Идеологија и архитектура: Светска изложба у Паризу 1937. године

Image result for eiffel tower nazi flag

Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.

Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.

На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно Герника, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.

Pet pesama Žaka Prevera

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača. Nastavite sa čitanjem

Mapa Prustovog Pariza i hronologija piščevog života

MESTA IZ ROMANA:

1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)

ADRESE MARSELA PRUSTA:

A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)

MAPA JUNAKA ROMANA

Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama o pticama Žaka Prevera

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja.

DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim
nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (treći odlomak)

3

Bibliothèque nationale

Sjedim i čitam jednog pjesnika. Mnogo je ljudi u dvorani, ali čovjek ih ne osjeća. U knjigama su. Katkad se pokrenu u stranicama kao spavači što se okreću između dva sna. Ah, kako je dobro biti među ljudima koji čitaju. Zašto ljudi uvijek nisu takvi? Možeš pristupiti k jednome, možeš ga tiho dotaknuti: on ništa ne osjeća. Udariš li malo susjeda kad ustaješ, ispričaš li se, naginje se na tvoju stranu, gdje čuje tvoj glas, njegovo se lice naginje tvome, a vidi se i kose su mu kao kose u spavača. O, kako to prija. A ja sjedim, i imam pjesnika. Kakva sudbina. U dvorani sad sjede tri stotine ljudi, čitaju, no nemoguće je da svaki pojedinac posjeduje jednog pjesnika. (Bog zna što oni imaju.) Nema toliko pjesnika. Vidi, kakva sudbina, ja, možda najsiromašniji od svih koji čitaju, inostranac: ja imam pjesnika.

Bulevar Sen-Mišel bio je prazan i prostran, lako se moglo prolaziti njegovom blagom nizbrdicom. Prozore su, gore, otvarali, staklast zvuk i odsjaj letjeli su ulicom, činili se kao neka bijela ptica. Prošla su neka kola sa svijetlocrvenim kotačima, a dalje dolje nosio je netko nešto svijetlozeleno. Tamno poprskanim drumom, a bio je čist, trčali su konji, na njima se sjala blještava orma. Probudio se vjetar, nov, blag, a sve se uzdizalo: mirisi, dozivanja, zvona.

U Parizu sam, oni koji to čuju vesele se, mnogi mi zavide. U pravu su. To je golem grad, golem, pun značajnih iskušenja. Što se mene tiče, moram priznati da sam im u izvjesnom smislu podlegao. Držim da se ništa drugo ne može kazati. Platio sam ta iskušenja i ona su me ponešto izmijenila, ne toliko moj karakter koliko, ipak, moje gledanje na svijet, svakako moj život. Sasvim novo shvaćanje svih stvari porodilo se u meni kraj ovakvih utjecaja, nastale su izvjesne razlike, koje mene sad di jele od ljudi više nego ikada. Jedan je to izmijenjen svijet. Nov život, pun novih značenja. To mi je trenutačno teško, jer je sve i suviše novo. Početnik sam u svojim vlastitim odnosima.

Izvor: R. M. Rilke, Zapisci Maltea Lauridsa Brigea, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd, 1964.

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

Café de Flore, kultni pariski kafe, bio je sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa, Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao mađarski umetnik u egzilu, Đula Brasai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra, deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka čini se nevidljivom, a se koluta u mestu, sve vreme prisutna. Nastavite sa čitanjem

Serija fotografija „Ljubav na levoj obali“ Eda van der Elskena

Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968. Nastavite sa čitanjem

Bodlerov bestijarij: Labud

circle-cropped (8)

Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.

Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);

Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.

Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše. Nastavite sa čitanjem

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. Matei. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea Šansone iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.

Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je… i želim vam srećno putovanje…“ Nastavite sa čitanjem

Štefan Cvajg: „Pariz, grad večne mladosti“

the-world-of-yesterday-autobiography-of-stefan-zweig-review-5-stars-phistars1.jpg

Štefan Cvajg oko 1900. godine

Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam površno sa manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sa sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom kao u tome gradu koji se daje svakome, a koji ipak niko sasvim ne sagleda do dna.

Znam vrlo dobro da taj blaženo krilati i poletni Pariz moje mladosti više ne postoji; možda mu nikada više neće biti vraćena ona čudesna srdačnost, otkako mu je najsurovija ruka na svetu nadmeno utisnula neizbrisivi žig. U času kada sam počeo da pišem ove redove baš su se zakotrljale nemačke armije, nemački tenkovi, poput sive mase termita, da u korenu unište božansku raznobojnost, blaženu vedrinu, sjaj i neprolazni cvet te harmonične tvorevine. A sada je gotovo; zastava sa kukastim krstom leprša na Ajfelovom tornju,crni jurišni odredi izazivački paradiraju preko Napoleonovog Champs Elysees, izdaleka i sam osećam kako se u kućama srca stežu, kako nekad tako dobrodušni građani gledaju uniženo kada u prisnim bistroima i kafeima zalupaju čizme osvajača. Teško da me je i jedna lična nesreća tako pogodila, tako potresla, tako ucvelila kao poniženje tog grada, koji je kao ni jedan drugi bio obdaren da usreći svakog ko mu se približi. Hoće li on biti u mogućnosti da još jednom opet daje generacijama, kao što davaše nama: najmudriju pouku, najčudesniji primer kako da se bude u isto vreme slobodan i produktivan, svakom otkriven, a uvek sve bogatiji tim lepim raspiništvom?

Znam ja, znam da nije Pariz sam koji danas pati; i ostala Evropa kroz decenije neće više biti kao što je bila pre Prvog svetskog rata. Odonda više nikad nije potpuno iščezla izvesna natmurenost sa nekada tako svetlog horizonta Evrope, gorčina i nepoverenje zemlje prema zemlji, čoveka prema čoveku, ostali su kao otrov koji nagriza osakaćeno telo. Ma koliko da je napretka na socijalnom i tehničkom polju donelo ovo četvrt stoleća između jednog i drugog svetskog rata, ipak u našem malom svetu Zapada nema posebice ni jedne nacije koja nije beskrajno mnogo izgubila od svoje volje za životom i od svoje prostosrdačnosti. Trebalo bi danima opisivati kako su ljudi Italije ranije, čak i u najsurovijem siromaštvu, bili neposredni i detinje vedri, kako su se smejali i pevali na svojim trotoarima rugajući se šaljivo na račun lošeg governo, dok sad moraju marširati natmureni, sa uvis izbačenim bradama i ozlovoljenim srcima. Može li se još zamisliti Austrija onako laka i labava u svojoj dobrodušnosti, onako puna pobožne vere u svoga carskog gospodara i u Boga koji mu je život učinio tako udobnim? Rusi, Nemci, Španci, svi, svi oni i ne znaju više koliko im je slobode i radosti iz srži najspostvenije duše iscedio odvratni bauk „države“. Svi narodi samo osećaju da im nad životima široko i teško visi neka neznana ruka. Mi, međutim, koji smo još poznavali svet individualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekad bezbrižno radovala kaleidoskopskoj igri svojih boja. I zgražavamo se koliko je naš svet, zahvaljujući svom samoubilačkom besnilu, sada senkom prekriven, smračen, porobljen i utamničen. Nastavite sa čitanjem

Седам фотографија Шарла Бодлера које је начинио Феликс Надар

Феликс Надар, „Ротирајући аутопортрет“, 1865.

Француски фотограф Феликс Надар рођен је годину дана пре Шарла Бодлера, 6. априла 1820. године. Надар је један од зачетника уметности фотографије. Бодлер је, упркос оспоравањима и немогућности проналажења потпуне афирмације, подједнако међу критиком и међу публиком, имао одређен број поштовалаца, углавном других уметника, оних које данас сматрамо стожерима модерне уметности. Један од њих био је и Надар, аутор многобројних Бодлерових фотографских портрета.

Поред Надара у групу Бодлерових поштовалаца спадали су и импресионистички сликари Гистав Курбе (који га је приказао на свом монументалном платну), Едуард Мане, који је начинио портрет Бодлерове љубавнице Жане, песник Теофил Готје, коме је Цвећа зла посвећено, и сликар Ежен Делакроа, велики Бодлеров узор о коме је писао у својим Салонима. Бодлер је црпео утицаје Едгара Алана Поа и Рихарда Вагнера, уметника који су својим естетичким начелима и уметничким достигнућима инспирисали уметнике тога доба. Не треба заборавити међусобни утицај и поштовање између Гистава Мороа, Гистава Флобера и Шарла Бодлера. Наставите са читањем

Париски дневник Џима Морисона

Jim Morrison

Џим Морисон

Џим Морисон, песник, филмофил, визионар, љубитељ поезије Вилијама Блејка, краљ гуштера и Дионисов следбеник, модерни је пример који показује како древни митски постулати понављају своје обрасце и како сатирска необузданост и ирационални заноси могу за учесника у дионисијским светковинама бити и катарзични и страдалачки. Самостварање и самоуништење поновили су своју међусобну условљеност на примеру америчког песника, Диониса 20. века, који их је, чини се, поимао као неопходне.

Морисон је последње месеце свог живота провео у Паризу где је интезивно писао. Свеска која је недавно пронађена садржи једну песму из које су у наставку дата три одломка. Свеска је по песниковој смрти припала Морисоновој девојци Памели Курсон, а по њеној смрти изгубио јој се сваки траг. Ипак, недавно је пронађена, и сада је део приватне колекције.

Наредни стихови садрже уобичајене мотиве Морисоновог стваралаштва. Визије љубави, динамичне налик космичким кретањима које је могуће чути у пустињи под ноћним сводом, слика пустиње, израз тежње ка повратку Врту. Ове поетске слике биле су присутне и у ранијој Морисоновој поезији која се, у преводу на српски језик, може пронаћи у издањима Дивљина (превеле Александра Анђелковић и Александра Вучковић) и Поеме (превела Зорица Ђерговић). Наставите са читањем