising beginning, more true.

 

JO WALTON: HADES AND PERSEPHONE

You bring the light clasped round you, and although
I knew you’d bring it, knew it as I waited,
Knew as you’d come that you’d come cloaked in light
I had forgotten what light meant, and so
This longed for moment, so anticipated,
I stand still, dazzled by my own delight.

I see you, and you see me, and we smile
And your smile says you are as pleased as me
With everything and nothing still to say
All that we’ve saved and thought through all this time
Boils down to affirmation now as we
Stand here enlightened in my realm of grey.

Cerberus wags his solitary tail,
And though the dust of Hell lies round our feet
Your flowers are already sprouting through.
“You came,” “I said I would,” “You didn’t fail,”
“And you’re still here,” “Of course. We said we’d meet.”
“Yes,” “Yes!” “You’re really here! “And so are you!”

We don’t say yet that you will have to go
And Hell return inevitably black
Your flowers fade when parted from your tread
Though this is something we both surely know,
As certain as you come, you must go back,
And I remain alone among the dead.

They say I snatched you from the world above
Bound you with pomegranates, cast a spell
Bribed you with architecture. It’s not so.
Friendship is complicated, life is, love,
Your work the growing world, my task is Hell
You come back always, always have to go.

But here and now, this moment, we can smile,
Speak and be heard, this moment we can share
And laugh, and help each other to be great,
And talk aloud together, all worthwhile,
Our work, our worlds, and all we really care,
Each word shines golden, each thought worth the wait.

And Hell’s poor souls whirl round us as they glide
Off up to Lethe to begin again,
On to new lives, new dawns beyond Hell’s night.
We walk among your flowers, side by side,
Such joys we share are worth a little pain.
You come back. And you always bring the light.

 

RITA DOVE: PERSEPHONE, FALLING

One narcissus among the ordinary beautiful
flowers, one unlike all the others! She pulled,
stooped to pull harder—
when, sprung out of the earth
on his glittering terrible
carriage, he claimed his due.
It is finished. No one heard her.
No one! She had strayed from the herd.

(Remember: go straight to school.
This is important, stop fooling around!
Don’t answer to strangers. Stick
with your playmates. Keep your eyes down.)
This is how easily the pit
opens. This is how one foot sinks into the ground.

Izvor poezije: Pinterest, Poetry Foundation

Slika: Mermerna sklptura Kore (devojke), 6. vek pre nove ere, Atina.

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama

Izložba posvećena Eleusinskim misterijama predstavljena je posredstvom kratkog videa, kao i posredstvom nekoliko predmeta, pronađenih na arheološkom lokalitetu. Eleusinske misterije bile su posvećene Demetri i Kori (reč Kora označava mladu devojku ali, u užem smislu, odnosi se i na Persefonu), antičkim grčkim boginjama, majci i ćerki koje se pominju u kultovima plodnosti.

Misterije su se održavale u mestu Eleusina koje se nalazi severno od Atine. Kako samo ime nagoveštava sadržaj okupljanja mista i vernika u svetilištu nije bio poznat. O ovim misterijama i religijskim kultovima koji su u vezi sa božanstvima plodnosti, preporoda i žetve najbolje je pisao Ervin Rode u svojoj studiji Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka.

Statua Persefone koja je u „letu“ odnosno mlade boginje koja pokušava da pobegne od Hada nastala je 480. godine pre nove ere. Ona je deo izložbe koja se održava u Muzeju Akropolja i vraća me ideji Hajnriha Velflina o renesansi i baroku kao tipološkim odlikama umetnosti. Sledeći Velflinovu podelu, možemo reći da je ova statua Persefone tipičan primer baroknog stila, forme koja je dinamična, otvorena, u nastajanju, forme čiji ideal proporcije iščezava, forme čiji se „interes se ne vezuje za postojanje, nego za zbivanje.“

Još jedan dodatak ovoj temi, iako unekoliko i proširen, jeste jedna etrurska statua mlade devojke, koja se sada nalazi u Metropoliten muzeju u Njujorku. Statua datira iz IV veka stare ere i načinjena je od terakote. Veruje se da je ova statua bila deo nekog svetilišta. Ono što se na njoj posebno ističe je nakit devojke, njene male grudi i neobičan pogled, kao i kosa, oblik koji je drugačiji u odnosu na grčke prikaze.

Nije sigurno da ova figura predstavlja boginju Persefonu, iako su za to božanstvo Etrurci sigurno znali. Međutim, i ovde je reč o Kori, mladoj devojci koja je deo određenog religijskog kulta. Kult Demetre i Persefone naročito je poštovan na Siciliji, hramovi posvećeni ovim boginjama bili su od drveta, a skulpture su se isticale naročitom purpurnom bojom.

Izvor: The Acropolis Museum | Greek Reporter

Rečnik mitova: Menade

Menade, negovateljice i pratilje boga Dionisa: kad ih on nadahne, Menade padaju u zanos (ekstazu) i lutaju poljima, šumama i planinama, uzvikujući ime svog boga. One su ovenčane bršljanom i ogrnute nebridom ili krznom pantera, a opasane su zmijama, koje im ližu obraze. U svom zanosu one uzimaju u ruke i doje divlje životinje ili ih rastržu i jedu njihovo živo meso. Menade su neranjive i raspolažu velikom snagom. Udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Priča se da su menade rastrgle Orfeja i Penteja.

Menade su često prikazivane na grčkim vazama; na ranoarhajskim vazama korintskog i halkidskog kruga one su predstavljene u igri sa silenima i satirima, bez karakterističnih atributa. Na atičkim crnofiguralnim vazama ogrnute su krznom pantera, a katkad su prikazane sa muzičkim instrumentima. Tek na vazama strogog crvenofiguralnog stila one su predstavljene u ekstazi i sa svim karakterističnim atributima (zmije, tirs, srna, buktinja, timpani i dr.). U monumentalnoj skulpturi Skopas je prikazao Menadu u ekstazi (IV vek stare ere). U našoj zemlji, u Tetovu, nađena je bronzana figurina menade (kraj VI veka stare ere), a na jednoj atičkoj crvenofiguralnoj vazi iz Demir-Kapije prikazan je Dionis okružen menadama i erotima (kraj V veka stare ere).

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike: Reljef Menada koje plešu u zanosu, II vek nove ere, Španija.

Herbert List: „Svetlost nad Heladom“

Mnogi umetnici, koje danas smatramo klasicima 20. veka, posetili su Grčku pred Drugi svetski rat. Neki od njih bili su Herbert List i Margerit Jursenar, nama, po liniji njihove estetike, najznačajni. Ne znamo da li je Leni Rifenštal u tom trenutku, krajem tridesetih godina 20. veka bila u Grčkoj, ali znamo da je i ona stvorila svojevrsnu simfoniju pokretnih slika, snimajući Olimpiju, film koji je slavio Olimpijske igre, održane u Berlinu 1936. godine.

Da bi smo dobro razumeli stvaralaštvo nekog umetnika moramo ga prvenstveno staviti i u vremenski okvir, u kontekst njegovog stvaralaškog trenutka. Vizija Grčke kakvu imamo delimično je projektovana zahvaljujući nemačkom uticaju. Antička Grčka estetika i umetnost vizuelno nisu bile u tako kontrastnim tonovima i geometrijskim određenjima kao što su Listove fotografije ili kadrovi Leni Rifenštal, ali mi i danas volimo da idealizujemo Grčku na osnovu njenog „minimalizma“ koji, znamo, nije postojao.

Jursenar, Rifenštal i List su samo neki od umetnika koji su nam antičku Grčku predstavili kao „mirnu veičinu“, „skladno jedinstvo“, nastavljajući idealizaciju na tragu Vinkelmana. Međutim, List nije, za razliku od Leni Rifenštal, objavio svoje delo tokom tridesetih, u periodu nastanka, već kasnije. Onda kada su njegove fotografije došle do posmatrača na nemački mit o Grčkoj se gledalo sa rezervom pa je List svoju zasluženu slavu morao da sačeka još nekoliko decenija.

Margerit Jursenar, takođe, tridesetih boravi u Grčkoj nekoliko godina, putuje zemljama Mediterana, sakuplja građu o Hadrijanu, koju je započela, prema sopstvenim rečima, još tokom Prvog svetskog rata kada je kao devojčica videla Hadrijanovu bistu izvađenu iz Temze u Britanskom muzeju. Kao i List, ona svoje delo objavljuje kasnije, tek 1955. godine. List je posetio Grčku između 1937. i 1942. godine nekoliko puta i na tim putovanjima su nastale priložene fotografije, objedinjene u knjizi Svetlost nad Heladom – Simfonija u slikama (Licht über Hellas – Eine Symphonie in Bildern).

List je planirao da svoje fotografije objavi 1939. godine ali je početak rata obustavio njegove planove. Tokom rata, po nalogu svog izdavača putovao je u Grčku, da bi fotografijama dopunio planiranu monografiju. Međutim, čitav projekat bio je osuđen na neuspeh jer je 1945. godine štamparija bombardovana i svi primerci knjige su uništeni. Njegov minhenski izdavač je konačno objavio knjigu fotografija tek 1953. godine. Međutim, Listove fotografije bile su deo jednog francuskog izdanja iz 1938. godine koje je bilo posvećeno antičkoj književnosti.

Ta knjiga, nazvana Putovanje u Grčku (Le Voyage en Grèce), sadržala je petnaest Listovih fotografija i sadržala je odlomke iz dela Homera, Eshila, Plutarha, Ezopa i drugih antičkih pesnika. To je bila prva publikacija koja je sadržala Listova dela, već tada prepoznata kao vrhunska fotografska ostvarenja. Fotografije iz izdanja Svetlost nad Heladom – Simfonija u slikama priložene su na početku objave dok su fotografije iz izdanja Putovanje u Grčku (Le Voyage en Grèce) priložene dole

Izvor slika: Achtung Photography

Karl Blosfelt: Fotografije cveća

Fotografije cveća nemačkog umetnika Karla Blosfelta (Karl Blossfeldt) podsećaju na, ne toliko osušene primerke iz carsva flore, koliko na okamenjene. Koristeći specifičnu stvaralačku tehniku umetnik je doprineo da posmatrač ima utisak kao da posmatra sepije okamenjenog cveća, skulptura rađenih prema egzotičnom bilju ili modelima od kovanog gvožđa koje bi neki esteta stavio na svoju lepu ogradu.

Priložene fotografije nastajale su u višedecenijskom rasponu, od 1915. do 1928. godine. Blosfelt je 1929. godine objavio knjigu Urformen der Kunst (Praforme umetnosti) koja je sadržala njegove fotografije cveća koje je smatrao umetničkim oblikom koji ima jasnu arhitektonsku strukturu, bivajući fasciniran načinom njihovog organskog razvoja, pokretima koji idu od ne-forme ka uobličenoj i celovitoj formi.

Valter Benjamin ga je pominjao, smatrajući da je upravo on učinio preokret u načinu percepcije stvarnosti modernog subjekta vidljivim. Blosfelt nije imao institucionalno fotografsko obrazovanje, radio je sa amaterskim fotoaparatom koji je bio u stanju da objekat uveliča i do trideset puta. Njegovi savremenici bili su fascinirani apstraktnim oblicima i strukturama prirode koje je uspeo da predoči svojom kamerom.

Stvaralačke faze Alberta Đakometija

Works 1901–1919: Childhood and Early Work, Works 1920–1924: Training and Early Years in Paris, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1925–1929: Early Avant-Garde-Years, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1930–1934: Surrealism, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1935–1945: Return to Figuration and Years of Crisis I, Kunsthaus Zürich, photo: Dominic BüttnerWorks 1946–1958: Period of Maturation II, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerWorks 1959–1966: The Late Years, Kunsthaus Zürich, photo: Dominic Büttner

Različite razvojne faze skulptora prikazane su u muzeju Kunsthaus iz Ciriha povodom pedeset godina od umetnikove smrti. Skulptorev razvoj podrazumevao je više različitih faza koje međusobno, čini se, nemaju dodirnih tačaka, ali koje, dijalektički, jedna iz druge proizilaze. Na izložbi je bilo radova od kamena, gline, drveta i gipsa.Ono što je ovu izložbu činilo specifičnom jeste odsustvo njegovih najpoznatijih radova, čoveka koji hoda, čoveka od bronze, nesalomivog, koji izgleda nemoćno, krhko kao trska. Tu vidimo da Đakometijeve skulpture ne korespondiraju jedino sa očajem čoveka koji „peva posle rata“, očajem čoveka koji je slomljen, čija je duša izjedena poput oglodanih kostiju.

Đakometijevo delo razvrstano je u nekoliko faza: prva fotografija (faza) predstavlja dela nastala u ranoj mladosti, do osamnaeste godine života. Druga faza prikazuje umetnikov avangardni period, godine od 1925. do 1929. Treća faza podrazumevala je kretanje u nadrealističkom krugu i stvaranje različitih skulptura u okviru te poetike (1930-1934). Potom, slede godine krize, napuštanje avangardnog modela, i istraživanje koje je i podrazumevalo vraćanje na tradicionalnije oblike i figuraciju. Tada umetnik intezivnije stvara i slike, kao i crteže (1935-1945). Najzad, njegov poslednji period, onaj po kome ga prepoznajemo, jeste period koji nastupa posle Drugog svetskog rata (1946-1958).

U nastavku slede detaljnije razrađene godine života i već pomenute faze, uz dodatne priloge u vidu fotografija na kojima su Đakometijevi skulptorski radovi. Ova objava, dakle, ne sadrži njegove slike i crteže već isključivo skulpture. Sve slike i usputni komentari dati su prema sadržaju pronađenom na sajtu Kunsthaus.

*

PRVA STVARALAČKA FAZA: RANI PERIOD (1901-1919)

Đakometi je rođen u italijanskoj porodici koja je živela u Švajcarskoj. Njegov otac je bio slikar u duhu postimpresionizma koji je deci dozvoljavao pristup u atelje i koji ih je ohrabrivao da se bave umetnošću. Đakometi u prvoj fazi dosta koristi glinu. Ove glave dečaka nastale su u periodu od 1917. do 1919. godine.

Head of Bruno, 1919, plaster, 37,5 × 20,5 × 24 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-StiftungHead of a child (Simon Bérard), c. 1917/18, plaster, painted, 22,7 × 12,6 × 16,4 cm - Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

DRUGA STVARALAČKA FAZA: PARISKE GODINE (1920-1924)

Đakometi napušta svoje rodno mesto, Stampu, i odlazi u Ženevu, gde mu se atmosfera nije dopala.odlazi na jug, u Italiju, gde u Firenci i Rimu izučava antičku, renesansnu i baroknu skulptorsku tradiciju. Oko 1922. odlazi u Pariz gde studira vajarstvo. Većinu dela iz tog perioda umetnik je, kasnije, uništio. Oko 1919. radi ovaj fragmentarni portret svoje majke, Anete Stampa.

Tête de la mère, c. 1919, Head of the Artist’s Mother, plasticine, 31 × 15 x 12 cm, Private collection, Switzerland

TREĆA RAZVOJNA FAZA: GODINE AVANGARDE (1925-1929)

Tokom ovih godina eksperimentiše sa formama i materijalima. Koristi glinu, gips, kamen i bronzu. Tri umetnika vrše veliki uticaj na njegovo delo: Ossip Zadkine, Jacques Lipchitz i Konstantin Brankusi. Stvara u kubističkom maniru, zanima se za umetnost Afrike. Prvog decembra 1926. rentira atelje u kome će ostati do kraja svog života (46 Rue Hippolyte Maindron). Fotografije tog ateljea posećivali su mnogi značajni umetnici, a o njemu je bilo reči i na blogu A . A . A (link).

Petite composition, 1925/26, Small composition, plaster, painted, 13,3 × 5,9 × 3,4 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, gift of Bruno Giacometti, 2007Torse, 1925/26, Torso, plaster, 58 × 25 × 24 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung

ČETVRTA RAZVOJNA FAZA: NADREALISTIČKA FAZA (1930-1934)

Mirò, Arp, Giacometti, naziv je izložbe održane u Parizu, u Galeriji Pjer, koju su posetili Andre Breton i Salvador Dali. Tom prilikom pozvali su ga da se pridruži nadrealistima. Maja 1932. ima prvu samostalnu izložbu u Parizu, a decembra 1934. u Njujorku. Tada je bilo izloženo petnaest njegovih skulptura koje su činile malu retrospektivu.

Homme, femme et enfant, c. 1931, Man, Woman and Child, wood and metal, 41,5 × 37 × 16 cm, Kunstmuseum Basel, donated by Marguerite Arp-Hagenbach 1968Fleur en danger, 1932, Flower in Danger, wood, plaster, wire and string, 56 × 78 × 18 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-StiftungMain prise, 1932, Caught Hand, wood and metal, 20 × 59.5 × 27 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung

PETA RAZVOJNA FAZA: POVRATAK FIGURACIJI (1935-1945)

Napušta nadrealistički pokret i način stvaranja blizak toj grupi. Sklapa prijateljstva sa mnogim značajnim umetnicima tog uzbudljivog perioda u Parizu. Baltus, Beket, Pikaso, Bovoar-Sartr par, André Derain, Francis Gruber, Tal Coat samo su neka od imena sa kojima sarađuje, koja viđa i sa kojima se druži. Biva zainteresovan i za teoriju Merlo- Pontija o fenomenologiji vizuelne percepcije. Drugi svetski rat provodi u Švajcarskoj. Ženi se Anetom Arm 1949. godine. Pravi sve manje i manje skulpture, redukujući ih na neznatne dimenzije. Vratio se u pariz 18. septembra 1945. godine sa šest kutija šibica. U svakoj je bila jedna skulptura koju je uradio tokom ratnih godina u Švajcarskoj.

Works 1935–1945: Return to Figuration and Years of Crisis II, Kunsthaus Zürich, photo: Dominic BüttnerTête de femme (Rita), 1935, Head of a Woman (Rita), wood and pencil, 17,6 × 7 × 8,6 cm, Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

ŠESTA RAZVOJNA FAZA: PERIOD ZRELOSTI (1946-1958)

Godine aktivnosti i definisanja prepoznatljivog stila, izduženih ljudskih figura. U časopisu Labyrinthe, decembra 1946, biva objavljen njegov esej Le Rêve, le Sphinx et la mort de T. (San, Sfinga i smrt T.). Izložba u Njujorku 1948. ponovljena je posle skoro dve decenije zahvaljujući Pjeru Matisu. Pedesete, godine egzistencijalizma i post-traumatskog oporavka Evrope od rata neslućenih razmera, korespondiraju sa Đakometijevim uspehom na međunarodnoj sceni. Razmišljanja o vizuelnoj percepciji menja kada ne uspeva da adekvatno uobliči lice Isaku Yanaihare, japanske profesorke filozofije, koja mu pozira nekoliko godina (1957, 1959, 1960, 1961).

La main, 1947, The Hand, plaster and iron rod, painted, 65,5 x 79 x 12 cm, Kunsthaus Zürich, Alberto Giacometti-Stiftung, photo: Dominic BüttnerTête d’homme, c. 1948–1950, Head of a Man, plaster, painted, 25,8 × 8,5 × 9,5 cm, Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

POSLEDNJA RAZVOJNA FAZA (1959-1966)

Marta 1961. godine vaja opustelo drvo za potrebe izvođenja Beketove predstave Čekajući Godoa. Izlaže u Njujorku, na Venecijanskom bijenalu, časopisi mu posvećuju temate, dobija počasne doktorate, intezivno izlaže. Retrospektiva njegovog dela 1965. održana je u mnogim muzejima širom sveta. Umire početkom 1966. od srčanog udara. Sahranjen je u Švajcarskoj. Dijego Đakometi, njegov rođeni brat, najpouzdaniji saradnik tokom života, nastavlja da se brine o njegovom delu i ateljeu.

Petite femme debout, c. 1950, Small Standing Woman, plaster, Height 9,8 cm, private collection, SwitzerlandNu debout sur socle cubique, 1953, Standing Nude on a Cubic Base, plaster, painted, 43,5 × 11,7 × 11,8 cm - Fondation Alberto et Annette Giacometti, Paris

Najzad, ako dopustim svom umu da se razlista u analogije, moram reći da me je najpoznatija faza ovog skulptora oduvek asocirala na pesmu Jama Ivana Gorana Kovačića. Dokumentarni film o Đakometiju, u nastavku priložen, svojim odlikama, zumiranjem i isticanjem lica Đakometijevih ljudi, jasno pokazuje traumu čoveka koji, još jedna analogija sa našim istorijskim prilikama, „peva posle rata“. Pesma Dušana Vasiljeva Čovek peva posle rata i pesma Jama Ivana Gorana Kovačića mogle su biti deo ove objave ali onda ona sama bi izneverila svoj naslov. Na ovom mestu pisali smo o umetnikovim stvaralačkim fazama. O dva pomenuta pesnika biće reči u nekoj od narednih objava. Najzad, tu je i analogija sa jednim drugim značajnim skulptorom 20. veka koji je, kao i Đakometi, prikazivao čoveka u hodu, dinamiku tela i akciju pokreta. U pitanju je Umberto Boćioni. O sličnostima i razlikama biće reči u nekoj od narednih objava.

Šarl Bodler: „Albatros“

Albatros, c. 1937, plaster, 74 × 149 × 5,7 cm, Kunsthaus Zürich, bequest of Bruno Giacometti 2012

Često, zbog zabave, ljudi s broda love
Albatrose, silne ptice s Okeana,
Lene saputnike koji nebom plove
Nad lađom što klizi niz prostranstva slana.

Kad ga na pod stave, uhvaćen i svladan,
Car azura tada raširi kraj tela,
U svom batrganju nespretan i jadan,
Ko ogromna vesla, duga krila bela.

Taj krilati putnik kako je sad bedan!
Tako lep maločas, sad se smešno valja;
Po kljunu ga svojom lulom dira jedan,
Drugi hrama, glumi krilatog bogalja!

Pesnik sliči caru oluja i bura
Što se strelcu smeje sa oblačnog svoda;
Na tle prognan, gde ga svet s porugom gura,
Od džinovskih krila ne može da hoda.

Pesma pod rednim brojem dva u svim izdanjima zbirke „Cveće zla“. Prvi put objavljena u „Francuskoj reviji“ 10. aprila 1859.

Na osnovu više svedočanstava može se zaključiti da je Bodler ovu pesmu sastavio 1841. za vreme svog putovanja u Indiju, a prepravio i dopunio 1858. ili 1859. Međutim, nije isključeno da je Bodler našao podsticaj za ovu svoju čuvenu pesmu u literaturi. Nemački autor Geres u svojoj „Mistici“, koja se pojavila 1854. u francuskom prevodu piše povodom ljudi koji se izdvajaju: „Više navikli da lete nego da hodaju, oni se uskoro osećaju kao da ih nešto baca tamo-amo, postaju slični pticama u oluji koje nosi razbesnela stihija.“

Posle engleske poezije, u kojoj je albatros, zahvaljujući Koleridžovoj pesmi „Stari mornar“ (1798) već imao značenje simbola, sa Bodlerom se i francuska poezija obogaćuje ovim simbolom neshvaćene i ismejane veličine. Iako se albatros javio u francuskoj poeziji pre Bodlera, Bodler ga je prvi načinio višeznačnim simbolom (svrgnuti kralj i smešna nakaza).

Preveo Nikola Bertolino

Slika: Đakometijeva skulptura Albatrosa iz 1937.

Rečnik simbola: Pegaz

Related imageRelated image

U grčkim legendama se krilati konj Pegaz često povezuje s vodom; bio je sin Posejdona i Gorgone; njegovo je ime srodno reči izvor (pege); rodio se na izvorima okeana; Belerofont ga je pronašao kako pije na izvoru Peireni; udarcem kopita o goru Pegaz je stvorio izvor; povezan je sa olujama, noseći grom i munju umesto opreznog Zevsa. Pegaz je krilati izvor. Simboličko značenje Pegaza izvodi se iz sprege plodnost-uzlet, koja će poslužiti kao osa u tumačenju mita, oblak koji nosi plodnu vodu.

Konj po predanju predstavlja žestinu želja. Kada čovek deli telo sa konjem, tada je mitsko čudovište, kentaur: poistovetio se sa životinjskim nagonima. Krilati konj, naprotiv, predstavlja stvaralačku maštu i njeno stvarno uspeće, duhovne i uzvišene kavalitete (sposobne da uzdignu čoveka) iznad opasnosti izopačenja. Tako će i Belerofont nošen Pegazon pobediti Himeru. Pegaz se javlja kao simbol sublimirane mašte, objektivizovane imaginacije koja čoveka diže u uzvišene predele.

U ovom tumačenju našla su se spojena značenja i izvora i krila: duhovno stvaralaštvo.

Pegaz je postao simbol pesničkog nadahnuća: Hajne kaže: Moj se Pegaz pokorava samo vlastitom hiru, bilo da galopira ili je u kasu, ili da leti u kraljevstvu bajki. Nije to kreposno i korisno kljuse građanske konjušnice, a još manje borbeni konj koji će podići prašinu i patetično rzati u borbi četa. Ne! Noge moga krilatog trkača potkovane su zlatom, njegove su uzde biserni nizovi i ja ih puštam da radosno lepršaju.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slike: Eugene Lequesne, Slava i Poezija vode Pegaza (skulpture na krovu pariske opere Garnije), 1875.

Dejvid Hjum o lepom

Lepota nije svojstvo samih stvari: ona postoji samo u umu koji je sagledava, a svaki um opaža drugačiju lepotu. Neko može čak i da opazi izobličenost, dok drugi oseća lepotu, a svaka osoba treba da se pomiri sa svojim osećajima, i da ne pokušava da upravlja osećanjima drugih. Tražiti pravu lepotu, ili pravu izobličenost, beskorisna je potraga koliko i pokušati da se utvrdi pravo slatko ili pravo gorko. U skladu sa sklonošću organa, isti predmet može biti i sladak i gorak, a i poslovica je s pravom odredila da je o ukusima beskorisno raspravljati. Sasvim je prirodno, čak i potpuno potrebno, proširiti ovaj aksiom na umni kao i na telesni ukus; tako nalazimo da se zdrav razum, koji je tako često u neskladu sa filozofijom, posebno sa skeptičnom, barem u jednom slučaju, usaglašava sa njom iskazujući istu presudu.

 

Mada je izvesno da lepota i ružnoća, više nego slatko i gorko, nisu svojstva samih predmeta, već u potpunosti pripadaju osećaju, bilo unutrašnjem, bilo spoljnom, mora se priznati da ima nekih svojstava u predmetima koje je priroda odbarila da izazivaju baš ta osećanja. Pošto ova svojstva mogu da se nađu u maloj meri, ili mogu da se pomešaju i pobrkaju jedno sa drugim, često se dešava da na ukus ne utiču ta jedva primetna svojstva ili on pak nije u stanju da razlikuje sve osete ponaosob, usred zbrke u kojoj se predstavljaju. Tamo gde su organi tako prefinjeni da im ništa ne izmiče, a istovremeno tako precizni da opažaju svaki sastojak kompozicije, ovo nazivamo tananost ukusa, bilo da koristimo ove termine u doslovnom ili prenesenom značenju. Ovde su opšta pravila lepote od koristi, budući da se izvlače iz potvrđenih uzoraka, i iz posmatranja onoga što prija ili ne prija, kada se predstavi pojedinačno i u velikoj meri; a ukoliko iste osobine, u neprekidnoj kompoziciji i u manjoj meri, ne pogađaju organe čulnim zadovoljstvom ili nelagodnošću, toj osobi odričemo svaku pretenziju na ovu tananost.

 

Očigledan razlog zašto mnogi ne doživljavaju pravi osećaj lepote jeste nedostatak one tananosti uobrazilje, koja je neophodna da bi se posedovala svest o ovim nežnijim osećanjima. Ovoj tananosti svi teže: svi o njoj pričaju, i u stanju su da svedu svaku vrstu ukusa ili osećaja na njen aršin. Ali pošto je naša namera u ovom ogledu da pomešamo nešto svetlosti poimanja sa doživljajima osećanja, biće prikladno dati tačniju definiciju tananosti nego što je do sada pokušano.

 

Praksa je toliko povoljna za razabiranje lepote da, pre nego što budemo mogli da damo sud o bilo kom važnom delu, biće čak i neophodno da svaki pojedinačni nastup više puta pomno prouči i sagleda u različitom svetlu sa pažnjom i oprezom. Kod prvog proučavanja bilo kog dela misao se uzbudi i užurba, što unosi pometnju u istinski doživljaj lepote. Ne razabire se odnos delova, nedovoljno se razlikuju prave karakteristike stila, nekoliko savršenih i manjkavih delova izgleda uvijeno u neku vrstu zabune i mašti se predstavlja nejasno. Da i ne pominjemo da postoji i vrsta lepote koja, pošto je kitnjasta i površna, isprva prija, ali kada se odredi kao nesaglasna sa ispravnim izrazom, bilo razuma, bilo strasti, brzo dosadi čulu ukusa, pa bude sa prezirom odbačena, ili barem znatno izgubi na vrednosti.

 

Nemoguće je nastaviti sa praksom posmatranja bilo kog reda lepote a da često ne dođemo u položaj da vršimo uporedbe između nekoliko vrsta i stepena izuzetnosti, i određujemo njihove međusobne proporcije. Čovek koji nije imao prilike da uporedi različite vrste lepote zaista je potpuno neosposobljen da donese sud u vezi sa bilo kojim predmetom koji mu se predstavi. Isključivo uporedbom dodeljujemo epitete kojima hvalimo ili kudimo, i učimo kako da im odredimo meru.

Izvor: Dejvid Hjum, „Ogledi o moralu, politici i književnosti“, 1745.

Skulptura: Antonio Kanova, „Amor i Psiha“, 1789. (detalji)

Bronzana skulptura i snovi

Ništa vam ne pripada više nego vaši snovi. Ništa nije u tolikoj meri vaše delo! Materija, oblik, trajanje, glumac, gledalac – u tim komedijama ste vi sami. – Fridrih Niče

Antičke bronzane skulpture deluju kao nepokretni, zaustavljeni san. Uz ovaj Ničeov odlomak dopalo mi se da postavim fotografiju skulpture boga sna, Hipnosa, za koju sam saznala da je u Britanskom muzeju u Londonu. Takođe, pronašla sam jedan stari katalog bronzanih skulptura koje su u pomenutom muzeju, a koji možete pogledati ovde. Skulptura je pronađena u blizini Peruđe, a u Britanski muzej dospela je 1866. godine. Detaljnije o njom možete, takođe, pročitati u pomenutom katalogu (link)

Aleksa Čelebonović o antičkoj grčkoj skulpturi „Mladić u stojećem stavu“

600 bc 200-017200-018

Razvitak umetnosti od geometrijskih shema ka punim i živim oblicima tekao je postepeno tokom arhajskog perioda u kome su izrađivane statue mladića i devojaka tzv. kurosa i kora. Figura Mladića u stojećem stavu iz Metropoliten muzeja spada u najlepše primere rane grčke skulpture koja traži nove puteve za definisanje ljudskog tela. Kada je posmatramo sa prednje strane, zapazićemo da su pojedini delovi tela potcrtani sa izvesnom pravilnošću: usečenim lukovima ispod grudi odgovaraju drugi, manji, iznad samih kolena; žlebovi na preponama vezuju se sa linijama ispod grudnog koša sa kojima obrazuju romb.; blagom sužavanju lica, u vidu trapeza, suprotstavlja se isto tako blago proširivanje kose u pozadini, dok potcrtane lopatice, kičmeni stub, kraj trupa, podlaktice i drugi detalji sa zadnje strane skulpture, stvaraju takođe svoj poseban i gotovo apstraktan ritam. Cela je skulptura izgrađena na linearnim elementima, bilo da se prvenstveno nameću na rubovima, kao silueta, bilo da su usečeni u samu masu. To će reći da skulptura pokazuje iste estetske osobine kao i slikarstvo na vazama. Odvaja ih, međutim, nova uloga akcenata na skulpturi, sa težnjom da ukaže i na zapreminu tela i na mogućnost njegovog kretanja. Ako je umetnik još bio sputan starom izražajnom tehnikom frontalnog prikazivanja modela i linearnog ograničavanja detalja, on je, služeći se njima, ipak uspeo da najavi nove težnje. Od najjednostavnijih elemenata stvorio je konstruktivističku igru u kojoj se oseća napor za prevazilaženjem krutog i teškog utiska čitave figure, napor u kome će tek kubizam, kada je reč o geometrijskim telima kao detaljima skulpture, dve i po hiljade godina kasnije doći do krajnjih rezultata.

Izvor: Aleksa Čelebonović, Stara Grčka, estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1973.

Slike: Mladić u stojećem stavu iz Atike, mermer, 600. pne. Njujork, Metropoliten muzej.

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis.

Natanael je sada imao utisak da mu se više sviđaju čisti zvuci, koji nisu, da tako kažemo, pretrpeli inkarnaciju u ljudskom grlu. Uzdizali su se, zatim objedinjavali da bi još više uzvinuli, poigravali kao plamičci neke vatre, ali sa predivnom svežinom. Grlili su se i ljubili kao ljubavnici, ali je to poređenje nosilo u sebi i suviše plotskog. Mogli su izazvati pomisao na zmije – ako zmije mogu ne biti opasne; na pavitinu ili ladolež – ako njihovo fino preplitanje može biti lišeno krhkosti. Ipak su bili tanani; nepažljivo zalupljena vrata bila su dovoljna da ih skrše. Kako su se nizala pitanja i odgovori između violine i violončela, između viole i klavsena, sve se više uobličavala slika zlatnih kuglica koje se kotrljaju preko stepenika od mramora ili mlazeva vode koji šikljaju iz školjki fontana u nekom od vrtova kakve je gospodin Van Hercog viđao, kako mu je pričao, u Italiji i Francuskoj. Dostizan je takav stepen savršenstva kakav se u životu nikada ne može dostići, ali to ni sa čim uporedivo spokojstvo ipak je bilo podložno promeni i oblikovano od uzastopnih predaha i uzleta; ista čudesna saglasja su se preinačavala; iščekivalo se da se ponovo oglase, ustreptala srca, kao da je bila posredi dugo očekivana radost; svaka vas je varijacija vodila, poput milovanja, iz jednog uživanja u drugo, neosetno drukčije; snaga se pojačavala ili smanjivala, ili se sve menjalo, kao prelivi boja na nebu. Sama činjenica da je ta sreća bila omeđena vremenom nametala je pomisao da ni ovde nije bila reč o čistom savršenstvu, čije je stanište, kako kažu i za Boga, u nekoj drugoj sferi, već o nizu obmana čula sluha, kao što se drugde javljaju fatamorgane čula vida.

A tada bi nečiji kašalj narušio taj veliki spokoj, i to je bilo dovoljno da vas podseti da se čudo može zbiti samo na povlašćenom mestu, brižljivo zaštićenom od buke. Napolju su dvokolice produžavale da škripe; neki zlostavljani magarac je njakao; životinje na klanici mukale su ili hroptale u agoniji; deca bez dovoljno hrane i nege vrištala su u svojim kolevkama. Posvuda su ljudi, kao nekada onaj melez, umiralai sa psovkom na usnama orošenim krvlju. Na mramornom bolničkom stolu pacijenti su urlali. Na hiljadu milja, možda, na istoku i zapadu, tutnjale su bitke. Činilo se skarednim da ta sveobuhvatna grmljavina bola, koja bi nas ubila ako bi u bilo kom trenutku čitava prodrla u nas, može da postoji istovremeno s tim tanušnim mlazom uživanja.

Izvor: Margerit Jursenar, Neznani čovek, prevela Jovana Barić-Jeremić, Nolit, Beograd, 1990.

Slike: Anjolo Broncino, Portret mladića sa skulpturom, 1550.

Peter Gentenar: Skulpture od papira u katedrali

peter-gentenaar-9
Peter Gentenaar3

Skulpture od papira, nalik laticama, bestežinski plutaju između neba i zemlje, između poda i tavanica različitih arhitektonskih objekata, ali najlepši utisak ostavljaju kada se njihove plešuće konture, nekom samosvojnom simetrijom, podudare sa oblicima tavanica građenih da otvore čoveku dimenzije neba, da on imaginacijom osmisli božansku sferu na zemlji, da poveruje da mu je ista moguća i dostupna ako se prepusti, ako počne da lebdi dok se moli, i zatvori oči.

Svetlost koja kroz raznobojne vitraže bude dopirala do posmatrača prelamaće se kroz papirnate pterodaktile i nalik egzotičnim akvarijumskim ribicama – koje jedna za drugom, u jatu plutaju – nemo biće usmerena ka odredištu koje samo ona zna. Svetlosne iskre, kružni ždralovi nalik plamenu u mraku, okretaće se u mestu iza sklopljenih očiju posmatrača u katedrali. Tada, božansku sferu, koja je u duhu oduvek kao ptica u gnezdu i latica u roju, opredmetiće i arhitektonska simetrija, broj i matematika.

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi „Koliba sećanja“ napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti: „Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.“.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu na kome su još lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.

Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo par godina starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi?

Ovde je antički mit upotrebljen u savremenom kontekstu. Bernini je prema kazivanjima njegovih savremenika bio plah i strastven čovek čija je ljubavnica zadobila trajnu deformaciju lica onda kada je on video da iz njene kuće izlazi nepoznat muškarac. Naravno, umetnik kao jedan od papi najbližih i najodanijih ljudi, nikada nije odgovarao za ubistvo suparnika i potpunu telesnu deformaciju svoje voljene.

Persefona ne želi da je u Hadovom naručju, čitavo njeno telo u grču je odbijanja i uzdaha koji je, baš kao što sam i napisala povodom skulpture Apolon i Dafne, više jauk nego odjek erotskog zadovoljstva. U pitanju je sadizam koji je Bernini vešto transformisao i uobličio u prihvatljivu formu. Reč je o silovanju, o strasti koja je nezaustavljiva i kojoj nijedan zakon društva ne može stati na put jer je ona u osnovi jedan od zakona prirode pred kojom su civilizacijske norme nemoćne. Priroda ne poznaje moralne kategorije.

Muškarce na njegovim skulpturama – Hada i Apolona – kao da samo takav oblik ženskog zadovoljstva i privlači: uzdah koji prelazi u jauk (obratiti pažnju na položaj i način na koji su otvorena usta Dafne i Persefone). Na Persefoninom licu su suze, ona svojom levom rukom gura Hadovu glavu od sebe, uzaludno pokušavajući da se otrgne iz čvrstog naručja. Njegova moć, nasuprot njenoj potpunoj nemoći, ogleda se u smehu koji je zapravo kez, on trijumfuje dok troglavi pas pod njegovim nogama dopunjuje čin nasilja. Kerber stražari nad zločinom.

Bernini je mitu dao samo jedan od mogućih oblika (mit je nedovršena kružna težnja, priča koja se ne iscrpljuje u mogućnostima značenja), ne pretendujući da bude objektivan već, čini se, težeći da svoje demone razotkrije, ali ih i lepotom dela iskupi. Svaka umetnost realizovana je katarza svog tvorca. Nema ničeg estetskog u činu otmice i silovanja. Ipak, ova skulptura vrhunski je primer estetizacije muške (fizičke) dominacije nad ženom, vrhunac prikaza snage strasti, deformacija i zadovoljstva koje ona prinosi. Tvrdim, nema skulpture u istoriji zapadne umetnosti da je ispunjena većim erotskim intezitetom od ove. Intezitetom koji je vrhunski estetizovan i nimalo vulgaran.

U mojoj imaginaciji kompozicija koja prati Berninijevo delo je Miserere, nastala 1622. godine. Mišel Rišar Delalande je rođen 15. decembra 1657. u Parizu. Radni vek je proveo na dvoru Luja XIV. Kompoziciju čine sopran, čelo i orgulje, ona pripada vokalnim ostvarenjima koja se u muzici nazivaju grands i petits motets, forme razvijene u periodu barokaProziran glas soprana elegičan je i odgovarajuć tuzi Persefone, mitske junakinje razapete između mraka Podzemlja na obalama reke Stiks i svetlosti polja klasja, adekvatne simboličke zamene za zrake Sunca.

Michel Richard De Lalande: Miserere

Đovani Lorenco Bernini: „Apolon i Dafne“

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Odnos Hendlove kompozicije iz opere Rinaldo i ove skulpture, uprkos jednovekovnoj razlici, u uzajamnom je trenju, privlačnosti koja naslovom odgovara priči. Možda bismo Apolonovu naklonost nimfi Dafne koja je, ironično, po nju bila fatalna, no ne i po njega, mogli nazvati Pusti me da plačem? Bernini savršeno oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon kasnije sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune kao zaštitni znak svih pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom trijumfa nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična.

Ali, ovo je priča i o ljubavi. No, kao i mnogi grčki mitovi na tu temu, ona nema srećan kraj. Pervertiranost ne izostaje kada pokušamo da zamislimo, sa potpunim estetskim zadovoljstvom, skoro erotskog inteziteta, bol koji telo oseća kada prerasta u drvo. Neobične li priče! Ono što je poput drveta čvrsto i hladno – mrtvo je. Samo ono što je slabo, što je meko i što oseća, ono je živo. Nimfa odbija Apolonova udvaranja, nju strele Erosa ne dotiču, a to se kažnjava prerastanjem u čvrstinu koja je nema, koja je tišina, koja je mučenje ćutanjem. Ne možeš čak ni da plačeš. Upravo taj trenutak prerastanja uzdaha u nemost, inteziteta života u gubljenje daha, rezultat je uporednog toka bola i zadovoljstva. Erotičnost je, baš kao i u slučaju skulpture Ekstaza svete Tereze, prikazana na maestralan način.

Pozadinu i libreto Hendlove opere, komponovane oko 1711, ne poistovećujem sa pričom o mitu koji je Berini odabrao kao središnji motiv svoje skulpture, nastale oko 1625, samo nekoliko godina pošto je završio jednu drugu priču u kamenu, skulpturu Had i Persefona. Bernini je, očito, voleo granična stanja zadovoljstva, dramu, jauk koji se pretapa u šapat (ali, ne i obrnuto), otmice, rezultat telesnih deformacija usled bola, dekadentnu erotičnost, opskurnost, izvesnu okultnost – od latinske reči occultus (skriveno, tajno) – kada je u pitanju motiv odabira takvih tema. Zašto baš tako intezivne teme, prerastanja, opiranja? Zato ova priča i jeste deo baroka, nepreglednog sadržaja nabrojanih motiva, perioda tamne pozadine na kojoj bi slikar predstavio cvet. Površina je ekstatična, pozadina je mračna.

Händel: Lascia ch’io pianga

Iva Draškić-Vićanović o Rodenovoj skulpturi

U svojoj knjizi Non finito – prilog zasnivanju estetike nedovršenog, prof. dr Iva Draškić-Vićanović, vanredni profesor estetike na Filološkom fakultetu u Beogradu, u poglavlju „Sukob amorfnog i uobličenog u Rodenovoj skulpturi“, piše:

*

Pogledajnmo sad prelepu Rodenovu Danaidu. Kao Mikelanđelovi Robovi i ona je čvrsto priljubljena uz neobrađenu podlogu koja je hotimice ostavljena u rudimentarnom stanju. Kao prvu snažnu impresiju mi doživljavamo kontrast amorfnog grubog kamena i ljupkog, ženstvenog tela Danaide, suptilno uobličenog Mikelanđelovom tehnikom troppo finito. Danaida leži bolno zgrčena sa kolenima podignutim ka trbuhu i rukama ispred sebe; glava joj je takoreći uronjena u podlogu i gotovo progutana njenom amorfnošću. Položaj devojčinog tela vidimo kao grč intenzivne, kako fizičke, tako i duhovne patnje.

Rodenova Danaida bi sigurno izdržala Mikelanđelov surovi ogled kotrljanja niz planinu. Dirljiva su mala, fino uobličena stopala, mekana i ranjiva, koja izviru neposredno iz grube podloge i vizuelno se sukobljavaju sa njom. Utisak nežnosti i ranjivosti ostavljaju takođe i devojčina leđa i krsta; čitavo telo kao da je bačeno na tvrdu i surovu podlogu koja ga bolno ranjava, fizički vređa i duhovno unižava. Danaidino telo i stopala urađeni su tako da, pored vizuelne mekoće, ona gotovo da imaju i taktilnu. Prevariće nas ovaj mermer uobličen sa toliko ljubavi i veštine i ako ga dotaknemo emitovaće nam senzacije mekoće i topline ljudske puti.

Ogist Roden je, budući i vrhunski teoretičar umetnosti kao što je bio i darovit umetnik, proučavao tajne lepote antičke skulpture, posebno mekoći i suptilnosti ženskog akta. Analizom površine mermera otkrio je  da ona nije glatka i ravna već da ima mnoštvo ispupčenja i ulegnuća koja se vide samo kad se skulptura osvetli lampom odozdo. U svojim razgovorima o umetnosti sa Polom Gzelom (Paul Gsell), veliki skulptor modernog doba kaže: „Zar to nije izvanredno? Evo, pogledajte samo beskrajno talasanje udubljenja koje spaja trbuh sa butinom.. A sad ovde.. na krstima, sve ove divne jamice.“ [1]

Gledajući Rodenovu Danaidu, kao da slušamo ove njegove reči. Gzel kaže da je majstor „govorio tiho, s pobožnim žarom. Naginjao se nad mermer, kao da je zaljubljen u njega. To je istinska put, govorio je on. Kao da je isklesana poljupcima i milovanjem! Kad čovek dodirne torzo, prosto očekuje da je topao.“ [2] Upravo to je Rodenova Danaida – istinska ženska put koja emanira mekoću i toplotu.

Likovni sukob te dve forme – non finito podloge i troppo finito ženskog tela, doživljavamo kao sukob amorfnog i uobličenog u predsokratskoj, Anaksimandrovoj teoriji bića, likovnim sredstvima ponuđen. U ovom slučaju, slučaju Rodenove Danaide, amorfno guta formu, tvrdoća i grubost vređaju i ponižavaju suptilnost oblika.

Kroz krajnje jednostavan i sveden značenjski sloj, dakle, ženski akt zgrčen na gruboj podlozi, poslednji, metafizički plan, razlistava se u dve varijante. Ovaploćenje Anaksimandrove vizije nastajanja i propadanja, omogućuje nam, zahvaljujući zakonu transparencije, i vizuelizaciju Aristotelove metafizičke spekulacije: dva bitna uzroka (aitia) stvari, materija i forma sudaraju se i rvu u našem perceptivnom polju, streme jedna ka drugoj, proždiru jedna drugu i tim svojim sukobom – i skladom ukazuju na ključnu Aristotelovu misao da je kretanje kao stremljenje materije ka formi suština fisisa, energia, bivstvo – u – delu.

Citati:

[1] Pol Gzel, Roden o umetnosti, str. 40.

[2] Isto., str. 41.

Izvor: Iva Draškić-Vićanović, Non Finito – Prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja, Beograd, 2010.

Grčki mit prema Zbignjevu Herbertu

August Roden, "Orfej i Euridika", 1893.

August Roden, „Orfej i Euridika“, 1893.

ORFEJ I EURIDIKA

Sve je to čuo Orfej u tami sa silovitim pljuskom. Prvi put se zadivio Euridikinoj mudrosti. Da li je stvarno potrebno umreti da bi se osetio odraslim?

Pred njim poče da se otvara bazaltni pejzaž, dostojanstven poput spaljene šume, netaknut kao oko vulkana, kao unutrašnjost guste materije, kao plavet noći sagorele do ništavila.

Opevah svitanja sunca krunisanja
putovanje boja od zaranka do večeri
a zaboravih na tebe
besmrtna noći

Orfej se iznenada okrenu prema senima Euridike i Hermesa i u ushićenju uzviknu jednu reč: – Pronađoh!

Seni iščezavaju. Orfej izlazi na svetlost dana. Ispunjava ga radosni ponos, jer je otkrivenje spoznalo i novu vrstu književnosti, otada zvanu lirika melanholije i mraka.

AHIL I PENTESILEJA

Kada je Ahil kratkim mačem probo grudi Pentesileje i triput okrenuo oružje u rani, video je – u iznenadnom saznanju – da je kraljica Amazonki lepa.

Položio ju je brižno na pesak, skinuo joj težak šlem, raspustio kosu i nežno joj prekrstio ruke na grudima. Međutim, nije imao hrabrosti da joj zatvori oči.

Pogledao je, još jednom, oproštajnim pogledom i, kao primoran nepoznatom silom, zaplakao je – onako kako ni on, a ni drugi junaci tog rata nisu plakali – tihim, zaklinjućim, utišanim i bespomoćnim glasom, u kome su se vraćali jadanje i kadenca pokajanja, nepoznata Tetidinom sinu. Na Pentesilejin vrat, grudi i kolena poput lišća su padali samoglasnici te tužbalice, obavijajući njeno telo koje se hladilo.

Sama se pripremala za večna lovišta u tajanstvenim šumama. Njene još nezatvorene oči izdaleka su gledale u pobednika sa upornom mržnjom plave krvi.

PROMETEJ I HERMES

Pustara nekakva. Hermes kaže Prometeju:

„Sada vidiš zbog čega se sve upravo ovako završilo. Bio si preterano nestrpljiv, Prometeju.

Dok je to govorio vazduh je ispunjavao osuđenikov krik. Hermes je, međutim, to dozvoljavao, da bi dijalog tekao skladno i tečno.

„Dakle, sada shvataš, svoj plana valja ostvarivati postepeno, lagano, petoletka po petoletka, od pamtiveka do pamtiveka. I sve novije krugove čovečanstva treba upućivati u tajne, a u slučaju da se stvar razotkrije montirati monstruozni lažni proces i krivce kazniti zbog krađi tajni bogova.

Prometejev krik.

„Istini za volju, bogovi su se lako pomirili sa krađom vatre. Brzo je degradirana i oterana u kuhinje. Sve što je mogla da uradi bilo je da greje lonce. Jer to više nije bila nebeska vatra koja proždire gradove. Sada su već svi zaboravili da je gnev bogova izazivalo sećanje na Prometejevu krađu.

Krik. Dijalog teče dalje.

„A sećanje rađa savest“, nastavlja dalje Hermes, razvlačeći samoglasnike, kao da se sladi tom reči koja je trenutno neprimetna, ali, pojačavajući se kao vatra, u trenutcima iskušenja zahvata dušu. „Ono što se jednom probudi ne može se više uspavati, što Orestu nalaže da u potrazi za oproštajem bludi putevima. Dakle, ti si stvorio čoveka, jer bogovi ne znaju za grižu savesti.

Prometejev krik.

Hermes odlazi. Ni on nikada u životu nije osećao čari griže savesti.

Izvor: Zbignjev Herbert, Kralj mrava, prevela Biserka Rajčić, Arhipelag, Beograd, 2014.

Moje putovanje: Prag

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Skulpture na Karlovom mostu

Htela sam da napravim mali eksperiment i odstup ovim postom. Retko objavljujem poeziju koju pišem, kao i fotografije koje pravim na putovanjima ili tokom svakodnevnih aktivnosti. Kako su putovanja moja fascinacija tokom koje živim ono što volim, a to su sloboda, intezivan i neposredan doživljaj kulture, umetnosti i istorije, želela sam da, sem svojih putopisa, i vizuelno predstavim, sredstvima koja su mi a priori data, svoje impresije.

Ove fotografije nastale su u julu ove godine u Pragu gde je jedan od najvećih utisaka boja severnog neba (severnog u odnosu na ono u Beogradu) pred zalazak Sunca i neposredno po zalasku. Dan duže traje i boje se smenjuju dajući oblicima promenjive senke, neodređene i guste. Prve fotografije su „prirodne“, druge su obrađene onim tehnikama kojima sam želela da predstavim svoje utiske i sećanja, oblikovane već pomenutim kontekstom.

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp