Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт
Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај. Nastavite sa čitanjem
„Rekao mi je da je on slobodan čovek, građanin sveta.“ – Miron o Kazanovi, iz pisma Albertu fon Haleru 21. juna 1760.
„Znate, vi ste veoma lep čovek.“ – Fridrih Veliki Kazanovi 1764. u parku dvorca Sansusi, iznenada se zaustavivši i osmotrivši ga.
„Zna li ona da je jedino tvoje bogatstvo glupost ljudi?“ – Kazanova kockaru-varalici Kročeu. Nastavite sa čitanjem
Ova godina može se označiti godinom ponovnog otkrivaja čitalačkom oku dela Štefana Cvajga, austrijskog pisca na prelazu vekova koji je, svojevremeno, bio najčitaniji i najprevođeniji evropski pisac, poznat po novelama, ali i po biografijama znamenitih ljudi kao što su Marija Stjuart, Marija Antoaneta, Zigmund Frojd, Onore de Balzak, Fridrih Helderlin, Fridrih Niče, Anri Bel – Stendal, Đakomo Kazanova. Nastavite sa čitanjem
Sa delom Štefana Cvajga upoznala sam se januara 2014. godine kada sam dobila na čitanje njegovu knjigu Jučerašnji svet. Istog trenutka sam bila oduševljena erudicijom, pripovedačkim darom pisca, događajima koje opisuje i svetom koji pred mojim očima vaskrsava zahvaljujući rečima. U tom periodu sam čitala i biografiju Margerit Jursenar. Cvajg, iako dvadeset godina stariji, ima mnogo toga zajedničkog sa Margerit. Erudicija, evropejstvo, vera u civilizacijske, humanističke vrednosti i tradicije, velika putovanja i, ne bez malog značaja za njihov doživljaj sveta, imućno porodično stanje, svet bezbrižnosti u kome se o novcu ne razmišlja. Nastavite sa čitanjem
Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam površno sa manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sa sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom kao u tome gradu koji se daje svakome, a koji ipak niko sasvim ne sagleda do dna. Nastavite sa čitanjem
Mladi Štefan Cvajg, Beč, oko 1900.
Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno, a u mnogom pogledu i plodno. Ali najzad – da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? – čoveku je potrebna stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto zadržavanja, već samo pied-a-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskog rata vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko – pri svojim redovima z akoje samo osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onom diletto ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa am oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Kao što sam u svom radu gledao kao neku predradnju za „ono pravo“, kao neku vrstu podsetnice koja će literaturi samo nagovestiti moje postojanje, trebalo je da mi stan zasad bude ne mnogo više od proste adrese. Namerno sam izabrao mali stan, i to u predgrađu, da ne bih visokom cenom ugrozio svoju slobodu. Nisam kupio naročito dobar nameštaj, jer nisam hteo da ga „čuvam“, kao što sam to video u svojih roditelja, gde je svaka pojedina fotelja imala presvlaku koja se skidala samo za posete. Svesno sam hteo izbeći da se u Beču ukorenim te da na taj način budem osećajno vezan za određeno mesto. Dugo godina izgledalo mi je da to vaspitavanje sebe na provizornost predstavlja grešku, ali docnije, kada su me uvek i ponovo primoravali da napuštam svaki dom što sam ga sebi sagradio, i kada sam video kako se raspada sve što sam oko sebe stvorio, to tajanstveno životno osećanje nevezivanja poče da mi biva od pomoći. Pošto sam ga rano naučio, ono mi je olakšalo svaki gubitak i oproštaj. Nastavite sa čitanjem
Žizela Frojnd, „Tiljeri zimi“, 1958.
Rođen sam 1881. u jednoj velikoj i moćnoj carevini, u monarhiji Habzburga, ali nju ne vredi tražiti na mapi: zbrisana je bez traga. Odrastao sam u Beču, metropoli koja je stara dve hiljade godina i koja je prevazišla okvire nacionalnoga, a morao sam da je napuštam kao zločinac, pre nego što je bila degradirana u jednu od nemačkih provincijskih varoši. Moje literarno delo na jeziku na kome sam ga pisao spaljeno je u pepeo baš u zemlji gde su moje knjige stekle prijateljstvo miliona čitalaca. Te tako nikud više ne pripadam, svugde sam stranac, a u najboljem slučaju gost, čak i svoju pravu otadžbinu što ju je moje srce izabralo, Evropu, izgubio sam otkako se ona po drugi put samoubilački sakati u bratoubilačkom ratu. Protiv sopstvene volje postao sam svedok najužasnijeg poraza razuma i najsurovijeg trijumfa brutalnosti u granicama hronike vremena, nikad još jedna generacija – ovo ne beležim sa ponosom već posramljen – nije pretrpela toliki moralni pad sa tolike visine duha, kao naša.
U jednom malom intervalu otkada mi je brada počela rasti pa do vremena otkako počinje da mi sedi, u toj jednoj polovini stoleća odigralo se više preobražaja i promena nego inače za deset ljudskih generacija. Toliko je različito moje danas od svakog moga juče, moji usponi i moji padovi, da mi se ponekad čini da sam živeo ne jednu, već više egzistencija, koje su međusobno potpuno različite. Jer dešava mi se često da spomenuvši nemarno „moj život“, nehotice postavim sebi pitanje: „Koji život?“ Onaj pre svetskoga rata, onaj pre Prvoga ili onaj pre Drugoga, ili život od danas? Onda opet zateknem sebe gde govorim: „moja kuća“, a nisam odmah svestan na koju sam od nekadašnjih mislio, da li na onu u Batu ili u Salcburgu, ili na roditeljski dom u Beču. Ili, da reknem „kod nas“, pa se moram setiti, prestrašen, kako ljudima moga kraja pripadam isto toliko malo koliko i Englezima ili Amerikancima, jer onamo više nisam organski vezan, a ovde opet nikada nisam potpuno urastao; osećam kako se svet u kome sam odrastao, i ovaj današnji sve više razilaze u potpuno različite svetove. Svakom prilikom kada, razgovarajući s mlađim prijateljima, pripovedam epizode iz vremena pre Prvog svetskog rada, opažam po njihovim začuđenim pitanjima koliko se od onoga što za mene znači samo po sebi razumljivu realnost za njih već pretvorilo u istoriju ili u nešto što ne mogu sebi da predstave. I neki skriveni instinkt u meni daje im za pravo: između našega danas, našega juče i prekjuče svi mostovi su srušeni.
Moj otac, moj ded, šta su oni videli? Svak je odživeo svoj život jednoliko. Jedan jedinstven život od početka do kraja, bez uspona, bez padova, bez potresa i opasnosti, život s malim napetostima, neprimetnim prelazima u podjednakom ritmu, udobno i tiho nosio ih je talas vremena od kolevke do groba. Živeli su u istoj zemlji, u istom gradu, a gotovo uvek u istoj kući; događaji u svetu, van njihovoga, dešavahu se u stvari samo u novinama, ne zakucavši na kućna vrata. Neki se rat istina desio negde u njihove dane, ali ipak samo ratić kada se uporedi sa današnjim dimenzijama, a odigravao se daleko na granicama, topovi se nisu čuli, i posle pola godine se ugasio, bivao zaboravljen, suva stranica istorije, i opet je počinjao stari, onaj isti život. Mi smo, međutim, sve proživljavali nepovratno, ništa od ranijega nije ostajalo, ništa se nije vraćalo; bilo nam je suđeno da u najvišoj meri proživimo ono što bi istorija s vremena na vreme štedljivo raspoređivala na pojedinu zemlju, na pojedino stoleće. Jedna generacija proživela je možda revoluciju, druga puč, treća rat, četvrta glad, peta slom države – a poneke blagoslovene zemlje, blagoslovene generacije, čak uopšte ništa od svega toga. Mi, pak, koji danas imamo šezdeset godina, pa bismo de jure u stvari još imali parče vremena pred sobom – šta mi nismo videli, šta nismo prepatili, šta nismo preživeli? Prešli smo s kraja na kraj kataloga svih katastrofa što se dadu zamisliti (a još uvek nismo došli do poslednje stranice). Ja sam bio sam savremenik obaju najvećih ratova čovečanstva i čak doživeo svaki na drugom jednom frontu, jedan na nemačkom, drugi na protivnemačkom. Upoznao sam uoči rata najviši stupanj i formu individualne slobode, a zatim njen najdublji pad za stotinu godina, bio sam slavljen i progonjen, slobodan i neslobodan, bogat i siromašan. Svi riđi paripi Apokalpise protutnjali su mojim životom, revolucija i glad, inflacija i teror, epidemije i emigracija; video sam velike masovne ideologije kako se pred mojim očima rađaju i šire, fašizam u Italiji, nacional-socijalizam u Nemačkoj, boljševizam u Rusiji, a pre svega onu kugu nad kugama, nacional-socijalizam, koja je zatrovala cvet naše evropske kulture. Morao sam da budem bespomoćni i nemoćni svedok nezamislivog pada čovečanstva u već davno zaboravljeno varvarstvo sa njegovom svesnom i programskom dogmom antihumanosti. Bilo nam je suđeno da posle vekova opet vidimo ratove bez objave rata, koncentracione logore, mučenja, masovne pljačke i bombardovanja bespomoćnih gradova, bestijalnosti, dakle, što ih poslednjih pedeset generacija nisu poznavale, a buduće, nadajmo se, više neće podnositi. Ali ja sam, paradoksalno, u istom tom vremenu kada je naš svet u pogledu morala pao unatrag za hiljadu godina, video gde se isto to čovečanstvo u tehničkom i duhovnom pogledu podiže do neslućenih dela, prestižući jednim zamahom krila sve što beše stvoreno tokom miliona godina: osvajanje etera avionom, prenos ljudskog glasa u istoj sekundi preko zemljinog šara, čime je pobeđen vasionski prostor, razbijanje atoma, pobeđivanje najpodmuklijih bolesti, gotovo svakodnevno omogućavanje onoga što je juče još bilo nemoguće. Nikada se do naših dana čovečanstvo kao sveukupnost nije svojim držanjem više približilo Satani, niti po svojim ostvarenjima Bogu.
Smatram za svoju dužnost da posvedočim taj naš napeti, iznenađenjima dramatično bogati život, jer – ponavljam – svak je bio svedok tih strahovitih preokreta, svak je bio prinuđen da im bude svedok. Za našu generaciju nije bilo izmicanja, bežanja u stranu, kao ranijima; mi smo, zahvaljujući našoj novoj organizaciji istodobnosti, bili uvek uključeni u vreme. Ako su bombe razarale kuće u Šangaju, mi smo to u Evropi u svojim sobama znali pre nego što su ranjenike izneli iz njihovih kuća. Što se odigravalo na hiljade milja preko mora, iskakalo je pred nama živo u slikama. Nije bilo zaštite, nije bilo obezbeđenja protiv stalne obaveštenosti i prinudnog učestvovanja. Nije bilo zemlje u koju bi se dalo pobeći, mira koji bi se mogao kupiti, uvek i na svakom mestu grabila nas je ruka sudbine i potezala nas ponovo u svoju nezasitu igru.
Stalno smo morali da se potčinjavamo zahtevima države, da se bacamo na žrtvenik najstupidnije politike, da se prilagođavamo najfantastičnijim promenama, uvek smo bili okovani u zajedničku sudbinu, ma koliko se ogorčeno opirali; ona bi nas odvlačila neodoljivom snagom. Ko je god kroz to doba prolazio, ili bolje rečeno lutao i bežao – jer predaha je bilo malo – taj je doživeo više istorije nego ikoji od njegovih predaka. I danas nanovo stojimo na prekretnici, na jednom završetku i jednom novom početku. Stoga, ako sam ovom osvrtu na svoj život privremeno naznačio završetak jednim određenim datumom, ja to uopšte ne činim nenamerno. Jer onaj septembarski dan 1939. povlači definitivnu završnu crtu pod epohu koja je formirala i vaspitala naše šezdesetgodišnjake. Ali ako smo iz njenoga sklopa, koji je u raspadanju, svojim svedočanstvom predali budućim pokolenjima makar samo trunku istine, onda naša delatnost nije bila potpuno uzaludna.
Svestan sam nepovoljnih, ali za naše vreme nadasve karakterističnih okolnosti pod kojima pokušavam da uobličim ove svoje uspomene. Pišem ih usred rata, pišem ih u tuđini i bez ikakvog pomagala pamćenju. U svojoj hotelskoj sobi nemam pri ruci ni jedan primerak svojih knjiga, ni jednu zabelešku, ni jedno pismo prijatelja. Niotkud ne mogu da zatražim obaveštenja, jer pošta između zemlje i zemlje presečena je i zakočena cenzurom u celom svetu. Svi živimo izdvojeni kao pre više stotina godina, pre nego što beše pronađen parobrod i železnica i avion i pošta. Od čitave prošlosti, dakle, imam uza se ono što nosim iza čela. Sve je drugo za mene u ovom času nedostižno ili izgubljeno. Ali naša generacija se dobro naučila veštini da ne tuguje za izgubljenim, a manjak u dokumentovanosti i detaljima možda će čak biti od koristi ovoj mojoj knjizi. Jer ja u našem pamćenju ne gledam element koji jedna stvar samo slučajno zadržava a drugu slučajno gubi, već snagu koja svesno sređuje i mudro isključuje. Sve što čovek zaboravi iz svoga života, to je neki unutrašnji instinkt u stvari već odavno osudio na zaborav. Samo ono što sebe hoće da sačuva ima prava da bude sačuvano za druge. Zborite, dakle, i odabirajte mesto mene, uspomene moje, i dajte makar jedan odblesak moga života, pre nego što potone u tamu!
Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
Кентаур // Стрелац
Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа. Nastavite sa čitanjem
