Margerit Jursenar: „Oproštajni udarac“ (odlomak)

Bivši vrtlar mi priđe i na uho reče gunđavim i molbenim tonom starog uplašenog sluge, koji dobro zna da će biti otpušten zbog prenošenja takve poruke:

„Ona naređuje… Gospođica traži… Ona hoće da to budete vi…“

Pruži mi revolver; uzeh svoj, i automatski koraknuh. Za tog tako kratkog prijelaza, imao sam vremena ponoviti u sebi više puta da mi je Sofija možda htjela uputiti poslednji apel, a da je ovo naređenje bilo samo izgovor pa je to učinila šapatom. No ona ne pomače usne; rasijanim pokretom počela je otkopčavati gornji dio svoje vojničke bluze kao da ću prisloniti revolver na samo srce. Moram reći da su moje rijetke misli išle ka tom živom i toplom tijelu koje mi je intimnost našega zajedničkog života učinila skoro isto toliko bliskim kao i tijelo prijatelja: i osjetih kako me steže neka vrsta apsurnog žaljenja za djecom koju je ova žena mogla donijeti na svijet, koja bi naslijedila njenu odvažnost i njene oči. No nije na nama da naseljavamo stadije i rovove budućnosti. Još jedan korak i bio sam tako blizu Sofije da sam je mogao poljubiti u potiljak ili položiti ruku na njeno rame potresano malim gotovo neprimjetnim trzajima, no već od nje nisam više vidio do obris izgubljena profila. Disala je nekako suviše brzo, a ja sam se zakačio za pomisao da sam želim dokrajčiti Conrada, i da je to isto. Opalih okrenuvši glavu, poput prestrašena djeteta koje je bacilo petardu u Božićnoj noći. Prvi pucanj odnio je samo dio lica, što će mi uvijek onemogućavati da znadem kakav bi izraz Sofija poprimila u smrti. Nakon drugog pucnja sve je bilo okončano. Prvo sam mislio da je ona, zatraživši od mene da ispunim tu dužnost, vjerovala da mi daje zadnji znak ljubavi, najkonačniji od svih. Potom sam shvatio da se samo htjela osvetiti, i ostaviti mi grižnju savjesti. Točno je proračunala: katkada je osjećam. Uvijek vas u klopku uhvate te žene.

Izvor: Marguerite Yourcenar, Oproštajni udarac, preveo Mile Pešorda, Svjetlost, Sarajevo, 1983.

Žana de Vitinghof: „Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho“

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

Žana de Vitinghof bila je prijateljica oca Margerit Jursenar i osoba koja je znatno uticala na francusku spisateljicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis.

Natanael je sada imao utisak da mu se više sviđaju čisti zvuci, koji nisu, da tako kažemo, pretrpeli inkarnaciju u ljudskom grlu. Uzdizali su se, zatim objedinjavali da bi još više uzvinuli, poigravali kao plamičci neke vatre, ali sa predivnom svežinom. Grlili su se i ljubili kao ljubavnici, ali je to poređenje nosilo u sebi i suviše plotskog. Mogli su izazvati pomisao na zmije – ako zmije mogu ne biti opasne; na pavitinu ili ladolež – ako njihovo fino preplitanje može biti lišeno krhkosti. Ipak su bili tanani; nepažljivo zalupljena vrata bila su dovoljna da ih skrše. Kako su se nizala pitanja i odgovori između violine i violončela, između viole i klavsena, sve se više uobličavala slika zlatnih kuglica koje se kotrljaju preko stepenika od mramora ili mlazeva vode koji šikljaju iz školjki fontana u nekom od vrtova kakve je gospodin Van Hercog viđao, kako mu je pričao, u Italiji i Francuskoj. Dostizan je takav stepen savršenstva kakav se u životu nikada ne može dostići, ali to ni sa čim uporedivo spokojstvo ipak je bilo podložno promeni i oblikovano od uzastopnih predaha i uzleta; ista čudesna saglasja su se preinačavala; iščekivalo se da se ponovo oglase, ustreptala srca, kao da je bila posredi dugo očekivana radost; svaka vas je varijacija vodila, poput milovanja, iz jednog uživanja u drugo, neosetno drukčije; snaga se pojačavala ili smanjivala, ili se sve menjalo, kao prelivi boja na nebu. Sama činjenica da je ta sreća bila omeđena vremenom nametala je pomisao da ni ovde nije bila reč o čistom savršenstvu, čije je stanište, kako kažu i za Boga, u nekoj drugoj sferi, već o nizu obmana čula sluha, kao što se drugde javljaju fatamorgane čula vida.

A tada bi nečiji kašalj narušio taj veliki spokoj, i to je bilo dovoljno da vas podseti da se čudo može zbiti samo na povlašćenom mestu, brižljivo zaštićenom od buke. Napolju su dvokolice produžavale da škripe; neki zlostavljani magarac je njakao; životinje na klanici mukale su ili hroptale u agoniji; deca bez dovoljno hrane i nege vrištala su u svojim kolevkama. Posvuda su ljudi, kao nekada onaj melez, umiralai sa psovkom na usnama orošenim krvlju. Na mramornom bolničkom stolu pacijenti su urlali. Na hiljadu milja, možda, na istoku i zapadu, tutnjale su bitke. Činilo se skarednim da ta sveobuhvatna grmljavina bola, koja bi nas ubila ako bi u bilo kom trenutku čitava prodrla u nas, može da postoji istovremeno s tim tanušnim mlazom uživanja.

Izvor: Margerit Jursenar, Neznani čovek, prevela Jovana Barić-Jeremić, Nolit, Beograd, 1990.

Slike: Anjolo Broncino, Portret mladića sa skulpturom, 1550.

Margerit Jursenar o smislu putovanja

Za Jursenar

Odlomak iz intervjua koji je Margerit Jursenar dala Matjeu Galeju, a koji je objavljen u knjizi „Širom otvorenih očiju“.

Vi ste po temperamentu dosta avanturističkog duha?

Idem napred, to je sve. Međutim, svako putovanje, svaka avantura (u pravom smislu te reči „ono što dolazi“) udvostručuje se unutrašnjim istraživanjem. Ono što radimo i što mislimo, to je kao unutrašnja i spoljašnja linija jedne vaze: jedna drugu oblikuju.

Da li biste prebacili Vašim savremenicima da previše sede kod kuće?

Jure putevima ali šta vide duž tih puteva? U svakom slučaju klonim se Francuza koji kažu da im je Francuska dovoljna, i Amerikanaca koji kažu da se jedino kod kuće dobro osećaju. Srećom, ta vrsta odumire, a zamenjuje je druga koja loše i na brzinu proputuje dalekim zemljama. Na putovanju, kao i u svemu, potrebne su protivrečne sposobnosti: zanos, stalna pažnja, izvesna lakoća,

„Jer pravi putnici su samo oni koji odlaze
Da bi otišli, laki kao baloni..“ (Bodler)

želja da se uživa u spoljnjem prizoru stvari, ali i odlučna namera da se ide i s onu stranu tog prizora, da bismo videli stvarnost koja je često skrivena. Svaki putnik je Odisej; dužan je da bude i Protej.

Pojedini veliki umovi nisu uopšte napuštali svoju sobu. Dekartov topli kutak, Montenjeva radna soba..

Oba čoveka koja pominjete dosta su putovala. Dekart je 1618. ratovao u Holandiji, a 1619. posetio je Dansku i Nemačku, a tokom sledeće dve godine ponovio je otprilike isto veliko putovanje po Centralnoj Evropi, zatim boravio skoro dve godine u Italiji, pre nego što se nastanio u Holandiji narednih dvadeset godina, i na kraju je umro u Stokholmu. Da je živeo i razmišljao „u toplom kutku“, kao što kaže legenda koja sve pojednostavljuje, u takvom kutku se (odnosno u sobi u kojoj se nalazila peć) grejao u mnogim mestima severne Evrope. Što se tiče Montenja, povod njegovog sedamnaestomesečnog putovanja po Švajcarskoj, Tirolu i Italiji bili su zdravstveni razlozi, ali je on toliko pohvalno govorio o putovanju, da se morala osetiti njegova radost što se popeo u sedlo.

Putovanje je iskustvo, kao što je iskustvo ostajanje u nekom kutku zemlje, kao što je to i prijateljstvo, posmatranje, ljubav, rad, bolest, pa i baštovanstvo i kuvanje. Zašto praviti diskriminaciju među njima?

Izvor: Margaret Jursenar, „Širom otvorenih očiju“ (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Ivana Hadži Popović o Margerit Jursenar

Marguerite Yourcenar

Sve počinje u osvit Prvog svetskog rata kad osmogodišnja Margerit Krejankur u pariskom metrou kupuje Aristofanove „Ptice“. Lutke je ne privlače već svet odraslih o kome sanjari i talasi čije nadimanje satima posmatra na belgijskim plažama. Grčki počinje da uči sa deset, latinski sa dvanaest godina. Ovaj zanos prekida rat i ona 1914. brodom punim izbeglica stiže u London u kome je Britanski muzej i ono što će obeležiti njen život: Hadrijanov kip izvađen iz Temze u devetnaestom veku. Voli da sluša oca  koji joj svakog dana čita Rasina, Sen Simona, Šatobrijana, Flobera, Šekspira, Tolstoja, Dostojevskog, Vergilija na latinskom, Homera na grčkom. Kad se zatim s ocem vrati u Pariz , grad u kome će otkriti Luvr, njeno srce zauvek osvaja antička nagost i sklad. Kad još bude otkrila i delo Konstantina Kavafija koje će prevoditi, u Grčkoj će godišnje provoditi i po nekoliko meseci.

Prirodno kao što je disala ona je živela u antičkim civilizacijama osetljivim na cikluse stvari, u pokolenjima bogova i ljudi koji se stalno smenjuju  u srcu nepromenljivog; među misliocima antičkog sveta koji su znali da su njihovi bogovi smrtni jer je njihov svet smrtan; među mitovima o bogovima koji su mitovi o ljudima, o njihovoj drami; u spoju poetskog i istorijskog koji je Helenima pomogao da ostvare „grčko čudo“.

Veliki humanista u njoj znao je da su Nioba, Likurg i Tantal tom starom narodu omogućili da izbegne grubost, gramzivost i oholost i da pronađe smisao u mukotrpnom lutanju između dva bola, bola rađanja i bola umiranja. Iz njenog eseja „Mitologija Grčke“ ili „Grčka mitologija“ proizlazi da oni verovatno i ne bi zaposeli sve obale od Gibraltara do Kavkaza da nije bilo legende o argonautima i Odiseju; da je zauzeće Troje čas koji će sve nesrećne časove objediniti u isti središnji plamen koji pustoši istorijom; da iz krezubih Hekubinih usta odjekuje kuknjava svih starih majki sveta za čije vapaje hronika nije imala vremena; da je Antigona svaka sestra koja pod ruševinama traži svog brata.

Od Aleksisa do Zenona, od Hadrijana do Mikelanđela, Margerit Krejankur, koja će postati Margerit Jursenar, prikazuje želju za ljubavlju povezanu s teškoćom da se ona ostvari: „Poljubite me jer nema sumnje da ćemo se sresti tek na drugom svetu kada naši poljupci više ne budu imali usana“, šapuće Fedra u „Minotauru“. Za ovu jedinu žensku članicu Francuske akademije ljubav je haos ili opasnost ili sreća, što je u suštini isto.

Spisateljka nije osporavala časove sreće ali je mislila da je život mešavina sjajne svetlosti i crnog dima i da se kao i vatra, i on hrani uništavanjem. Nije osporavala utešni plam ljubavi mada je isticala da se on često gasi brže od ostalih ili i sam postaje proždrljiv.

Kao osoba koja je imala mnogo poštovanja prema slučajnosti verovala je u prihvatanje datosti života i događaja kako dolaze. „Sve može da se promeni u jednom času i samo Bog zna gde ćemo biti za deset godina ako nas još bude…“, govorila je. „Suviše smo zaslepljeni sadašnjicom, a događaji često slede tokove koji se ne mogu ni nazreti. Ne samo što se sve menja već se sve menja u smeru koji ne mogu da predvide ni najpronicljiviji duhovi. Koliko su se samo razlikovali Rim iz vremena Nerona i Rim iz vremena Marka Aurelija!“

Razapet između pakla, njegove teskobe, nepostojanja izlaza i želje da osvoji raj, pobedi smrt i vreme, čovek želi da pronikne u tajnu svog postojanja, da osvoji slavu, ljubav. Ono čemu bi po njoj trebalo neprestano da teži jeste ravnoteža, sklad koji ona otkriva u Hadrijanu, imperatoru izuzetnog časa Rima. Za ovog ljubitelja helenskog smisla za laku sreću, plemenitu jednostavnost i mirnu veličinu, svaka sreća bila je pravo remek-delo.

Kroz njega ona otkriva jednu kulturološku istinu: pošto je dve izgubljene decenije vladao u istoriji, Hadrijan svoju večitu vladavinu započinje u senzibilitetima. Lice tog vladara dobija jedan broj emocija,spoznaja, poluafektivnih, poluintelektualnih, nezavisno od epoha i u korist polusenke koju im dodeljuju vekovi. Od tada njihovo prožimanje na raskršću srca i duha može da se nazove njegovim imenom.

Sudbina Margerit Jursenar se poistovećuje sa strpljivim istraživanjem koje prosejava prašinu grčko-rimskih nalazišta, kulture koja nije bila njena. To upravo izražava jedan fotografski snimak koji nosi potpis fotografa Sadrija: spisateljka pozira u osenčenom podrumu Luvra pored ogromne glave Antinoja; na uglu njenih usana nevidljiv osmeh tek neznatno omekšava kamen koje je već obezbedila književnu večnost.

Izvor: Kulturni dodatak dnevnog lista „Večernje novosti“ od 4. aprila 2007. godine.

Margerit Jursenar na blogu A . A . A

Margerit Jursenar: „Kritička prezentacija Konstantina Kavafija“

Kavafi je jedan od najslavnijih pesnika moderne Grčke; on je takođe i jedan od najvećih, svakako najsuptilniji, možda najnoviji, pa ipak najpodojeniji neiscrpnim sokom prošlosti. Od grčkih roditelja, poreklom iz Carigrada, rođen je 1863. godine u Aleksandriji u Egiptu. Tu je on dugo vremena zauzimao mesto činovnika, potom i načelnika odalenja, u Ministarstvu za navodnjavanje; bio je i kurtije u aleksandrijskoj Berzi. Umro je u tom gradu 1933. Vrlo rano je prepoznao u sebi pesničku vokaciju, ali je iz stvaralaštva do svoje pedesete godine sačuvao tek mali broj pesama, među kojima samo nekoliko spadaju u remek-dela; čak i te stare tvorevine nose, uostalom, trag kasnijih ispravki. Kavafi je za života dozvolio cirkulisanje samo nekoliko retkih pesama koje su bile tu i tamo objavljivane po časopisima; njegova slava, postepeno rastući, hranila se letećim listovima škrto deljenim prijateljima ili učenicima; ta poezija koja na prvi pogled iznenađuje svojom ravnodušnošću, gotovo svojom bezličnošću, ostala je, dakle, u izvesnom smislu tajanstvena do kraja, podložna u svim svojim delovima ukrašavanju i retušima, koristeći se pesnikovim iskustvima sve do njegove smrti. I tek je on pred kraj manje-više otvoreno izrazio svoje najličnije čežnje i more, emocije i uspomene koje su oduvek, ali na neodređeniji i zamagljeniji način, inspirisale i hranile njegovo delo.

Spoljna biografija Konstantina Kavafija staje u nekoliko redova; njegovi stihovi nas više obaveštavaju o tome kakvo beše to življenje na izgled svedeno na rutinu kancelarija i kafana, ulice i sumnjive mehane, ograničeno u prostoru trasom, hiljadu puta pređenom, jednog te istog grada, zauzvrat izvanredno slobodno na planu vremena. Moglo bi se učiniti i više, pokušati da se iznova na svetlo prevede ono što je u pesnikovoj umetnosti upravo transkribovano u šifri, izvući iz te ili te poeme verodostojno, pa možda čak i autentično lično osećanje. Tako nam, kažu, Apolonije iz Tijane na Rodosu donosi odjek Kavafijeve srdžbe prema obilno i često deklamatorskom stvaralaštvu njegova savremenika Palamasa, ili da dva-tri prekrasna profila majke, spartanske ili vizantijske (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije; Ana Dalasin), izolovani ženski likovi u tom delu koje je, doista, strano ženi, možda nalaze inspiraciju u idealizovanoj uspomeni na sopstvenu majku koja je rano ostala udovica sa sedmoro dece. Opasnosti, delo očito autobiografskog karaktera, čuva trag kratkog trenutka  u kojem se mladić dvoumio , kao i toliki drugi, uzmeđu užitka i asketizma. Satrapija svedoči o gorčini čoveka prisiljenog, u cilju uspešnosti na materijalnom planu, da se odrekne svojih velikih ambicija spisatelja: Kavafi birokrata i biznismen verovatno je upoznao tuge te vrste. Vajar iz Tijane i Dućan navode na sanjarenja jer nagoveštavaju, pored dela prikazanog ili ponuđenog publici, skrivenije delo, namerno sročeno samo za sebe. Ne samo uz pomoć retkih erotskih odlomaka u kojima Kavafi govori u sopstveno ime (Siva slika; Vrlo daleko; Popodnevno sunceNa mostu brodice; Za susedniim stolom), već i onih drugih, znatno mnogobrojnijih, u kojima je ljubavnik naznačen bezličnim ON, mogao bi se, kad bi se htelo, za njega ustanoviti uobičajeni katalog jurcanja i susreta, užitaka i odlazaka. Najzad, njegovo gotovo manijačko insistiranje na zapisivanju godina (Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine; Portret mladog dvadesettrogodišnjeg čoveka; Amonu, umrlom u dvadeset i devetoj godiniKimon, Learkov sin, student u Kireni, star dvadeset i dve godine), dodatno malom broju retkih i ovlašnih opisa lica i tela, bilo bi dovoljno za utvrđivanje šta je za Kavafija predstavljao idealan tip i idealne godine voljenog bića. Ali takva upotreba poema u vidu biografskog detalja ide na štetu samog poetskog cilja: i najpronicljiviji pesnik često okleva da u obratnom smeru pređe onaj put što ga je vodio od manje-više konfuzne emocije, od manje-više kratkog incidenta, do preciznosti poeme i njene spokojne trajnosti. Razlog više da komentator upadne u rizik stranputice. Kavafi je rekao i ponavljao da njegovo delo ima svoj izvor u njegovom životu; ubuduće, njegov život u celini počiva u njegovom delu.

Navodi učenika i obožavalaca pružaju, u najboljem slučaju, poneku crticu, potez bojom; oni najzagriženiji malo vide, i slabo izveštavaju, ne u nedostatku pažnje ili zbog odsustva elokvencije, već zbog razloga koji valjda potiču iz same tajne života i same poezije. Pripitkujem grčke prijatelje koji su posećivali obolelog pesnika, na umoru, dok je boravio, već slavan, poslednji put u Atini, oko 1930; stanovao je, kažu, u osrednjem hotelu na trgu Omonija, u novom kvartu, bučnom poslovnom centru; taj čovek koji je smatran tako osamljenim izgledao je okružen privrženim prijateljima; rado je primao pohvale, zadovoljavajući se osmehom u slučaju onih najpreteranijih; u korigovanje rukopisa svojih mladih obožavalaca unosio je neku strogu blagonaklonost. Njegova anglomanija ih iznenadi; nalazili su da njihov Grk ima lak oksfordski akcenat. Kao štoto često biva, ti mladi ljudi su bili razočarani otkrićem da su književni ukusi tog velikana bili u kašnjenju u odnosu na njihove; to stvaralaštvo koje ih je oduševljavalo svojom jedinstvenošću, novinom, smelošću, izgleda da se nadahnjivalo, nekom nerazumljivom osmozom, delima koja su oni smatrali već zastarelim; Kavafiju se sviđao Anatol Frans a Žida uopšte nije voleo; osećao je više naklonosti prema Brauningu nego prema T. S. Eliotu; zaprepastio ih je citirajući MIsea. Raspitujem se o njegovom fizičkom izgledu: uveravaju me da je ličio na bilo kog gospodina, na levantinskog kurtjea. Portret koji ga pretstavlja negde oko njegove četrdesete, prikazuje lice teških očiju, senzualna i razborita usta; rezervisan izgled, zamišljen, gotovo tužan, više možda pripada rasi i miljeu nego čoveku. No, obratimo se Forsteru, divnom romanopiscu Passage to India, koji je neku godinu ranije pohodio Kavafija u Aleksandriji:

Aleksandrija našeg doba, utemeljena na pamuku, kojem su luk i jaja konkurencija, više uopšte ne može biti smatrana metropolom duha. Pa ipak, prolazeći njenim ulicama, prekrasan osećaj ponekad prožme njene žitelje. Oni začuju kako njihovo lično ime izgovara neki odlučan a ipak meditativan glas, glas koji kao da manje očekuje odgovor nego što želi dati počast principu individualnosti. Okrenu se, i primete grčkog džentlmena sa slamnatim šeširom na glavi, u stojećem položaju, potpuno nepokretnog, u položaju koji je neznatno iskošen u odnosu na ostatak univerzuma. Moguće je da on pristane na začetak rečenice, rečenice ogromne, komplikovane, pa ipak uravnotežene, pune zagrada koje se nikad ne zamrse i podrazumevanja koja doista i podrazumevaju, rečenice koja se upućuje logično u pravcu cilja koji se unapred nagađa, a čiji je kraj i pored svega briljantan, još više nepredviđen nego što se očekivalo. Ponekad, rečenica se završi na ulici, ponekad umre iznenadnom smrću, žrtva intezivnog saobraćaja; ponekad, konačno, nastavlja se do ulaska u kuću. Odnosi se na perfidne mahinacije cara Aleksija Komnina u 1096. godini, na cenu maslina i njen plasman na tržištu, sudbinu zajedničkih prijatelja, na Džordž Eliot, ili na dijalekte zabačenih pokrajina Male Azije. Ona se odmotava istovrsnim savršenstvom na grčkom, engleskom ili francuskom jeziku. I, uprkos njegovoj intelektualnoj izdašnosti i ljudskoj dubini, uprkos bistroumnoj dobroti njegovih rasuđivanja, čovek ipak oseća da i ta rečenica zauzima neznatno iskošen položaj u odnosu na ostatak univerzuma; to je rečenica pesnika…

Uporedimo sa ovim gotovo impertinentnim Forsterovim krokijem nekoliko jednostavnih linija Đuzepea Ungaretija kojima podseća, u zdravljaku Bulevara Ramleh, u Aleksandriji, za stolom mladih urednika časopisa Gramata, koji je među prvima istakao vrednosti njegova dela, na mudrog, odmerenog, ali i prijatnog Kavafija koji s vremena na vreme izgovara reči koje se ne zaboravljaju. Prihvatimo takođe i iskaz koji mi je nekad dala mlada žena koja kao dete eše upoznala pesnika u Aleksandriji u njegovoj staračkoj dobi. Devojčica se krila da bi kradomice posmatrala tog starog uljudnog i blagog gospodina koji je povremeno posećivao njene roditelje, i koji je u njoj budio u isti mah i strasnu znatiželju i delimičan strah što po izgledu „ni na koga nije ličio“, onako bled i sa vratom uvijenim u zavoje (Kavafi je koji mesec kasnije umro od raka grla), sa tamnom odećom i navukom, kad je verovao da je sam, da zamišljeno nešto sebi mrmolji. Konfuzno mrmljanje, reče mi mlada žena, jer bolesnik beše već gotovo izgubio glas, ali koje je utoliko više podsećalo na psalmodiju vrača. Ali dosta: prepustimo da ta fragmentarna svedočenja nadopune jedna druga, i ubuduće okrenimo uho samim pesmama, razgovetnom mrmljanju, upornom, nezaboravnom.

Ono što pre svega frapira jeste gotovo potpuno odsustvo bilo čega orijentalno pitoresknog, ili čak levantinskog. Da taj Grk iz Egipta nije ustupio nikakvo mesto arapskom ili muslimanskom svetu ne može iznenaditi nikoga ko se bar koliko-toliko razume u svet Bliskog istoka, njegovu jukstapoziciju rasa, njihovu razdvojenost više nego pomešanost. Kavafijev orijentalizam, onaj što večito visi iznad svake grčke misli, smešten je na drugom mestu. To što priroda, pejzaž u doslovnom smislu bivaju prećutani, prevashodno potiče iz njegovog ličnog senzibiliteta. Jedino pesma u kojoj je izričito reč o bačenom pogledu na velike prirodne predmete odaje nam tajnu te duše što je zaljubljeno zazidana u humanosti:

Da stanem ovde. Malo i ja da vidim prirodu,
sjajno plavetnilo jutarnjeg mora
i vedrog neba i žutu obalu; sve
divno, sasvim obasjano.

Da stanem ovde. Da se zavaravam kako to vidim
(spazio sam sve to doista čim sam zastao);
a ne i ovde ove svoje sanjarije,
svoja sećanja i slike uživanja.

Ne nazivajmo grčkom ili orijentalnom tu indiferentnost prema pejzažu. Valjalo bi odmah precizirati, definisati, razjasniti. Grčka poezija krcata je slikama prirode; čak i kod epigramatika kasnije epohe, koji su većinom živeli u onom „izrazito modernom“ svetu koji beše svet antičke Antiohije i Aleksandrije, neprestano srećemo senku platana ili vrelo vode. Orijentalni pesnici, pak, predaju se do opijenosti slastima česmi i bašta. U tom pogledu Kavafijeva škrtost je distinktivno svojstvo; posve su svojstveni njemu ti pogledi namerno ograničeni na ulice i predgrađa velegrada, i gotovo uvek na dekor, na pozornice ljubavi:

Soba beše bedna i vulgarna, skrivena iznad neugledne mehane. Sa prozora videla se uska i prljava ulica. Odozdo su se čuli glasovi nekolicine radnika koji su se kartali i zabavljali…

I baš tu, na bednom plebejskom krevetu, uživao sam u telu ljubavi, uživao sam u rumenim i pohotnim usnama opijenosti. Toliko rumenim i u takvoj opijenosti da sam čak i u ovom trenu dok ovo pišem, nakon toliko godina, u ovoj mojoj kući samotnjaka, opet od toga opijen.

Popularne kafane, zamračene ulice kad padne veće, kuće na lošem glasu koje posećuju mladi nepoznati i sumnjivi likovi, predstavljaju su samo u funkciji čovekove avanture, susreta i rastanka, i to je ono što daje tako čistu lepotu najsitnijoj skici otvorenog ili zatvorenog prostora. Kao i Aleksandriji moglo bi se, uostalom, raditi i o Pireju, Marseju, Alžiru, Barseloni, bilo kom velikom mediteranskom gradu. Ako po strani ostavimo boju neba, nećemo biti baš tako daleko ni od Utrilovog Pariza; izvesna soba podseća na Van Gogova prebivališta, na stolice od slame, žute potiše, suncem obasjane, i na gole zidove. Ali, neka posve grčka svetlost i dalje suptilno obasjava stvari: laki vazduh, vedrina dana, žega na ljudskoj koži, nerastvoriva so koja istovremeno štiti od potpunog rastvaranja i likove Satirikona, tog grčkog remek-dela na latinskom jeziku. I doista, aleksandrijska Kavafijeva manguparija često podseća na Petronija, nonšalantni realizam izvesne pesme zvane Dva mlada čoveka između dvadeset i tri i dvadeset i četri godine, neodoljivo priziva u sećanje poteze Askilta i Enkolpa.

… Drugi mu donese nenadanu vest: zaradio je šezdeset funti u kockarnici…

I, puni snage i radosti, ushićeni, lepi za gledanje, oni se ne uputiše u pravcu njihovih poštovanja dostojnih porodica (koje, uostalom, za njih više neće ni da čuju), već prema jednoj veoma posebnoj kući na zlu glasu i koju su veoma dobro poznavali. Zatraže sobu i skupa pića, i opet piju…

Sumnjam da će se mnogima svideti ove neobične realističke skice poslednjeg kavafijevskog manira, gotovo ravne snagom svoje egzaktnosti. Pa ipak, ništa nije dostojnije interesa od ovih suvih i tankoćutnih pesama (Vitrina prodavca duvana; Klijent; U malom gradu bez veselja; Lepo i belo cveće koje pristaje njegovoj lepoti: odabiram namerno najbolje sročene delove da bih doskočila čitaočevoj dobroj volji), u kojima ne samo erotski element, ili pokatkad pitoreskni, već uz to i situacije i najizanđaliji dekori, oni najizveštačeniji, najdraži sentimentalnoj žalopojki ili popularnoj otrcanoj drndokalici, pročišćeni nekom vrstom čistog prozaizma, iznova pronalaze svoj pravi ton, svoje vrednosti, i, da tako kažem, svoju perpendikularnost:

… Ali sada više ne trebaju mi odela, ni svilene maramice, ni dvadeset funti, ni dvadeset para.

Sahranili su njegovog druga u nedelju u deset sati ujutru. Sahranili su ga u nedelju; ima tome već sedmica dana.

Okitio je njegov kovčeg siromaha lepim i belim cvećem koje pristaje njegovoj lepoti i njegovim dvadeset i dvema godinama.

Njegov poziv, neki posao u vezi s njegovim zarađivanjem hleba naterali su ga da se te večeri opet nađe u kafani koju su zajedno posećivali. Udarac noža u srce: odvratna kafana koju su zajedno posećivali.

Ali, govorila sam o dekoru: skretanjem koje je neizbežno uKavafija, njegovo spominjanje dovodi nas do strasti likova.

„Većina pesnika isključivo su pesnici. Uopšte ne i Palamas, on piše takođe i priče. A ja, ja sam istoričar-pesnik. Ja sam nesposoban da pišem romane, ili za pozorište, ali mi unutarnji glasovi govore da je posao istoričara u mom domašaju. Ali nema više vremena…“ Možda nikada nije imalo vremena: Kavafi odlučno prezire krupne perspektive, velike masovne pokrete u istoriji, on i ne pokušava da obujmi biće u njegovim iskustvenim dubinama, njegovim promenama i njegovom trajanju. On ne slika Cezara; on ne vaskrsava gomilu materije i strasti što beše Marko Antonije; on nam pokazuje jedan trenutak Cezarova života, meditira nad obrtom u Antonijevoj sudbini. Njegov istorijski metod srodan je Montenjevom: on iz Herodota, Polibija, Plutarha, mračnih hroničara Kasnog carstva ili Vizantije, izvlači primere, savete, ponekad i vrlo precizne zaljubljeničke nadražaje. On je esejista, često moralista, pogotovo humanista. On se ograničava, namerno ili ne, na brz presek i na jasno i golo svojstvo. Ali to usko omeđeno polje zrenja skoro je uvek striktne tačnosti; taj realista uopšte se ne opterećuje teorijama, starim ili modernim, odbacujući na taj način onu smešnu generalizaciju, onu čorbu prostih kontrasta i nezgrapnih školskih zajedničkih imenitelja zbog kojih se od istorije povraća tolikom broju zdravih umova. Taj egzaktni čovek raskida, na primer, sa dugom romantičnom tradicijom kada nam u Julijanu Apostati pokazuje mladog fanatika koji je, protiv svoje volje, obeležen hrišćanskim uticajem, izopačujući nesvesno helenizam koji pretenduje da štiti, i zbog svoje preterane strogosti izložen sprdnjama antiohijskih pagana:

„Nalazim da ste veoma indiferentni prema bogovima“, reče on namrgođena izraza. Indiferentni! Ma, čemu se on to nada? Mogao je on slobodno i reformisati sveštenstvo koliko mu volja; mogao je do mile volje pisati prvosvešteniku Galata i drugim prelatima istoga soja, deleći ohrabrenja i savete.. Njegovi prijatelji ne behu hrišćani, u redu… Pa ipak se oni nisu mogli poput njega (koji je primio pečat hrišćanskog vaspitanja) oduševljavati vom tom verskom reorganizacijom smešnom i u teoriji i u praksi… Sve u svemu, behu to Grci… Ništa odviše, Avguste.“

Mogu se umnožavati napomene u pojedinostima, posebno isticati činjenica da je homerska epoha Kavafiju dala inspiraciju samo za nekoliko velikih poema s početka stvaralaštva, kao što je tmurna Nelojalnost ili suptilna Itaka. Grčka V veka, tradicionalna Helada Atike, Peloponeza i ostrva, manje-više je odsutna iz tog aleksandrijskog stvaralaštva, ili joj se, u najboljem slučaju, pristupa preko releja interpretacije koja kasni šest do osam stoleća (Demarat; Mladići iz Sidona). Čini se da su izgnanstvo i smrt kralja Kleomena u Aleksandriji privukli njegovu pažnju o drami starenja Sparte (U Sparti; Idi, kralju Lakedemonije); Atina je spomenuta samo jednom, u vezi sa jednim od sofista carske ere (Herod Atik); rimski svet je viđen iz perspektive grčkog sveta. Pesnik se najradije veže za period antike koji je uglavnom poznat samo specijalistima, a to su ona dva-tri veka kosmopolitskog života koji su na grčkom Orijentu sledili Aleksandrovu smrt. Njegov humanizam nije i naš: mi od Rima, Renesanse, akademizma XVIII veka nasleđujemo junačku i klasičnu sliku o Grčkoj, helenizam belog mermera: naša grčka istorija za središte ima atinski Akropolj. Kavafijev humanitet ide preko Vizantije, preko niza Grčki koje su sve udaljenije od onoga što se nama čini zlatnim dobom rase, ali gde i dalje postoji živi kontinuitet. Ne zaboravimo, uostalom, da je iz nesporazuma aleksandrizam bio zadugo u nas smatran sinonimom dekadencije: pod vladavinom Aleksandrovih naslednika, u Aleksandriji i u Antiohiji stvorena je ta grčka vanzidinska civilizacija gde su došle da se stope i strane primese, gde je patriotizam kulture nadvladao patriotizam rase. „Grcima nazivamo, govorio je još i Isokrat, ne samo one koji su naše krvi, već i one koji su saobrazni našim običajima.“ Kavafi pripada svim svojim žilicama toj civilizaciji KOINH-a, narodskog jezika, onoj ogromnoj spoljnoj Grčkoj koja je više natala rasprostiranjem nego osvajanjem, strpljivo stvaranoj opet i iznova u toku stoleća, i čiji se uticaj još uvek zadržao na modernom Levantu brodovlasnika i trgovaca (9). Slika kompromisa, prožimanja, razmena, lik mladog istočnjaka, više zavedenog nego pobeđenog, patetikom prožima prekrasnu istorijsku priču kakva je Orofern:

Ovaj čije vidiš fino lice čistih crta na ovoj tetradrahmi, tu savršenu lepotu jonskog momka, taj je Orofern, sin Arijaratov…

Usud je biti Grk, ili hteti biti, i ovde nalazimo čitavu gamu reakcija duha naspram tog usuda, počev od ponosa (Epitaf Antioha, kralja Komagene) do ironije (Filhelen). Te kratke poeme nabijene poput palimpsesta, ali potekle iz samo dva-tri problema senzualnosti, politike ili umetnosti, i koje pohodi uvek jedan te isti tip lepote, neodređen, a ipak do krajnosti karakterizovan, poput onih likova vatrena pogleda s portreta iz Fajuma što gledaju pravo ispred sebe nekom vrstom tvrdoglave upornosti, još više su sjedinjene klimom nego što su razjedinjene vremenom. Za Francuza, uprkos razlikama koje se same po sebi podrazumevaju, ta toliko autentično levantska Kavafijeva klima nije lišena podsećanja na izvanredni grčko-sirijski Orijent koji je naslutio Rasin (kakvim samo čudom?): Orest, Hipolit, Ksifares, Antioh, sam Bajazit, već su nam učinili bliskom tu atmosferu rafinmana i vreline, taj komplikovani svet koji vuče korene još od dijadoha, ako ne i od Atrida, i koji se ne završava sa Osmanlijama. To što nam Kavafi priča o jonskom momku pre hrišćanske ere, „obučenom u svilenu tkaninu i okićenom tirkizom“, ili o mladom vagabundu u kanel-odelu iz Dana 1908, mi tu opet nalazimo isti akcenat, istu patetiku jedva primetnu, istu rezervisanost, htedoh reći istu misteriju. I sladostrasnici imaju svoj smisao za večnost.

Grupišimo po ciklusima istorijske pesme smeštene kao i ostale, u Kavafijevoj zbirci, samo po redu stvaranja. Na taj način ćemo videti kako se jasno izdavaju njegove preferencije, njegova odbijanja, odnosno njegove praznine. Ciklus Ptolemaji-Seleukidi, koji bi se isto tako mogao nazvati i Pad helenističkih monarhija – Pobeda Rima, najduži, pošto podrazumeva makar dva tuceta pesama, najkrcatiji patetikom i ironijom, četri osvrta na običaje u ciklusu Helenizirani Jevreji; sedam pesama lepog aleksandrijskog ciklusa Cezar – Cezarion – Antonije; dva dela Sofisti – Pesnici – Antički univerziteti, koji za Kavafija predstavljaju Umetnost pisanja; dva o Neronu, jedan još uvek okićen suvišnim ukrasima kojih se Kavafi kasnije odrekao, drugi, među najfinijim i najsnažnijim; nekih dvadesetak pesama iz ciklusa Pagani-Hrišćani, namenjenih, reklo bi se, sklapanju pazara iz banalnog konteksta između hrišćanske krutosti i antičke opuštenosti, pokazivanju života koji teče i dalje preko svih formula; dva dela posvećena Apoloniju iz Tijane, sedam pesama o Julijanu Apostati, odnosno protiv njega; sedam pesama iz ciklusa Pravoslavlje – Vizantijske hronike, gde se zbrda-zdole nalaze pohvale pravoslavnim obredima (U crkvi), jedna erotska natuknica (Imenos), zabeleške o lektiri kao što je prekrasna Staklarija, puna nežnog pijeteta prema prošlosti rase, ali gde se nalazi i Emilijan Monae, jedan od najčistijih krikova ili spevova. Aleksandrizmu se iznova pridružuje velikim delom i ciklus Boljke – Mrtvaci – Sahrane, koji se preklapa i sa drugima. Ta grupa, koja se sastoji od nekih najslavnijih Kavafijevih ostvarenja (Za vreme meseca Atira; Mires, Aleksandrija, 340. godine posle Isusa Hrista, te moderna i posve pikareskna poema Lepo i belo cveće, koja se, što je jako zanimljivo, približava toj istoj žili), sadrži takođe i nekoliko sasvim knjiških ostvarenja, prilično mlake ljupkosti, ulazeći manje-više u tradicionalni žanr erotske elegije ili fiktivnog pogrebnog epigrama. Kad se sve odvagne, Kimon, Learhov sin; Klitosova bolest; Lanesov grob, pružaju Kavafiju muške ekvivalente Mladih Tarentinki i Klitija onog drugog pesnika, polugrčkog porekla, kakav beše Andre Šenije.

To posve površno klasiranje istorijskih pesama zamenimo, ako je moguće, dubljim zahvatima. Sudbinske poeme, u kojima se nesreća sručuje na čoveka spolja, proizvod neobjašnjenih sila koje kao da osećaju svesno zadovoljstvo što nas dovode u greške, a to je približno i antičko gledište odnosa ljudskog bića sa fatalnošću, uz ogromnu masu uzroka i posledica nepredvidivih za naše računice, indiferentnih prema našim molitvama i našem rabotanju. Kavafi, kojeg je taj problem usuda progonio veoma rano, nagomilao je recepte neverice, prihvatanja, obazrive smelosti: Molitva; Rok odobren Neronu, Prekid, Na putu u Sinopu, Martovske ide, a posebno Nelojalnost, opora konstatacija onoga što se čoveku čini nerazumljivom perfidijom njegova boga ili njegovih bogova:

Na svadbenom banketu Tetide i Peleja, Apolon je ustao da čestita mladencima. On ih proglasi blaženima, zbog sina koji će se roditi iz njihova braka. Nikada, reče, bolest neće moći da ga pogodi, život će mu biti dug… I dok je Ahil rastao, predmet divljenja vascele Tesalije, Tetida je čuvala u sećanju obećanje boga… Ali jednoga dana dođoše starci, nosioci vesti, i najaviše Ahilovu smrt pred Trojom. I Tetida pocepa svoju purpurnu odeću i potrga, pogazi svoje narukvice i prstenje… Gde beše on, taj bog-pesnik, koji je onako lepo govorio na svadbi? Gde beše on, taj bog prorok, dok su ubijali Ahila u cvetu mladosti? I starci joj odgovoriše da i sam Apolon beše sišao pred Troju, i da je, pridruživši se Trojancima, on ubio Ahila.

Tragikomičnost dominira u karakternim pesmama, kružnicama savršenim poput Engrovog crteža, preciznim kopijama slabosti, ludila, krivina životnog, frivolnog, pa čak i ljupkog čovečanstva, plodonosnog u receptima za male stvari, skoro uvek nemoćnog za velike, nošenog nedaćama u pravcu ekstremnih rešenja, bedom ili indolencijom prema osrednjim ili niskim rešenjima, pa ipak uopšte ne lišenog lepršave mudrosti: Učenik slavnog filozofa, Milost Aleksandra Balasa, Na bogovima beše samo da to srede. Pogled bez iluzija, ali ne i sa žaljenjem, i koji je teško tretirati kao gorak, pa ipak su gorčina i jarost ono što zatičemo ispod neprimetnog nagoveštaja osmeha. Uzmimo, na primer, pesmu Na bogovima beše samo to da srede:

Sada sam ja gotovo siromašak i bez sredstava za život. Antiohija, taj prokleti grad, proždrala je svu moju budućnost. Ah, prokletinjo od grada, i taj tvoj život skupi!

Ali ja sam mlad i savršeno zdrav. Izvrsno se služim grčkim… Imam i vojnu naobrazbu… Dakle, smatram sebe potpuno sposobnim da služim Siriji, svojoj voljenoj domovini…

…Najpre ću se obratiti Zabini. Pa ako me taj glupan ne prihvati, otići ću kod njegovog suparnika Griposa. A ako me ni taj tikvan ne zaposli, idem pravo kod Hirkana.

Što se tiče moje savesti, potpuno je mirana u pogledu njihove vrednosti: va trojica su podjednako štetni za Siriju.

Ali, šta ja tu mogu? Ja sam samo bednik koji nastoji da se izvuče iz bede… Na svemogućim bogovima je bilo samo da se pobrinu da stvore i četvrtoga, poštena čoveka. I ja bih s radošću bio kod njega otišao.

Karakterna pesma skoro uvek se brka sa političkom pesmom: Kavafi u službu ptolomejskih ili vizantijskih intriga unosi onu upornost šahiste, onaj strasni interes za lepu umetnost javnog življenja, ili koja ima takve pretenzije, koji uopšte ne nedostaju nijednom Grku. Čak i više od toga :poput mnogih svojih zemljaka, čini se da je Kavafi bio gorko osetljiv na spektakl perfidije, nereda, beskorisnog junačenja, hvastanja ili podle inertnosti koja često karakteriše grčku istoriju (ipak uopšte ne više od bilo koje druge istorije, stare ili moderne): odsustvo njegovog pridikovanja, njegovo preziranje senzacionalnog i naduvanog pružaju tim temama koje su olinjali toliki deklamatori vapijuću aktuelnost. Teško nam je verovati da te pesme o uniženju i porazu nisu bile inspirisane događajima iz naše epohe, umesto što su pisane pre trideset godina na teme stare dvadeset vekova. Ni spretni oportunista, ni kratkovidi patriota koji svoju zemlju žrtvuje za račun svog osvetoljubivog besa, niti avanturista koji otvoreno izvlači korist iz nevolja trenutka nisu žestoko prokazani: oni su egzaktno suđeni. Oni i dalje pripadaju, ali na njihovom nivou, koji je veoma nizak, toj civilizaciji čijem rušenju doprinose, i kojoj duguju ostatak elegancije koja krasi njihov egoizam ili kukavičluk. Isto tako, ni heroji ovde više nisu okruženi nikakvim aplauzom koji bi zasmetao duhu spektakla njihove sigurnosti: simbolični termopilski vojnici ili Kratesikleja, majka velikog srca, idu spokojno „ka svom udelu“. Dovoljno je ubeđenje jedva nešto izraženije, patetika jedva nešto naglašenija u govoru monologa, pa da cinizam pesme Na bogovima beše samo da to srede postane junačka tuga Demetrija Sotera, na temelju indignacije i prezira:

Zamišljao je da može praviti krupne stvari, izbrisati nepoverenje što nad njegovom domovinom visi od Magnesijske bitke. Ubeđivao je sebe da će Sirija opet postati jaka zemlja, sa svojim vojskama, flotama, jakim citadelama, svojim bogatstvima.

Bolelo ga je, srce mu se kidalo dok je pomalo osećao u Rimu, u razgovoru s prijateljima, mladićima iz uglednih kuća, u pažnji i kurtoaznim obzirima koje su ukazivali njemu, sinu kralja Seleuka Filopatora, skriveni prezir prema palim helenističkim dinastijama, nesposobnim za krupna dela, nemoćnim da vladaju narodima. Ostajući sam, hvatao ga je bes, zaklinjao se da će demantovati uverenja tih ljudi… On će se boriti, on će preduzeti potrebno, on će opet podići svoju zemlju…

Ah, kad bi samo dospeo do Sirije! Napustio ju je tako mlad da se jedva i priseća lika domovine. Ali, on se tamo vraća uvek u mislima kao nekoj svetinji kojoj se prilazi samo na kolenima, kao liku lepe zemlje, viziji grčkih gradova i luka.

Ali sada očajanje i tuga! … Drugovi u Rimu bili su u pravu: one ne behu stvorene da traju, te dinastije potekle iz makedonskog osvajanja.

Nije važno: on se trudio, borio se, i u svom crnom razoračaranju s ponosom čuva još samo jednu stvar, a to je da i usred užasnih nedaća on još uvek ispoljava istu neukrotivu hrabrost.

Ostalo, behu to iluzije, nepotrebni napori. Sirija, reklo bi se čak da to više i nije njegova otadžbina. To je samo zemlja Heraklida i Balasta.

U izvesnom smislu, političke poeme su uz to i sudbinske pesme: ovoga puta se radi o sudbini koju je čovek stvarao. Od teofrastovske tehnike Karaktera, za koju su prvenstveno od značaja kvaliteti i nedostaci pojedinca, mi tako postepeno prelazimo na ona čudesnija ostvarenja u kojima igra podvala, bojazni, i kalkulacija politike poprima suvu jasnoću očišćenja. Emocija je odatle izbačena; ironija, ukoliko je ima, okrenuta cilju uz vrhunsku brigu, ubija a da se rana i ne oseti. Alegorijski i gotovo preslavni tekst Čekajući varvare služi kao demonstracija putem apsurda politike najgoreg; U 31. pre Hrista; Aleksandar Janaj i Aleksandra; U velikoj grčkoj koloniji; U jednom gradu Male Azije rezimiraju u uličnoj sceni ili brbljanju birokrata nepromenljivu komediju Države; pesme poput Nezadovoljstva Seleukida ili Aleksandrijkih ambasadora postavljaju politički realizam na plan čiste poezije, što je redak uspeh, kakav je i onaj sa Rasinovim istorijskim dramama. Njihova lepota sastoji se u potpunom odsustvu neodređenosti i greške:

Vekovima već u Delfima ne behu viđeni tako bogati žrtveni darovi kao što su darovi dvojice Ptolemaja, dvojice kraljeva, dvojice braće suparnika. Ali su sveštenici koji su ih primili nespokojni. Biće im potrebno svo njihovo iskustvo za pronicljivo sastavljanje proročanstva koje se od njih traži. Kojeg je od dvojice braće isplatnije ostaviti nezadovoljnim? Sveštenici zasedaju tajno noću, i raspravljaju o porodičnim stvarima Lagida.

Ali ponovo se pojavljuju poslanici. Oni se vraćaju u Aleksandriju, kažu: opraštaju se, i više ne traže nikakvo proročanstvo. Sveštenici se raduju; zadržaće, uostalom, divne žrtvene darove. Ali su veoma zbunjeni, ne shvatajući odakle sad ta iznenadna indiferentnost. Jer oni ne znaju da su juče važne vesti stigle poslanicima. Proročanstvo je izrečeno u Rimu. Podela je tamo obavljena.

Ostavljajući po strani istorijske pesme erotske inspiracije, prebliske ličnim poemama, i koje valja izučavati zajedno sa njima, konačno stižem do onih krasnih tvorevima polugnomskih, polulirskih, koje bih rado nazvala pesmama pasionirane refleksije. Pojmovi politike, karaktera i sudbine ovde kao da se stapaju u širi i lepršaviji koncept kobi, u isti mah spoljnje i unutarnje nužde, vezane za implicitno božansku slobodu. Takav je Teodot sličan Mantenjinom crtežu, ili poema zvana Bogovi napuštaju Antonija, puna misteriozne muzike smene bogova zaštitinika koji uoči bitke napuštaju svog dojučerašnjeg ljubimca, fanfara izašla iz Plutarha koja je takođe prošla i kroz Šekspira:

Kad budeš čuo, u ponoćni sat, nevidljivu četu kako prolazi uz divnu muziku i glasove, ne oplakuj uzalud svoju Fortunu koja te najzad napušta, tvoja propala dela, tvoje planove koji se listom pokazaše iluzornim. Poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman, pozdravi Aleksandriju koja odlazi. I pogotovu ne pravi ovu grešku: ne reci da te tvoj sluh prevario ili da to ne beše do san. Prezri tu ispraznu nadu… Prikamkni se prozoru odlučnim korakom poput odvažnog čoveka koji bi odavno bio spreman; to ti sebi duguješ, jer si bio smatran dostojnim takvog grada… Uzbuđen, ali ne prepuštajući se molitvama i preklinjanjima kukavica, dopusti sebi poslednji užitak slušanja zvuka divnih instrumenata božanstvene trupe, pa pozdravu Aleksandriju koju gubiš.

Aleksandrija… Aleksandrija… U pesmi koju smo upravo pročitali Antonije kao da ne posmatra udaljavanje svojih zaštitničkih bogova kao u Plutarha, već grada koji je možda više voleo Kleopatru. Za Kavafija, u svakom slučaju, Aleksandrija je voljeno biće. Strasna ljubav Parižanina prema Parizu, zanetog njegovim bulevarima kao i sećanjima na njegov Luvr, za nas bi možda bila najpribližnijim ekvivalentom takve vrste strasti. No, postoji tu i razlika: uprkos pretrpljenim promenama, besnom poletu rušenja i potrebi za obnovom, Pariz je iz svoje istorije sačuvao veoma uočljiva svedočanstva: Aleksandrija je, pak, od svog davnog sjaja zadržala samo ime i mesto. Kavafi je možda imao sreću zbog slučaja koji je učinio da bude rođen u gradu lišenom do te mere ugleda i melanholije ruševina. U njega, prošlost iznova živi u novom stanju, izazvana van tekstova bez ijednog od onih lepih posrednika koji su nas barokno slikarstvo i romantičarska poezija navikli da stavljamo između antike i nas. Sama činjenica da se prelom nastao islamizmom pojavio u Aleksandriji osam vekova pre nego u Vizantiji ili u Atini nagoni ga da se opet direktno poveže sa starijim helenističkim svetom, bogatijim po kulturi, koji je prethodio pravoslavnom Srednjem veku, štiti ga samim tim i od vizantijskog pečata koji često preterano obeležava neogrčku misao. Aleksandrija u najkosmopolitskijem smislu, ali isto tako i u najprovincijalnijem značenju te loše shvaćene reči. On je strasno voleo taj veliki grad gužve i buke, bogat i siromašan, suviše zaokupljen svojim poslovima i zadovoljstvima da bi mogao misliti i na svoju prošlost pretvorenu u prah i pepeo. Taj je buržuj uživao u njenim slastima, u tom gradu je upoznao svoje pobede i poraze, prkosio opasnostima. Izišao je na balkon da se razonodi „gledanjem pomalo u uličnu vrevu i u dućane“; samim življenjem u njemu, on mu je „udahnuo smisao“. Tu je on, na svoj način, živeo svoj neponovljivi život. To on samoga sebe opominje kroz Marka Antonija.

Pristupimo sada domenu striktno ličnih pesama; još tačnije, oblasti ljubavnog pesništva. I usput zažalimo što je formula „erotske pesme“ na francuskom jeziku poprimila neprijatno značenje; očišćena od svog najgoreg svojstva, ali uopšte ne i ogoljena od uobičajenog značenja, ona egzaktno definiše te pesme koje su u isto vreme i toliko natopljene putenim iskustvima i tako daleko od prekomerenosti ljubavnog lirizma. Neverovatna kontrola izraza koju Kavafi u tim ostvarenjima skoro uvek pokazuje (10) potiče možda, delimično, i iz njihove isključivo homoseksualne inspiracije, iz činjenice što pesnik, rođen kao hrišćanin i čovek XIX veka, u njima tretira o osećanjima i ponašanjima koja su zabranjena ili prokazana. Njegovo odlučno korišćenje zamenica JA, spojeno sa gramatičkim preciznostima koje ne ostavljaju nikakvu sumnju o polu voljene osobe, prilično je retko u njegovom delu, i to tek počev od 1917. godine, to jest ipak pre trenutka u kojem će njegova smeonost izraza postati relativno uobičajena u zapadnoj poeziji i prozi. U preostalim tvorevinama radi se o istorijskim pesmama, gnomskim ili bezličnim ostvarenjima koja za nas kompletiraju (a za njega nadomeštaju) lična priznanja koja su ređa i skoro uvek skrivenija. No, interesantnost tih polućutanja bila bi neznatna kad ne bi na kraju davala tim namerno specijalizovanim pesmama ni sama ne znam kakvu apstraktnost koja uzdiže njihovu lepotu i koja, kao što se desilo sa Rubaijama Omera Hajjama koje je preveo Ficdžerald ili sa Šekspirovim Sonetima, još više ih čini pesmama o ljubavi nego pesmama o voljenoj osobi. To je do te mere tako da ostvarenja poput onih s naslovom Popodnevno sunce ili Na mostu brodice, u kojima ljubavnik-pesnik govori u sopstveno ime, izgledaju okaljana slabošću, ili, da budem još jasnija, neukusom, kad se uporede sa onim čistim i jasnim delima u kojima se prisustvo autora smeštenog u pozadini u odnosu na svoje delo u najboljem slučaju otkriva preko njegove senke. Ono JA može buknuti iz nepromišljenog poriva, ali upotreba zamenice ON podrazumeva unapred period razmišljanja koji sužava udeo površnosti i umanjuje rizik preterivanja ili greške. S druge strane, to JA kod izvesnih mudro urakljenih priznanja, u Vrlo daleko, na primer, na kraju poprima kod Kavafija izvestan smisao koji je isto toliko nag, isto tako izdvojen kao i ON bezličnih pesama, i kao neka vrsta prekrasne ekstrateritorijalnosti.

Hteo bih prizvati to sećanje: ali, eto, gotovo ništa više ne ostaje od njega; izbrisano je. Jer ono počiva veoma daleko, u daljini mojih prvih mladićkih godina.

Jedna koža, koja se činila kao da je od jasmina… Avgust, to veče… Beše li to avgust? Jedva se sećam očiju. Behu plave, mislim. Ah, da, plave poput safira.

Esej o ljubavnoj Kafavijevoj poeziji činio bi deo grčkih presedana, Antologija pogotovu, među kojima je njegovo delo ipak najskorija karika, i ta vrsta erotskog izraza koji je dominirao u Evropi s početka XX veka: one su, uostalom, mnogo značajnije od samih presedana. Grčka poezija, ma koliko njen izraz bio intelektualizovan, uvek je neposredna: uzvik, uzdah, senzualna ejakulacija, spontana afirmacija što se rađa na usnama čoveka u prisustvu voljene osobe. Ona retko meša patetiku s jedne strane, realističku elaboraciju sa druge, sa svojim gotovo čistim lirizmom ili bestidom. Kalimah ne bi ni sanjao da opisuje ruke zamrljane rđom ili uljem mladog trgovca iz Dana 1909, 1910, 1911. Straton bi u tome, u najboljem slučaju, video samo ljubavni nadražaj. Oni iz toga sigurno ne bi izvukli tu kratku i nabijenu meditaciju o bedi i habanju, gde putenu želji prati gluva samilost. Uz to, osećaj moralne teskobe, strogost ili licemerje običaja nisu pritiskivali te antičke pesnike koliko tog čoveka našeg doba, ili, bolje reći (jer problem je kompleksan, i za samu antiku se predstavljao različito od zemlje do zemlje, od stoleća do stoleća), nisu pritiskivali na isti način i pogotovo ne istom težinom; oni nisu bili u obavezi da prevazilaze neumitnu početnu fazu borbe protiv sebe:

Veoma često, on se zaklinje da će izmeniti svoj život. Ali kad noć padne sa svojim dražima i obećanjima, ali kad noć padne sa svojom silinom, od plama tela koje hoće i koje traži, zbunjen, on se baca prema istom fatalnom užitku.

Bilo kakvo poimanje greha jasno je strano Kavafijevom delu; naprotiv, i to jedino na društvenom planu, očito je da je rizik skandala i blamaže bio od značaja za njega, da ga je on, u izvesnom smislu, progonio. Na prvi pogled, doduše, svaki trag zebnje kao da je bio dosta brzo eliminisan iz tog mudrog stvaralaštva: stoga je to što je zebnja, u seksualnoj materiji, skoro uvek fenomen mladosti; ona ili uništava biće, ili se postepeno smanjuje sticanjem iskustva, celovitijim poznavanjem sveta, i jednostavno navikom. Kavafijeva poezija je poezija starca čija je staloženost imala vremena za sazrevanje. Ali sama sporost njenog razvoja potvrđuje da ta ravnoteža nije bila lako postignuta: o tome svedoče takođe i igra prećutkivanja i književnih zaklona o kojoj je prethodno bilo reči, i neobična mešavina strogosti i neumerenosti u okviru  samog stila, a pogotovo skrivena gorčina koja prožima izvesna ostvarenja. Pesme U svojoj dvadeset petoj godini, Na ulici, Dani 1896, Mladi pisac, star dvadeset i četri godine liče na te zabeleške koje pokazuju, na terenu koji je ostao na suvom, visinu do koje su nekad dopirali valovi. U Njihovom poreklu, sram i strah, koji su neodvojivi od bilo kakvog potajnog iskustva, daju pesmi lepotu gravire crtane uz pomoć najnagrižljivije od kiselin:

Njihov zabranjeni užitak je obavljen. Ustali su iz kreveta žurno, bez reči. Izlaze krišom iz kuće, i, pošto koračaju donekle uznemireni ulicom, izgledaju kao da se plaše da će nešto na njima odati kakvoj su se vrsti ljubavi upravo bili predali.

Ali, koliko samo umetnik time dobije! Sutra, prekosutra, ili za tolike i tolike godine, on će pisati snažne pesme čiji je koren u tome.

Poput svakog razboritog čoveka, i Kavafi se menjao, ne samo u pogledu nivoa prihvatanja sopstvenih ponašanja, već isto tako i u svom moralnom sudu o njihovoj legitimnosti, te njegov rečnik čuva tragove pređenih oklevanja. On je izgleda pošao od onoga štp bismo rado nazvali romantičnim gledištem o homoseksualnosti, od ideje o anormalnom iskustvu, bolesnom, koje izlazi iz okvira uobičajenog i dozvoljenog, ali samim tim i o iskustvu koje nagrađuje užicima i tajnim spoznajama, što je prerogativ dosta vatrenih ili dovoljno slobodnih priroda da bi se bacile u avanturu izvan dozvoljenog i poznatog (Imenos, U staroj knjizi). Iz tog stava koji je upravo i uslovljen društvenom represijom, on je prešao na klasičnije gledanje na problem, ako se tako sme reći, i manje konvencijalno. Pojmovi sreće, ispunjenosti, valjanosti užitka počinju da nadvladavaju; na kraju je stigao dotle da od svoje senzualnosti napravi glavni stožer svoga stvaralaštva (Klijent, U gradiću bez radosti, Pristup, Retka privilegija, Došao je da čita). Neke od pesama dosta kasnog datuma čak su i spokojno libertinske, a da se, uostalom, ne može biti na jasnom da li umetnik time stiže do potpunog oslobođenja, i, da tako kažem, do komedije sopstvene drame, ili se prosto radi o progresivnom slabljenju starčevog kontrolisanja. Bilo jedno ili drugo, Kavafijevo evoluiranje, čak i u erotskom pogledu, jasno se razlikuje od evoluiranja zapadnih pisaca njegovog vremena za koje bi se verovalo pre svih drugih da bi mogli biti sa njim uporedivi. Njegovo vrsno odsustvo obmane sprečava ga da se samozadovoljno upušta, kao što je to činio Prust, u grotesknu ili lažnu sliku spostvenih sklonosti, da traži neku vrstu sramotnog alibija u karikaturi ili romanesknog alibija u transvestizmu. S druge strane, Židov element revandikacije, potreba da se smesta lično iskustvo stavi u službu racionalne reforme ili društvenog napretka(ili onoga što se nada da je to) nespojiv je sa njegovom suvom rezignacijom koja svet uzima takav kakav je i običaje takve kakvi su. Stoga, bez puno brige da li će biti porican ili će imati sledbenike, taj se ostareli Grk pridružuje otvoreno antičkom hedonizmu. To čvrsto i u isti mah olako gledanje na užitak, bez obmane, bez retorike, pa i bez traga onog interpretativnog delirijuma na koji nas je navikla postfrojdovska epoha, na kraju vodi ka nekoj vrsti čistog i jednostavnog govora o senzualnoj slobodi, ma kakav bio njen oblik:

Radost i miris mog života, oni trenuci u kojima sam našao užitak, onakav kakav sam i tražio. Radost i miris mog života: ono udaljavanje od svih rutinskih ljubavi, od svih rutinskih zadovoljstava.

Erotske pesme, gnomske pesme na temu erotizma, kao što vidimo, pre nego ljubavne pesme. Na prvi pogled, može se čak pitati da li ljubav prema nekom posebnom biću uopšte i postoji u ovom stvaralaštvu: ili ju je Kavafi malo iskusio, ili je o njoj diskretno ćutao. Pa ipak, kad se pogleda izbliza, gotovo ništa ne nedostaje: susret i rastanak, neutoljena ili zadovoljena žudnja, nežnost ili zasićenost, nije li to ono što ostane od svakog ljubavnog života kad pređe u okrilje uspomena? Nije manje tačno da čistota pogleda, odbijanje da se bilo šta naduva, odnosno mudrost, ali ne manje možda i razlike u uslovima života i u godinama, a verovatnost i potkupljivost određenih iskustava, doprinose ovde da se ljubavniku pripiše neka vrsta retrospektivne ravnodušnosti u toku najvatrenije među jurnjavama ili telesnim užicima. Otuda je to bez sumnje i stoga što lagana kristalizacija pesme kod Kavafija teži teži da ga beskrajno udalji od neposrednog šoka, da prisutnost pronađe samo u obliku sećanja, na udaljenosti gde glas, da tako kažem, više i nema značaja, samo u tom delu u kojem se JA i ON nadmeću za prvo mesto, i gde je TI neobično odsutno. Mi smo ovde na suprotnoj strani plamenog žara, poleta, u oblasti najegocentričnije koncentracije i najškrtije štednje. Tako da gest pesnika i ljubavnika dok barata svojim uspomenama nije toliko različit od gesta kolekcionara dragocenih ili krhkih predmeta, školjki ili dragog kamenja, ili pak od ljubitelja medalja dok se nadnosi nad kakvim čistim profilima uz koje se nazire kakav broj ili datum, ti brojevi i datumi prema kojima Kavafijeva umetnost pokazuje gotovo sujevernu naklonost. Voljeni predmeti.

Telo, seti se… Ta sklonost za životom koji se nosi u obliku sećanja odgovara kod Kavafija poluizraženoj mistici. I, bez sumnje, problem sećanja beše, da tako kažem, „u vazduhu“ u toku prve četvrtine XX veka; najbolji umovi, na sve četri strane Evrope, napinju se da umnože njegove jednačine. Prust, i Pirandelo, i Rilke (onaj Devinskih elegija, a još i više Maltea Lauridsa Brigea: „Da bi se pisale dobre pesme moraju se imati uspomene… Moraju se zaboraviti… I mora se imati veliko strpljenje čekanja da se one vrate“), pa i sam Žid, koji u Imoralisti primenjuje krajnje rešenje trenutka i zaborava.  Takvim podsvesnim ili kvintesencijalnim sećanjima, željenim ili nehotičnim, taj Grk suprotstavlja jedno drugo, proisteklo, čini se, iz mitologija njegove zemlje, Sećanje-Sliku, Sećanje-Ideju, gotovo parmenidsko, nepomerivo središte njegovog sveta putenoti. Uzeto s tog gledišta, može se reći da su sve Kavafijeve pesme istorijske poeme, te se emocija koja opet stvara mlado lice ugledano na uličnom ćošku ni po čemu ne razlikuje od one koja priziva Cezariona izvan niza napisa iz vremena Ptolomeja:

Ah, evo te, s tim tvojim nejasnim čarom! U istoriji jedva nekoliko reči posvećuju tebi, pa te tako moj duh može slobodnije ponovo stvarati. Učinio sam te osetljivim i lepim. Umetnost moja daje tvome licu dirljiv šarm sna. Moja mašta te je tako dobro opet stvorila da sam neko veče, kad se ugasila lampa (učinio sam namerno da se ugasi), poverovao da te vidim kako ulaziš u moju sobu, bled i umoran, savršen u svome bolu, onakav kakav si morao biti u osvojenoj Aleksandriji,još uvek u čekanju da se perfidni smiluju na tebe, oni koji su mumlali: „Dosta cezara!“

Uporedimo sada s tim Klepoatrinim sinom jednu manje slavnu mladost, bilo kog prolaznika modernih večeri Aleksandrije:

Posmatrajući opal sivkastih preliva, setih se lepih sivih očiju koje sam upoznao pre dvadesetak godina.

Voleli smo se mesec dana. Onda je on otputovao. U Smirnu, mislim, gde je imao neki posao, i više se nismo videli.

Valjda su već izgubile svoj sjaj (ako još i živi) te sive oči. Lepo lice je poružnelo.

Pamćenje, predstavi mi ih ove večeri onakvima kakve su nekad bile. Uspomeno, iz te ljubavi, donesi mi ove večeri najveći broj sećanja.

Ako moderni pesnik u koštacu sa prošlošću (sopstvenom ili istorijskom) skoro uvek na kraju stigne do odbacivanja ili potpune negacije sećanja, to je otuda što se on nadnosi nad heraklitovsku sliku o vremenu, predstavu o reci koja izjeda sopstvene obale, potapajući u isti mah i posmatrača i posmatarni objekt. Prust se rvao sa tom slikom kroz celo Izgubljeno vreme; delimično se iz nje izvukao tek stigavši na platonske obale Ponovo pronađenog vremena. Kavafijevsko vreme više pripada vremenu-prostoru eleatske filozofije, „strele koja leti i koja ne leti“, međusobno jednakih segmenata, tvrdih i čvrstih, ali deljivih u beskonačnost, nepokretnih tačaka što sačinjavaju liniju koja nam se čini u kretanju. Svaki istekli trenutak sigurniji je, određeniji, pristupačniji kontemplaciji pesnika, pa čak i njegovom uživanju, nego nestabilna sadašnjost koja je uvek na rubu da još bude budućnost ili već prošlost. On je fiksiran, što sadašnjost nije. Viđen pod tim uglom, pokušaj pesnika da dokuči prošlost nje više smešten u domenu apsurdnog, mada se još uvek nalazi na granicama nemogućeg. U delu Prema receptima starih grčko-sirijskih maga neostvarivi prohtev sećanja prečišćava ostatak olake sentimentalnosti:

Kakav magični ljubavni napitak, pitaše se ljubitelj perfekcije, kakve bi trave pretakane po receptima starih grčko-sirijskih snaga mogle da mi vrate moje dvadeset i tri godine za jedan dan ili barem za nekoliko sati (ako snaga ne bi dalje izdržala), mogle da mi vrate moga prijatelja u njegovoj dvadeset i drugoj godini, njegovu lepotu, njegovu ljubav?

Ali, kakve bi trave pretakane po receptima starih grčko-sirijskih maga, vraćajući vreme unazad, mogle da nam vrate isto tako i onaj isti sobičak?

Ova pesma je jedina u kojoj Kavafi zapisuje delimičan poraz sećanja, koji delom potiče iz nepovratljivosti vremena, delom iz izvanredne kompleksnosti prirode stvari. Obično ne traži on toliko vaskrsnuće prošlosti koliko njenu sliku, Ideju, možda Suštinu. Njegov ga senzualitet vodi ka mističnom filtriranju stvarnosti, kao što bi to drugde učinila spiritualnost. Šupljine istorije, pa prema tome i odsustvo preciznosti za njega suvišnih (12), služe zaljubljenom nekromantu da efikasnije evocira Cezariona; zvahvaljujući upravo dvadesetogodišnjem odstojanju koje definitivno izoluje i zapečaćuje sećanje, pesnik priziva iz dubine svoga pamćenja sliku o mladom posedniku sivih očiju. U Danima iz 1908, silueta plivača koji stoji na plaži, brižljivo očišćena od prostakluka i osrednjosti, zauvek se ocrtava na prekrasnoj pozadini zaborava:

Letnji dani 1908! Kanel-odelo izbrisano je srećom iz vašeg lika.

Ostaje samo onaj trenutak dok ga on skida, dok baca daleko od sebe svoju nedostojnu odeću, svoj krpljeni veš. Stajao je tako potpuno nag, savršeno lep, divan za gledanje! Njegova razbarušena kosa, zabačena unazad, njegovo telo malko pocrnelo od jutarnjeg kupanja, nagolo uz obalu mora.

Naprotiv, u delu Slika ostaje čini se da je ispunjena želja formulisana u pesmi Prema receptima starih grčko-sirijskih maga; senzualna reminiscencija vuče za sobom i rojtu spoljnih referenci koje služe potvrđivanju njene verodostojnosti; umetničko delo prihvata takvo kakvo je to jadno, skandalozno, pa ipak gotovo sveto sećanje:

Moglo je biti jedan sat ili pola dva ujutru.

U jednom uglu mehane, iza drvene pregrade. Mi bejasmo sami u pustoj dvorani. Petrolejka je jedva škiljila. Kraj ulaznih vrata, umoran od preteranog bdenja, kelner je spavao.

Niko nas nije mogao videti. Ali strast nam je već brisala svaku obazrivost.

Odeće su se otvarale. Nije ih ni bilo, jer je predivan junski mesec pržio.

Puteni užitak kroz odeću koja se otvara! Kratka razgolićenost tela! Ta slika je prešla dvadeset i šest godina, i sada je došla da prebiva u ovoj pesmi.

Putena reminiscencija učinila je umetnika gospodarem vremena: njegova vernost senzualnom iskustvu dovela je do teorije o besmrtnosti.

Svaka Kavafijeva pesma je uspomenska (treba se odvažiti na ovaj lepi pridev); svaka pesma, istorijska ili lična, u isto vreme je i gnomska; ta didaktičnost, neočekivana kod pesnika našeg vremena, možda predstavlja najodvažniji deo njegovog stvaralaštva. Toliko smo naviknuti da u mudrosti vidimo ostatke ugašenih strasti da nam je teško u njoj prepoznati najtvrđi i najgušći oblik žara, komad zlata rođen iz vatre, a ne pepeo. Dugo se durimo pred tim prilično hladnim komadima, posve alegoričnim ili sasvim egemplarnim: Apolonije iz Tijane na Rodosu, lekcija o savršenstvu, Termopili, lekcija o postojanosti, Prvi korak, lekcija o skromnosti; slabo se navikavamo na taj iznenadni prelaz iz didaktizma u lirizam, ili obratno, u tim lepim ostvarenjima kakva su Grad, lekcija o rezignaciji, ali i više od toga tužbalica nad čovekovom nemoći da iz sebe iziđe, i Itaka, pesma o egzotici i putovanju, ali posebno i pledoaje u korist iskustva, upozorenja na ono što bih ja nazvala iluzijama deziluzije:

Kad kreneš put Itake, zaželi da put bude dug, bogat u peripetijama i iskustvima. Ne boj se Lestrigonaca, ni Kiklopa, niti Neptunova besa. Ništa slično nećeš videti na svom putu ako ti misli ostanu visoko, ako ti se telo i duša prepuste samo emocijama bez niskosti. Nećeš sretati ni Lestrigonce, ni Kiklope, niti razjarenog Neptuna, ako ih ne nosiš u sebi, ako ih tvoje srce ne bude podizalo ispred sebe.

Zaželi da put bude dug, da brojna budu letnja jutra u kojima ćeš (kakvo uživanje!) ulaziti u luke prvi put viđene. Zaustavi se kraj feničanskih ćepenaka, i nabavi lepe stvari: sedefa i merdžana, ambre i abonosa, i hiljadu vrsta zanosnih mirisa. Poseti brojne egipatske gradove, i pouči se kod njihovih mudraca.

Nek ti je Itaka stalno na umu. Tvoj krajnji cilj je da u nju stigneš, ali ne skraćuj svoj put: bolje je da traje duge godine, i da se najzad iskrcaš na tvoje ostrvo u danima tvoje starosti, bogat u svemu onom što si usput stekao, ne čekajući da te Itaka obogati.

Itaka ti je pružila lepo putovanje: bez nje ti ne bi ni krenuo na put. Ona više nema ništa drugo da ti da.

Čak i ako je budeš smatrao siromašnom, Itaka te nije prevarila. Mudar kakav si postao nakon tolikih iskustava, najzad ćeš shvatiti šta znače Itake.

Spektakl je to nadasve dostojan zanimanja gledati kako sazreva ta mudrost, videti osećanje nemira, samoće, rastanka, veoma uočljivo u prvim pesmama, ustupati mesto dovoljno dubokoj mirnoći da bi izgledala lakom. Uvek je od važnosti znati da li se, u krajnjoj analizi, delo jednog pesnika uklapa u prilog revolta ili prihvatanja, a ovo poslednje karakteriše upravo iznenađujuće odsustvo optuživanja. Bez sumnje, kolika god važnost pridavana sećanju, toliko i to lucidno spokojstvo Kavafiju daje njegov vrlo grčki izgled pesnika-starca, nasuprot romantičarskom idealu pesnika-mladića, pesnika-deteta, i to uprkos činjenici da starost u njegovom svetu zauzima mesto gotovo svuda rezervisano za smrt, i da je ona za tog sladostrasnika jedino nepopravljiv zlo:

Stari moje telo, stari moj lik: rane strašnog noža… Uopšte nisam rezigniran. U tebi ja nalazim pribežište, Umetnosti Poezije, ti koja se pomalo razumeš u lekarije… Pokušaj uspavljivanja boli maštom i rečju.

Rane strašnog noža… Prinesi tvoje lekarije, Umetnosti Poezije, koje će sprečiti (za neko vreme) osećaj rane.

Može se bez paradoksa reći da se ovde revolt smešta u okvir pristanka, neminovno čini deo ljudske sudbine koju pesnik priznaje kao svoju. Isto tako, oni vrlo lepi stihovi inspirisani jednim Danteovim odlomkom, Che fece… il gran rifiuto, pesma o krutosti i odricanju, ipak ostaju smešteni u najvećoj dubini prihvatanja, formulišu ekstremni i lični slučaj u kojem bi postojao revolt ne buniti se. Radi se o tome da se gledište potpunog prihvatanja može jedino bazirati na vrlo snažnom osećaju o onome što postoji kao jedinstveno, nepromenljivo, pa konačno i vredno, u svakom temberamentu i u svakoj sudbini.

Izvor: Margerit Jursenar, Izabrani ogledi, preveo Gojko Vrtunić, Nolit, Beograd, 1990.

Slika: Lucien Freud, Head Of A Greek Man, 1946.

Napomena srpskom izdanju knjige „Jučerašnji svet“ Štefana Cvajga iz 1952.

Cvajg-Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje.

Jursenarova je po početku rata otišla u SAD i morala je da se zaposli, prvi put u trideset sedmoj godini, što joj je, prema svedočenjima, teško palo. Cvajg je bio u Engleskoj pa u Brazilu, gde je i napisao knjigu eseja, memoara, autobiografiju Jučerašnji svet. Kosmopolitizam oba autora je očekivan. Pripadnici dva velika carstva (Belgijskog i Austrougarskog), bogati, skloni umetnostima i putovanju, neobaveznim druženjima, čitanju i pisanju. To je život kakav sam i ja želela za sebe, često zaboravljajući na ogromnu razliku koja postoji između nas, a koja je upisana još na početku našeg života. Zaista, treba pažljivo odabirati svoje afinitete. Paziti šta želiš jer ti se želja možda ne ostvari.

Cvajg je kao Jevrejin prisvajao kosmopolitizam, ipak morajući za nešto da se veže, a to je, u njegovom slučaju bila Evropa, sa kojom je kosmopolitizam i izjednačavao. Evropa je za njega bila skup vrednosti, moralnih načela, umetničke i filozofske tradicije kojoj se divio i u kojoj je nalazio beskrajnu inspiraciju za svoja dela. Kada je Hitler počeo da spaljuje knjige, svakako da se njegov svet raspao u paramparčad. Isto važi i za Margerit Jursenar. Pogovor koji sledi dobra je protivteža zaista preteranom Cvajgovom idealizmu koji, naravno, ne šteti samom kvalitetu dela, ali kome bi se mogao teg „realnosti“ sa naše strane dodati, na toj vagi istorijskih okolnosti. Autor pogovora je urednik prvog izdanja čije ime nisam uspela da pronađem.

Moja preporuka da pročitate knjige Jučerašnji svet i Lavirint sveta. Takođe, Cvajgove biografije Balzaka, Kazanove, Stendala i njegove novele koje dobro rekonstruišu doba bezbrižnosti (naziv prvog poglavlja knjige Jučerašnji svet), približavajući se tako, u površinskom smislu, na nivou onoga što prikazuje, ali ne i kako, i Prustovoj stvarnosti. Margerit Jursenar se može prići višestruko, a za ovaj put najbolje bi bilo to učiniti posredstvom pomenute knjige, kao i knjige intervjua Širom otvorenih očiju.

Verujemo da će memoari Štefana Cvajga naići na interesovanje kod naše publike, koja je ovog pisca i ranije rado čitala. Utoliko pre što je Cvajg ovde, pričajući istoriju svoga života, ipak, i pored svog nastojanja da bude zanimljiv i zabavan pre svega, silom prilika govorio o stvarima jedne realnosti koja je prema njemu na kraju krajeva bila nemilosrdna, a koju je uvek korisno znati sa što više strana. Tu su i portreti mnogih za naše vreme interesantnih ličnosti javnog života i književnosti više naroda, viđeni iz jedne intimnije perspektive; tu su politički događaji, što dalji sve izrazitiji i teži; tu je štimung internacionalne povezanosti i plemenitog ali naivnog sna o jedinstvenoj Evropi. Ali i naivnoj. Naivnost, međutim, ne završava se sama u sebi, nego, u praksi, može biti i pogreška. Takvih slučajeva ima ovde kod Cvajga. On govori o Austrougarskoj sa jednom neopisivom naivnošću starca koji priča ulepšana sećanja iz svoje mladosti. U njegovom doživljaju Austrougarska nije tamnica naroda, birokratsko i brutalno ugnjetavanje, aneksija i procesi, korupcije i laž. On je kao slep za nenemačke narode, kojih je u toj „blagoslovenoj“ državi ipak bilo najviše, a koji su sem Mađara, razume se, robovali. Za njega su se Srbija i Bugarska digle u Balkanski rat iz nekakvog neshvatljivog nemira i obesti, i uopšte, čitavo zbivanje do kraja svetskog rata njemu je zatvoreno i nerazumljivo kao tajna, pa se slobodno može reći da on od svega toga nije uistinu ništa doživeo. Međutim, i to, i te kako, nešto govori i ponešto objašnjava. Kad je tako moglo biti kod Svajga, pisca od talenta i širokogrude nezagriženosti, lako je razumeti kako je bilo kod drugih, birokratski ograničenih i nadmeno nasrtljivih, neinteligentnih vodećih krugova. Možda je zanimljivo ukazati i na epizodu sa Musolinijem, o kome Cvajg govori doduše uzdržavno, ali nastojeći, i u danima kad je, očajan, pisao ovu knjigu, da bude „objektivan“. Koketni gest ovoga razmetljivog tiranina, prazan kao loša gluma, kao da obmanjuje Cvajga, mada on to ne pokazuje. Ali i pored svega toga, i možda baš i sa tim kad se pravilno razume, ova knjiga će biti interesantan dokument jednog vremena koje je zaista utonulo u jučerašnjici.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Mišel Goslar o Margerit Jursenar: „Početak jedne karijere 1929-1931“

Iako nastanjena u Parizu, u hotelu Vagram, susedu hotela St Džejms i Olbani, gde je ostavila nešto nameštaja i najveći deo svojih knjiga, od 1929. do 1931. Margerit Jursenar stanuje u Briselu, u Aveniji Luiz 125, toj arteriji koja je i dalje pomodno šetalište belgijske prestonice. Raspolaže i stanom u Lozani, odakle će voditi istraživanje o Žani de Vitinghof.

Ambicija joj je da napravi karijeru u književnosti i potrebna su joj putovanja: u Briselu, ponovo viđa mesta na koja će, mnogo kasnije, postaviti epizode iz svoje buduće Crne mene. U Briselu će, isto tako, naći i finansijska sredstva za ostvarenje te svoje ambicije: majčino nasleđe, koje je ostalo nepodeljeno između nje i njenog oca.

Novac je poveren njenom polubratu pošto Margerit, kao ni njen otac, nije imala osobine potrebne za upravljanje imovinom. Ovaj ga je plasirao u transakcije koje su se u godinama krize pokazale kao sumnjive. Autorka je, uz pomoć pariskih advokata, povratila mali deo, koji joj je dopustio da računa na deset-dvanaest godina života u raskošnoj slobodi.

Pošto je neposredna budućnost bila obezbeđena, Margerit Jursenar je mogla da se, gotovo bez briga, prepusti svojoj ambiciji, da piše, i svojoj strasti, da putuje.

Putuje u Holandiju, Italiju i srednju Evropu, i jednovremeno ostvaruje nekoliko spisateljskih projekata: komad nadahnut Danteovim Čistilištem – Dijalog u močvari, poeziju – Les Charites d’Alcippe (što će biti i naslov njene jedine zbirke, objavljene 1956), i jednu poemu u prozi, Sikstina, neka vrsta razmišljanja pripisanog Mikelanđelu. Ali glavno delo, ono koje će se računati, biće – misli ona – roman. Čita Žanine spise i najviše ceni njen ogled o Unutrašnjoj slobodi, pronalazi u Zolikonu pored Ciriha njenog muža Konrada i raspituje se u Piliju kod dr Bertolea, koji ju je lečio. Otkriva, uglavnom, njegov misticizam: dr Bertole leči metodom posta, on je pomalo iscelitelj i raspolaže, u Vila de Violet, dvema sobama do kojih se stiže merdevinama; jedna je njegova odaja za meditaciju, druga ima tri oltara posvećena istočnjačkim božanstvima. U zgradi se danas nalazi jedno osiguravajuće društvo; odaje su ostale netaknute, ali zazidane.

Raspitivanje neće otkriti ništa pouzdano, a najuzbudljivije je bilo tražnje Žaninog groba, koji je na kraju našla na groblju u Žukstan-Mezeriju, iznad Lozane.

Ali Margerit Jursenar je želela da i o sebi, isto tako, govori preko umetnute ličnosti. Lično iskustvo, to je bio uticaj jedne zrele žene na jedno mlado biće, a „drugi“ pogled bio je pogled oca na jednu ženu koju je voleo više nego ikoju drugu, udatu za čoveka koji je ne želi, ali je voli sigurnije i čudnovatije od bilo kog ljubavnika. Ne znajući dovoljno da se stavi na mesto svog oca, Margerit Jursenar je stvorila hibridan lik: narator bi bio mlad čovek koji bi imao godine i zanat autorke. Kao i Margerit, i on bi bio siroče i tražio bi trag jedne mlade žene koju je nekad neodređeno voleo. U želji da napravi karijeru ona meša činjenice i sastojke za koje smatra da su neophodni za uspeli roman. U kakvu sam zbrku zapala!, oceniće kasnije. No manje nego što misli jer je trebalo, još jednom, približiti se jednom bračnom paru i njihovoj ogromnoj ljubavi, shvatiti Žaninu neobičnu vernost. Margerit je zaista rešila da je pokaže kao vernu i, u trenutku kad ova odluči da popusti, to ne čini zbog žestoke oluje i zakači – kao kakvu božansku osvetu – bolest koja će je ubiti. Muž će se pak pokazati kao neveran, ali na jednom terenu koji nije mogao biti konkurencija njegovoj supruzi. Na kraju će taj bračni par uzdrmati Stanislas: stidljiva ljubav Tereze spremne da mu popusti, na kraju će biti sanjani ljubavnik Emanuelov.

Istina, to je raspitivanje koje je transponovano u roman, kao i privlačnost koju za Margerit ima Žana i možda, prilikom njihovih susreta, Konrad. Uspeh zapravo potiče od toga što je preko malih, jedva vidljivih i tananih činjenica ona objasnila duboku privrženost dva bića koja nisu mogla da se vole telesno, ali koje je neuništiva strasna ljubav sjedinila nezavisno od avantura i uživanja traženih na drugoj strani, i uprkos njima: prisnost koja vredi više od ljubavi, zaključuje Jursenar. Onakva prisnost o kakvoj je sanjala celog života.

Margerit Jursenar je nesumnjivo iskrena kad Matjeu Galeu prizna – 1977-1980 – da je prestala da se zanima za sudbinu tog para i da nikad nije ostvarila projekt da napiše odgovor Monike (Žane) Aleksisu. Ona je verovala da odbacuje književnu žicu. A u stvari će kroz osam godina i dalje crpsti iz nje, i ponovo sresti taj par u svom poslednjem romanu, koji je ostao nedovršen. Žana i Konrad će ostati, do kraja njenog života i njenog dela, osobe preko kojić će uspeti da izrazi jedan suštinski deo sebe.

Posle tog istraživanja je Margerit Jursenar napisala Sedam pesama za mrtvu Izoldu i U spomen na Diotimu: Žana de Vitinghof.

Kad odnese knjigu u kuću Grase, jedan lektor je brani iz sve snage. Zove se Andre Frenjo. On će objaviti još pet knjiga te nove autorke čijem se talentu divi: Pindare, monografiju o grčkom pesniku – još jedan ustupak književnoj modi kog će se ona potom odreći (1932), Smrt tera zapregu (1933), Danak nadi (1934), Vatre (1935) i Snovi i sudbine (1938). Dokrajčenje (1939), koji će biti posvećen Graseovom lektoru, pojaviće se, kao i Nouvelles orientales prethodne godine, kod Galimara. Ova poslednja knjiga najavljuje zaokret u životu Margerit Jursenar: s njom će se okončati saradnja s jednim izdavačem, čitavo jedno razdoblje pisanja, jedan način bitisanja i jedna strasna ljubav. Uslediće deset godina gotovo potpune tišine. Ako se pisanje i bude vratilo s još većom snagom, rešenošću i talentom, strasna ljubav će biti prevaziđena ali će ostati bol koji će tištati do smrti.

No sve se to još nije dogodilo. Godine 1931, u času kada se pojavljuje Nova Euridika, Margerit Jursenar je dvadesetosmogodišnja spisateljica čiji je talenat priznat i ponekad kritikovan – što je izokrenuto priznanje – raspolaže s dovoljno ličnog novca da ne zavisi od izdavača i, osim pisanja, za sebe nalazi još samo jednu obavezu: da živi. U strast će se baciti kao što se drugi bacaju u vodu: sigurna da ume da pliva i ubeđena da svoj deo sreće tek treba da živi. Ona je važna ličnost, srećna ličnost još nije.

Izvor: Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2012.

Margerit Jursenar: „Anna Soror“ (odlomak)

Sledeće noći Miguel je bez sna ležao na svojoj postelji. Odjednom mu se učini da čuje neki zvuk. Nije bio sasvim siguran: pre bi se reklo da se osećao dah nečijeg prisustva. Pošto je u mislima često proživeo slične trenutke, on reče samom sebi da ga je sigurno uhvatila groznica i, prisiljavajući se da se smiri, priseti se da su vrata zaključana.

Nije hteo da se uspravi; uspravi se i sede. Kao da je svest o onome što čini postajala sve jasnija što su nevoljniji bili njegovi postupci. Suočen prvi put sa najezdom nečeg što upravlja njime, osećao je kako iz njegovog razuma postepeno čili sve što nije to iščekivanje.

On spusti noge na pločice i veoma polako ustade. Nagonski je zadržao dah. Nije hteo da je uplaši; nije hteo da ona sazna da on osluškuje. Bojao se da će ona pobeći a još više da će ostati. S one strane praga pod je pucketao pod dvema bosim nogama. On pođe ka vratima, bešumno, zastajkujući u više navrata, i na kraju se osloni na njihovo krilo. Oseti kako se i ona sama oslanja na njih; drhtanje njihovih tela prenosilo se preko drvene plohe. Vladala je potpuna pomrčina; oboje su osluškivali u mraku dahtanje žudnje onog drugog, slične sopstvenoj. Ona se nije usuđivala da ga zamoli da otvori vrata. Da bi se usudio da otvori, on je čekao da ona progovori. Predosećanje nečeg neizbežnog i nepoprvljivog ledilo mu je krv u žilama; istovremeno je želeo da nikad nije došla i da je već ušla. Udarci bila su ga zaglušivali. Reče:

–          Ana …

Ona ne odgovori. On naglo povuče rezu. Njegove uzdrhtale ruke pipale su ne uspevajući da pronađu bravu. Kad je najzad otvorio, nikog više nije bilo sa one strane praga.

Dugi nadsvođeni hodnik bio je isto tako mračan kao i unutrašnjost sobe. On začu kako odmiče i gubi se u daljini prigušeni, laki, ubrzani bat bosih nogu.

Dugo je čekao. Ništa se više nije čulo. Ostavivši širom otvorena vrata, vratio se i legao preko postelje. Od silnog osluškivanja i najmanjeg šuma u tišini, na kraju mu se pričinjavalo da čuje čas šuštanje haljine, čas sasvim tih i stidljiv zov. Prođoše čitavi sati. Mrzeći samog sebe zbog kukavičluka, tešio se mišlju kolika mora da je njena patnja.

Kada se potpuno razdanilo, on ustade i ode da zatvori vrata.

Razbacana posteljina zgomilala se u mračne kupe. Obuze ga bes na samog sebe. Bacio se na dušeke. Sručio se na njih sa krikom.

Izvor: Margerit Jursenar, „Anna Soror“, prevela Jovana Barić-Jeremić, Svjetlost, Sarajevo, 1987.

Slika: Parmigianino: „Antea“, 1524-1527.

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.

Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.

U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.

Margerit Jursenar, „Aleksis“, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.

Margerit Jursenar o svom obrazovanju i književnim uticajima

Mnogo ste čitali?

– Ah, mnogo. U to vreme već je bilo malih džepnih knjiga po ceni od deset santima (ondašnjih), mora da još negde imam jednu koju sam sačuvala iz vremena kad mi je bilo osam godina, Aristofanove Ptice, kupljenu na stanici metroa „Konkord“. Čitala sam ih sa zanosom.

Koliko Vam je bilo godina?

– Osam ili devet. Očigledno nisam shvatila pouku, zaplet, ali to nije važno, meni je bilo lepo to što su ti ljudi bili velike ličnosti, zanimljive za procenjivanje. Na primer, volela sam Fedru.

Rasinovu Fedru, sa osam godina?

– Da, smatrala sam da je to lepo. Međutim, ko je tačno bio Tezej, ko Ipolit, to možda i nije bilo tako važno. Bilo je lepo, kao pesma. Žena koja već pripada prošlosti, supruga Pjera Abrahama, sestra Žan-Rišara Bloha, poreklom iz vrlo obrazovane i liberalne izraelske porodice, i duboko francuske, čiji su pojedini članovi herojski umrli u vreme Gestapoa (jednoj nećakinji je odrubljena glava), srela me je u Parizu između 1954. i 1958. godine. Objavila je, skoro nekomercijalno, delo o ženi koja je bila, ako se ne varam, njen profesor dikcije, izvesnoj Žani de Vason, od stare loze iz Bosa, takođe učenoj, koja nije težila nikakvom uspehu ni popularnosti, a u svojoj potpunoj nezavisnosti bila je prava aristokratkinja, u etimološkom smislu koji ja pridajem toj reči (najbolja). Ta se žena, kao i ja, obrazovala „kod kuće“, na seoskom imanju u blizini imanja Žorž Sandove, koju je upoznala kad je Žorž Sand već bila stara gospođa, a ona sasvim mala. Pa, u tim čudnim a ponekad i izuzetnim beležnicama koje je Elena Abraham sakupila, vidimo da Ženi de Vason, kao devojčica od osam ili devet godina, čita Šatobrijana ili prevod Dantea, koji su je svakako obogatili za ceo život. Naša epoha slabo poznaje i previše potcenjuje duh detinjstva.

– Zar Vam je otac dozvoljavao da čitate sve što hoćete? Zar Vam nije savetovao šta da čitate?

– Ponekad mi je čitao knjige, upravo Šatobrijanove odlomke. Čitao mi je Meterlinka, između ostalog Blago poniznih, i odatle potiče moja ljubav prema misticizmu, koji se kasnije samo razvijao. Ponovo sam osećala da tu postoji jedna vrsta svetlosti, a Meterlinkove mane, koje mi sada izgledaju vidljive, određena monotonija govora na primer, sa devet ili deset godina nisam ni primećivala.

Čitao mi je i Marka Aurelija, ali u pomalo specifičnim uslovima: bilo je to 1914, avgusta 1914. Upravo smo bili stigli iz Engleske, izbegavajući belgijske obale i severni deo Francuske, koji je, naravno, bio odsečen od Pariza gde smo hteli da se vratimo. Bio je sebi zacrtao da me nauči engleski i mao je čudnu, vidovitu ideju da me nauči engleski preko prevoda Priručnika Marka Aurelija. Ali, on nije bio profesor. Zamislite utisak koji Marko Aurelije na engleskom ostavlja na dete od jedanaest godina koje ne razume nijednu reč tog jezika. Mucala sam i lupetala, pa je posle dve lekcije bacio Marka Aurelija kroz prozor, što pokazuje da ga taj mudri rimski imperator nije naučio strpljenju.

– A, kad ste počeli da učite klasične jezike?

– Latnski oko desete, a grčki oko dvanaeste godine. Isprva me je podučavao otac, a zatim sam imala profesore koji su dolazili u kuću. Ali, on je ipak počeo prvi. To je bilo za vreme rata i bilo je veoma hladno. Nikad mi nije bilo toliko hladno kao tada u Parizu 1915. godine, gde smo se konačno vratili, posle godinu dana provedenih u Engleskoj. Živeli smo u Parizu otkako je Crno brdo bilo prodato 1912. ili 1913. godine. Otac ga je napustio 1912, ubrzo posle smrti njegove majke. Prodao ga je bez žaljenja, budući da je tamo doživeo dosta muka i porodičnih svađa. Nastanio se u Aveniji d’Anten, koja je zatim postala Avenija Viktora Emanuela III, a potom Avenija predsednika Ruzvelta, u iščekivanju da jednog od ovih dana postane Avenija Mao… u kući koja više ne postoji, jer je srušeno krilo u kojem smo mi stanovali. Pokušala sam da pronađem to mesto pre šest ili sedam godina, ali ga nisam mogla prepoznati.

Na broju 15 se nalazila lepa stara kuća iz XIX veka, sa unutrašnjim dvorištem. Stanovali smo u stanu na prvom spratu, iznad tog dvorišta. Tu sam dosta čitala, a posebno sam posećivala muzeje. Preseljenje sa sela u Pariz pre 1914. za mene je bilo veličanstveno, jer je bilo muzeja.

– Govorite o muzejima kao što bi neko drugi govorio o bioskopu gde su ga vodili četvrtkom.

– U suštini ima toga. To je bilo rađanje mašte. Kažem to pomalo olako, jer ne treba se nikad opterećivati, ali to pokreće jako velike probleme: mašta prihvata ono na šta se usredsredi; ali postoji takođe ono, neću reći što odbacuje, već što ne poznaje, što propušta. Postoje naklonosti, izbor koji nije lako objasniti. Uostalom, morate shvatiti da sam ja imala i period oduševljenja filmom između dvadeset pete i trideset pete godine. A onda me je to prošlo, izuzev, naravno, nekoliko retkih velikih filmova. Međutim, uvek sam pomalo nepovreljiva prema senkama na celuloidnoj traci. To sam, uostalom, objasnila u Novčiću iz sna.

– Sećate li se nekih posebnih trenutaka vezanih za te posete?

– Vrlo dobro se sećam moje prve posete Vestminsterskoj palati. U gotskim grobnicama otkrivala sam misteriju srednjeg veka. Isto tako se dobro sećam i savremenih stvari, Meštrovićeve izložbe, što je bio moj prvi susret sa slovenskom umetnošću, a imam utisak da je to, istovremeno, bila i prva nit koja me je kasnije odvela prema Balkanu, prema Istočnjačkim pričama koje se dešavaju na slovenskom Istoku.

– Već više puta spominjete srednji vek. Međutim, nemam utisak da je to za Vas bio posebno inspirativan period.

– Recimo da nisam ništa pisala o tom periodu, ali ima puno slučajnosti u onome što pišemo. Vrlo dugo sam maštala o jednoj Elizabeti od Mađarske, koja bi nas vratila u sam srednji vek, oko 1220, sa velikim ličnostima koje su, manje ili više, dominirale životom te mlade svetice: Franjo Asiški, koga nikad nije upoznala, ali kojim se nadahnjivala, Fridrih II od Hoenštaufena, njen rođak, ateista, skoro uzvišene inteligencije, ali tvrd i okrutan, za koga se zamalo udala, zatim Konrad od Marburga, Veliki inkvizitor, koga su joj odredili za ispovednika, što je ponekad moralo biti užasno. (Osećamo iz njenih vrlo oskudnih reči da joj se dešavalo da ga osuđuje svojim slabašnim osmehom mlade bolesne žene.) Zatim, njen muž, mladi Nemac dobrodušnog srca, u čiju se postelju, prema hroničarima, „radosno bacala“, a čija je smrt bila jedna od nesreća njenog kratkog života.

Da sam napisala tu knjigu, ona bi me sigurno odvela u srednji vek. Nisam je napisala najviše zbog toga što se nisam vratila u Nemačku – ne u taj deo Nemačke, Istočnu Nemačku – a i zato što ne čitam dobro nemački. Bilo bi potrebno mnogo posrednika između mene i starih hronika.

– Vaši književni uticaji?

– Dešavalo mi se da pravim spiskove mog dečjeg i mladalačkog štiva, imajući stalno na umu Šta? Večnost, treći tom Lavirinta sveta. Treba vrlo jasno praviti razliku među dobima: uticaji detinjstva nemaju ništa zajedničko sa onim kasnijim. U suštini, njih je bilo toliko mnogo da mora da su poništavali jedni druge.

Prvo su bile bajke, koje sam mnogo volela. Kao i sva deca, trudila sam se da ih ostvarim šetajući sa štapom, trljajući predmete tražeći da se pretvore u zlato: predmeti se nisu menjali, ali to je bila predivna igra.

Zatim je došlo čitanje naglas, sa mojim ocem, čitanje dela koja je cenio, na primer Blago poniznih, o kojem smo već govorili. Čitao mi je – imala sam oko jedanaest godina, i ta tajanstvenost, pomalo razvodnjena, skoro „mondenska“, ipak je morala imati određenog uticaja na moje buduće usmerenje – istorijske romane Mereškovskog, koji je u to vreme bio u modi. To se dešavalo u stanu u Parizu. Nisam najbolje razumela, ali to mi je ostavljalo utisak gomile, što ruskim romanima uvek uspeva, bilo da su Mereškovskog ili Tolstoja.

Čitala sam, takođe, i Šekspira. Sve klasike sam pročitala u jeftinim izdanjima koja sam kupovala sama – kao što sam vam rekla – Rasina, Labrijera, i druge. Pamtim jedan utisak kad sam tek počinjala da čitam; konačno sam bila naučila da čitam, ali je čitanje za mene bilo još sasvim novo; bilo mi je najviše šest i po ili sedam godina. To je bilo jednog dana kad smo se selili i moj otac me je ostavio samu u njegovoj sobi, dok je on zatvarao kofere. Dao mi je prvu knjigu koju je našao na stolu: roman jedne zaboravljene žene, koja je danas potpuno nepoznata, čije sam ime slučajno našla na jednoj ploči postavljenoj na njenoj kući u Monpeljeu, kad sam pre nekoliko godina boravila u tom lepom gradu. Zvala se Rene Monlor. Poreklom iz dobre, mislim protestantske porodice iz Langedoka, pisala je evangelističke i biblijske romane. U takvim knjigama nisam nikad posebno uživala, ali se sećam da se radnja te knjige odvijala u Egiptu otprilike u Hristovo doba. Jedva sam znala gde je Egipat, a zaboravila sam i zaplet, ali postoji tamo odlomak na koji sam naišla kad se ličnosti ukrcavaju u čamac na Nilu u zalazak sunca. Snažan utisak: opčinjena zalaskom sunca na Nilu, sa šest ili sedam godina. Utisak koji se zadržao, iako mu je trebalo dugo vremena da se pretvori u trenutak Hadrijanovog putovanja u Egipat. To mi se urezalo u sećanje. A to bi iznenadilo i autora tog pobožnog romana…

– Da li je Vaš otac imao književnih strasti koje je mogao da prenese na Vas?

– Voleo je mnogo da čita i imao je svoje omiljene pisce, ali književne strasti, sumnjam. Voleo je, na primer, Šekspira, Ibzena. Zajedno smo čitali Ibzena kad sam imala šesnaest ili sedamnaest godina. Još uvek imam puno njegovih beležaka na tekstovima: hteo je da me nauči da čitam naglas pa je zamislio jednu vrstu muzičke skale da bi obeležio mesta gde se treba zaustaviti, i mesta gde se glas podiže ili spušta. Od Ibzena sam mnogo naučila o potpunoj nezavisnosti čoveka, kao u Neprijatelju naroda, gde glavni junak jedini primećuje da je grad zagađen. Ti veliki pisci XIX veka često su bili nepokorni, subverzivni, opozicija čitavoj svojoj epohi i svom okruženju, protivnici svake vrste ljudske osrednjosti. Takvi su bili Niče, Ibzen i Tolstoj i upravo sam svu trojicu čitala sa svojim ocem.

Međutim, nije baš mnogo čitao Balzaka. Čak ću reći, što će izgledati vrlo nadmeno s moje strane, da sam ga u određenoj meri ja navela na čitanje jednog dela francuske književnosti XIX veka. Ja sam njemu rekla, na primer: „Čitajmo Parmski kartuzijanski manastr.“

Mnogo smo zajedno čitali i to naglas. Dodavali smo knjigu jedno drugom. Čitala sam, a kad bih se umorila, on je preuzimao. Čitao je veoma dobro, mnogo bolje od mene: bio je mnogo izražajniji.

– Kada ste otkrili Prusta?

– Ubrzo prosle njegove smrti; imala sam oko dvadeset pet godina. Ali, to otac više nije bio u stanju da prati. Bilo je to ono staračko odbijanje, odvartnost prema čitanju najnovijih dela. Za njega je Prust bio pojam nerazumljivosti. Više je voleo Ruse. I Selmu Lagerlof, o kojoj sam kasnije napisala esej, a koju i dalje smatram genijalnim piscem.

– A Dostojevskog?

– Njega sam čitala kasnije i divila mu se sa jednom vrstom zaprepašćenja, kako da kažem, na trenutke bez daha, toliko mi je to izgledalo veliko. Ali nikad na mene nije mnogo uticao. Njegovo hrišćanstvo je bilo – ili mi se tako činilo – sušta suprotnost onome što je za mene značajno, iako gajim veliko divljenje prema starcu Zosimu. Međutim, nikad kasnije nisam mnogo iščitavala Dostojevskog, a to je ono prema čemu se procenjuju uticaji.

– A pesnike?

– Pesnike? Pesnike XVII veka, naravno, pesnike renesanse, i Igoa; Uvek sam mnogo volela Igoa i pored toga što je moda bila drugačija. Ostali pesnici kao Rembo, Apoliner, došli su kasnije. Uostalom, u predgovoru za Aleksis kazala sam kako mi se čini do koje mere se jedan mladi pisac ne bavi svojom epohom, sem ako potpuno ne pripada nekoj grupi „u trendu“ koja se trudi da sledi modu ili da u njoj prednjači. Uopšte uzevši, mladi ljudi se nadahnjuju delima prethodnih generacija. To je posebno uočljivo kad izbliza pratimo romantičare. Nikad se ne pozivaju na neposredne prethodnike, već na one iz dalje prošlosti.

– Koji su to prethodnici u Vašem slučaju?

– Možda Jejts, Svinbern, D’Anuncio se u to vreme mnogo čitao. Najčešće pesme, često vrlo lepe, koje sam ja čitala na italijanskom. Bila sam sposobna da pravim razliku između njegovih romana, koji su veoma značajni, i pesama koje su i dalje dobre, pod uslovom, naravno, da zanemarimo poetsku nadmenost ili barokno ulepšavanje koji kod njega smetaju isto koliko i kod Baresa.

Bodler da, ali sam ga okusila jako kasno, kao poznavalac, kao neko ko s aspekta zanata procenjuje izuzetno savršenstvo bodlerovskog stila. To je, na neki način, bilo prekasno za naivno oduševljavanje.

U mom slučaju, pre sam ga upoznala zbog poezije XVII veka i poezije renesanse: zbog Rasina, manje Lafontena (ritmičku lepotu Lafontenovog stiha osetila sam mnogo kasnije), engleskih pesnika, posebno metafizizčara, naravno u originalu. A zatim, kod Italijana, pesnike srednjeg veka, pesnike „veselog znanja“ i čitavu njihovu školu. Pesnike koji nisu daleko da budu i metafizičari.

Ako hoćete da govorimo o uticajima, onda bi ih verovatno trebalo tražiti među filozofima. Mislim, na primer, da se ne može dati mnogo mesta uticaju Ničea, ne onog Ničea iz Zaratustre, već onog iz knjiga Veselo znanje, Ljudsko, suviše ljudsko, Ničea koji ima poseban način posmatranja stvari, istovremeno izbliza, kao i iz velike daljine, lucidnog, izoštrenog, a u isti mah skoro površnog.

– A neko kao što je Šopenhauer, da li Vam je nešto značio?

– Da, samo što se to vrlo brzo pomešalo sa budizmom, jer Šopenhauer, to je u suštini prvi pokušaj prilagođavanja budističke misli jednoj evropskoj zemlji. Međutim, uvek sa uzbuđenjen pomislim na Manovog Tomasa Budenbroka koji, posle jednog konvencionalnog i obeshrabrujućeg života, u Šopenhaueru istovremeno pronalazi smisao očaja i, možda, najveći mir.

Izvor: Margerit Jursenar, Širom otvorenih očiju. Razgovori sa Matjeom Galejem, preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

San Albrehta Direra

In 1525, during the night between Wednesday and Thursday after WhitsuntideI had this vision in my sleep, and saw how many great waters fell from heaven. The first struck the ground about four miles away from me with such a terrible force, enormous noise and splashing that it drowned the entire countryside. I was so greatly shocked at this that I awoke before the cloudburst. And the ensuing downpour was huge. Some of the waters fell some distance away and some close by. And they came from such a height that they seemed to fall at an equally slow pace. But the very first water that hit the ground so suddenly had fallen at such velocity, and was accompanied by wind and roaring so frightening, that when I awoke my whole body trembled and I could not recover for a long time. When I arose in the morning, I painted the above as I had seen it. May the Lord turn all things to the best.

San Albrehta Direra, nemačkog renesansnog slikara, nisam uspela da pronađem na srpskom jeziku, ali jesam pronašla jedno tumačenje, ili ako ne tumačenje, onda zanimljiv komentar. U pitanju je stanoviše Margerit Jursenar koje sam pročitala u knjizi intervjua „Širom otvorenih očiju“. Ona je i sama više puta isticala značaj snova za njenu umetnosti, a 1938. godine je objavila knjigu „Snovi i sudbine“ u kojoj čitaocima predočava nekoliko svojih snova. Posedujem tu knjigu, pročitala sam je i smatram je veoma dobrom, jarkih boja i veoma ekspresivnih opisa, uglavnom košmara. Pročitajte tu knjigu, vredi. Evo odlomka o Direrovom snu, preuzetog iz razgovora sa Matje Galejem:

U snovima magičnog tipa ne čujemo sebe kako govorimo, već nešto vidimo. Na primer, Direrov san, san o kome nam je Direr ostavio zapis, skicu načinjenu odmah pošto se probudio u noći između 7. i 8. juna 1525. To je bio san slikara, naravno. Ali, to je i san u pokretu. Video je, neću reći kraj sveta, jer već preterujem, ali video je kraj mesta na kojem se nalazio prouzrokovan jakim kišama. Video je pijavice kako se sručuju i uništavaju kraj; potrudio se da naslika taj kraj. To dosta liči na lombardijsku ravnicu koju je morao poznavati, pošto je često dolazio u Italiju. Pojedinosti koje prikazuje su izvanredne; nastoji da izmeri koliko se daleko nalazio od nesreće. Veoma je uzbudljivo gledati kako deluje u snu duh čoveka koji je veliki posmatrač. U snu koji ga je prilično pogodio, jer ga je odmah zapisao i nacrtao.

Margerit Jursenar: Beleška uz „Hadrijanove memoare“

225f26e6fe2e016fe1e9bc0daf9cf4ac

Za G. F

Ova knjiga bila je zamišljena, zatim napisana, u celosti ili delimično, u različitim oblicima između 1924. i 1929. godine, između moje dvadesete i dvadeset pete godine. Svi su ti rukopisi uništeni, što su i zasluživali.

*

Ponašla sam u jednoj svesci Floberove prepiske, koju sam mnogo čitala i mnogo ispodvlačila oko 1927. godine, nezaboravnu rečenicu: „Pošto bogova više nije bilo, a Hrista još nije bilo, postoji između Cicerona i Marka Aurelija jedinstveni trenutak kada je samo čovek postojao.“ Veliki deo svog života provela sam u pokušajima da definišem, a zatim i naslikam tog čoveka samog, a ipak vezanog za sve.

*

Radovi započeti u 1934. duga istraživanja; petnaestak strana napisano i smatrano konačnim. Nameravano delo otpočinjala i napuštala nekoliko puta između 1934. I 1937.

*

Dugo sam zamišljala delo u obliku dijaloga, gde bi se svi glasovi vremena čuli. Ali ma šta radila, detalj se isticao iznad svega; delovi su ugrožavali ravnotežu celine; u svim tim kricima gubio se Hadrijanov glas. Nisam uspevala da dam taj svet onako kako ga je video o čuo jedan čovek.

*

Jedina preostala rečenica iz redakcije od 1934: „Počinjem da sagledavam profil svoje smrti.“ Kao što slikar stojeći prema horizontu neprestano pomera svoje nogare desno, pa levo, i ja sam najzad našla vidni ugao svoje knjige.

*

Uzeti jedan život kao poznat, završen, utvrđen (ukoliko to ikad život može biti) istorijom, tako da se jednim potezom obuhvati cela krivulja; još više, izabrati trenutak kad je čovek koji meri i ocenjuje život koji je proživeo sposoban da o njemu sudi. Udesiti kao da se on pred svojim sopstvenim životom nalazi u istom položaju kao i mi.

*

Jutra u Vili Hadrijani; bezbrojne večeri provedene u malim kafanama koje okružuju Olimpejon; neprekidna putovanja tamo-amo po grčkim morima; putevi Male Azije. Da bih se mogla koristiti ovim uspomenama koje su moje, trebalo je da mi budu isto tako daleko kao i II vek.

*

Opiti sa vremenom: osamnaest dana, osamnaest meseci, osamnaest godina, osamnaest vekova. Nepomično nadživljavanje kipova, koji, kao glava Antinoja Mondragona u Luvru, još žive u okviru ovog mrtvog vremena. Isti problem razmatran u odnosu na ljudska pokolenja; dva tuceta mršavih ruku, jedno dvadesetpet staraca bilo bi dovoljno da se uspostavi neprekidna nit između Hadrijana i nas.

*

U 1937, tokom jednog boravljenja u Sjedinjenim Državama, čitala sam radi ove knjige neke stvari u biblioteci Jelovog univerziteta; napisala sam posetu lekaru i odlomak o napuštanju telesnih vežbi. Ovi odlomci su ostali, samo prerađeni, i u ovom izdanju.

*

U svakom slučaju, bila sam suviše mlada. Ima knjiga kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina. Pre ovog doba postoji opasnost da čovek previdi postojanje velikih prirodnih granica koje razdvajaju, od čoveka do čoveka, od veka do veka, beskrajnu raznolikost bića, ili, naprotiv, da prida suviše značaja administrativnim podelama, carinarnicama ili vojnim stražarima. Te su mi godine bile potrebne da naučim tačno da izračunam odstojanje između cara i sebe.

*

Prestajem da radim na ovoj knjizi (sem za nekoliko dana u Parizu) između 1937. i 1939.

*

Susret sa uspomenom na T. E. Lorensa, koja se u Maloj Aziji prepliće sa uspomenom Na Hadriana. Ali Hadrijan se ne oslanja na pustinju već na bregove Atine. Ukoliko više na to mislim, utoliko više doživljaj čoveka koji se odriče svega (a najpre sebe samog) u meni stvara želju da kroz Hadrijana izrazim stanovište čoveka koji se ne odriče ili se odriče na jednoj strani da bi prihvatio na drugoj. Uostalom, po sebi se razume da su ovakav asketizam i ovakav hedonizam u mnogo čemu istovetni.

*

U oktobru 1939. rukopis je bio ostavljen u Evropi sa najvećim delom beležaka; ipak sam sa sobom ponela u Sjedinjene Države nekoliko odlomaka napisanih ranije na Jelu, kartu rimske imperije u času Trajanove smrti, koju sam godinama sa sobom nosila, i Antinojev profil iz Arheološkog muzeja u Firenci, kupljen na licu mesta 1926, profil mlad, ozbiljan i mio.

*

Nameravani rad napustila od 1939. do 1948. Ponekad sam na njega pomišljala, ali sa obeshrabrenjem, skoro ravnodušno, kao na nešto nemoguće. Osećanje izvesnog stida što sam tako nešto i pokušala.

*

Padanje u očajanje pisca koji ne piše.

*

U najtežim časovima malodušnosti i nemoći išla sam da gledam u divnom Hartfordskom muzeju (Kontektikat) Kanaletovo rimsko platno, mrki i pozlaćeni Panteon kako se ocrtava na plavom nebu lepog letnjeg predvečerja. Odlazeći, uvek sam se osećala umirena i ohrabrena.

*

Oko 1941. slučajno sam našla kod jednog trgovca boja u Njujorku četri gravire Piranezija, koje smo G. i ja kupili. Jedna od njih, pogled na Hadrijanovu Vilu, za koju dotle nisam znala, predstavlja kanopsku kapelu, odakle su u XVII veku izvučeni Antinoj u egipatskom stilu i kipovi sveštenica u bazaltu, što se sve danas može videti u Vatikanu. Kompozicija okrugla, rasprsnuta kao lobanja, odakle visi šiblje kao pramenovi kose. Skoro medijumski genije Piranezijev naslutio je halucinaciju, daleka sećanja, tragičnu arhiteksturu unutrašnjeg sveta.

*

Tokom više godina skoro svakodnevno sam gledala tu sliku ne pomišljajući na svoj nekadašnji poduhvat, mislila sam da sam ga napustila. To su čudni obrti onoga što se zove zaborav.

*

Sređujući hartije u proleće 1947, spalila sam svoje zabeleške iz Jela: izgledalo mi je da su mi konačno postale beskorisne.

*

Međutim, Hadrijanovo se ime ipak nalazi u jednom eseju o mitu Grčke koji sam napisala 1943, a Kajoa ga objavio u Lettres Françaises iz Buenos Airesa. U 1945. slika utopljenog Antinoja, nošena bujicom zaborava, isplivala je na površinu u još neobjavljenom eseju Kantika slobodne duše, napisanom uoči jedne teške bolesti.

*

Stalno sebi govorim da je sve ono što ovde pričam lažno zbog onog što ne govorim; ove beleške obuhvataju samo jednu šupljinu. Ovde nije reč ni o onome što sam radila tokom tih teških godina, ni o mislima, ni o radovima, ni o očajavanjima, ni o radostima, ni o ogromnom odjeku spoljnih zbivanja, ni o stalnom proveravanju sebe na probnom kamenu činjenica. A ćutke prelazim i preko preživljavanja bolesti i preko drugih, tajnijih, koje one za sobom povlače, i preko večitog prisustva ili traženja ljubavi.

*

Nije važno: možda je bio potreban ovaj prekid, prelom, mrak u duši, koji su mnogi od nas doživeli u ovo doba, svako na svoj način, a često tragičnije i konačnije nego ja, da bi me prinudio da pokušam da ispunim ne samo odstojanje koje me odvaja od Hadrijana, već naročito ono koje me odvaja od mene.

*

Korisnost svega što radimo za sebe, bez pomisli na dobit. U ovim godinama izgnanstva nastavila sam čitanje antičkih pisaca: sveske sa crvenim ili zelenim koricama izdanja Leb-Hajnemana (Loeb-Heinemann) postale su za mene domovina. Jedan od najboljih načina da se oživi misao jednog čoveka: obnoviti njegovu biblioteku. Godinama unapred, i ne znajući to, radila sam na popunjavanju biblioteke o Tiburu. Preostalo mi je još samo da zamislim otekle ruke bolesnika na odmotanim rukopisima.

*

Obnoviti iznutra ono što su arheolozi XIX veka učinili spolja.

*

U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.

*

U decembru 1948. dobila sam iz Švajcarske, gde sam ga za vreme rata ostavila, jedan sanduk pun porodičnih hartija i pisama od pre deset godina. Sela sam kraj vatre da završim ovaj strašni i u neku ruku posmrtni inventar; tako sam provela sama nekoliko noći. Otvarala sam svežnjeve pisama; pre nego što ću da je uništim, prelistavala sam ovu gomilu prepiske sa ljudima koje sam zaboravila i koji su me zaboravili, sa onima koji su još živi i onima koji su pomrli. Neki od tih listića poticali su od pokolenja i pre moga; čak mi ni imena ništa nisu kazivala. Mehanički sam bacala u vatru ovu izmenu mrtvih misli sa iščezlim Marijama, Franjama i Pavlima. Razvila sam nekoliko listova kucanih na mašini; hartija im je požutela. Pročitah naslov: „Dragi moj Marko…“ Marko… Ko li je taj prijatelj, ljubavnik, daljni rođak? Nisam se sećala tog imena. Trebalo mi je nekoliko trenutaka da se setim da je tu stajalo Marko umesto Marko Aurelije i da pred sobom imam odlomak izgubljenog rukopisa. Od tog momenta važno je bilo samo ponovo napisati ovu knjigu pošto-poto.

*

Te noći sam ponovo otvorila dve od vraćenih knjiga, ostatke rasturene biblioteke. To su bili Don Kasije u lepom izdanju Anrija Estjena i jedna sveska nekog izdanja Istorije careva, dva glavna izvora za upoznavanje Hadrijanovog života, koje sam kupila u vreme kada sam nameravala da napišem ovu knjigu. Sve ono što smo svet i ja preživeli u međuvremenu obogatilo je hroniku ovog davnog doba i na ovaj carski život pacilo drugu svetlost i druge senke. Nekad sam pre svega mislila na književnika, putnika, pesnika, ljubavnika; ništa od toga nije izbledelo, no prvi put sam videla da se ocrtava sa izuzetnom oštrinom, među svim tim likovima, najzvaničniji a istovremeno i najskriveniji, lik cara. Život u svetu koji se ruši ukazao mi je na vrednost vladara.

*

Uživala sam praveći i popravljajući portret ovog čoveka skoro mudraca.

*

Samo me još jedna istorijska ličnost dovodila u skoro isto iskušenje: Omar Hajam, pesnik astronom. Međutim, život Hajama je život posmatrača, i čistog posmatrača: svet od akcije mu je bio isuviše stran. Uostalom, ne poznajem Persiju i ne znam persijski jezik.

*

Nemogućnost, takođe, da centralna ličnost bude žena, da, na primer, za osovinu svoje knjige umesto Hadrijana uzmem Plotinu. Ženski je život suviše ograničen ili suviše tajan. Ako žena o sebi priča, prvi prekor koji će joj se učiniti biće da više nije žena. Teško je već staviti nešto istine u uusta čoveku.

*

Otputovala sam za Taos u Novom Meksiku. Ponela sam sa sobom belu hartiju, na kojoj ću ponovo otpočeti ovu knjigu: plivač koji skače u vodu ne znajući da li će dospeti do druge obale. Kasno u noć radila sam na njoj između Njujorka i Čikaga, zatvorena u svojim spavaćim kolima kao u nekoj podzemnoj grobnici. Zatim ceo sutrašnji dan u restoranu jedne čikaške železničke stanice, na kojoj sam očekivala dolazak voza zapalog u snežnu oluju. Zatim ponovo do zore sama u razglednim kolima ekspresa za Santa Fe, okružena crnim vrhovima planina Kolorada i večitom slikom zvezda. Stavovi o hrani, ljubavi, snu i poznavanju čoveka napisani su u jednom potezu. Ne sećam se nijednog vatrenijeg dana ni lucidnijih noći.

*

Prelazim što mogu brže preko tri godine istraživanja, koje interesuju samo stručnjake, i preko izrade metode delirijuma, što bi interesovalo samo bezumnike. I još ova poslednja reč pridaje suviše značaja romantizmu: bolje da govorim o stalnom učešću, i to vrlo objektivnom, u svemu što je nekad bilo.

*

Jednom nogom u nauci, drugom – u magiji, ili tačnije i bez metafore, u ovoj simpatičkoj magiji koja omogućuje da se prenesemo u mislima u nečiji unutrašnji život.

*

Portret jednog glasa. Odlučila sam da ove Hadrijanove memoare pišem u prvom licu, zato da bih što je moguće više izbegla posrednika, ma bila to i ja. Hadrijan je mogao o svom životu da govori odlučnije i suptilnije od mene.

*

Svi koji istorijski roman stavljaju u posebnu kategoriju zaboravljaju da je romansijer uvek samo tumač, uz pomoć metoda svog vremena, izvesnog broja minulih događaja, uspomena svesnih ili nesvesnih, ličnih ili tuđih, delo od iste materije od koje je i istorija. Kao i Rat i mir, i Prustovo je delo rekonstrukcija jedne izgubljene prošlosti. Istorijski roman od 1830. naginje, istina, melodrami i pustolovnom romanu; ne više od divne Vojvotkinje od Lanžea ili čudnovate Devojke zlatnih očiju. Flober pažljivo rekonstruiše Hamilkarovu palatu pomoću stotinu sitnih pojedinosti; on isto tako postupa i za Jonvil. U naše vreme istorijski roman, ili ono što se uprošćava radi tako naziva, mora da se zagnjuri u to ponovo nađeno vreme, da bude osvajanje jednog unutrašnjeg sveta.

*

Vreme ne ometa rad. Uvek se čudim što moji savremenici, koji veruju da su savladali i preobrazili prostor, ne znaju da je moguće, po svojoj volji, smanjiti razmak između vekova.

*

Sve nam izmiče, i svi, i mi sami. Život svog oca manje poznajem od Hadrijanovog života. Svoj lični život, ako bi tebalo da napišem, opisala bih spolja, mučno, kao život nekog drugog; morala bih da potražim pisma, tuđe uspomene, da bih napisala ta kolebljiva sećanja. Uvek su to samo porušeni zidovi, senke. Postarati se da se praznine u našim tekstovima, u odnosu na Hadrijanov život, poklapaju sa onim što bi i on zaboravio.

*

Što ne znači, kao što se obično naglašava, da je istorijska istina uvek i u svemu neshvatljiva. Ova je istina kao i sve druge; čovek se vara više ili manje.

*

Pravila igre: naučiti sve, čitati sve, obavestiti se o svemu i, istovremeno, za svoj cilj usvojiti Vežbanja Ignacija Lojole ili metod hinduskog askete, koji se godinama iscrpljuje da bi tačnije uočio sliku koju stvara pod zatvorenim očnim kapcima. Pratiti kroz hiljade zabeležaka sadašnjost činjenica; kamenim licima vratiti pokretnost i živu gipkost. Kad su dva teksta, dva tvrđenja, dve misli jedni drugima protivni, radije ih treba pomiriti nego ih međusobno potirati; treba u njima videti dve različite strane, dva postupka stanja iste činjenice, ubedljivu stvarnost – jer je kompleksna, ljudska – jer je mnogostruka. Čitati tekst iz II veka očima, dušom i čulima II veka; potopiti ga u majku-vodu, koju predstavljaju savremene činjenice; izbeći, ukoliko je moguće, sve ideje, sva osećanja nagomilana u nizu slojeva između tih ljudi i nas. Pa ipak, poslužiti se, ali oprezno, i samo radi pripremne studije, mogućnošću približavanja ili prilagođavanja novim perspektivama, postepeno izgrađenim tolikim vekovima ili događajima koji nas razdvajaju od tog teksta, te činjenice, tog čoveka; koristiti ih kao repere pri povratku na jednu određenu tačku vremena. Lišiti se svake projekcije; ne dozvoliti da dah zamagli ogledalo; zadržati se samo na onome što je najtrajnije i najbitnije u našim čulnim emocijama ili operacijama duha, to neka nam bude dodirna tačka sa tim ljudima koji su kao i mi grickali masline, pili vino, imali od meda lepljive prste, borili se protiv oštrog vetra i kiše koja zaslepljuje, leti tražili hlad pod platanima, uživali i mislili, starili i umirali.

*

Nekoliko puta sam od lekara tražila da na osnovu kratkih hronika ustanove dijagnozu Hadrijanove bolesti. Ne razlikuju se mnogo, opše uzev, od kliničkih opisa Balzakove smrti.

*

Šta je Hekuba za njega? – pita se Hamlet pred putujućim glumcem koji oplakuje Hekubu. I eto, Hamlet je prinuđen da prizna da je ovaj glumac koji lije tople suze uspeo da uspostavi vezu sa pokojnicom umrlog pre tri hiljade godina, vezu dublju no što je on ima sa svojim ocem sahranjenim dan pre toga, ali čiju nesreću ne oseća potpuno da bi bio sposoban da ga bez oklevanja osveti. Srž i struktura čoveka uopšte se ne menjaju. Ništa nije nepromenljivije od krivine čovečijeg članka na nozi, mesta tetive ili oblika palca na nozi. Ali ima doba kada obuća manje izobličava. U veku o kome govorim, još uvek smo blizu istinitosti bose noge.

*

Oštroumnost koju sam pripisivala Hadrijanu samo je, uostalom, način da naglasim njegovu skoro faustovsku crtu koja se, na primer, zapaža u Sibilskim pevanjima, u spisima Elija Aristida ili u Frontonovom portretu ostarelog Hadrijana. Opravdano ili ne, tome su smrtniku pripisivali natčovečanske vrline.

*

Nikad se dovoljno ne predajemo izvanredno zanimljivom radu na poređenju tekstova. Pesma o lovačkom trofeju iz Tespije, koju je Hadrijan posvetio Ljubavi i Uranijskoj Veneri, „na bregovima Helikona, kraj izvora Narcisova“, potiče s jeseni 124. godine. Približno u isto vreme car je, kako nas obaveštava Pausanija, prešao u Mantineju, gde je obnovio Epaminondin grob i na njemu ispisao jednu pesmu. Zapis iz Mantineje danas je izgubljen, ali Hadrijanov gest dobija svoj pravi smisao tek kada se dovede u vezu sa jednim stavom iz Plutarhovih Moralia, koji kaže da je Epaminonda na tom mestu sahranjen između dva svoja mlada prijatelja poginula pored njega. Ako se kao datum susreta Antinoja i cara prihvati vreme bavljenja u Maloj Aziji 123-124. godine, što je, svakako, najverovatnije i najviše se oslanja na nalaze ikonografije, te dve pesme bile bi deo onog što bi se moglo nazvati Antinojev ciklus, jer su obe inspirisane istom ljubavnom i herojskom Grčkom na koju se kasnije, posle smrti miljenika, Arijan pozivao poredeći mladog čoveka sa Patroklom.

*

Nekoliko lica čije bih portrete rado razvila: Plotina, Sabina, Arijan, Svetonije. Ali Hadrijan ih je mogao videti samo sa strane. I Antinoj se da videti samo u odrazu, iz carevih uspomena, to jest ocrtan sa strasnom brižljivošću za sitnice i sa ponekom greškom.

*

Sve ono što bi se moglo reći o Antinojevom temperamentu nalazi se do tančina utisnuto u njegovim slikama. Eager and impassionated tenderness, sullen effeminacy (Vatrena nežnost bez strasti, setna ženstvenost): Šeli sa divnom pesničkom bezazlenošću izražava u šest reči ono bitno, dok se tu većina umetničkih kritičara i istoričara XIX veka rasplinjavala u deklamacijama o vrlinama ili ga idealizovala lažno i maglovito.

Antinojevi portreti: ima ih u izobilju od neuporedivih do osrednjih. Svi oni, uprkos razlikama u zavisnosti od vajareve umetnost ili uzrasta modela, razlikama između portreta kojima je lično pozirao i portreta rađenih u čast umrlog, zbunjuju neverovatnom realnošću lika, koji je uvek i odmah prepoznaje, a, međutim, tako su različito tumačeni. Zbunjuje i taj za antičko doba jedinstven primer nadživljavanja i umnožavanja u kamenu lica koje nije bilo ni lice državnika ni filozofa, već prosto lice voljenog. Dva najlepša lika najmanje su poznata, to su i jedini koji nam daju ime vajara. Jedan od njih je bareljef sa potpisom Antonijana iz Afrodizije, pronađen pre pedesetak godina na zemljištu agronomskog instituta Fundi Rustici, u čijoj se Sali upravnog odbora i danas nalazi. Pošto nijedan vodič za Rim, koji je prenatrpan tolikim kipovima, ne upozorava na njega, turisti za njega i ne znaju. Antonijanov rad je u italijanskom mramoru. Izvesno je bio rađen u Italiji, verovatno u Rimu, gde je ovaj umetnik živeo, ili ga je Hadrijan doveo sa nekog od svojih putovanja. Delo je izvanredno tanano. Grane vinove loze uokviruju najtananijim arabeskama lice mladog čoveka, setno i pognuto: čovek neodoljivo pomišlja na berbu kratkog života, na mirisnu atmosferu jesenje večeri. Delo nosi tragove godina provedenih u podrumu za vreme poslednjeg rata: bela boja mramora je privremeno iščezla pod mrljama od zemlje, tri prsta leve ruke su slomljena. I bogovi pate od ljudskih ludosti.

*

(Gornji redovi su prvi put objavljeni pre šest godina, u međuvremenu Antinojev bareljef kupio je jedan rimski bankar, Arturo Ozio, čovek zanimljiv, koji bi zainteresovao Stendala ili Balzaka. Ozio se stara o ovoj stvari isto onako brižljivo kao i o svojim životinjama, koje drži u slobodi na svom imanju u neposrednoj blizini Rima, i o svom drveću zasađenom na hiljade na svom imanju u Orbetelu. Retka vrlina: „Italijani mrze drveće“, rekao je još 1828. Stendal, a šta bi danas rekao kad rimski špekulanti ubrizgavanjem tople vode sigurno uništavaju borove sa krošnjama u obliku suncobrana, vanredno lepe i strogo zaštićene urbanističkim propisima, koji im smetaju u izgradnji njihovih mravinjaka? Retka raskoš: koliko se malo bogatih ljudi oduševljava šumama i svojim livadama sa slobodnim životinjama, ne radi lovačkog zadovoljstva, već da bi izgradili sebi neku vrsti zemaljskog raja? I ljubavi za antičke kipove, te velike, mirne predmete, u isto vreme i trajne i krhke, isto je tako malo kod kolekcionara našeg vremena, burnog i bez budućnosti. Po savetu stručnjaka, novi sopstvenik Antonijanovog bareljefa dao je da ga vešta ruka savršeno očisti. Lagano i blago trljanje vrhovima prstiju skinulo je sa mramora rđu i plesan i vratilo kamenu njegov meki sjaj alabastera i slonovače.)

*

Drugo od ovih remek-dela je čuveni sardoniks koji nosi ime Gema Marlboro, jer je pripadao ovoj sada rasturenoj zbirci. Za ovu lepu rezbariju se više od trideset godina mislilo da je izgubljena, kao u zemlju da je propala. Jedna javna licitacija januara 1952. u Londonu iznela ju je na svetlost dana. Prefinjen ukus velikog kolekcionara Đorđa Sanđorđija vratio je dragulj u Rim. Zahvaljujući njegovoj ljubaznosti, videla sam i rukom dodirnula ovaj jedinstveni primerak. Nepotpun potpis, koji se verovatno osnovano smatra za potpis Antonijana iz Afrodizije, nalazi se na njegovom rubu. Umetnik je sigurnom rukom urezao savršeni profil u uzane okvire sardoniksa, tako da ovaj komadić kamena svedoči kao i statua i bareljef o velikoj izgubljenoj umetnosti. Zbog srazmera umetničkog dela gubi se iz vida srazmera samog predmeta. U vizantijsko doba ovo remek-delo optočeno je čistim zlatom. Idući od jednog do drugog nepoznatog kolekcionara, delo je dospelo u Veneciju, gde se pominje u jednoj velikoj zbirci iz XVII veka. Gavin Hamilton, čuveni antikvar, kupio ga je i doneo u Englesku, odakle se danas vratio na svoju polaznu tačku, Rim. Od svih predmeta koji još postoje na Zemljinoj kugli jedino se za ovaj može pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću da ga je Hadrijan često držao u rukama.

*

Potrebno je zaći u sve skrivene kutke jednog predmeta da bi se otkrile najprostije stvari i od književnog značaja u najopštijem smislu reči. Tek proučavajući Flegona, Hadrijanovog sekretara, saznala sam da ovoj zaboravljenoj osobi dugujemo prvu i jednu od najlepših priča o duhovima, mračnu i strasnu Verenicu iz Korinta, koja je docnije inspirisala Getea, i Anatola Fransa u Korintskoj svadbi. Flegon je istim mastilom i sa istom revnom radoznalošću za sve što prevazilazi ljudske moći pisao besmislene priče o čudovištima sa dve glave i hermafroditima koji se porađaju. Takav je bio, bar nekih dana, razgovor za carskom trpezom.

*

Oni koji bi više voleli Hadrijanov dnevnik umesto Hadrijanovih memoara zaboravljaju da čovek od akcije retko vodi dnevnik; on se skoro uvek tek kasnije, u doba neaktivnosti, priseća, beleži i najčešće išćuđava.

*

I bez ikakvog drugog dokumenta, Arijanovo pismo caru Hadrijanu o kružnom putovanju po Crnom moru bilo bi dovoljno da se u glavnim crtama osvetli carev lik: brižljiva tačnost starešine koji hoće sve da zna, interes za radove u miru i u ratu, sklonost za kipove slične i dobro urađene, strast za pesme i stare legende. I taj svet, redak u svim vremenima, a koji će potpuno iščeznuti posle Aurelija, gde se, ma kako bili tanani prelivi u izražavanju snishodljivosti i poštovanja, i književnik i visoki činovnik kao prijatelji obraćaju vladaru. Ali sve je u tome setno vraćanje idealu stare Grčke, uzdržljivo podsećanje na izgubljenu ljubav i mistične utehe koje traži preživeli, opsesija nepoznatih zemalja i varvarskih podneblja. Sećanje, duboko preromantično, na puste predele nastanjene morskim pticama vezuje se za divnu vazu otkrivenu u Vili Hadrijani a izloženu danas u Muzeju Terme, gde se na snežnobelom mramoru širi i uzleće, u gluhoj samoći, jato divljih čaplji.

*

Zabeleška iz 1949. Što više pokušavam da napravm sličan portret, to se više udaljavam od knjige i od čoveka koji bi se mogao dopasti. Samo će poneki ljubitelj ljudske sudbine razumeti.

*

Roman danas proždire sve oblike; čovek tako reći mora da se posluži njime. Ova studija o sudbini jednog čoveka koji se zvao Hadrijan bila bi u XVII veku tragedija, a esej u doba renesanse.

*

U ovoj knjizi sažet je ogroman rad, koji sam obavila samo za sebe. Uobičajila sam da svake noći skoro automatski pišem rezultate dugih vizija prouzrokovanih prisnošću sa drugim dobom u koje sam se prenosila. Zapisivala sam i najmanju reč, i najmanji pokret, i najneprimetniji preliv; scene koje ova knjiga, ovakva kakva je, svodi na dva reda, odvijale su se do najmanjih pojedinosti i kao usporene. Sakupljeni jedan uz drugi, ovi, da tako kažem, izveštaju predstavljali bi knjigu od nekoliko strana. Ali ja sam svakog jutra spaljivala ono što sam preko noći uradila. Tako sam bila napisala i veliki broj nejasnih misli i nekoliko dosta nepristojnih opisa.

*

Čovek koji strasno voli istinu, ili bar tačnost, vrlo je često u stanju da primeti, kao Pilat, da istina nije čista. Otuda, pored neposrednijih tvrđenja, i oklevanja, vraćanja, kakvih za običniji duh ne bi bilo. U izvesnim momentima, uostalom malobrojnim, dešavalo mi se čak da osetim da car laže. Trebalo ga je tada pustiti da laže kao i mi svi.

*

Prostakluk ljudi koji vam kažu: „Hadrijan, to ste vi.“ Možda je isto toliki prostakluk i ljudi koji se iščuđuju što ste izabrali jednu tako daleku i stranu temu. Vračara koja rasecajući palac u času kad priziva duhove zna da će se oni odazvati njenom pozivu samo zato što joj sišu krv. Ona isto tako zna, ili bi trebalo da zna, da su glasovi koji joj govore pametniji i dostojniji pažnje od njenih krikova.

*

Brzo sam zapazila da pišem život velikog čoveka. Otud veće poštovanje istine, više paćnje i, sa moje strane, više ćutanja.

*

Ovaj II vek interesuje me jer je dugo bio vek poslednjih slobodnih ljudi. Što se nas tiče, mi smo možda već vrlo daleko od tog vremena.

*

Dvadeset šestog decembra 1950, jedne ledene večeri na obali Atlantika, u skoro polarnoj tišini ostrva Mount Desert u Sjedinjenim Državama, pokušala sam da oživim žegu i zagušljivu atmosferu jednog julskog dana 138. godine u Baji, teret pokrivača na tromim i umornim nogama, skoro nečujni šum mora bez plime i oseke koji povremeno dopire do čoveka zaokupljenog ropcem sopstvene agonije. Pokušala sam da dospem do poslednjeg gutljaja vode, do poslednjeg grča, poslednje slike. Caru ostaje još samo da umre.

*

Ova knjiga nije nikome posvećena. Trebalo je da bude posvećena G.F…, i bila bi, da nije nepristojno da stavim ličnu posvetu na delo u kome sam baš želela da se ne pojavljujem. Ali, i najduža posveta je opet suviše nedovoljna, suviše obična da bi nagradila jedno tako neobično prijateljstvo. Kad pokušam da odredim dobro koje sam godinama dobijala, pomislim da takva privilegija, ma kako retka, ne može biti jedina; da ipak mora ponekad postojati neko ko u pustolovini dobro napisane knjige ili u životu srećnog pisca ne dopušta netačnu ili slabu rečenicu kad zamoreni hoćemo da je ostavimo onakvu kakva je; neko ko će, ako ustreba, s nama po dvadeset puta pročitati nejasnu stranu; neko ko za nas sa polica biblioteke skida glomazne knjige gde bismo mogli da nađemo koristan podatak i uporno ih ponovo prelistava kad smo ih mi već zamoreni zatvorili; neko ko nas podržava, sa nama se saglašava ili prepire; neko ko sa istim žarom sa nama deli radost umetnosti ili života i rad na njima, koji nikad nije dosadan ali nije ni lak; neko ko nije ni naša senka, ni naš odblesak, ni dopuna naše ličnosti već svoj čovek; neko ko nam ostavlja božansku slobodu, a ipak nas obavezuje u punoj meri da budemo ono što smo. Hospes comesque.

*

Decembra 1951. saznala za nedavnu smrt nemačkog istoričara Vilhelma Vebera, a aprila 1952. za smrt naučnika Pola Grendora, čijim sam se radovima mnogo služila. Ovih dana razgovarala sa dve osobe, G. B.. i J.F.., koji su u Rimu poznavali gravera Pjera Gismana u vreme kad je strasno crtao pogled na Vilu. Osećanje pripadnosti jednoj vrsti Gens Aelia, gomili sekretara velikog čoveka, osećanje učešća u smeni carske straže koju nastavljaju humanisti i pesnici smenjujući se oko jedne velike uspomene. Tako je (isto je, bez sumnje, i  sa stručnjacima za Napoleona i ljubiteljima Dantea) tokom vremena nastao jedan krug ljudi zbliženih istim simpatijama ili zaokupljenih istim problemima.

*

Uraditi što se bolje može. Popraviti. Taj retuš ponovo neprimetno retuširati. „Samog sebe ispravljam“ – govorio je Jejts – „kad doterujem svoje radove.“

*

Juče u Vili mislila na hiljade tihih života, bojažljivih kao životi životinja, bez misli kao životi biljaka, na Cigane iz vremena Piranezija, pljačkaše ruševina, prosjake, kozare, seljake nastanjene kako-tako u nekom kutku razvaline, koji su se ovde smenjivali između Hadrijana i nas. Na ivici jednog maslinjaka, u jednom antičkom hodniku upola raščišćenom, G.. i ja se nađosmo pred ležajem od granja jednog čobanina, pred njegovim ogrtačem uguranim između dva bloka rimskog cementa, pred još toplim pepelom njegove vatre. Osećanje skromne prisnosti skoro slične onoj kad se čovek nađe u Luvru posle zatvaranja, u času kad između kipova iskrsavaju platneni kreveti čuvara.

*

(U 1958. ništa ne treba menjati u predhodnim redovima; ogrtač čobanina, bez njegovog ležaja, još je tu. G.. i ja opet na travi Tempe, među ljubičicama ovog svetog dana u godini kad sve počinje iznova, uprkos pretnjama koje čovek naših dana svuda širi nad samim sobom. Ali Vila je, međutim, pretrpela podmuklu promenu. Razume se, ne potpunu; ne menja se tao brzo celina koju su vekovi lagano rušili i stvarali. Ali greškom, retkom u Italiji, opasna „doterivanja“ su se pridružila istraživanjima i potrebnim popravkama. Maslinjaci su posečeni da bi ustupili mesto prostoru za parkiranje automobila i jednom kiosku sa pićem kao što se prave na izložbama, što je otmenu usamljenost šumske senice pretvorilo u pejsaž skvera; jedna cementirana fontana gasi žeđ prolaznika kroz nekorisnu figuru u gipsu koja treba da predstavlja starinu; druga figura, još nekorisnija, ukrašava zid velikog basena, danas ukrašenog flotilom pataka. Kopije u gipsu običnih statua iz grčko-rimskih vrtova, napabirčenih ovde skorašnjim iskopavanjem, ne zaslužuju ni ovo počasno mesto, ni ovo poniženje; kopije u ružnom, naduvenom i mekom materijalu, postavljene gde bilo na postolja, daju setnom Kanopu izgled dela studija za filmsku rekonstrukciju života cezara. Ništa nije tako krhko kao ravnoteža lepih mesta. Naša proizvoljna tumačenja ne dotiču se samog teksta, koji će nadživeti naše komentare; ali i najmanja nepažljiva restauracija jednog kamena i najmanja asfaltirana staza, krnjeći polje gde je vekovima rasla trava, predstavlja već nešto zauvek nepopravljivo. Lepota nestaje, autentičnost takođe.)

*

Mesta gde čovek izabere da živi, nevidljiva prebivališta sagrađena van vremena. Nastanila sam se u Tiburu, u njemu ću možda umreti, kao Hadrijan na Ahilovom ostrvu.

*

Ne. Još jednom sam posetila Vilu i njene paviljone stvorene za prisnost i odmor, i njene razvaline raskošne bez bleska, što je moguće manje carske, gde se bogati ljubitelj trudio da sjedini uživanje u umetnosti sa slastima poljskog života; tražila sam u Panteonu tačno mesto gde je jednog jutra 21. aprila pala sunčana traka; duž hodnika Mauzoleja prešla sam isti onaj pogrebni put kojim su išli toliko puta Habrija, Celer i Diotim, prijatelji iz poslednjih dana. Ali prestala sam da osećam neposredno prisustvo tih bića, tih događaja, tu neposrednost: oni mi ostaju bliski, ali izmenjeni ni manje ni više no sećanje iz mog sopstvenog života. Naši odnosi sa drugima imaju svoje vreme trajanja; prestaju kad se dobije zadovoljenje, kad se nauči lekcija, učini usluga, završi delo. Ono što sam bila u stanju da kažem, kazala sam, ono što sam mogla da naučim, naučila sam. Okrenimo se sad za neko vreme drugim radovima.

Izvor: Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari (Beleška uz roman), prevela Ivanka Pavlović, Novosti, Beograd, 2004.

Fotografija: Roger Loy

Margerit Jursenar: „Šta bih želela ponovo da vidim?“

Margarit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

Margerit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

U nastavku slede dva odlomka, citirana iz različitih knjiga, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. To su:

„Nekoliko šetnji pored mora,

naga devojčica pred ogledalom,

naleti loše muzike u hotelskom hodniku,

krevet,

nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,

Venecija u zoru,

Amsterdam na kiši,

Konstantinopolj pri zalasku sunca,

jorgovani u ulici Varen,

samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,

crvena loža u pozorištu,

mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,

užareni brežuljci u Grčkoj,

polje narcisa oko Salcburga,

nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…,

vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,

štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,

rastanak pred ulazom u metro,

ruka koja drži anemonu,

tihi šum krvi u voljenim arterijama. [1]

Ili pak:

„Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; „igru anđela“ u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…

Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.

Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre njegove smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki.“ [2]

Citati:

[1] Citirano prema: Mišel Goslar, „Jursenar: biografija“, prevela Jelena Stakić, Karpos Books, Loznica, 2013.

[2] Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), prevod: Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Piko dela Mirandola: „O dostojanstvu čoveka“ (odlomak)

Mikelanđelo Buanoroti - Stvaranje Adama, detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan

Mikelanđelo Buanoroti – „Stvaranje Adama“ (detalj freske u Sikstinskoj kapeli, Vatikan)

Nisam ti dao lice, ni mesto koje ti je svojstveno, ni bilo koji dar koji bi samo tebi bio svojstven, o Adame, da bi svoj lik, svoje mesto i svoje darove sam želeo, osvajao i sam posedovao. Priroda omeđuje i druge vrste zakonima koje sam ja ustanovio. Ali ti, koga ne sputava nikakva granica, u čije sam te ruke predao, ti sopstvenom voljom sam sebe određuješ. Postavio sam te u središte sveta, da bi mogao bolje da vidiš šta svet sadrži. Nisam te učinio ni nebeskem ni zemaljskim, smrtnim ili besmrtnim, kako bi sam, slobodno, poput dobrog slikara ili spretnog vajara, dovršio sopstveni lik.

Ovaj odlomak nalazi se na početku prvog dela knjige Crna mena Margaret Jursenar. Citiran je prema knjizi Širom otvorenih očiju gde autorka, vrhunski pisac i erudita čiji je osećaj za istoriju i kulturu izuzetno izražen i intezivan, između ostalog, o ovom odlomku kaže:

Taj citat mi je važan jer tumači duh mlade renesanse, renesanse u kojoj je vera u ljudsko dostojanstvo, u beskonačnu moć čoveka, još uvek ogromna. Reč je o jednom odlomku, kako mi je napomenuo jedan teolog, napisanom u vreme kad slika sveta još nije kopernikanska. Čovek je uvek u centru stvari, na zemlji koja je centar sveta.

Izvor: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Fransisko Goja i Margerit Jursenar: Vrzino kolo

Francisco Goya, "Witches' Sabbath", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Sabbath“, 1797-98.

Francisco Goya, "Witches' Flight", 1797-98.

Francisco Goya, „Witches’ Flight“, 1797-98.

Šta je seljaku koji je teško živeo značio odlazak na vrzino kolo? Ono što ovde zovemo ‘bojiti grad u crveno’, odnosno proslavljati, uz malu i vrlo  uzbudljivu nijansu opasnosti; vrzino kolo je bila njihova diskoteka, mesto njihovog prepuštanja čulima i pijanstvu, njihova javna kuća. Ako hoćemo da umanjimo ugled sekti, postoje bolji načini nego što su parlamentarne istrage ili policijske racije. Ljudima bi trebalo ponuditi više zadovoljstva, istovremeni osećaj svetosti, lepote i sreće u životu. Nesreća bi i dalje postojala, ali samo ona koja je neuništiva, koja pripada prirodnom poretku stvari. – Margerit Jursenar

Kada sam bila mlađa nisam baš razumela savet koji je glasio „ne ulazi u vrzino kolo“. Vrza? Kolo? Prošlo je nekoliko godina i nikada poetski sadržajnije reči nisu mi prilazile kao kada bih pomišljala na zidove kuće Fransiska Goje. Kasnije se ispostavilo da se moj asocijativni tok kretao u odgovarajućem pravcu. Naravno, posmatrajući ove slike, osim već naglašene analogije, možemo uspostaviti i dijagonalu koja bi presecala stranu Gojinih ličnih demona i stranu koja ima veze sa veštičijim sabatima kao kulturološkom konstantom. Odgovor na poslednju pokušala je dati Margaret Jursenar i njega treba poimati kao njeno gledište i jedno od mogućih stanovišta u pokušaju određenja takvih rituala.

Sa druge strane, meni je ova pojava u umetnosti španskog slikara interesantna jer se ja bavim, polako i sa prekidima, ali istrajno, umetnicima auto-egzorcistima. Dakle, mislim da nema većeg auto-egzorciste krajem 18. veka od potpuno ogluvelog Fransiska Goje, suočenog sa početnim fazama poluđivanja. Njegove slike nisu reakcija kliničkog slučaja već rezultat umetnika u vatri, u razgradnji na atome sopstvene duše tokom isterivanja đavola iz iste. Taj proces auto-egzorcizma ja nazivam stvaranje umetnosti. Borba sa sobom borba je sa avetima koji nisu izvan nas, već u nama. Rezltat je dovršena Atena koja u punoj opremi izleće iz Zevsove glave ili Meduza – to je uvek neizvesno.

Citat: Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (Razgovori sa Matjeom Galejem), prevod, Stanko Džeferdanović, Narodna knjiga, Politika, Beograd, 2004.

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o prijateljstvu)

Head of Artemis, 4th c. BC

Head of Artemis, 4th c. BC

I tada mi se javi najmudriji od svih mojih dobrih duhova: Plotina. Više od dvadeset godina poznavao sam caricu. Bili smo iz iste sredine, bili smo približno istih godina. Gledao sam je kako mirno podnosi život skoro isto skučen kao što je i moj, ali sa manje nade na budućnost. Podržavala me je, kao da to ne primećuje, u teškim časovima. Ali u gadnim danima Antiohije njeno mi je prisustvo postalo neophodno, kao što će mi kasnije uvek biti neophodno njeno poštovanje, i sačuvao sam ga sve do njene smrti. Navikao sam se na tu priliku u beloj odeći, jednostavnoj koliko to može da bude odeća jedne žene, na njena ćutanja, njene odmerene reči, koje su uvek bile samo odgovori, i to što je moguće jasniji. Njen izgled nije ni po čemu odudarao u ovoj palati starijoj od rimske raskoši; ova ćerka skorojevića bila je potpuno dostojna Seleukida. Skoro u svemu smo se slagali. Oboje smo imali strast da ukrasimo, a potom ogolimo svoju dušu, da okušamo svoj duh na probnom kamenu. Naginjala je epikurejskoj filozofiji, tom uskom ali čistom ležaju gde bi se ponekad i moja misao opružila. Tajna bogova, koja je mene mučila, nije je uznemiravala, a nije imala ni moju strasnu privrženost telima. Bila je čedna iz gađenja prema površnosti, širokogruda više svesno no po prirodi, mudro nepoverljiva, ali spremna da sve prihvati od prijatelja, čak i njegove neizbežne pogreške. Prijateljstvo je za nju bio izbor u koji je cela ulazila; apsolutno mu se predavala, onako kako sam ja to samo u ljubavi činio; otkrivao sam joj ono što sam skrivao od svakog drugog: na primer tajne podlosti. Volim da verujem da mi ni ona sa svoje strane ništa nije prećutala. Prisnost tela, koje nikad nije bilo među nama, nadoknadio je taj dodir dva duha tesno vezana jedno za drugo.

Našem slaganju nisu bile potrebne izjave, objašnjenja ili uzdržavanja: same činjeice bile su dovoljne. Ona ih je bolje od mene primećivala. Pod teškim pletenicama, koje je moda zahtevala, to glatko čelo bilo je čelo sudije. Njeno pamćenje je zadržavalo tačan otisak svake i najmanje stvari; nikad joj se nije događalo, kao meni, da dugo okleva ili da se prebrzo odluči. Jednim pogledom bi otkrila moje protivnike, i one najskrivenije; odmeravala je moje pristalice sa mudrom hladnoćom. Uistinu, bili smo saučesnici, ali i najizvežbanije uho jedva da bi načulo znake tajnog slaganja među nama. Nikad preda mnom nije pala u grubu grešku da se žali na cara ili u tananiju grešku da ga izvinjava ili hvali. Sa moje strane, moja lojalnost nije dolazila u pitanje.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.

Margerit Jursenar: „Hadrijanovi memoari“ (odlomak o jednoj ljubavi)

Arno Breker's Sculpture (detail)

Arno Breker’s Sculpture (detail)

Trudim se da ponovo uhvatim kolutove dima i sedefaste mehure sapunice, kao u dečijoj igri. Ali lako je zaboraviti… Toliko je stvari prošlo od tih laganih ljubavi da im bez sumnje potcenjujem slast; a naročito rado poričem da sam ikad zbog njih patio. Međutim, od svih tih ljubavnica bila je bar jedna koju sam slatko voleo. Bila je tananija i čvršća, nežnija i tvrđa od ostalih; njen vitki, obli stas podsećao je na trsku. Uvek sam uživao u lepoti kose, tom svilastom i talasastom delu tela, ali kose većine naših žena su kule, lavirinti, čamci ili zmijska klupčad. Njena kosa je pristajala da bude ono što ja volim: grozd u doba berbe ili ptičije krilo. Ležeći na leđima, oslanjajući svoju gordu glavicu na mene, pričala mi je o svojim ljubavima sa izvanrednom bestidnošću. Voleo sam njen bes i njenu ravnodušnost u zadovoljstvu, njen probirački ukus i žestinu sa kojom je razdirala dušu. Znao sam da je imala ljubavnike. Na tuceta. Više im nije znala broja; ja sam bio jedan od saučesnika koji ne zahtevaju vernost. Zaljubila se u igrača po imenu Batil, tako lepog da su sve ludosti unapred bile opravdane. Grcala je njegovo ime u mom naručju; moje odobravanje vraćalo joj je hrabrost. U drugim trenutcima mnogo smo se smejali zajedno. Umrla je mlada, na jednom nezdravom ostrvu, kuda ju je prognala porodica posle razvoda koji je izazvao skandal. Milo mi je zbog nje, jer se plašila starenja, ali tako nešto ne osetimo za one koje smo zaista voleli. Trebalo joj je strašno mnogo novca! Jednog dana mi zatraži da joj pozajmim 100.000 sestercija. Doneo sam joj ih sutradan! Ona sede na zemlju, sitnog lica, čistih crta, kao u devojčice koja se igra piljaka, prosu kesu na ploče poda i poče da deli blistavi brežuljak na gomilice. Znao sam da za nju, kao i za sve nas rasipnike, ti zlatnici nisu teturavi novci sa likom Cezara, već čarobna materija, lična moneta neke himere sa žigom igrača Batila. Ja više nisam postojao. Bila je sama. Skoro ružna, nabirajući čelo sa ljupkom ravnodušnošću prema sopstvenoj lepoti, računala je i preračunavala na prste, sa izrazom đačeta, teške zbirove. Nikad me nije u tolikoj meri očarala.

Margerit Jursenar, Hadrijanovi memoari, prevela Ivanka Pavlović.