Kako ne biti Parižanka – gde god da si: Dekonstrukcija mita o Koko Šanel

Postoje dve knjige koje za mene predstavljaju Pariz. Najpre, Rilkeova knjiga „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“, a zatim i knjiga Henrija Milera „Rakova obratnica“, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: Pariz osamljenih ljudi i prostitutki. – Emil Sioran

Mit o šik Parižanki je neodrživ. Sav taj effortless look i nevemind dressing je kliše. Njegov direktan izvor su modni časopisi koji su motivisani tržišnim interesom, a on je u stanju da sve svede na stereotip, pa i kulturne datosti koje kao takve jesu vredne poštovanja.

Tipizirana Šanel madmoazel sa kroasanom i ružama nije tu da emancipuje, iako deluje, predanim radom marketinških stručnjaka i veoma talentovanih kreativaca, da nju samo to interesuje, da je ona sama epitom emancipacije. Gabrijela „Koko“ Šanel bila je predratni judofob, potom ljubavnica nacističkog generala u okupiranom Parizu. To je bila žena koja je u klasno strogo struktuiranoj zemlji, kakva je Francuska, iz sirotišta, svojim „lavovskim“ radom, uz finansijsku podršku muškaraca sa kojima se viđala, prethodno ih upoznajući u javnoj kući, doživotno prebivalište pronašla u hotelu Ric.

Šanel brend, ovakav kakav mi znamo, sa svim njegovim iluzionističkim i elegantnim odlikama, sa veličanstvenom i kvalitetnom garderobom, kojoj se iskreno divim, nije stvorila žena i Francuskinja već muškarac i Nemac – Karl Lagerfeld. Njegov kreativni genije, u službi finansijskih mogula, definisao je estetiku tog brenda kakvu mi danas prepoznajemo. Pošto se brend obraća ženama, naravno da je bilo potrebno iznova reafirmisati Šanel personu, stavljajući po strani sve ono što je problematično kod realne osobe.

U nastavku sledi niz video radova, izvanredno urađenih, koji su tu da ispričaju bajku, da dokažu kako je život san i da nam približe, ali nikad do kraja, jer arogantnost ima dvostruko dejstvo, odbijanja a privlačenja, emotivnu ženu koja se predaje ljubavi i umetnosti, ženu koja ne odustaje od svojih ambicija, koja se bori uprkos okolnostima – i pobeđuje. Molim vas, četiri lešnika za vevericu.

Iza priče o emancipaciji i „modernoj, nezavisnoj ženi“, leži, sa jedne strane, kulturni soft imperijalizam, a sa druge, modna industrija koja zarađuje enormne količine novca, namećući istovremeno razarajuć ideal lepote. Imperijalistički kapitalizam je emancipaciju i odlike jedne kulture preokrenuo u svoju korist, a na tom putu Pariz, sa svim što on simbolički podrazumeva, nije pošteđen.

Tri su brenda stvorila mit o Parizu i Parižanki, svaki dobro pazeći da ne uđe u prostor drugog: Šanel, Iv Sen Loran sa boemskim rokenrol šik muzama i Dior sa damama dostojnih Balzakovih romana. Tu je uvek reč o projekciji ideala koji se, istovremeno, nameće kao standard i cilj, stavljajući kupce u identitetski pasivan položaj, a mnoge prethodno i obeshrabrivši jer se ta lepota i ta „individualnost“ mere isključivo novčanim aršinima. Moda je instant jezik i uvek je u odnosu sa projekcijom identiteta. Međutim, između osobe i željenog (unapred od strane drugih oformljenog) identiteta stoji odeća koja je izuzetno skupa i koja posredno vrši klasnu segregaciju.

Štefan Cvajg u autobiografiji Jučerašnji svet jedno poglavlje posvećuje Parizu – Pariz, grad večne mladosti. Pariz je bio i grad moje mladosti, oživljen isključivo putem umetnosti, kroz dela Prusta i Flobera, Bodlera, impresionista i Davidovih portreta građanstva. To je bio, osećala sam, grad za mene. Grad, koji bi svaku moju težnju ka širini, duhu, Istoriji, uobličio, doveo je u ravnotežu, ponudio humanitet u nekoj vrednosti koja održivo stoji pred nama. Dovoljno je bilo pogledati Francusku nacionalnu biblioteku, Rodenov muzej, bilo koji park.

Videla sam sliku koja označava ono što ja podrazumevam pod Parizom: na ulici su se sreli Fransoaz Ardi i Ežen Jonesko. Zar to nije zlatni rez u vremenu? To je ono što se očekuje od grada – da se on može prepešačiti i da se tokom jedne od tih flanerskih izleta sretnu na ulici dve toliko različite ličnosti, čije lice je ponaosob ugrađeno u grad koji lebdi.

Knjiga iritantnog naslova Kako biti Parižanka gde god da si nedavno se pojavila na srpskom jeziku i odmah sam je kupila. Želela sam da vidim kako četiri autorke predstavljaju Pariz, mit o gradu i njegovim stanovnicima, kao i samu ideju Parižanke.

Ona je Parižanka, što znači da je melanholična. Njeno raspoloženje se upravlja prema promeni boja njenog grada. Ona može da oseti iznenadni napad tuge ili čak nade bez ikakvog razloga. Za tili čas, sva ta izgubljena sećanja i mirisi vratiće se poput lavine, podsećajući je na voljene koji više nisu tu. I na vreme koje prolazi. Nikada ne traje dugo, ali ovo posebno raspoloženje je na par trenutaka odvaja od ovog sveta i daje joj taj odsutni, odlutali pogled koji povremeno ima.

Ili

Sedi sama u restoranu. Ne čeka nikog, knjiga joj je na stolu dok gleda u daljinu, daleko od okoline koja je u izmaglici i ne čuje ni smeh oko sebe.

Iz taksija ćutke posmatra četvrti koje se smenjuju pred njenim očima i srećne prolaznike. Uzdahne i zamoli taksistu da pojača muziku da bi mogla još dublje da zaroni u sopstvene misli.

U rano jutro ona je ta usamljena figura koja izlazi iz metroa dok mase jurišaju da uđu u voz. Kosa joj je pomalo čupava i još uvek nosi nakit koji je krasio prošle noći. Dok ide ka kući, srce joj se slama, ali niko nikad neće saznati zašto.

Neko joj govori, ali ona ne sluša… Jedino o čemu misli je izbledeli miris gorućih sveća koji je vodi u davno izgubljeno detinjstvo.

Tokom letnjih meseci posebno je osetljiva u doba kad nestaje dnevno svetlo. Oseća se kao da su je ophrvali svi problemi sveta. Nije raspoložena da priča i ostaje u krevetu sve do sutona.

Citirani redovi lepo su napisani i može im se priznati izvesna literarna vrednost. Ali, pošto znamo da je reč o nekoj vrsti projekcije, o vajanju mita, o poetizacji stereotipa, onda sve to deluje kič. Kao osoba koja sebe shvata preozbiljno – što znači da je izuzetno nesigurna. Knjiga je dopunjena različitim fotografijama koje prikazuju instagramerski Pariz odnosno Pariz bogatih – police na kojima su knjige u salonskim stanovima ređane prema kolor paleti, Šanel tašne, bele majice i kožne jakne, devojke duge neoprane kose koje u bundi ulaze u metro, i tašnu od nekoliko hiljada evra spuštaju nehajno na štrokavi pod voza.

Autorke citiraju Džefrija Judženidisa, odlomak iz njegovog romana Bračna zavera, uklapajući ga u sopstveni narativ:

Krivudali su po celom gradu pod laskavim svetlima večeri. Parižanke već izgledaju dobro; sada su izgledale još bolje. Restoran u koji ih je Kler odvela, u uskim uličicama Latinske četvrti, bio je mali i pun neke grozničavosti, zidova prekrivenih marokanskim pločicama. Mičel je sedeo licem ka prozoru, posmatrajući ljude napolju kako poput bujice prolaze pored njih. U jednom trenu, devojka koja je izgledala kao da je u ranim dvadesetim, sa frizurom Jovanke Orleanke, prošla je tik pored stakla. Kada ju je Mičel pogledao, učinila je nešto neverovatno: uzvratila mu je pogled. Dočekala je njegov pogled iskrenim seksualnim značenjem. Nije da je zaista želela da ima seksualne odnose sa njim. Samo da je srećna što može da potvrdi ove večeri u kasno leto, da je on muškarac a ona žena, i da je, ako je smatra privlačnom, to njoj sasvim u redu.

Moj, pak, izbor, osim preporučene knjige Štefana Cvajga, pada na odlomak iz autobiografije Nine Berberove, Kurziv je moj. Njime završavamo dekonstrukciju kič mita ali uvek stojimo pri stavu – živeo Pariz!

Oko nas je grmeo, cvetao, ludovao posleratni Pariz, „bučne“ dvadesete godine, koje su ušle u istoriju zapadnog sveta kao epoha u kojoj se ljudi ničega nisu bojali. Poratna generacija je bila u naponu snage. Sada izgleda neverovatno da su se tada kroz život probijali Žid, Prust, Valeri, Breton, Cara.

Pariz nije Pariz, Pariz je slika, znak, simbol Francuske, on predstavlja njeno danas i njeno juče, odraz njene istorije, njene geografije i njene prikrivene suštine. On je prepun poruka, pun značenja, on priča i o budućnosti i o prošlosti, on je pretrpan sazvučjima vremena u kome živimo.

U njemu se ne može živeti bez njegovog prisustva, ne može se živeti izolovan i zaključan, on će ipak ući u tvoju kuću, u tvoju sobu, u nas same, počeće da nas menja, nateraće nas da se razvijamo. Kad se jednom nađemo u njemu – mi više nismo isti ljudi: on nas je progutao i mi smo progutali njega. Mi smo se međusobno pojeli.

Citati:

An Berest, Odri Duan, Karolin de Megre, Sofi Mas, Kako biti Parižanka gde god da si, prevela Aleksandra Nikišić, Laguna, 2015.

Nina Berberova, Kurziv je moj, prevela Slobodanka Draškoci, Paideia, Beograd, 2002.

Slika: Mari Lorensin, Portret Koko Šanel, 1923. (link)

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.