Arhive oznaka: Štefan Cvajg

Сексуалне персоне Густава Климта

Objavljeno od strane

Gustav_klimt-reclining_nude_lying_on_her_stomach_and_facing_right

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права. Наставите са читањем

Štefan Cvajg u 2014. godini

Objavljeno od strane

Image result for wes anderson on stefan zweig

Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Stjuart, Marija Antoaneta, Zigmund Frojd, Onore de Balzak, Fridrih Helderlin, Fridrih Niče, Anri Bel – Stendal, Đakomo Kazanova.

Ove godine je u fokusu javnosti delo Štefana Cvajga zbog pojavljivanja filma Grand Budapest Hotel američkog reditelja Vesa Andersona. Istovremeno kada i film pojavile su se dve značajne knjige. Objavljena je biografija The Impossible Exile čiji je autor Džordž Pročnik. Potom se pojavila knjiga Stefan Zweig and World Literature (21st Century Perspectives) koja predstavlja zbirku eseja na temu Cvajgovog stvaralaštva. Nastavite sa čitanjem →

Napomena srpskom izdanju knjige „Jučerašnji svet“ Štefana Cvajga iz 1952.

Objavljeno od strane

Cvajg-Jursenar

Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja.

Margerit Jursenar je napisala knjigu Lavirint sveta, svoju porodičnu istoriju, vraćajući se nekoliko generacija unazad, opsiujući svet svojih roditelja, a on se nije nužno razlikovao od Cvajgovog sveta. Zašto ove dve ličnosti, koje nisu povezivane ni u jednoj biografskoj ili literarnoj analizi, ja dovodim u vezu? Zato što je to moja veza. Oba umetnika ušla su u moj život istovremeno i oba su delila jednu viziju sveta koji sa pravom zovemo jučerašnji. Taj svet u Cvajgovoj verziji deluje naivno, a u verziji M. Jursenar deluje bezbrižno i arogantno, iako ne intencionalno arogantno. Oba umetnika tretirala su novac poput vazduha, kao nešto čega ima u izobilju i na šta se uglavnom ne misli, osim kada počne da ponestaje.

Jursenarova je po početku rata otišla u SAD i morala je da se zaposli, prvi put u trideset sedmoj godini, što joj je, prema svedočenjima, teško palo. Cvajg je bio u Engleskoj pa u Brazilu, gde je i napisao knjigu eseja, memoara, autobiografiju Jučerašnji svet. Kosmopolitizam oba autora je očekivan. Pripadnici dva velika carstva (Belgijskog i Austrougarskog), bogati, skloni umetnostima i putovanju, neobaveznim druženjima, čitanju i pisanju. To je život kakav sam i ja želela za sebe, često zaboravljajući na ogromnu razliku koja postoji između nas, a koja je upisana još na početku našeg života. Zaista, treba pažljivo odabirati svoje afinitete. Paziti šta želiš jer ti se želja možda ne ostvari.

Cvajg je kao Jevrejin prisvajao kosmopolitizam, ipak morajući za nešto da se veže, a to je, u njegovom slučaju bila Evropa, sa kojom je kosmopolitizam i izjednačavao. Evropa je za njega bila skup vrednosti, moralnih načela, umetničke i filozofske tradicije kojoj se divio i u kojoj je nalazio beskrajnu inspiraciju za svoja dela. Kada je Hitler počeo da spaljuje knjige, svakako da se njegov svet raspao u paramparčad. Isto važi i za Margerit Jursenar. Pogovor koji sledi dobra je protivteža zaista preteranom Cvajgovom idealizmu koji, naravno, ne šteti samom kvalitetu dela, ali kome bi se mogao teg „realnosti“ sa naše strane dodati, na toj vagi istorijskih okolnosti. Autor pogovora je urednik prvog izdanja čije ime nisam uspela da pronađem. Nastavite sa čitanjem →

Štefan Cvajg: „Pariz, grad večne mladosti“

Objavljeno od strane
the-world-of-yesterday-autobiography-of-stefan-zweig-review-5-stars-phistars1.jpg

Štefan Cvajg oko 1900. godine

Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam površno sa manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sa sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom kao u tome gradu koji se daje svakome, a koji ipak niko sasvim ne sagleda do dna.

Znam vrlo dobro da taj blaženo krilati i poletni Pariz moje mladosti više ne postoji; možda mu nikada više neće biti vraćena ona čudesna srdačnost, otkako mu je najsurovija ruka na svetu nadmeno utisnula neizbrisivi žig. U času kada sam počeo da pišem ove redove baš su se zakotrljale nemačke armije, nemački tenkovi, poput sive mase termita, da u korenu unište božansku raznobojnost, blaženu vedrinu, sjaj i neprolazni cvet te harmonične tvorevine. A sada je gotovo; zastava sa kukastim krstom leprša na Ajfelovom tornju,crni jurišni odredi izazivački paradiraju preko Napoleonovog Champs Elysees, izdaleka i sam osećam kako se u kućama srca stežu, kako nekad tako dobrodušni građani gledaju uniženo kada u prisnim bistroima i kafeima zalupaju čizme osvajača. Teško da me je i jedna lična nesreća tako pogodila, tako potresla, tako ucvelila kao poniženje tog grada, koji je kao ni jedan drugi bio obdaren da usreći svakog ko mu se približi. Hoće li on biti u mogućnosti da još jednom opet daje generacijama, kao što davaše nama: najmudriju pouku, najčudesniji primer kako da se bude u isto vreme slobodan i produktivan, svakom otkriven, a uvek sve bogatiji tim lepim raspiništvom?

Znam ja, znam da nije Pariz sam koji danas pati; i ostala Evropa kroz decenije neće više biti kao što je bila pre Prvog svetskog rata. Odonda više nikad nije potpuno iščezla izvesna natmurenost sa nekada tako svetlog horizonta Evrope, gorčina i nepoverenje zemlje prema zemlji, čoveka prema čoveku, ostali su kao otrov koji nagriza osakaćeno telo. Ma koliko da je napretka na socijalnom i tehničkom polju donelo ovo četvrt stoleća između jednog i drugog svetskog rata, ipak u našem malom svetu Zapada nema posebice ni jedne nacije koja nije beskrajno mnogo izgubila od svoje volje za životom i od svoje prostosrdačnosti. Trebalo bi danima opisivati kako su ljudi Italije ranije, čak i u najsurovijem siromaštvu, bili neposredni i detinje vedri, kako su se smejali i pevali na svojim trotoarima rugajući se šaljivo na račun lošeg governo, dok sad moraju marširati natmureni, sa uvis izbačenim bradama i ozlovoljenim srcima. Može li se još zamisliti Austrija onako laka i labava u svojoj dobrodušnosti, onako puna pobožne vere u svoga carskog gospodara i u Boga koji mu je život učinio tako udobnim? Rusi, Nemci, Španci, svi, svi oni i ne znaju više koliko im je slobode i radosti iz srži najspostvenije duše iscedio odvratni bauk „države“. Svi narodi samo osećaju da im nad životima široko i teško visi neka neznana ruka. Mi, međutim, koji smo još poznavali svet individualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekad bezbrižno radovala kaleidoskopskoj igri svojih boja. I zgražavamo se koliko je naš svet, zahvaljujući svom samoubilačkom besnilu, sada senkom prekriven, smračen, porobljen i utamničen. Nastavite sa čitanjem →

Štefan Cvajg: „Stranputice na putu do sebe sama“

Objavljeno od strane
Stefan

Mladi Štefan Cvajg, Beč, oko 1900.

Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno, a u mnogom pogledu i plodno. Ali najzad – da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? – čoveku je potrebna stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto  zadržavanja, već samo pied-a-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskog rata vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko – pri svojim redovima z akoje samo osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onom diletto ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa am oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Kao što sam u svom radu gledao kao neku predradnju za „ono pravo“, kao neku vrstu podsetnice koja će literaturi samo nagovestiti moje postojanje, trebalo je da mi stan zasad bude ne mnogo više od proste adrese. Namerno sam izabrao mali stan, i to u predgrađu, da ne bih visokom cenom ugrozio svoju slobodu. Nisam kupio naročito dobar nameštaj, jer nisam hteo da ga „čuvam“, kao što sam to video u svojih roditelja, gde je svaka pojedina fotelja imala presvlaku koja se skidala samo za posete. Svesno sam hteo izbeći da se u Beču ukorenim te da na taj način budem osećajno vezan za određeno mesto. Dugo godina izgledalo mi je da to vaspitavanje sebe na provizornost predstavlja grešku, ali docnije, kada su me uvek i ponovo primoravali da napuštam svaki dom što sam ga sebi sagradio, i kada sam video kako se raspada sve što sam oko sebe stvorio, to tajanstveno životno osećanje nevezivanja poče da mi biva od pomoći. Pošto sam ga rano naučio, ono mi je olakšalo svaki gubitak i oproštaj. Nastavite sa čitanjem →

Доба кентаура

Objavljeno od strane

Сазвежђе Кентаур

Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А су:

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин.

Наставите са читањем