Zoran Konstantinović o Štefanu Cvajgu

Cvajg i pas

Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.

Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo Austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.

Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.

Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrebu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.

Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.

Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917, u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komada u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.

Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922) i Pometnja osećanja (1926). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929, o Mariji Antoaneti, objavljena 1932, o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.

Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.

Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.

Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-Ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.

Zoran Konstantinović, Pismo nepoznate žene (pogovor)
Rad, edicija „Reč i misao“, Beograd, 1969.

Izvor: Livano 85

O Kazanovi

Kazanova

„Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta.“ – Miron o Kazanovi, iz pisma Albertu fon Haleru 21. juna 1760.

„Znate, vi ste veoma lep čovek.“ – Fridrih Veliki Kazanovi 1764. u parku dvorca Sansusi, iznenada se zaustavivši i osmotrivši ga.

„Zna li ona da je jedino tvoje bogatstvo glupost ljudi?“ – Kazanova kockaru-varalici Kročeu.

„Kažu da je književnik, ali sa duhom sklonim spletkama, da je bio u Engleskoj i Francuskoj, da se kod kavaljera i žena služio nedozvoljenim sredstvima, jer je oduvek bio njegov manir da živi na račun drugih, i da vara lakomislene.. Kada se čovek upozna sa imenovanim Kazanovom, vidi mu na licu bezverje, obmanu, blud i pohotljivost, sve to na užasavajući način spojeno.“ – Tajni izveštaj venecijanske inkvizicije 1755.

„Živeo sam kao filozof.“ – Kazanovine poslednje reči.

„Koliko sam puta u svom životu učinio nešto što mi je bilo odvratno i što nisam mogao da shvatim. Ali bejah gonjen nekom tajanstvenom silom, kojoj se svesno nisam opirao.“ – Kazanova u memoarima.

„Drukčije sada stvari izgledaju, tražim sebe, ali me nema. Nisam onaj koji sam bio, niti smatram da sam: bio sam. – Potpis na Kazanovinom portretu iz starih dana.

„Sve zavisi od toga da imaš hrabrosti.“ – Kazanova

Ovih nekoliko citata stoje na početku svakog poglavlja biografske knjige koju je Štefan Cvajg posvetio Kazanovi. Sve preporuke za Cvajgovo delo posredstvom koga se detaljno upoznaje život ovog italijanskog pisca, pikara, bonvivana i filozofa.

Izvor: Štefan Cvajg, „Neimari sveta (I knjiga)“, preveo Slobodan Janković, Rad, Beograd, 1983.

Štefan Cvajg u 2014. godini

Image result for wes anderson on stefan zweig

Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Stjuart, Marija Antoaneta, Frojd, Balzak, Helderlin, Niče, Stendal, Kazanova.

Ove godine je u fokusu javnosti delo Štefana Cvajga zbog pojavljivanja filma Grand Budapest Hotel američkog reditelja Vesa Andersona. Istovremeno kad i film, pojavila su se dve knjige praćene intervjuima autora, akademskim istraživanjima, otkivanjima arhiva koja čuvaju Cvajgove predmete i rukopise. Objavljena je biografija The Impossible Exile čiji je autor Džordž Pročnik. Potom se pojavila knjiga Stefan Zweig and World Literature (21st Century Perspectives) koja predstavlja zbirku eseja na temu Cvajgovog stvaralaštva u kontekstu našeg doba.

*

THE IMPOSSIBLE EXILE

Image result for The Impossible Exile

 

By the 1930s, Stefan Zweig had become the most widely translated living author in the world. His novels, short stories, and biographies were so compelling that they became instant best sellers. Zweig was also an intellectual and a lover of all the arts, high and low. Yet after Hitler’s rise to power, this celebrated writer who had dedicated so much energy to promoting international humanism plummeted, in a matter of a few years, into an increasingly isolated exile—from London to Bath to New York City, then Ossining, Rio, and finally Petrópolis—where, in 1942, in a cramped bungalow, he killed himself.

 

 

*

STEFAN ZWEIG AND WORLD LITERATURE (21st CENTURY PERSPECTIVES)

Image result

 

Knjiga online: Stefan Zweig and World Literature

O knjizi: JSTOG  |  Boydell and Brewer

 

*

THE GRAND BUDAPEST HOTEL

Image result for wes anderson on stefan zweig

 

I had never heard of Zweig until six or seven years ago, as all the books began to come back into print, and I more or less by chance bought a copy of „Beware of Pity“. I immediately loved this book, his one, big, great novel and suddenly there were dozens more in front of me waiting to read. – Wes Anderson

 

 

Napomena srpskom izdanju knjige „Jučerašnji svet“ Štefana Cvajga iz 1952.

Cvajg-Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje.

Jursenarova je po početku rata otišla u SAD i morala je da se zaposli, prvi put u trideset sedmoj godini, što joj je, prema svedočenjima, teško palo. Cvajg je bio u Engleskoj pa u Brazilu, gde je i napisao knjigu eseja, memoara, autobiografiju Jučerašnji svet. Kosmopolitizam oba autora je očekivan. Pripadnici dva velika carstva (Belgijskog i Austrougarskog), bogati, skloni umetnostima i putovanju, neobaveznim druženjima, čitanju i pisanju. To je život kakav sam i ja želela za sebe, često zaboravljajući na ogromnu razliku koja postoji između nas, a koja je upisana još na početku našeg života. Zaista, treba pažljivo odabirati svoje afinitete. Paziti šta želiš jer ti se želja možda ne ostvari.

Cvajg je kao Jevrejin prisvajao kosmopolitizam, ipak morajući za nešto da se veže, a to je, u njegovom slučaju bila Evropa, sa kojom je kosmopolitizam i izjednačavao. Evropa je za njega bila skup vrednosti, moralnih načela, umetničke i filozofske tradicije kojoj se divio i u kojoj je nalazio beskrajnu inspiraciju za svoja dela. Kada je Hitler počeo da spaljuje knjige, svakako da se njegov svet raspao u paramparčad. Isto važi i za Margerit Jursenar. Pogovor koji sledi dobra je protivteža zaista preteranom Cvajgovom idealizmu koji, naravno, ne šteti samom kvalitetu dela, ali kome bi se mogao teg „realnosti“ sa naše strane dodati, na toj vagi istorijskih okolnosti. Autor pogovora je urednik prvog izdanja čije ime nisam uspela da pronađem.

Moja preporuka da pročitate knjige Jučerašnji svet i Lavirint sveta. Takođe, Cvajgove biografije Balzaka, Kazanove, Stendala i njegove novele koje dobro rekonstruišu doba bezbrižnosti (naziv prvog poglavlja knjige Jučerašnji svet), približavajući se tako, u površinskom smislu, na nivou onoga što prikazuje, ali ne i kako, i Prustovoj stvarnosti. Margerit Jursenar se može prići višestruko, a za ovaj put najbolje bi bilo to učiniti posredstvom pomenute knjige, kao i knjige intervjua Širom otvorenih očiju.

Verujemo da će memoari Štefana Cvajga naići na interesovanje kod naše publike, koja je ovog pisca i ranije rado čitala. Utoliko pre što je Cvajg ovde, pričajući istoriju svoga života, ipak, i pored svog nastojanja da bude zanimljiv i zabavan pre svega, silom prilika govorio o stvarima jedne realnosti koja je prema njemu na kraju krajeva bila nemilosrdna, a koju je uvek korisno znati sa što više strana. Tu su i portreti mnogih za naše vreme interesantnih ličnosti javnog života i književnosti više naroda, viđeni iz jedne intimnije perspektive; tu su politički događaji, što dalji sve izrazitiji i teži; tu je štimung internacionalne povezanosti i plemenitog ali naivnog sna o jedinstvenoj Evropi. Ali i naivnoj. Naivnost, međutim, ne završava se sama u sebi, nego, u praksi, može biti i pogreška. Takvih slučajeva ima ovde kod Cvajga. On govori o Austrougarskoj sa jednom neopisivom naivnošću starca koji priča ulepšana sećanja iz svoje mladosti. U njegovom doživljaju Austrougarska nije tamnica naroda, birokratsko i brutalno ugnjetavanje, aneksija i procesi, korupcije i laž. On je kao slep za nenemačke narode, kojih je u toj „blagoslovenoj“ državi ipak bilo najviše, a koji su sem Mađara, razume se, robovali. Za njega su se Srbija i Bugarska digle u Balkanski rat iz nekakvog neshvatljivog nemira i obesti, i uopšte, čitavo zbivanje do kraja svetskog rata njemu je zatvoreno i nerazumljivo kao tajna, pa se slobodno može reći da on od svega toga nije uistinu ništa doživeo. Međutim, i to, i te kako, nešto govori i ponešto objašnjava. Kad je tako moglo biti kod Svajga, pisca od talenta i širokogrude nezagriženosti, lako je razumeti kako je bilo kod drugih, birokratski ograničenih i nadmeno nasrtljivih, neinteligentnih vodećih krugova. Možda je zanimljivo ukazati i na epizodu sa Musolinijem, o kome Cvajg govori doduše uzdržavno, ali nastojeći, i u danima kad je, očajan, pisao ovu knjigu, da bude „objektivan“. Koketni gest ovoga razmetljivog tiranina, prazan kao loša gluma, kao da obmanjuje Cvajga, mada on to ne pokazuje. Ali i pored svega toga, i možda baš i sa tim kad se pravilno razume, ova knjiga će biti interesantan dokument jednog vremena koje je zaista utonulo u jučerašnjici.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Štefan Cvajg: „Pariz, grad večne mladosti“

Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam površno sa manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sa sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom kao u tome gradu koji se daje svakome, a koji ipak niko sasvim ne sagleda do dna.

Znam vrlo dobro da taj blaženo krilati i poletni Pariz moje mladosti više ne postoji; možda mu nikada više neće biti vraćena ona čudesna srdačnost, otkako mu je najsurovija ruka na svetu nadmeno utisnula neizbrisivi žig. U času kada sam počeo da pišem ove redove baš su se zakotrljale nemačke armije, nemački tenkovi, poput sive mase termita, da u korenu unište božansku raznobojnost, blaženu vedrinu, sjaj i neprolazni cvet te harmonične tvorevine. A sada je gotovo; zastava sa kukastim krstom leprša na Ajfelovom tornju,crni jurišni odredi izazivački paradiraju preko Napoleonovog Champs Elysees, izdaleka i sam osećam kako se u kućama srca stežu, kako nekad tako dobrodušni građani gledaju uniženo kada u prisnim bistroima i kafeima zalupaju čizme osvajača. Teško da me je i jedna lična nesreća tako pogodila, tako potresla, tako ucvelila kao poniženje tog grada, koji je kao ni jedan drugi bio obdaren da usreći svakog ko mu se približi. Hoće li on biti u mogućnosti da još jednom opet daje generacijama, kao što davaše nama: najmudriju pouku, najčudesniji primer kako da se bude u isto vreme slobodan i produktivan, svakom otkriven, a uvek sve bogatiji tim lepim raspiništvom?

Znam ja, znam da nije Pariz sam koji danas pati; i ostala Evropa kroz decenije neće više biti kao što je bila pre Prvog svetskog rata. Odonda više nikad nije potpuno iščezla izvesna natmurenost sa nekada tako svetlog horizonta Evrope, gorčina i nepoverenje zemlje prema zemlji, čoveka prema čoveku, ostali su kao otrov koji nagriza osakaćeno telo. Ma koliko da je napretka na socijalnom i tehničkom polju donelo ovo četvrt stoleća između jednog i drugog svetskog rata, ipak u našem malom svetu Zapada nema posebice ni jedne nacije koja nije beskrajno mnogo izgubila od svoje volje za životom i od svoje prostosrdačnosti. Trebalo bi danima opisivati kako su ljudi Italije ranije, čak i u najsurovijem siromaštvu, bili neposredni i detinje vedri, kako su se smejali i pevali na svojim trotoarima rugajući se šaljivo na račun lošeg governo, dok sad moraju marširati natmureni, sa uvis izbačenim bradama i ozlovoljenim srcima. Može li se još zamisliti Austrija onako laka i labava u svojoj dobrodušnosti, onako puna pobožne vere u svoga carskog gospodara i u Boga koji mu je život učinio tako udobnim? Rusi, Nemci, Španci, svi, svi oni i ne znaju više koliko im je slobode i radosti iz srži najspostvenije duše iscedio odvratni bauk „države“. Svi narodi samo osećaju da im nad životima široko i teško visi neka neznana ruka. Mi, međutim, koji smo još poznavali svet individualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekad bezbrižno radovala kaleidoskopskoj igri svojih boja. I zgražavamo se koliko je naš svet, zahvaljujući svom samoubilačkom besnilu, sada senkom prekriven, smračen, porobljen i utamničen.

Ali ipak, nigde nije mogao čovek  više blaženstva osećati naivnu a u isto vreme čudesno mudru bezbrižnost bitisanja nego u Parizu, gde se ona sjajno potvrđivala lepotom oblika, blagošću klime, bogatstvom i tradicijom. Svaki od nas mladih ljudi primao je u sebe deo te lakoće i dodavao joj na taj način svoj deo; Kinezi i Skandinavci, Španci i Grci, Brazilci i Kanađani, svako se na Seni osećao kod kuće. Za moranje se nije znalo, moglo se govoriti, misliti, smejati, grditi kako se htelo, svaki je živeo po svojoj volji, druževno ili usamljeno, rasipnički ili štedljivo, luksuzno ili boemski, bilo je prostora za svaku osobenost i staranja za svaku mogućnost. Bilo je tu sublimnih restorana sa svim mogućim kuhinjskim čarolijama i vrstama vina po dvesto ili tristo franaka, sa strašno skupim konjakom iz dana Marenga i Vaterloa; ali se moglo skoro isto tako raskošno jesti i cevčiti kod svakog marchand du vin za prvim ćoškom. U prepunim studentskim restoranima Quartier latin mogli ste da dobijete za nekoliko sua najukusnije poslastice pre ili posle sočnog bifteka, a uz to još crnog ili belog vina i kao motka dugačku veknu izvrsnog belog hleba. Svak se mogao oblačiti kako mu se htelo; studenti su šećkali po Boulevard Saint-Michel sa svojim koketnim barette, a rapini, slikari, isticahu se naročito širokim džinovskim pečurkama od šešira i romantičnim crnim somotskim jaknama, radnici su po najotmenijim bulevarima bezbrižno koračali u svojim plavim bluzama ili u košulji, dadilje u svojim bretonskim povezačama širokih nabora, krčmari u svojim plavim keceljama. Nije morao biti baš četrnaesti juli pa da nekoliko mladih parova počne plesati na ulici, a policajac bi se tome smejao: ta ulica pripada svakome! Niko se nije ni pred kim ustručavao; najlepše devojke nisu se stidele da sa kakvim kao ugalj crnim crncem ili kosookim Kinezom pođu ruku pod ruku u najbliži petit hotel – ko bi se u Parizu brinuo za takve, tek kasnije naduvane bauke, kao što su rasa, stalež, poreklo? Svak je išao, razgovarao, spavao sa onom ili onim ko mu se dopada, i nije se brinuo za druge ni koliko crno ispod nokta. Ah, trebalo je prethodno poznavati Berlin pa da se istinski zavoli Pariz, trebalo je doživeti dragovoljnu servilnost Nemačke sa njenom ćoškastom i do bola oštro izbrušenom staleškom svešću, po kojom oficirska žena ne može da opšti sa učiteljevom ženom, ova opet sa trgovkinjom, a ta već nikako sa ženom radnika. U Parizu je, međutim, u krvi još živo kolalo zaveštanje revolucije; radnik-proleter osećao se slobodnim i punovrednim građaninom isto tako kao njegov poslodavac, kelner u kafeu rukovao se kolegijalno sa natrakanim generalom, vredne, solidne, časne malograđanke ne bi se mrštile na prostitutku iz istoga hodnika, nego bi sa njome svakodnevno brbljale na stepeništu, a njihova deca bi još poklanjala cveća.

Ah, kako se lagodno živelo u Parizu, kako se dobro živelo, pogotovo ako je čovek bio mlad! Već i samo hodanje bez cilja pružalo je uživanja, a istovremeno i stalnu pouku, jer sve je stajalo na raspolaganju svakome – mogli ste ući kod bukinista i četvrt sata listati po knjigama a da trgovac ni jednom ne zagunđa niti zamumla. Mogli ste odlaziti u male galerije i podrobno sa uživanjem razgledati sve predmete u radnjama, mogli ste dangubiti na javnim predavanjima i brbljati po parkovima sa guvernantama; ako ste jednom pošli da švrljate, nije vam bilo lako da se zaustavite, ulica je čoveka vukla magnetskom snagom, pokazujući, kao kaleidoskop, neprestano nešto novo. Ako ste se umorili mogli ste sesti na terasu jedne od deset hiljada kafana i pisati pisma na hartiji koju su vam dali besplatno, i uz to slušati objašnjavanje uličnih prodavača o čitavom njihovom stovarištu drangulija i koještarija. Teško je bilo samo jedno: ostati kod kuće ili poći kući, pogotovo kad plane proleće, pa nad Senom zasija srebrnasta i meka svetlost, drveće po bulevarima počne da buja zelenilom, a svaka mlada devojka pridene kiticu ljubičica od jednog sua; ali zaista nije moralo biti baš proleće pa da čovek u Parizu bude dobro raspoložen.

U vreme kada sam ga ja upoznao, grad se još nije bio stopio u tako jedinstvenu celinu kao danas, zahvaljujući podzemnim železnicama i autobusima; još su saobraćajem uglavnom vladali golemi omnibusi koje su vukli teški znojni konji. Doći od Monmartra do Monparnasa, to je u ono vreme svakako predstavljalo malo putovanje, i ja sam s obzirom na štedljivost pariskog malograđanina smatrao da je sasvim verovatna legenda po kojoj još ima Parižana sa rive droit koji nikad nisu bili na rive gauche, i dece koja su se igrala jedino u Luksemburškom parku i nikad nisu videla Tiljerijsku baštu ili Monsoski park. Pravi građanin ili concierge ostajao je rado ches soi, u svome quartieru; unutar Velikog Pariza stvarao bi on za sebe svoj mali Pariz, pa je tako svaki arrondissement nosio i svoj jasni i čak provincijalni karakter.

Quartier latin me više nije privlačio. Onamo sam bio pojurio pravo sa stanice prilikom jedne ranije posete, kada mi je bilo dvaeset godina; već prve večeri sedeo sam u „Cafe Vachette“ i sa strahopoštovanjem zatražio da mi pokažu Verlenovo mesto i mramorni sto po kome je u pijanstvu uvek besno udarao svojim teškim štapom, da bi sebi osigurao respekta. Njemu u čast popiso sam, ja akolut-nealkoholičar, jednu čašu apsinta, iako mi taj zelenkasti napitak uopšte nije prijao, ali ja sam kao mlad čovek, pun strahopoštovanja, smatrao za dužnost da se u Quartier latin neizostavno pridržavam rituala francuskih lirskih pesnika; najradije bih se u ono vreme, iz osećanja stila, bio nastanio na petom spratu neke mansarde kod Sorbone, kako bih mogao verno doživeti „pravi“ štimung Latinskog kvarta onako kako sam ga poznavao iz knjiga. Sa dvadeset pet godina, međutim, nisam više imao tako naivno-romantična osećanja, studentski kvart izgledaše mi odveć internacionalan, odviše nepariski. A pre svega, svoj quartier nisam više hteo da biram po literarnim reminiscencijama, nego tako da svoj posao obavljam što je moguće bolje.

Koliko sam u to vreme lutao ulicama, koliko video, koliko tražio u svojoj nestrpljivosti! Jer ja sam u stvari hteo da doživim ne samo Pariz 1904; tražio sam čulima, tražio srcem i Pariz Anrija IV i Luja XIV, i Napoleona i Revolucije, Priz Retifa de la Bretona i Balzaka, Zole i Šarla-Luja Filipa, sa svim njegovim ulicama, likovima i zbivanjima. Tu sam osećao uvreljivo, kao uvek u Francuskoj, koliko jedna književnost, ako je velika i orjentisana na istinitost, može svom narodu da vrati snage koje ga ovekovečuju, jer ja sam se u stvari, posredstvom prikazivačke umetnosti pesnika, romansjera, istoričara, istraživača običaja, unapred duhovno srodio sa svima stvarima u Parizu još pre nego što sam ih video sopstvenim očima. On je samo oživljavao u susretima, fizičko gledanje se pretvorilo u stvari u prepoznavanje, u onu nasladu grčkog „anagnozisa“ što ga Aristotel slavi kao najveće i najtajanstvenije među umetničkim uživanjima. Ali ipak: ni jedan narod niti grad nećete u njegovoj krajnjoj i najskrivenijoj biti nikad upoznati kroz knjige, pa čak ni u vrednom švrljanju, već uvek samo posredstvom njegovih najboljih ljudi. Jedino duhvno prijateljstvo sa živima omogućiće uvid u stvarne povezanosti između naroda i zemlje; svako posmatranje spolja ostaće neprava i prebrzo stovrena slika.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Crtež: FW

Štefan Cvajg: „Stranputice na putu do sebe sama“

Related image

Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno, a u mnogom pogledu i plodno. Ali najzad – da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? – čoveku je potrebna stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto  zadržavanja, već samo pied-a-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskog rata vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko – pri svojim redovima z akoje samo osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onom diletto ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa am oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Kao što sam u svom radu gledao kao neku predradnju za „ono pravo“, kao neku vrstu podsetnice koja će literaturi samo nagovestiti moje postojanje, trebalo je da mi stan zasad bude ne mnogo više od proste adrese. Namerno sam izabrao mali stan, i to u predgrađu, da ne bih visokom cenom ugrozio svoju slobodu. Nisam kupio naročito dobar nameštaj, jer nisam hteo da ga „čuvam“, kao što sam to video u svojih roditelja, gde je svaka pojedina fotelja imala presvlaku koja se skidala samo za posete. Svesno sam hteo izbeći da se u Beču ukorenim te da na taj način budem osećajno vezan za određeno mesto. Dugo godina izgledalo mi je da to vaspitavanje sebe na provizornost predstavlja grešku, ali docnije, kada su me uvek i ponovo primoravali da napuštam svaki dom što sam ga sebi sagradio, i kada sam video kako se raspada sve što sam oko sebe stvorio, to tajanstveno životno osećanje nevezivanja poče da mi biva od pomoći. Pošto sam ga rano naučio, ono mi je olakšalo svaki gubitak i oproštaj.

U tom prvom stanu još nisam imao da smestim mnogo dragocenosti. Ali već je zid bio ukrašen onim Blejkovim crtežom što sam ga nabavio u Londonu, i jednom od najlepših Geteovih pesama u njegovom poletno slobodnom rukopisu – tada je to još bio alem-kamen moje zbirke autografa, koju sam započeo već u gimnaziji. Isto onako čoporativno kao što je cela naša literarna grupa pisala stihove, mi smo u ono vreme otimali potpise pesnicima, glumcima, pevačima, ali većina je, razume se, ovaj sport, kao i svoje stihovanje, napustila istovremeno sa školom, dok se kod mene strast za te zemaljske senke genijalnih likova samo još povećala i u isto vreme produbila. Prema samom potpisu postao sam ravnodušan, a nije me interesovala ni kvota internacionalne čuvenosti ili procena vrednosti pojedinog čoveka, ja sam tražio upravo prve rukopise i skice pesama ili kompozicija, jer me je više od svega drugog zanimao problem nastanka umetničkog dela, kako u njegovim biografskim tako i u psihološkim formama. Ona tajanstvena sekunda prelaza, kada stih ili melodija, iz nevidljivog, iz vizije i intuicije genija, putem grafičke fiksacije stupi u zemaljsku oblast – gde se ona drugde može uvrebati, ispitati, nego u tim prarukopisima majstora, borbom kao u nekom gonilačkom transu? Ja o umetniku ne znam dovoljno ako  pred sobom imam samo njegovo ostvareno delo, i ispovedam Geteovu izreku da velika dela, da bi se shvatila, treba ne samo videti u njihovom završenom obliku, nego ih treba uhvatiti u njihovom nastajanju. Ali i čisto optički, neka Betovenova prva skica sa njenim divljim, nestrpljivim potezima, sa njenom razuzdanom zbrkom započetih i odbačenih motiva, sa onim stvaralačkim besom njegovi demonski preobilne prirode, koja se u njoj komprimirala na nekoliko poteza olovkom, delovaće na mene upravo fizički uzbudljivo, taj prizor će silno uzbuditi moju dušu; u takav isprljani hijeroglifski list mogu da buljim očarn i zaljubljen kao drugi u dovršenu sliku. Neka Balzakova korektura, na kojoj je skoro svaka rečenica iscepkana, svaki red razoren, beli rub crno izglodan linijama i znakovima i rečima, za mene predstavlja otelotvorenu eksploziju jednog ljudskog vezuva; jedva se usuđujem da je dotaknem. Mome ponosu što imam nekoliko takvih listova pridruživala se još i sportska draž da ih stičem, da ih lovim na dražbama ili po katalozima; i koliko napetih časova mogu da zahvalim tome lovu, koliko uzbudljivih slučajnosti! Ovde si stigao za dan prekasno, tamo se za jedan žuđeni predmet ispostavilo da je falsifikat, onde se opet desilo čudo: posedovao si mali Mocartov manuskript, koji ti je, međutim, pričinjavao samo pola radosti, jer je sa njega komad muzike bio odrezan. A onda odjednom, na jednoj štokholmskoj dražbi, iskrsne taj komadić što ga je pre pedeset ili sto godina odsekao neki zaljubljeni vandal, pa možeš ariju spojiti tačno onakvom kakvu ju je Mocart za sobom ostavio pre sto pedeset godina. Moji literarni prihodi u ono vreme još, razume se, nisu dostajali da bih mogao kupovati u velikom stilu. Ali znak svaki skupljač koliko će se radost zbog jednog predmeta povećati ako se morao, da bi ga stekao, odreći neke druge radosti. Sem toga, udario sam namet na sve svoje prijatelje pesnike. Rolan mi je dao jedan svezak svoga Jean Christopha, Rilke svoje najpopularnije delo, Die Weise von Liebe und Tod, Klodel Annonce faite a Marie, Gorki jednu veliku skicu, Frojd jednu raspravu; znali su svi da nijedan muzej neće njihove rukopise čuvati s više ljubavi. Koliko je od toga danas rasuto u sve vetrove, zajedno s drugim manjim radostima!

Da se, pak, najjedinstveniji i najdragoceniji muzejski predmet literature nalazi ne doduše u mom oramnu, ali ipak u istoj periferijskoj kući, to sam otkrio tek kasnije, slučajem. Iznad mene je, u isto tako skromnom stanu, živela jedna seda postarija gospođica, po zanimanju nastavnica klavira: jednog dana oslovila me je na stepenicama na najljupkiji mogući način, izjavivši da joj je u stvari neprijatno što ja radeći moram i protiv svoje volje da slušam njene časove nastave, i da se nada da me nesavršena veština njenih učenica ne smeta odviše. U razgovoru se zatim ispostavilo da kod nje stanuje i njena mati, poluslepa starica koja jedva još napušta sobu, i da je ta osamdesetogodišnja žena niko manje nego kći Geteovog ličnog lekara dr Fogela, koju je na krštenju, 1830, držala Otilija fon Gete, u ličnom prisustvu Geteovom. Obuzela me je laka vrtoglavica – zar 1910. ima još na zemlji čovek na kome je počinuo sveti pogled Geteov! Oduvek mi je bio svojstven naročit smisao za strahopoštovanje prema svakoj ovozemaljskoj manifestaciji genija, pa sam osim onih rukopisnih listova nakupio svakojakih relikcija do kojih sam mogao doći; u docnije vreme – u mom „drugom životu“ – jedna soba moje kuće bila je, ako smem tako reći, prostorija kulta. Tu je stajao Betovenov pisaći sto, i njegova kaseta za novac, iz koje je još u krevetu, drhtavom rukom koju već dodirivaše smrt, vadio one male iznose za služavku; tu se nalazio listić iz njegove knjige izdataka za kuhinju i jedan pramen njegove već osedele kose. Jedno Geteovo guščije pero čuvao sam godinama pod staklom, da izbegnem iskušenje da ga uzmem u sopstvene nedostojne ruke. Ali kako je ipak neuporediv sa tim ako hoćete beživotnim predmetima jedan čovek, biće koje još živi i diše, koje je Geteovo zagasito, okruglo oko još svesno i s ljubavlju pogledalo – poslednja tanka nit koja je mogla da se otkine svakog časa, vezivala je kroz to lomno zemaljsko biće olimpijski svet Vajmara sa tom slučajnom periferijskom kućom u Kohovoj ulici 8. Molio sam za dopuštenje da posetim gospođu Demelius; stara dama dočeka me rado i srdačno, i ja sam u njenoj sobi pronašao mnogo toga iz domazluka besmrtnikovog što joj je poklonila Geteova unuka, njena drugarica iz detinjstva; par svećnjaka koji su stajali na Geteovom stolu, i slična druga svedočanstva kuće na vajmarskom Frauenplanu.

Ali nije li istinsko čudo bila sama ona, svojim postojanjem, ta stara gospođa sa bidermajerskom kapicom uvrh svoje već retke bele kose, čija su izborana usta rado pričala o tome kako je provodila prvih petnaest godina mladosti na Frauenplanu koji u ono vreme još nije, kao danas, bio muzej, i koji je predmete sačuvao nedirnute od časa kada je najveći nemački pesnik zauvek napustio svoj dom i svet? Kao što kod starih ljudi uvek biva, ona je to svoje doba mladosti videla u njegovoj najpotpunijoj opredmećenosti; dirljivo beše njeno negodovanje na tešku indiskreciju što ju je počinilo Geteovo društvo objavivši „već sada“ ljubavna pisma njene prijateljice iz detinjstva Otilije fon Gete – “ već sada“ – oh, zaboravila je ona da je Otilija već pola veka mrtva! Za nju je Geteova ljubimica još bila prisutna i mlada, za nju su značile stvarnost one stvari koje su u našoj svesti već dugo postale davnina i legenda! U njenom prisustvu uvek sam osećao neku avetinjsku atmosferu. Stanovao sam u toj kući od kamena, razgovarao telefonom, goreo električno svetlo, diktirao pisma u mašinu, a dvadeset stepenica u visinu daljili bi me u jedno drugo stoleće, i ja bih stojao u posvećenoj senci sveta u kome je živeo Gete.

Kasnije sam još više puta sretao žene koje su svojim sedim glavama doticale visine herojskog i olimpskog sveta, Listovu ćerku Kozimu Vagner, oštru, strogu a ipak veličanstvenu sa njenim patetičnim gestovima, Ničeovu sestru Elizabetu Ferster, gizdavu, malu, koketnu, ćerku Aleksandra Hercena Olgu Monod, koja je kao dete često sedela na Tolstojevom kolenu; slušao sam Georga Brandesa gde kao već star čovek priča o svojim susretima sa Voltom Vitmanom i Floberom, ili Riharda Štrausa gde opisuje kako je prviput video Riharda Vagnera. Ali me ništa nije toliko dirnulo kao lice te starice, poslednje među živima koju je Geteovo oko pogledalo. A možda sam opet, sam ja već poslednji koji danas sme reći: poznavao sam čoveka na čijoj je još glavi za trenutak nežno mirovala Geteova ruka.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Fotografija: Štefan Cvajg kao mladić, Beč, oko 1900.

Štefan Cvajg: „Sećanja jednog Evropejca“

Nisam svojoj ličnosti nikad pridavao toliku važnost da bih pao u iskušenje da drugima pričam povest svoga života. Trebalo je da se dogodi mnogo, i beskrajno mnogo više nego što inače jednoj generaciji pripadne, zbivanja, katastrofa i iskušenja, pa da se ohrabrim i otpočnem knjigu koja ima za glavnu ličnost – ili bolje rečeno za središte – moje sopstveno ja. Ništa nije dalje od mene nego pomisao da se time stavim u prvi plan, sem u smislu objašnjivača na predavanju sa projekcijama; vreme pruža slike, ja samo dodajem reči, i to što pripovedam, neće u stvari biti u tolikoj meri moja sudbina, već sudbina jedne cele generacije – naše nekadašnje generacije, koja je bila opterećena sudbinom kao malo koja u toku istorije. Svakog od nas, pa i najmanjega, najneznatnijega, uzburkavali su skoro neprekidno u njegovoj najintimnijoj egzistenciji vulkanski potresi našeg evropskog tla; i ja bih, među nebrojenim, sebi mogao da pripišem samo jedno jedino preimućstvo: što sam kao Austrijanac, kao Jevrejin, kao književnik, kao humanist i pacifist, uvek stajao baš onde gde su se zemljotresi ispoljavali najljuće. Oni su mi tri puta srušili dom i egzistenciju, odvojivši me od svega nekadašnjeg i prošlog, i bacajući me svojom dramatičnom žestinom u prazninu, u meni već dobro poznato „ne znam kuda ću“. Ali ja se zbog toga ne žalim; upravo čovek bez zavičaja postaje slobodan u jednom novom smislu, i samo ko nije ni za šta vezan, ne mora se ni obazirati ni na šta. Stoga se nadam da ću moći ispuniti bar jedan od glavnih uslova svakog valjanog prikaza jedne epohe: iskrenost i nepristrasnost.

Jer zacelo sam kao malo ko otkako je sveta i veka otrgnut od svojih korena, pa i od same zemlje koja je te korene hranila. Rođen sam 1881. u jednoj velikoj i moćnoj carevini, u monarhiji Habzburga, ali nju ne vredi tražiti na mapi: zbrisana je bez traga. Odrastao sam u Beču, metropoli koja je stara dve hiljade godina i koja je prevazišla okvire nacionalnoga, a morao sam da je napuštam kao zločinac, pre nego što je bila degradirana u jednu od nemačkih provincijskih varoši. Moje literarno delo na jeziku na kome sam ga pisao spaljeno je u pepeo baš u zemlji gde su moje knjige stekle prijateljstvo miliona čitalaca. Te tako nikud više ne pripadam, svugde sam stranac, a u najboljem slučaju gost, čak i svoju pravu otadžbinu što ju je moje srce izabralo, Evropu, izgubio sam otkako se ona po drugi put samoubilački sakati u bratoubilačkom ratu. Protiv sopstvene volje postao sam svedok najužasnijeg poraza razuma i najsurovijeg trijumfa brutalnosti u granicama hronike vremena, nikad još jedna generacija – ovo ne beležim sa ponosom već posramljen – nije pretrpela toliki moralni pad sa tolike visine duha, kao naša. U jednom malom intervalu otkada mi je brada počela rasti pa do vremena otkako počinje da mi sedi, u toj jednoj polovini stoleća odigralo se više preobražaja i promena nego inače za deset ljudskih generacija, skoro i previše! – tako oseća svaki od nas. Toliko je različito moje danas od svakog moga juče, moji usponi i moji padovi, da mi se ponekad čini da sam živeo ne jednu samo, već više egzistencija, koje su međusobno potpuno različite. Jer dešava mi se često da spomenuvši nemarno „moj život“, nehotice postavim sebi pitanje: „Koji život?“ Onaj pre svetskoga rata, onaj pre Prvoga ili onaj pre Drugoga, ili život od danas? Onda opet zateknem sebe gde govorim: „moja kuća“, a nisam odmah svestan na koju sam od nekadašnjih mislio, da li na onu u Batu ili u Salcburgu, ili na roditeljski dom u Beču. Ili, da reknem „kod nas“, pa se moram setiti, prestrašen, kako ljudima moga kraja pripadam isto toliko malo koliko i Englezima ili Amerikancima, jer onamo više nisam organski vezan, a ovde opet nikada nisam potpuno urastao; osećam kako se svet u kome sam odrastao, i ovaj današnji i onaj među obima, sve više razilaze u potpuno različite svetove. Svakom prilikom kada, razgovarajući s mlađim prijateljima, pripovedam epizode iz vremena pre Prvog svetskog rada, opažam po njihovim začuđenim pitanjima koliko se od onoga što za mene znači samo po sebi razumljivu realnost za njih već pretvorilo u istoriju ili u nešto što ne mogu sebi da predstave. I neki skriveni instinkt u meni daje im za pravo: između našega danas, našega juče i prekjuče svi mostovi su srušeni. Ni sam ne mogu drukčije nego da se iščuđavam obilju i raznolikosti onoga što smo sabili u našu – naravno krajnje neprijatnu i ugrožavanu – egzistenciju, a već pogotovo ako je uporedim sa načinom života mojih predaka. Moj otac, moj ded, šta su oni videli? Svak je odživeo svoj život jednoliko. Jedan jedinstven život od početka do kraja, bez uspona, bez padova, bez potresa i opasnosti, život s malim napetostima, neprimetnim prelazima u podjednakom ritmu, udobno i tiho nosio ih je talas vremena od kolevke do groba. Živeli su u istoj zemlji, u jednom istom gradu, a gotovo uvek čak i u istoj kući; događaji u svetu, van njihovoga, dešavahu se u stvari samo u novinama, ne zakucavši na kućna vrata. Neki se rat istina desio negde u njihove dane, ali ipak samo ratić kada se uporedi sa današnjim dimenzijama, a odigravao se daleko na granicama, topovi se nisu čuli, i posle pola godine se ugasio, bivao zaboravljen, suva stranica istorije, i opet je počinjao stari, onaj isti život. Mi smo, međutim, sve proživljavali nepovratno, ništa od ranijega nije ostajalo, ništa se nije vraćalo; bilo nam je suđeno da u najvišoj meri proživimo ono što bi istorija s vremena na vreme štedljivo raspoređivala na pojedinu zemlju, na pojedino stoleće. Jedna generacija proživela je možda revoluciju, druga puč, treća rat, četvrta glad, peta slom države – a poneke blagoslovene zemlje, blagoslovene generacije, čak uopšte ništa od svega toga. Mi, pak, koji danas imamo šezdeset godina, pa bismo de jure u stvari još imali parče vremena pred sobom – šta mi nismo videli, šta nismo prepatili, šta nismo preživeli? Prerili smo s kraja na kraj kataloga svih katastrofa što se dadu zamisliti (a još uvek nismo došli do poslednje stranice). Ja sam bio sam savremenik obaju najvećih ratova čovečanstva i čak doživeo svaki na drugom jednom frontu, jedan na nemačkom, drugi na protivnemačkom. Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotinu godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalpise protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacional-socijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivog pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu više poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi. Ali ja sam, paradoksalno, u istom tom vremenu kada je naš svet u pogledu morala pao unatrag za hiljadu godina, video gde se isto to čovečanstvo u tehničkom i duhovnom pogledu podiže do neslućenih dela, prestižući jednim zamahom krila sve što beše stvoreno tokom miliona godina: osvajanje etera avionom, prenos ljudskog glasa u istoj sekundi preko zemljinog šara, čime je pobeđen vasionski prostor, razbijanje atoma, pobeđivanje najpodmuklijih bolesti, gotovo svakodnevno omogućavanje onoga što je juče još bilo nemoguće. Nikada se do naših dana čovečanstvo kao sveukupnost nije svojim držanjem više približilo Satani, niti po svojim ostvarenjima Bogu.

Smatram za svoju dužnost da posvedočim taj naš napeti, iznenađenjima dramatično bogati život, jer – ponavljam – svak je bio svedok tih strahovitih preokreta, svak je bio prinuđen da im bude svedok. Za našu generaciju nije bilo izmicanja, bežanja u stranu, kao ranijima; mi smo, zahvaljujući našoj novoj organizaciji istodobnosti, bili uvek uključeni u vreme. Ako su bombe razarale kuće u Šangaju, mi smo to u Evropi u svojim sobama znali pre nego što su ranjenike izneli iz njihovih kuća. Što se odigravalo na hiljade milja preko mora, iskakalo je pred nama živo u slikama. Nije bilo zaštite, nije bilo obezbeđenja protiv stalne obaveštenosti i prinudnog učestvovanja. Nije bilo zemlje u koju bi se dalo pobeći, mira koji bi se mogao kupiti, uvek i na svakom mestu grabila nas je ruka sudbine i potezala nas ponovo u svoju nezasitu igru.

Stalno smo morali da se potčinjavamo zahtevima države, da se bacamo na žrtvenik najstupidnije politike, da se prilagođavamo najfantastičnijim promenama, uvek smo bili okovani u zajedničku sudbinu, ma koliko se ogorčeno opirali; ona bi nas odvlačila neodoljivom snagom. Ko je god kroz to doba prolazio, ili bolje rečeno lutao i bežao – jer predaha je bilo malo – taj je doživeo više istorije nego ikoji od njegovih predaka. I danas nanovo stojimo na prekretnici, na jednom završetku i jednom novom početku. Stoga, ako sam ovom osvrtu na svoj život privremeno naznačio završetak jednim određenim datumom, ja to uopšte ne činim nenamerno. Jer onaj septembarski dan 1939. povlači definitivnu završnu crtu pod epohu koja je formirala i vaspitala naše šezdesetgodišnjake. Ali ako smo iz njenoga sklopa, koji je u raspadanju, svojim svedočanstvom predali budućim pokolenjima makar samo trunku istine, onda naša delatnost nije bila potpuno uzaludna.

Svestan sam nepovoljnih, ali za naše vreme nadasve karakterističnih okolnosti pod kojima pokušavam da uobličim ove svoje uspomene. Pišem ih usred rata, pišem ih u tuđini i bez ikakvog pomagala pamćenju. U svojoj hotelskoj sobi nemam pri ruci ni jedan primerak svojih knjiga, ni jednu zabelešku, ni jedno pismo prijatelja. Niotkud ne mogu da zatražim obaveštenja, jer pošta između zemlje i zemlje presečena je i zakočena cenzurom u celom svetu. Svi živimo izdvojeni kao pre stotina godina, pre nego što beše pronađen parobrod i železnica i avion i pošta. Od čitave prošlosti, dakle, imam uza se ono što nosim iza čela. Sve je drugo za mene u ovom času nedostižno ili izgubljeno. ALi naša generacija se dobro naučila veštini da ne tuguje za izgubljenim, a manjak u dokumentovanosti i detaljima možda će čak biti od koristi ovoj mojoj knjizi. Jer ja u našem pamćenju ne gledam element koji jedna stvar samo slučajno zadržava a drugu slučajno gubi, već snagu koja svesno sređuje i mudro isključuje. Sve što čovek zaboravi iz svoga života, to je neki unutrašnji instinkt u stvari već odavno osudio na zaborav. Samo ono što sebe hoće da sačuva ima prava da bude sačuvano za druge. Zborite, dakle, i odabirajte mesto mene, uspomene moje, i dajte makar jedan odblesak moga života, pre nego što potone u tamu!

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Štefan Cvajg o Rilkeu

rilke-cvajg

Ako drago ime Rajnera Marije Rilkea, premda je on nemački pesnik, ispisujem na stranicu pariskih dana, činim to stoga što sam se u Parizu s njim sastajao najčešće i najbolje, i što njegov lik vidim uvek, kao na starim slikama, kako se ističe na pozadini toga grada koji je voleo kao ni jedan drugi. Setim li se danas njega i onih ostalih majstora reči koja kao da je iskovana u delu prečiste zlatarske veštine, setim li se tih uvažavanih imena koja su nad mojom mladošću svetlela poput nedostižnih sazvežđa, onda mi se neodoljivo nameće setno pitanje: hoće li u naše sadašnje vreme nemira i opšte pometenosti ikad još biti mogućni tako čisti i samo lirskim slikama obraćeni pesnici?

Jedan je, eto, bio u Nemačkoj, a jedan u Francuskoj, jedan u Italiji, a opet svi u istoj otadžbini, jer živeli su jedino u pesmi, i time što su sa strogim odricanjem izbegavali sve efemerno, oni su, stvarajući umetnička dela, i svoj sopstveni život oblikovali u umetničko delo. Uvek mi se čini čudesnim što smo mi u mladosti među sobom imali takve pesnike bez mrlje i mane. Ja ne znam koliko još danas znače svi ti pesnici, Valeri, Verharen, Rilke, Paskoli, Fransis Žam, koliko oni vrede jednoj generaciji u čijim je ušima godinama, mesto te krhke muzike, tutnjalo klepetavo vodenično kolo propagande, a dva puta grmljavina topova.

Od svih njih možda niko nije živeo tiše, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. Ali to nije bila nikakva namerna, nikakva forsirana ili popovski drapirana usamljenost, kakvu je na primer Štefan George celebrirao u Nemačkoj; tišina je u neku ruku rasla oko njega, kud bi god išao i gde bi se god nalazio. Pošto je izbegavao svaku buku, pa čak i svoju slavu – taj „zbir svih nesporazuma što se skupe oko jednog imena“, kako je jednom lepo rekao – juriš sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime, a nikad njegovu ličnost. Rilkea je bilo teško pronaći. Nije imao kuće ni adrese gde bi se mogao potražiti, nije imao doma ni stalnog stana, ni službe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju će se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dušu predstavljala je tegobu već i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret sa njim uvek bio posledica slučaja. Stojeći, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, čovek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smešak. Tek potom bi poznao njegove plave oči, koje su, kad nekog pogledaju, svojim unutrašnjim zračenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali baš ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bića. Mogle su proći hiljade ljudi pored tog mladog čoveka sa pomalo melanholično obešenim plavim brkovima i s ponešto slovenskim ni jednom crtom naročite pažnje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvećih našeg stoleća; tek u bližem ophođenju otkrivala se njegova izuzetnost: neobična uzdržljivost njegovog bića. Beše mu svojstven jedan neopisivo tih način dolaženja i govora. Kad bi ušao u sobu u kojoj je okupljeno neko društvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva ko primetio. Sedeo bi tada tiho slušajući, ponekad nehotice dizao čelo čim bi mu se učinilo zanimljivim, a ako bi sam počeo govoritti, onda uvek bez afekcije ili strsnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao što mati priča basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slušati kako se u njemu i najravnodušnija tema oblikuje u nešto slikovito i značajno. Ali tek što bi osetio da je u jednom širem krugu postao centar pažnje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje ćutljivo, pažljivo osluškivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tišine; čak i kada se smejao, činio je to jednim tek samo nagoveštenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i ništa mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osećanja. „Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi što svoja osećanja bljuju kao krv“, kazao mi je jednom, „i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“ Ne manje nego za odmerenošću u ponašanju, on je imao upravo fizičku potrebu za redom, čistoćom i tišinom; satima bi stajao smeten posle vožnje u prepunom tramvaju ili sedenja u bučnom lokalu. Nije podnosio ništa vulgarno, i premda je živeo u skučenim prilikama, odevanje mu je uvek predstavljalo sumu brižljivosti, čistoće i ukusa. I ono je bilo jedno promišljeno, poezijom prožeto umetničko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim ličnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovršenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najličnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put – moju pomoć je s pravom odbio kao nenadležnu – kako pakuje kofer. Ličilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usađivan je gotovo nežno u brižljivo prišteđeni prostor; bio bih se osećao prestupnikom da sam tu na cvet nalik hrpu razorio svojom rukom koja bi pokušala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne smao što je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brižljivo, na najlepšoj haritiji, da je svaki red prema drugome stojao u istoj visini kao da je meren santimetrom; čak i za najnevažnije pismo birao bi odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, čisto i okruglo do samog marga. Nikada, ni u najužurbanijem saopštenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevučenu reč, nego bi uvek, čim mu se koja rečenica ili izraz ne učine potpunim, s veličanstvenom strpljivošću ispisivao čitavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nešto što nije potpuno savršeno.

U šest objavljenih svezaka njegovih pisama nećete gotovo nikad naići na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle školskih doina jedva da je iko kod njega stekao pravo na ono bratski prisno „ti“. Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnošljivo da bilo koga ili bilo šta pusti odviše blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizičku nelagodnost. Ženama se u razgovoru lakše davao. Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu je postajao znatno slobodniji. Plašljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu što širi sva srca, delovao daleko ajneuzdržljivije, možda i stoga što se ovde još nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osećao slobodniji i srećniji. Posetio sam ga onde u dvema različitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuća u kojoj bi se on mogao odomaćiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bučnim susedima, već radnije kakva stara, makar i manje udobna, a što se tiče unutrašnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnošću za uređivanjeznao smesta tako udesiti da bude smišljeno i da odgovara njegovom biću. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili čanku blistalo cveće, što su mu ga možda žene poklonile, ili ga je možda sam s ljubavlju doneo kući. Uvek su sa zida svetlile knjige, lepo povezane ili brižljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne životinje. Olovke i pera ležahu na pisaćem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poređani u čist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolički krst, koji su ga, čini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj ćeliji pomalo religiozan karakter, iako njegova pobožnost nije bila vezana za određenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osećalo se da ju je on brižljivo odabrao i nežno čuvao. Ako ste mu pozajmili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznički dar prevezanu šarenom vrpcom; još se sećam kako mi je, kao dragocen poklon, doneo u stan rukopis Melodije o ljubavi i smrti, i još danas čuvam omot koji ga je pokrivao.

Ali najlepše je bilo šetati sa Rilkeompo Parizu, jer to je značilo videti i najneupadljiviju stvar u njenom punom značaju i sa takoreći prosvetljenim očima; primećivao je svaku sitnicu, i čak je imena firmi, ako mu se činilo da zvuče ritmično, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, beše njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uočio.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

Štefan Cvajg o Džojsu

BeFunky Collage

Najdirljiviji među tim ljudima bili su za moj račun – kao da me je već bila dodirnula slutnja sopstvene sudbine u budućnosti – ljudi bez otadžbine, ili još gore: oni koji su mesto jedne otadžbine imali dve ili tri, ne znajući u dubini duše kojoj pripadaju. Onde u kafani ‘Odeon’ sedeo bi, najčešće sam u jednom uglu, mlad čovek sa smeđom bradicom i upadljivo debelim naočarima pred oštrim tamnim očima; rekoše mi da je to jedan vrlo talentovani engleski pesnik. Kada sam se nekoliko dana kasnije upoznao sa Džemsom Džojsom, on je oštro negirao da u bilo kom pogledu pripada Engleskoj. On je Irac, reče. Piše istina na engleskom jeziku, ali ne misli na engleski način. „Želeo bih“, rekao mi je tada, „jezik koji stoji nad jezicima, jezik kome svi oni služe. Na engleskom se ne mogu potpuno izraziti a da se time ne zatvorim u jednu tradiciju.“ Meni to nije bilo sasvim jasno, pošto nisam znao da je on već tada pisao svog ‘Ulisa’; bio mi je ponudio samo svoju knjigu ‘Portret jednog umetnika kao mladića’, jedini primerak koji je imao, i svoju malu dramu ‘Izgnanici’ koju sam tada čak hteo prevesti da bih mu pomogao. Što sam ga više upoznavao, tim me je više dovodio u čuđenje svojim fantastičnim znanjem jezika; iz tog oblog, kao čekićem iskovanog čela, koje se pod električnom svetlošću sjajilo kao porcelan, stajale su utisnute reči svih narečja, i on ih je kombinovao kao u nekoj briljantnoj igri. Jednom kada me je upitao kako ću na nemački prevesti jednu tešku rečenicu iz ‘Portreta jednog umetnika’, pokušali smo zajednički da je oblikujemo najpre na italijanskom; za svaku reč imao ih je pripremljenih pet ili šest u svakom idiomu, čak i onih dijalektskih, i znao njihov valer, njihovu težinu do u najsitnije nijanse. Neka neodoljiva gorčina retko ga je napuštala, ali ja mislim da je baš ta razdraženost predstavljala snagu koja ga je prožimala intezitetom i produktivnošću. Zlovolja prema Dablinu, prema Engleskoj, prema izvesnim licima, pretvarala se u njemu u dinamičnu energiju, a oslobađala stvarno tek u pesničkom delu. Činilo se, međutim, da on voli tu sopstvenu oštrinu; nikad ga nisam video nasmejana ili makar dobro raspoložena. Uvek je davao utisak jedne u sebe sklupčane mračne snage, i kada bih ga video na ulici, oštro stisnutih tankih usana i uvek užurbanog, kao da se ustremljuje na nešto određeno, osetio bih odbojnost i unutrašnju izolovanost njegovoga bića još snažnije nego u našim razgovorima. I nisam kasnije bio nimalo začuđen što je napisao baš delo najveće usamljenosti, najveće nepovezanosti sa svim drugim, to delo koje se na našu epohu oborilo poput meteora.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.