Šta je seljaku koji je teško živeo značio odlazak na vrzino kolo? Ono što ovde zovemo „bojiti grad u crveno“, odnosno proslavljati, uz malu i vrlo uzbudljivu nijansu opasnosti; vrzino kolo je bila njihova diskoteka, mesto njihovog prepuštanja čulima i pijanstvu, njihova javna kuća. Ako hoćemo da umanjimo ugled sekti, postoje bolji načini nego što su parlamentarne istrage ili policijske racije. Ljudima bi trebalo ponuditi više zadovoljstva, istovremeni osećaj svetosti, lepote i sreće u životu. Nesreća bi i dalje postojala, ali samo ona koja je neuništiva, koja pripada prirodnom poretku stvari.

Kada sam bila mlađa, nisam najbolje razumela savet koji je glasio: „Ne ulazi u vrzino kolo“. Prošlo je nekoliko godina i poetski sadržajne reči prilazile su mi kada bih posmatrala slike koje su se nalazile na zidovima kuće Fransiska Goje u predgrađu Madrida. Posmatrajući ih mi možemo uspostaviti analogiju sa citatom Jursenarove, a možemo ih uporediti i sa veštičjim sabatima kao antropološkom, istorijskom i kulturološkom konstantom. Odgovor na poslednju pokušala je dati Margaret Jursenar i citat treba poimati kao jedno od mogućih stanovišta u pokušaju određenja tih mračnih i divljih rituala.

Ova pojava u umetnosti španskog slikara interesantna je jer se ja bavim umetnicima koje sam nazvala autoegzorcistima. Smatram da nema većeg autoegzorciste krajem 18. veka od potpuno ogluvelog Goje, suočenog sa početnim fazama poluđivanja. Njegove slike nisu reakcija kliničkog slučaja, već rezultat umetnika u procesu razgradnje sopstvene duše. Proces autoegzorcizma smatram stvaralačkim procesom. Borba sa sobom borba je sa avetima koji nisu izvan nas. Oni su interiorizovani, oni parazitiraju unutar krhke školjke svog domaćina. U slučaju umetnika, rezultat je dovršena Atena koja u punoj ratnoj opremi izleće iz Zevsove glave. Ili Meduza – to je uvek neizvesno.

Citat: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju. Razgovori sa Matjeom Galejem, preveo Stanko Džeferdanović, Narodna knjiga, Politika, Beograd, 2004.

Slike: Fransisko Goja, Veštičije sabati, 1797-98; Fransisko Goja, Veštičiji let, 1797-98.