Kada su počele da propadaju zidine geta, Jevreji su prodrli u duhovni prostor Evrope iznenađujuće brzo i uspešno. Neki, kao Marks, Frojd ili Ajnštajn postali su osvajači sveta, hiljade Jevreja uklopilo se u elite svih oblasti civilizacije: u nauku, umetnost i politiku.
Po svoj prilici upravo tako nejasan status, neodređen identitet, dopuštao im je da vide i sumnjaju u više stvari nego što su to činili ljudi koji su od rođenja prirodno osećali svoju pripadnost.
Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar koju je napisala belgijska autorka Mišel Goslar, a koja se zvala Kako bi otužno bilo biti srećan. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.
Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje plemenito i idealistički (neko bi rekao, naivno), a u verziji Margerit Jursenar deluje apsolutno bezbrižno, do granice arogancije, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju, i na šta se uglavnom ne misli. Osim kada počne da ponestaje.
Jursenar je po početku rata otišla u SAD i morala je da se zaposli, prvi put u trideset sedmoj godini, što joj je, prema svedočenjima, teško palo. Cvajg je bio u Engleskoj, pa u Brazilu, gde je i napisao knjigu eseja, memoara, autobiografiju Jučerašnji svet. Kosmopolitizam oba autora je očekivan. Pripadnici dva velika carstva (Belgijskog i Austrougarskog), bogati, skloni umetnostima i putovanju, neobaveznim druženjima, čitanju i pisanju. To je život kakav sam i ja želela za sebe, često zaboravljajući na ogromnu razliku koja postoji između nas, a koja je upisana još na početku našeg života. Zaista, treba pažljivo odabirati svoje afinitete. Paziti šta želiš jer ti se želja možda ne ostvari.
Cvajg je kao Jevrejin prisvajao kosmopolitizam, ipak morajući za nešto da se veže, a to je, u njegovom slučaju bila Evropa, sa kojom je kosmopolitizam i izjednačavao. Evropa je za njega bila skup vrednosti, moralnih načela, umetničke i filozofske tradicije kojoj se divio i u kojoj je nalazio beskrajnu inspiraciju za svoja dela. Evropa je bila blistava i vrhunska civilizacija koja je svoje temelje zasnivala na antičkoj filozofiji i religiji, sa jedne strane, i na judeo-hrišćanskoj tradiciji, sa druge. Kada je Hitler počeo da spaljuje knjige, svakako da se njegov svet raspao u paramparčad. Isto važi i za Margerit Jursenar. Oni u tom nastupajućem varvarizmu nisu prepoznavali svoju domovinu.
Valja pročitati knjige Jučerašnji svet i Lavirint sveta da bi se bolje razumelo o čemu je ovde reč. Takođe, Cvajgove biografije Balzaka, Kazanove, Stendala i njegove novele koje dobro rekonstruišu doba bezbrižnosti (naziv prvog poglavlja knjige Jučerašnji svet), približavajući se tako, u površinskom smislu, na nivou onoga što prikazuje, ali ne i kako, i Prustovoj stvarnosti. Margerit Jursenar se može prići višestruko, a za ovaj put najbolje bi bilo to učiniti posredstvom pomenute knjige, kao i knjige intervjua Širom otvorenih očiju. Isto tako, roman Hadrijanovi memoari, kao i njeni eseji posvećeni Piraneziju i Kavafiju su nezaobilazno štivo.
I, kada već govorimo o kosmopolitizmu, treba naglasiti da ga mi ovde vidimo kao duhovno bratstvo i lišavamo ga teritorijalnih određenja i komplikovanih odnosa centra i margine. Vidimo ga kao skup vrednosti i nepokolebljive vere u humanističke tradicije koje Evropu, uprkos svim njenim problemima i mrljama prošlosti, izdvajaju kao veličanstven primer. Nijedna civilizacija nije lišena pomenutih mrlja, u definiciji reči je da ona mora imati istoriju nasilja da bi sebe tako prozvala. Civilizacija je olovna reč. Ovo nije opravdanje ili relativizacija tih mrlja (ovde se pre svega misli na krstaške ratove, kolonijalizam, verske ratove i, najzad, fašizam i nacizam), već način da se stvarnost što objektivnije obuhvati, da se razumeju sve nijanse, svi oblici i mogućnosti postojanja jedne civilizacija koja je pačvork mnogobrojnih kultura koje su međusobno isprepletene i kulturno neodvojive. Na tako malom prostoru obuhvaćeno je mnogo kultura, jezika i tradicija. Samo zajedno, meni se čini, one mogu da blistaju u punom sjaju. Zato treba čitati pomenute knjige Margerit Jursenar i Štefana Cvajga. Tek kada se spoznaju vrednosti koje su u njima sadržane, kao i njihova vrednost po sebi, bolje se razume i sopstvena sadašnjica, moć kulture, kao i svaka nadolazeća politička manipulacija.
Citat: Lešek Kolakovski, Pohvala izgnanstva, prevela Biserka Rajčić
Preporuke: Štefan Cvajg: Jučerašnji svet, Balzak, Kazanova, Novele
George Prochnik: The Impossible Exile: Stefan Zweig at the End of the World
Margerit Jursenar: Hadrijanovi memoari, Aleksis, Ana, soror, Lavirint sveta
Mišel Goslar, Kako bi otužno bilo biti srećan. Biografija Margerit Jursenar; Matje Galej, Širom otvorenih očiju (serija intervjua sa M.J.)
A . A . A 