Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“

Но Иван Фјодорович, отишавши од њега, не послуша његов разборити савет и пропусти да легне да се лечи: „Ја ето ходам, снаге још имам, а кад паднем у кревет – то је друга ствар, тада нек ме лечи ко хоће“ – одлучи он одмахнувши руком. Дакле, он је сад седео, скоро и сам осећао да је у бунилу, и, као што сам већ казао, упорно се загледао у некакав предмет на дивану крај супротног зида. Тамо се наједаред показа: седи неко, који је, бог ће знати како, ушао, јер га још не беше ту кад је Иван, враћајући се од Смердјакова, дошао у собу. То је био некакав господин, или, боље рећи, руски џентлмен извесне врсте, не више млад, „gui frisait la cinquantine“ како кажу Французи, са мало прогрушаном, тамном, доста дугом и још густом косом и клинасто подшишаном брадицом. Био је обучен у некакав мрк кратак капут, очевидно од врло доброг кројача, али већ изношен, сашивен отприлике још преклане и већ потпуно изишао из моде, тако да нико од „светских“ имућних људи такав капут већ две године није носио. Рубље, дугачка машна налик на ешарпу, све је било као и у свих џентлмена – помодара, али кошуља, кад би се изближе погледала, била је прилично прљава, а широка ешарпа сасвим изношена. Панталоне са четвртастим шарама стојале су му дивно, али оне су, опет, биле сувише отворене боје и некако и сувише узане, какве се сад више не носе, баш као и меки бели филцани шешир, који је, већ и одвише у нескладу са годишњим временом, гост донео са собом. Једном речју, изглед пристојности уз врло мршава новчана средства. Рекло би се да тај џентлмен припада класи негдашњих наредника – спахија, који су цветали у доба кметства; очевидно човек који је видео свет и отмено друштво, који је некада имао везе и сачувао их можда и до данас, али који је, мало-помало, осиромашивши после весела живота у младости и после недавног укидања кметства, постао нешто налик на углађеног чанколиза, који се потуца по кућама добрих старих познаника, где га примају због његове прилагодљиве, питоме нарави, а и стога што је то ипак пристојан човек, кога можеш с ким год хоћеш посадити за сто, премда, наравно, на скромно место. Такви чанколизи џентлмени питоме нарави, који знају да испричају занимљиву причу, да саставе партију карата, но никако не воле да им поруке какве натурају, обично су самохрани, нежење или удовци, можда имају и деце, али им се деца увек васпитавају негде далеко, код неких тетака, које џентлмен никада и не помиње у пристојном друштву, као стидећи се мало такве родбине. А од деце се мало-помало сасвим одвикне, и тек ако који пут добије од њих честитке за свој имендан и за Божић, и неки пут чак и одговори на њих. Лице неочекиваног госта било је не баш добродушно, но ипак питомо и спремно, већ према приликама, на сваковрсни љубазан израз. Сата код себе није имао, али му је на црној траци висио лорњет са оквиром од корњаче. На средњем прсту десне руке сијао му је тежак златан прстен са јевтиним опалом. Иван Фјодорович је бесно ћутао и није хтео да почне разговор. Гост је чекао, седео је управо као човек који из милости живи у туђој кући и који тек што је сишао из додељене му собе доле на чај да домаћину прави друштво, и који мирно ћути, јер му је домаћин у послу и о нечем мрачно мисли; али је иначе спреман на сваки љубазан разговор, ако га само домаћин отпочне. Наједном његово лице изрази као неку изненадну забринутост. Наставите са читањем

Artur Rembo: „Noć u paklu“

Jean Louis Forain - Rimbaud, 1872

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije! Nastavite sa čitanjem

Kompozicije Hildegarde iz Bingena

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

OVDE možete preslušati kompozicije nemačke kaluđerice, pesnikinje, mistika i kompozitorke Hildegarde iz Bingena ili Hildegarde Bingenske. Hildegarda, sada to otkrivamo, možda predstavlja prvog predstavnika one struje evropske književnosti koja je crpla građu za svoja dela iz vizija, iz halucinantnih slika koje su se pred njom smenjivale, a da taj sadržaj nije bio jedino religiozne sadržine, već je iz te sfere prešao u estetsku, zadržavajući elemente religijskog konteksta i građe. Tako, ona se pridružuje pesnicima poput Blejka i Remboa, za mene najvećim vizionarima poezije (lista, svakako, subjektivna i nepotpuna), i svetiteljima katoličke tradicije kao što je Tereza Aviljska.

Videh presjajnu svetlost i u njoj ljudsko obličje boje safira što je svo gorelo u tihom plamenu vatre, i ta predivna svetlost rasu se po čitavom plamenu vatre, i ta vatra po predivnoj svetlosti, i ta presjajna svetlost i ta plamena vatra po celom obličju ljudskom, stvarajući jedno jedino svetlo jedinstvene snage i moći.

I čuh kako mi ta živa svetlost govori: Ovo je smisao svih Božijih čudesa: da se tiho vidi i razume šta je punoća bez rođenja  kojoj ništa ne izmače, i koja sa najmoćnijom snagom označi sve puteve silnih. I kada bi u stvari Gospod bio lišen svoje moći kakve bi za njim bilo potrebe? Nikakve, svakako, stoga se u savršenom delu vidi kakav je On umetnik.

Od svoje rane mladosti, Hildegard je tvrdila da ima religiozne vizije. Primila je proročki poziv Boga: „Piši što vidiš!“ U početku je oklevala da opisuje svoja proviđenja, zadržavajući ih za sebe. Na kraju, nakon što joj je zdravlje popustilo od psihičkog tereta, članovi njenog reda ubedili su je da piše. Da bi utvrdio da li su njene vizije zaista bile božanski inspirisane, Papa je sastavio komisiju koja je posetila Hildegard. Komisija je proglasila za stvarnog mistika, umesto za poremećenu osobu. Nastavite sa čitanjem

Франсиско Гоја и Маргерит Јурсенар: Врзино коло и вештичије сабати

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичије сабати“, 1797.

Francisco Goya,

Франсиско Гоја, „Вештичије сабати“, 1797.

Шта је сељаку који је тешко живео значио одлазак на врзино коло? Оно што овде зовемо „бојити град у црвено“, односно прослављати, уз малу и врло узбудљиву нијансу опасности; врзино коло је била њихова дискотека, место њиховог препуштања чулима и пијанству, њихова јавна кућа. Ако хоћемо да умањимо углед секти, постоје бољи начини него што су парламентарне истраге или полицијске рације. Људима би требало понудити више задовољства, истовремени осећај светости, лепоте и среће у животу. Несрећа би и даље постојала, али само она која је неуништива, која припада природном поретку ствари. – Маргерит Јурсенар

Када сам била млађа, нисам најбоље разумела савет који је гласио: „Не улази у врзино коло“. Прошло је неколико година и поетски садржајне речи прилазиле су ми када бих посматрала слике које су се налазиле на зидовима куће Франсиска Гоје у предграђу Мадрида. Посматрајући их ми можемо успоставити аналогију са цитатом Јурсенарове, а можемо их упоредити и са вештичијим сабатима као антрополошком, историјском и културолошком константом. Одговор на последњу покушала је дати Маргарет Јурсенар и цитат треба поимати као једно од могућих становишта у покушају одређења тих мрачних и дивљих ритуала. Наставите са читањем