Artistički iracionalizam. Crkveni neprijatelj broj jedan je racionalizam. Pa kako ga crkva ne može potpuno ukloniti pokušava ga potisnuti senzualizmom. Tako je nastala ona čudnovata psihoza koju nazivamo barokom. Barok nije prirodni povratak iracionalizmu nego izveštačena terapija, surogat, isterivanje đavola jakim podražajima. Čovek ne mogavši naći put koji bi ga povratio istinskoj naivnosti stvara za svoju potrebu lažnu naivnost, služeći se raznim drogama, eliksirima, opijatima, sredstvima koja omamljuju. Ne odriče se svoga razuma, jer to nadilazi njegovu snagu, nego ga kuša zamagliti, smutiti, utopiti, izlučiti. I stoga nije čudo da barok predstavlja silni i možda jedinstveni trijumf artistike svake vrste.

Obeležje novog stila. Novi je stil krajnja reakcija na renesansu. Dok je renesansni ideal mirna ozbiljnost, odmereno dostojanstvo, ideal baroka je razularena strast, pokret, egzaltacija. Arhitektura i plastika, slikarstvo i ornament povode se za onim što je burno i šumno, dahtavo, što se vijuga, lebdi, isparuje. Dok je umetnost renesanse otmena i distancirana, a umetnost gotike pobožno povučena u sebe, barokna umetnost vrši propagandu, deklamuje, viče, gestikulira, ne daje reč. Uvek je spremna da pođe do kraja. Bilo da se topi od pobožnosti i pokajnički prevrće očima, bilo da u vizionarnim grčevima versko čuvstvo potencira do histerije, ili zbilju bezobzirno reproducira, ne prezajući ni pred najvećom rugobom, barok se uvek povodi za onim što je preterano i abnormalno, jarko i glasno.

Najradije obrađuje predmete koje renesansna estetika oholo odbacuje: crta ono što je bolesno, kljasto, šugavo i staro, iscrpljeno i odrpano, trošno i natrulo, smrt i raspadanje. Barokni se likovi ne smeše, nego cere, dršću i previjaju. Ova umetnost voli ono što je ekstravagantno i ružno jer je jače i istinskije od onoga što je prirodno i skladno. A dok je vrhovni cilj renesanse da omeđi i osvetli stvari, da ih uskladi i sredi, barok nastoji, služeći se najrafiniranijim sredstvima, da sva svoja dela prožme večitom čežnjom koja ne može biti ispunjena, da im poda čar zagonetke, da ih zaplete, oneskladi. Artistička je majstorija baroka da i samu svetlost (koja je umetnosti oduvek služila kao sredstvo jasnoće) upotrebi u svoje svrhe. Neodređenim prelazima od svetla k seni barokni slikar stvara auru koja briše obrise i obavija sve predmete tako da se neprozirni objekt rasplinjuje u prostoru. To je jedna od najvećih revolucija u povesti ljudskog gledanja.

Barokne umetnine odišu omarnom atmosferom skrovite erotike. Umetnik oblači svoje likove, no ovo odelo deluje mnogo putenije od golotinje. Čovek renesanse, koji je bio samo anatomski lep, dobija sada i seksualnu lepotu: pod decentnom draperijom diše mnogo toplija put. A katkada je odeća tako drapirana, kao da će pasti, a lice odiše plamenom čulnosti. Okrutnost i razbluda stapaju se u jedno. Umetnik veliča slast patnje. A erotika, algolagnija i čežnja za onim što je natprirodno stvara bizarnu mešavinu, kao u Berninijevoj Svetoj Terezi koja se odlikuje sublimnom veštinom iluzionističkog delovanja, što se postiže samo na pozornici. Spomenuto je delo svakako duboka religiozna umetnina, a ipak se oseća u svemu, skupnoj kompoziciji i udešavanju pojedinosti, pozorišna šminka i rampa. Verska je umetnost baroka egzibicija Božjeg veličanstva, Božje kazalište, Theatrum Dei.

Prirodna neprirodnost. Nema sumnje da barokna umetnost sadrži više naturalizma od renesansne umetnosti. „Barokno“ u svakodnevnom govoru i znači preterano, nategnuto, izveštačeno – geslo baroka je prirodnost (naturalezza), a uporedimo li barok sa renesansom, uvidećemo da nova umetnost oslobađa instinkte, te je bez sumnje bliža prirodi. Barok je zato i tako prirodan, jer je neprirodan. Normalnost nije pravilo, nego izuzetak. Na deset hiljada ljudi otpada možda jedan jedini koji je građen prema anatomskom kanonu, a valjda nijedan čija bi duša pravilno funkcionirala. „Normalan“ je čovek abnormalan i zato potiče naše estetsko zanimanje i moralno saučešće, premda valja priznati da je i ovo merilo subjektivno, kao što je subjektivno i merilo klasicizma.

Izvor: Egon Friedell, Kultura novoga vremena, priredio dr Ivan Hergešić, Minerva, Zagreb, 1940.

Slike: Ketty La Rocca, Apolon i Dafne, 1974; Anjolo Broncino, Ljubomora, 1545; Baldassare Tommaso Peruzzi, Atlas, 1536; Karavađo, Spuštanje Hrista u grob, 1604; Raspeće Svetog Petra, 1601; Bernini, Apolon i Dafne, 1625; Had i Persefona, 1622.