Организатори Светске изложбе из 1937. одлучили су да у центру Париза поставе, симболично, два павиљона. Лево је павиљон Трећег рајха а десно Совјетског савеза. У центру, надмоћно, одржавајући пре свега визуелну равнотежу, стоји Ајфелов торањ.
Архитекта немачког павиљона био је Алберт Шпер а совјетског Вера Мухина. Шпер је и наговорио Хитлера да учествује на изложби јер је дознао како ће изгледати Совјетски павиљон па је на основу њега пројектовао немачки.
На истој изложби, у шпанском павиљону, Пикасо је изложио своје монументално платно „Герника“, Калдер своје скулптуре, Миро своје слике. Румунски павиљон је добио са правом много похвала. Међутим, ова слика (ови павиљони) остала је као најупечатљивија.
Архитектури, коју обично називамо архитектура у гвожђу ценећи при том њен новаторски допринос, 19. век оспорава уметничку вредност. Она доживљава успех на Светској изложби 1889, када Гистав Ајфел гради металну кулу, високу триста метара која носи његово име. Ајфелова кула се данас сматра једним од најзначајнијих споменика како по прожимању снаге и склада тако и по стапању разнородних површина.
Једна од најмучнијих противречности 19. века је неспремност архитектуре да усвоји нова техничка решења и прихвати нове материјале, који су плод индустријске револуције. На гвоздене конструкције које представљају новину, олакшавају решавање статичких проблема и у складу су са модерним захтевима, гледа се као на проблем грађевинарства, као на питање чисто техничко и практично, недостојно уметникове пажње. И тако изван сфере уметности архитектуре, али зато у живој стварности, долази до једног новог и нама блиског решења, изградње гвоздених мостова међу којима је најпознатији мост решен само једним лучним краком који је 1885. Ајфел подигао у Гарабиту.
Спој челика и стакла који је коришћен приликом изградње стаклених башти и перона, није коришћен онако често како је то заслуживао. „Архитектура од гвожђа“ најзад ће добити признање као савремена пуноважна грана уметности, када 1889. инжињер Александар Гистав Ајфел (1832-1923) буде доживео успех својом прозрачном кулом, подигнутом за Светску изложбу у Паризу, доказујући њоме да се може саградити веома висока кула, празна али необично чврста, статична али и еластична.
Извор: Ђина Пискел, Општа историја уметности 3, превео Душан Ловрић, ИП Вук Караџић, Београд, 1969.
Bože, bez Tebe sam lud, a s Tobom još luđi! Bože! Ja ne kažem da Ti nisi; kažem da ja više nisam. Ko nije potrošio svet u svojim unutrašnjim trzajima neće nikada stići do Boga. Na granici kosmičke dilatacije savesti postavlja se On. Kada smo progutali svet i ostali sami, ponosni na svoju gordost, iza vela Ništavila pojavljuje se Bog kao poslednje iskušenje.
*
U jednom životnom trenutku, sve dovodiš u vezu sa Bogom. Ostatak je neznatan. Katkad te, međutim, spopadne strah da Bog više nije aktuelan i onda ti se svako obraćanje njemu čini beskorisnim. Provizornost konačnog načela – ideja je apsurdna ali je prisutna u svesti – ispunjava te čudnim nemirom. Da li je Bog, jednostavno, samo moda duše, prolazna strast istorije?
*
Postanak je samo kosmički jecaj, mi smo rane same prirode, a Bog je neverni Toma.
*
Stvaranje sveta nema drugog objašnjenje do Božijeg straha od samoće. Drugim rečima, naša namena kao ljudskih bića jeste samo to da zabavljamo Stvoritelja. Jedini lakrdijaši apsoluta, zaboravljamo da živimo tragediju da jednom jedinom gledaocu ne bi bilo dosadno, a njegovi aplauzi neće stići do ušiju nijednog smrtnika. Pritisnut mukama samoće, Bog je, izgleda, izmislio svoje svece – kao izgovor za dijalog, da bi se spasao tereta otuđenja. Ko želi da od svetaca stvori više od običnih ispovednika – nedopustivo preteruje. A sveci, neki od njih, slušajući ispovesti, bili su toliko indiskretni da su nam dozvolili da naslutimo koliko je velika samoća Svevišenjeg, i da Ga satire žudnja.
Osećam se dostojnim pred Bogom samo suprotstavljajući mu duge samoće. Bez toga, bio bih samo lakrdijaš više. Kad ne bih smatrao sebe dostojnim da dišem bez tuge, kako bih mogao da gledam Boga bez samoće?
*
Kad istina ne bi bila dosadna, nauka bi odavno izbacila Boga iz prometa. I Bog i sveci prilika su za spasenje od njene ubistvene banalnosti.
*
Bože! Zaustavi svoju prirodu, jer nisi načinio smrtnike po meri njene veličine. Ili Ti ne znaš kako se popravlja bura u moru i užas posvećen razbijenim odjecima?
*
Ne tražim više od tebe, Bože, osim da me zaboraviš i da ne želiš drugo do smirenje moje mržnje. Saberi snage i smiri je, pospi balzam po strašnoj pobuni stvorenja, jer ima trenutaka u našem padu u kojima ćeš pasti kao žrtva zajedno s nebom. Znaš li pokušaje besa koji tope stene, pale lednike i zaustavljaju morske valove u grčevitoj besmrtnosti? Beskrajna mržnja čini život zaleđenim vodopadom… Beli i tihu Nijagaru, pejsaž strave i simbol stvorenja.
Kakav interes imaš da kopaš po krvavim uspomenama ili da mi tovariš breme, ili ti je potrebna hladna drhtavica? Da li ćeš ikada stići da izmeniš moj pad kroz tvoje misli i moje prisustvo u tvom nemiru da bude merilo tvog gubitka? Jer znam, dobro, Bože, da imaš samo jedan greh: tvoju misao u meni. – I zato odvrati srce od stvorenja, i spasi se zaboravljajući me. Suviše si star u biću i odviše mlad u mržnji. Ali mržnja guta biće i njegove izvore. Neodgovorni i nevini stvoritelju, Tvoj smisao je u tome da prosiš samilost tvojih potomaka. Kako smo sami, Bože!
Krajnji stepen tuge: ne postoji više razlika između suza i kamena. Srce postaje stena a krv klizalište za đavole. – Bože, imap li još neko slobodno mesto u raju?
*
Agonija duše prirodno je podneblje hrišćanina, jer umireš, umireš u toj religiji, u kojoj i Bog demonstrira smrt, kao da nema dovoljno leševa i kao da vreme nije klanica svemira.
*
Bože! Kojim užadima da se popnem ka Tebi, da o tvoju ravnodušnost razbijem telo i dušu?
*
Neka se sam Bog pomoli za onoga u kome nema više šta da umre…
*
Molitva na vetru: Sačuvaj me, Bože, najveće mržnje, one iz koje izviru svetovi. Sticaj mi nasrtljive treptaje tela i raskuj me iz vilica mojih. Učini da nestane crna tačka koja se u meni pali i pruža se u rukama, rađajući u požaru crnog beskraja mržnje plamen koji ubija. Spasi me svetova rođenih iz mržnje, oslobodi me crnog beskraja pod kojim umiru moja nebesa. Otvori jedan zrak ove noći i učini da svanu zvezde izgubljene u magli moje tesne duše. Pokaži mi put k sebi, otvori stazu u mom čestaru. Spusti se sa suncem u mene i započni moj svet.
Da li nam je Svemoćni zabravio sve svoje puteve? Da li ćemo onda saditi druge voćke, ovuda, gde nema čuvara ni sablji ni plamenova. U senci kazne stvorićemo raj i spokojno ćemo se odmoriti pod ovozemaljskim granama, poput anđela savršenstva, ali samo za tren. On neka ostane sam u svojoj večnosti, a mi ćemo i dalje grešiti i gristi natrule jabuke pod suncem. Zavolećemo nauku o greškama, bićemo poput Njega, a u bolu i iskušenjima postati veći od Njega.
Da li je On verovao da će nas smrću učiniti robovima i slugama? Ali mi smo se postepeno navikli na život.
Živeti znači biti majstor u greškama. Rugajući se istinama o kraju, ne misleći na apsolut, pretvoriti smrt u šalu a beskraj u događaj. Može se disati samo u najdubljim iluzijama. Činjenica postojanja toliko je teška da je Bog, u poređenju s njom, bedna igračka.
Izvor: Tekst je u celosti preuzet iz kulturnog dodatka lista „Večernje novosti“ od 11. decembra 2010. Redakcija je tekst preuzela iz izdanja Emil Sioran, „O Bogu, o muzici, o ljubavi“, izdavač Edicija Braničevo, prevod sa rumunskog Petru Krdu.
Slika: André Kertész, Terrasse de Café, Paris, 1928.
Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.
Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.
Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika i izvođača.
Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. godine je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt nekoliko posetilaca.
Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio je rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.
Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:
ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“
BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“
CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“
ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“
Unutar većeg kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora na sledećim obojenim površinama:
CRVENA: Bize „Karmen“
ŽUTA: Verdi „Travijata“
PLAVA: Betoven „Fidelio“
ZELENA: Glik „Orfej i Euridika“
Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer opera nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodiMarija Kalas.
Mesta iz romana U traganju za izgubljenim vremenom:
1. Rašelina kuća (Neuilly sur Seine)
2. Kuća Germantovih (Avenue des Bois)
3. Odetin apartman (4 rue La Pérouse)
4. Prvobitna kuća Verdirenovih (Rue Montalivet, St-Honoré)
5. Nova kuća Verdirenovih (Quai Conti, Fbg. Saint-Germain)
6. Svanova kuća (Quai d’Orléans, Ile St. Louis)
Adrese Marsela Prusta:
A. 96 rue de La Fontaine, Auteuil, (1871 – 1873)
B. 9 Boulevard Malesherbes (1873 – 1900)
C. 45 rue de Courcelles (1900 – 1906)
D. 102 Boulevard Haussmann (1906 – 1919)
E. 44 Rue Hamelin (1919-22)
Mapa junaka romana U traganju za izgubljenim vremenom i mesta u kojima ih pripovedač sreće.
Kombre, Mezegliz, Germant, Balbek, Pariz i Venecija ključna su mesta junakovog života. Balbek je letovalište u kome junak sreće Albertinu, svoju drugu veliku ljubav (događaji opisani u drugom delu, „U seni devojaka cvetova“). Prva junakova ljubav je Žilberta, kćer Šarla i Odete Svan (događajui opisani u prvom delu, „U Svanovom kraju“) koju sreće na putu ka Svanovom imanju, ka Mezeglizu. Tu junak prvi put pokraj glogovog drveta vidi Žilbertu i njenu majku, koju je prethodno, zapravo, video kod svog dede-ujaka, a tuda prolazeći zatiče i gospođicu Ventej sa njenom prijateljicom i prisustvuje čuvenoj sceni skrnavljenja umetnikove slike od strane njegove ćerke (Ventej je kompozitor nad čijim notama meditira Svan u delu „Jedna Svanova ljubav“ i zahvaljujući kojoj se zaljubljuje u Odetu). Strana ka Germantu odnosi se na visoko parisko družtvo i staru francusku aristokratiju u čijim se krugovima, mnogo kasnije, junak kreće. Među njima izdvajaju se vojvotkinja od Germanta, Orijana, i baron Šarlis. Legranden je porodični prijatelj koji posećuje junakovu porodicu u Kombreu, mitskom mestu detnjstva. Dijagonale unutar samog prikaza svedoče o izukrštanim društvenim, prijateljskim i emotivnim vezama čiji se životu prelamoaju kroz teleskopsko i mikroskopsko sagledavanje sveta glavnog junaka.
HRONOLOGIJA ŽIVOTA MARSELA PRUSTA (1871-1922)
Hronologija piščevog života preuzeta je iz kataloga Univerzitetske biblioteke u Beogradu, štampanog povodom izložbe „U traganju za smislom“, posvećene Alberu Kamiju i Marselu Prustu. Autorke kataloga bile su Vuka Jeremić i Dragana Mihailović.
I Marsel Prust rodio se 10. jula 1871. godine kao sin Adrijena Prusta, uglednog univerzitetskog profesora i lekara (patologa i epidemiologa) katoličke veroispovesti i Žane Prust, rođene Vejl, pripadnice bogate i uticajne jevrejske porodice koja joj je pružila veoma dobro obrazovanje.
Iste godine: Šliman započinje otkopavanje Troje. Artur Rembo: Pisma vidovnjaku, Pijanibrod. Dostojevski: Zli dusi. Džordž Eliot: Midlmarč. Rođen Pol Valeri.
Prustovi roditelji – Žana i Adrijen Prust
II Marselov brat, Rober Prust, rodio se 24. maja 1873, takođe u Oteju. Porodica se useljava u kuću u Bulevaru Malerb broj 9.
Iste godine: Artur Rembo: Sezona u paklu, Žil Vern: Put oko sveta za osamdeset dana,
Emil Zola: Tereza Raken; Valter Pejter: Studije o renesansi. Rođena Kolet.
Fotografije Marsela Prusta i njegovog mlađeg brata Robera
III 1880. godine, u svojoj devetoj godini, Prust doživljava prvi napad astme, koja se progresivno razvijala do kraja njegovog života.
Iste godine: Emil Zola: Nana. Roden: Mislilac. Rođeni Aleksandar Blok, Robert Muzil i Gijom Apoliner. Umro Gistav Flober. Već naredne, 1881. godine: Ofenbah: Hofmanove priče, rođeni austrijski pisac Stefan Cvajg, španski slikar Pablo Pikaso i ruska balerina Ana Pavlova. Umro Fjodor Dostojevski.
IV Iz 1886. godine potiče prvi Prustov Upitnik „Proust Questionnaire“. Prust ispisuje odgovore u tajni ispovedni album (Album de Confessions) koji je pripadao gospođici sa imenom Antoanet For. U jesen poslednji raspust u Ilijeu.
Iste godine: Lav Tolstoj: Smrt Ivana Iljiča. Roden: Poljubac. Rođeni Oskar Kokoška, Ernst Robert Kurcijus, Gotfrid Ben i Herman Broh; umrli Franc List i Emili Dikinson.
V 1887. godine mladi Marsel se na Jelisejskim poljima igra sa Mari de Benardaki, modelom buduće Žilberte Svan. U oktobru piše veoma zapažen školski rad posvećen Rasinu.
Iste godine: Van Gog organizuje izložbu na Monmartru na kojoj razmenjuje sliku sa Gogenom. Verlen objavljuje Remboove Iluminacije. U Skali premijera Verdijevog Otela.
VI 1888. godine profesor Maksim Gošer prepoznaje Prustov književni talenat. Njegova pažnja okupirana je slavnom kurtizanom Laurom Hejman, jednom od modela za lik Odete Svan. Od oktobra pohađa klasu filozofije. Dobija najvišu nagradu iz filozofije.
Iste godine: Džek Trbosek ubio pet žena u Londonu. Van Gog u nastupu duševnog rastrojstva odsekao sebi uvo. Rođeni engleski pesnik T.S. Eliot, portugalski pesnik Fernando Pesoa i američki pisac Judžin O’Nil. Takođe i italijanski slikar Đorđo de Kiriko. Niče: Antihrist, Ecce Homo; Strindberg: GospođicaJulija.
Prust kao vojnik i kao maturant 1889.
VII 1889 umire Prustova bakau Ilijeu. Uprkos bolesti, Prust u novembru započinje jednogodišnje služenje vojnog roka, stacioniran u Orleanu, u 76. pešadijskom puku. Na to je bio naročito ponosan, iako je vojni rok završio po rangu na 63. mestu, od ukupno 64 vojnika u odredu.
Iste godine: 6. maja svečano stavljen u upotrebu Ajfelov toranj, izazvaši negodovanje u intelektualnim krugovima zbog neestetskog utiska. Bergson: Ogled o neposrednim datostima svesti, Gi de Mopasan: Pjer i Žan. Van Gog: Zvezdana noć. Gustav Maler: Prva simfonija. Rođeni Adolf Hitler i Čarli Čaplin. Takođe rođeni filozofi Hajdeger i Vitgenštajn i pisci Ana Ahmatova i Žan Kokto.
VIII Na Sorboni 1890. godine prati Bergsonova predavanja. U salonu madam Štraus, udovice Žorža Bizea, upoznaje Gi de Mopasana.
Iste godine: Tokom maja i juna meseca Vinsent van Gog naslikao oko sedamdeset slika, među njima i one najvrednije, a u julu umro od posledica samoranjavanja. U septembru je njegov brat Teo van Gog u svom stanu improvizovao retrospektivnu izložbu. Oskar Vajld: Slika Dorijana Greja, Knut Hamsun: Glad. Rođeni Boris Pasternak i Agata Kristi.
IX Susret sa Vajldom 1891. godine. Druga godina studija prava i političkih nauka. U pismu ocu izjavljuje da su njegova istinska interesovanja u polju književnosti i filozofije, ali da se opredelio da studira ono što će mu pružiti bolje praktične mogućnosti. Redovna kolumna u časopisu Le Mensuel.
Iste godine: Otvoren Karnegi Hol, dirigovao Čajkovski. Oskar Vajld: Saloma. Rođeni Osip Mandeljštam, Mihail Bulgakov i Henri Miler.
X U avgustu 1892. piše Violanta ili svetski život (docnije uvršćena u Zadovoljstva i dane). U albumu Marsela Prusta iz ove godine nalazimo odgovore koji se tiču njegovog ukusa i ubeđenja. Na primer, njegov omiljeni romanopisac je Anatol Frans, a pesnik Šarl Bodler. U julu, Žak-Emil Blanš završava njegov čuveni portret.
Iste godine: U Francuskoj zakonom zabranjen rad deci ispod trinaest godina. Debisi: Poslepodne jednog fauna. Artur Konan Dojl: Avanture Šerloka Holmsa. Tuluz-Lotrek: U Mulen Ružu. Rođeni Tolkin i Marina Cvetajeva, umrli Volt Vitmen i Tenison.
Dela savremenika: Anri de Tuluz-Lotrek, „Au Moulin Rouge“, 1892.
Dela savremenika: Edvard Munk, „Krik“, 1893.
XI 1893. godine sastavlja novelu Ravnodušni čovek koja je 1896. objavljena u časopisu „La vie contemporaine“ i koja predstavlja prvu skicu za Jednu Svanovu ljubav. U salonu Madlen Lemer upoznaje grofa Robera de Monteskjea sa kojim će se prisno družiti narednih godina i koji je prototip za lik Šarlisa. Stiče diplomu prava.
Iste godine: U Berlinu samostalna Munkova izložba, prvi put izložen Krik. Rođen Vladimir Majakovski, a umrli Čajkovski, Ipolit Ten i Gi de Mopasan.
XII U maju 1894. upoznaje kompozitora Rejnalda Hana sa kojim provodi leto u zamku madam Lemer koja je poslužila kao prototip za madam Verdiren. U decembru upoznaje pisca Alfonsa Dodea i njegove sinove Leona i Lisjena koji postaju Prustovi bliski prijatelji.
Iste godine: Otvoren Tauer bridž u Londonu. Malarme: Stihovi i proza, Edvard Munk: Strah, Rođeni Markuze, Selin, Babelj. Umro R. L. Stivenson.
Uzor za lik barona Šarlisa – Đovani Boldini, „Grof Rober de Monteskje“, 1897.
XIII 1895. intenzivno posećuje prijeme, koncerte, pozorišta. U januaru, u listu „Le Gaulois“ objavljuje prikaz jednog koncerta Betovenove muzike pod nazivom Nedelja u konzervatorijumu, i takođe u decembru u istom časopisu članak Pariski likovi: Sen-Sans. U martu je primljen na studije filozofije. U julu prati majku u nemačku banju Krojcnah gde započinje rad na autobiografskom romanu koji nagoveštava Prustove kasnije preokupacije. Ove godine Prust se prijavljuje na mesto pripravnika u biblioteci Mazaren, gde je, odmah pošto je primljen, zatražio i dobio jednogodišnje odsustvo.
Iste godine: Braća Limijer prikazuju prvi film u Parizu. Oskar Vajld dobio dve godine zatvora u Redingu. Frojd: Studija o histeriji. Rođeni Pol Elijar, Sergej Jesenjin, Mihail Bahtin i Robert Grejvz.
XIV U junu 1896. objavljuje knjigu Zadovoljstva i dani, sa predgovorom Anatola Fransa. U julu objavljuje esej Protiv nerazumljivosti (Contre l’obscurité) gde se distancira od Malarmea i simbolističkog pokreta. Takođe izlaze četiri dela za klavir Rejnalda Hana, komponovana na stihove Marsela Prusta. Započinje roman Žan Santej (Jean Santeuil).
Iste godine: Premijera Salome Oskara Vajlda. Gustav Maler: Treća simfonija inspirisana Ničeom. Čehov: Galeb. Rođeni Andre Breton, Antonin Arto, Tristan Cara, Skot Ficdžerald.
XV U februaru 1897. zakazuje dvoboj sa Žanom Lorenom koji ga je uvredio u štampi povodom knjige Zadovoljstva i dani, što rezultira samo verbalnim novinskim obračunom. Otkriva Karlajla, Emersona i naročito se oduševljava estetičkim shvatanjima i umetničkom kritikom Džona Raskina. Povodom smrti Alfonsa Dodea objavljuje članak Zbogom Alfonsu Dodeu.
Iste godine: U Parizu premijera komada Sirano de Beržerak Edmonda Rostana. Emil Dirkem: Samoubistvo; Čehov: Ujka Vanja. Rođeni Žorž Bataj, Luj Aragon i Viljem Fokner, umro Brams.
Horst Janssen – Portret Marsela Prusta
XVI 1898. Marsel Prust boravi u Holandiji zbog izložbe Rembrantovih dela.
Iste godine: Marija i Pjer Kiri otkrili radijum. Uismans: Katedrala, Tolstoj: Šta je to umetnost.
Henri Džejms: Okretaj zavrtnja. Rođeni Sergej Ejzenštajn, Henri Mur, Breht, Lorka i Remark. Umro Stefan Malarme.
XVII 1899. godine postepeno napušta rad na romanu Žan Santej, ostavljajući ga nedovršenim. To delo će ostati nepoznato sve do posthumnog objavljivanja 1952. Koncentriše se na Raskinove radove i započinje da ih prevodi, tokom čega pada pod njihov jak uticaj.
Iste godine: Sigmund Frojd: Tumačenje snova. Oskar Vajld: Važno je zvati se Ernest. Tolstoj: Vaskrsenje. Rođeni Anri Mišo, Hemingvej, Nabokov i Borhes.
XVII Pošto je Džon Raskin svoje shvatanje umetnosti kao jedinstva lepog, dobrog i istinitog, formirao na putovanjima po Italiji, Prust takođe preduzima sličan poduhvat i u toku 1900. godine dva puta posećuje Veneciju, u aprilu sa majkom, a u oktobru sam. Posećuje i Padovu gde se upoznaje sa Đotovim freskama. U februaru objavljuje Raskinovo raskršće, a u aprilu predgovor za Raskinovu Amijensku bibliju.
Iste godine: Svetska izložba u Parizu. Otvoren pariski metro. Artur Evans otkrio palatu Knosos na Kritu. Bergson: O smehu, Pučini: Toska; Čehov: Tri sestre. Rođeni: pesnik Žak Prever, režiser Luis Bunjuel, filozofi Erih From i Hans Džordž Gadamer. Umrli Fridrih Niče i Oskar Vajld.
XVII Tokom 1901. godine, takođe pod uticajem Raskina koji se divio gotskoj arhitekturi, Prust obilazi francuske crkve i katedrale.
Iste godine: U martu izložba sedamdesetak Van Gogovih dela u Parizu izaziva pravu senzaciju. Smrt britanske kraljice Viktorije koju nasleđuje Edvard VII. Prva dodela Nobelovih nagrada u Stokholmu. Izvedena Simfonija No. 4 (G mayor) Gustava Malera. Tomas Man: Budenbrokovi. Rođeni Žak Lakan i Andre Marlo, umrli Anri Tuluz Lotrek i Đuzepe Verdi.
XVIII U julu 1902. godine umire Šarl Has, model Svana. Kratki boravci u Amboazu i Šartru, a u septembru u Brižu na izložbi starih flamanskih majstora. U oktobru Marsel Prust putuje u Hag gde ga oduševljava Vermerova slika Pogled na Delft za koju je rekao da je najbolja u celokupnom holandskom slikarstvu.
Iste godine: Počeo da izlazi Times Literary Supplemet (TLS). Kroče: Estetika; Džozef Konrad: Srce tame; Žid: Imoralist. Sibelijusova Druga simfonija premijerno izvedena u Helsinkiju. Rođeni Žorž Pule, Džon Stajnbek, umro Emil Zola.
Prustovo doba – Belle Epoque
XIX 1903. godine Marselov brat Robert Prust napušta roditeljski dom posle venčanja sa Martom Dibua. Prust cklapa poznanstva sa mnogim članovima aristokratije. Pod pseudonimima Dominik i Horacio, u Figarou objavljuje članke o poznatim pariskim salonima. Avgust u Truvilu, septembar u Burgonji i Evijanu. Prustov otac umire 26. novembra.
Iste godine: Pjer i Marija Kiri primili Nobelovu nagradu za fiziku. Prvi put se organizuje Tour de France. Edvard VII postaje imperator Indije. Henri Džejms: Ambasadori, Tomas Man: Tonio Kreger, Čehov: Višnjik. Rođene Margarit Jursenar i Anais Nin; takođe Džordž Orvel i Kenet Klark.
XX U avgustu 1904. godine preduzima kraće krstarenje duž bretonskih obala na jahti Pola Miraboa. Izlazi Prustov prevod Raskinovog dela Amijenska biblija, sa njegovim predgovorom i beleškama. U avgustu putovanje kroz Normandiju i Bretanju, posle čega objavljuje Smrt katedrala. Pogoršano zdravlje, uzaludne posete lekarima.
Iste godine: Britanska ekspedicija na Tibet. Završena transibirska železnica. Roden: Božja ruka. Rođeni Salvador Dali, Pablo Neruda i Vitold Gombrovič, umro Anton Pavlovič Čehov.
XXI U junu 1905. izlazi predgovor za Raskinovo delo Sezam i ljiljani (Sésam et les Lys). Takođe članak o Monteskjeu Predavač lepog. Avgust provodi u Evijanu sa majkom koja se ozbiljno razbolela, zbog čega se u septembru vraćaju u Pariz. Gubitak majke koja je umrla 26. septembra, veoma ga je pogodio. Međutim, ogromno nasledstvo daje mu nezavisnost i slobodu da se potpuno posveti književnom radu. Od ove godine zapravo započinje Prustov rad na njegovom monumentalnom i jedinstvenom životnom delu U potrazi za izgubljenim vremenom.
Iste godine: Fovistička izložba na čelu sa Anri Matisom. Debi Mate Hari u Parizu. Ajnštajn: teorija relativiteta. Maks Veber: Protestantska etika i duh kapitalizma. Rođen Žan-Pol Sartr, umro Žil Vern.
Sa prijateljima
XXII Figaro u februaru 1907. objavljuje Prustov tekst Sinovljeva osećanja jednog oceubice, a u martu Čitalačke dane. Započinje rad na eseju Protiv Sent Beva u kome napada stanovište slavnog francuskog kritičara da je književnost razonoda za kultivisane intelektualne krugove i po prvi put iznosi sopstveni kredo po kome je glavni zadatak umetnika da iz sahranjenog sveta nesvesnog pamćenja probudi i oslobodi večno živu stvarnost. Takođe zamera Sent-Bevu što je, okovan svojim konzervativizmom, namerno prevideo francuske književne velikane svog doba poput Bodlera, Žerar de Nervala i Flobera, zbog njihovih „nedostojnih“ biografija. Sa svojim vozačem Alfredom Agostinelijem, sa kojim je bio u bliskoj vezi, obilazi crkve po Francuskoj. Od ove godine sve do 1914. on svako leto provodi u Grand hotelu u Kaburgu, primorskom mestu u Normandiji, gde se lečio od astme.
Iste godine: Pikaso: Gospođice iz Avinjona. Maksim Gorki: Mati. Rođeni V.H. Odn, Mirča Elijade, Moris Blanšo i Alberto Moravija, umrli Alfons Dode, Edvard Grig i Alfred Žari.
XXIII 1908. godine objavljuje seriju sjajnih pastiša – parodija na Balzaka, Flobera, Renana, Sen-Simona i braću Gonkur, u kojima demonstrira briljantan osećaj za stilske finese svakog pisca ponaosob, i koje su mu, poput naročitih književnih vežbi, pomogle da pročisti svoj sopstveni stil i pripremi se za veliki literarni poduhvat. Od februara do novembra on popunjava prvu svesku, poznatu kao Sveska iz 1908, sa observacijama koje se tiču sadržine i kompozicije budućeg romana.
Iste godine: Frederik Kuk stigao na Severni pol. 70 000 mrtvih u zemljotresu na Siciliji. Leonid Andrejev: Sedmorica obešenih, Forster: Soba s pogledom, Meterlnik: Plava ptica. Rođeni Klod-Levi Stros, Simon de Bovoar, Vilijam Sarojan. Umro Rimski-Korsakov.
XXIV 1909. godine doživljava i opisuje fenomen vaskrsnuća detinjstva u svakodnevnoj epizodi koja sadrži ukus čaja i prepečenog hleba, što će se u romanu otelotvoriti kroz čuveni madlena kolačić; a takođe i snažno iskustvo reminescencije stajanjem na neravne ploče dvorišta. U julu se svom snagom posvetio delu U potrazi za izgubljenim vremenom. Iako je pričao kako namerava da se oženi mladom i zanosnom devojkom koju je sreo u Kaburgu tokom letnjih odmora, odustao je od te romantične i sasvim nerealne zamisli i povukao se iz sveta da bi se sasvim posvetio pisanju. Krajem godine čita Rejnaldu Hanu i daje na čitanje Žoržu d`Lorisu početak Svana.
Iste godine: Marineti: Manifest futurizma. Pikaso i Brak – analitički kubizam. Andre
Žid: Uska vrata. Pokrenut ruski avangardni časopis Apolon. Rođena Simon Vejl.
XXV 1910-1913. Tokom godina Prustovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Skoro potpuno se povukao iz društvenog života oko 1910, povremeno primajući prijatelje ili izlazeći, ali samo noću, i tek s vremena na vreme odlazeći na izlete van Pariza. Od društvenih događaja, prisustvuje samo generalnoj probi jednog Hanovog baleta i nekim ruskim baletskim predstavama. Radeći na svom romanu, Prust razrađuje prvobitnu zamisao i projektuje ga tako da se sastoji od dva dela: Iščezlo vreme i Nađeno vreme. Zahvaljujući tetrafonu intenzivno sluša Vagnera. Tri meseca u Kaburgu prekucava napisane stranice dela pod prvobitnim nazivom Stezanje srca, Iščezlo vreme, 1. deo. U septembru završava prvu knjigu, Du cote de chez Swann (U Svanovom kraju). Neke delove knjige objavljuje u „Figarou“: Zrak sunca na balkonu, Seoska crkva itd. Sada proširuje projekciju romana na tri toma, a kao naziv srednjeg dela pominje se prvo U seni devojaka u cvetu a onda i Kod Germantovih. Do ovog trenutka Prust je napisao oko hiljadu dve stotine stranica svoga dela.
Tih godina: 1910. godine Vatikan baca kletvu na modernizam. Halejeva kometa viđena sa Zemlje. Kandinski: Improvizacije 7. Pol Klodel: Pet velikih oda, Cvetajeva: Večernji album (samizdat). Rođeni Žan Žene i Akira Kurosava, umrli Mark Tven, O’Henri i Lav Tolstoj. 1911. godine u Luvru se dešava krađa Mona Lize, a pesnik Gijom Apoliner uhapšen pod sumnjom da je on vinovnik. Marija Kiri primila Nobelovu nagradu za hemiju. Prve automobilske trke u Monte Karlu. Prva proslava međunarodnog dana žena 8. marta. Rođeni Tenesi Vilijams, Emil Sioran, Maks Friš, Česlav Miloš, Ernesto Sabato. Umro Gustav Maler. 1912. godine objavljena je Enciklopedija Britanika. Potonuo prekookeanski brod Titanik. Amundsen otkrio Južni pol. Aljaska pripala SAD. Prvi balkanski rat. Apoliner: Zona, Novi duh i pesnici. Kafka: Preobražaj, Tomas Man: Smrt u Veneciji. Karl Jung: Psihologija nesvesnog. Rođeni Nortrop Fraj, Ežen Jonesko i Džekson Polok, umro Strindberg.
XXVI 1913. godine Prustova knjiga je bila odbijena od bestseler izdavača Fasquelle-a i Ollendorf-a, pa čak i od strane Andre Žida koji je tada bio na čelu “La Nouvelle Revue Française” (NRF) i koji je Prusta otovoreno nazivao snobom, mondenom i amaterom. Konačno ju je o trošku autora u novembru 1913. godine objavio mladi progresivni izdavač Bernar Grase. “Figaro” 23. novembra objavljuje članak Lisjena Dodea o Svanu, kome je takođe posvećen i podlistak lista “Le temps” od 10. decembra. Početkom decembra Agostineli beži na Antibe gde pokušava da se obuči za pilota, a Prust uzaludno pokušava da ga vrati molbama i novcem.
Iste godine: Mona Liza vraćena u Luvr iz Italije. Francuski avijatičar Rolan Garos preleteo Mediteran. U Parizu premijera baleta Stravinskog Buđenje proleća. Takođe i prva Utrilova samostalna izložba. Žid: Podrumi Vatikana, Kafka: Proces; Frojd: Totem i tabu, Huserl: Fenomenologija, Apoliner: Slikari kubisti. Rabindranat Tagore dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Rođeni Lisjen Goldman i Klod Simon, umro Ferdinand de Sosir.
XXVII Prvog januara 1914. La Nouvelle Revue Française objavljuje tekst Anri Geona posvećen Svanu. Izbijanje Prvog svetskog rata osujećuje štampanje drugog dela kod bilo kog izdavača, što je Prustu pružilo priliku da stilski dotera i upotpuni svoje delo. U maju Agostineli gine u avionu koji se srušio u more kod Antiba. U decembru još jedna tragedija – ubijen je prisni Prustov prijatelj Bertran de Fenelon. Prust moli Selest Albare da se nastani kod njega i ona ga od tada više neće napuštati.
Iste godine: Početak Prvog svetskog rata. Aleksandar Beli: Peterburg, T. S. Eliot: Prufrok, Džojs: Dablinci. Pikaso: Zelena mrtva priroda, Muzički instrument. Kandinski: Zima, Jesen. Mondrijan: Obojeni kvadrati u ovalu. Rođeni Oktavio Paz, Hulio Kortazar, Dilan Tomas i Margarit Diras, umro Georg Trakl.
XXVIII 1916-1917. Prust sklapa poznanstva sa Koktoom i Moranom i ponovo se uključuje u društveni život Pariza. Završetak U seni devojaka u cvetu.
Tih godina: Džejms Džojs: Portret umetnika u mladosti. Premijera Koktoovog baleta Parada u inscenaciji i kostimima Pabla Pikasa, na muziku Erika Satija i režiji Sergeja Đagiljeva. U aprilu 1917. Vladimir Lenjin stiže u Petrograd, u julu beži u Finsku. Oktobarska revolucija započinje 25. oktobra. Uhapšena Mata Hari. Rođeni Hajnrih Bel i Artur Klark, umro Edgar Dega.
XXIX 1918-1919. U Prustovoj projekciji roman je narastao do obima od pet tomova. Primoran je da napusti apartman na aveniji Hausman, jer ga je njegova tetka prodala kada je zgrada pretvorena u banku. Neko vreme stanuje u jednom pansionu u ulici Loren-Piša, a onda se „privremeno“ preseljava na adresu Amlen 44 , u stan na petom spratu, gde će ostati sve do svoje smrti. Prvog juna NRF kao prvo posleratno izdanje objavljuje Prustovu knjigu. Prust piše predgovor za delo Ž. E. Blanša De David á Degas. Decembra 1919. na preporuku Leona Dodea, Prust je dobio Gonkurovu nagradu, sa šest od deset glasova žirija i iznenada stekao svetsku slavu. Istovremeno, veliki deo kritike se okomio na Prusta koji će im odgovoriti u Nađenom vremenu.
Tih godina: Kapitulacija Austrougarske i Nemačke – kraj I svetskog rata. Apoliner: Kaligrami, Blok: Dvanaestorica. Maljevič: Belo na belom. Šagal: Zeleni violinista. Revolucije u Nemačkoj i Mađarskoj. Pokret u arhitekturi poznat pod nazivom Bauhaus osnovan u Vajmaru. Ajnštajnova teorija relativiteta potvrđena u observatoriji Artura Edingtona. Špengler: Sumrak zapada, Hese: Demijan, Žid: Pastoralna simfonija, Breton: Magnetska polja, Kandinski: U sivom. Rodili se Pol de Man i Selindžer.
XXX 1920-1921-1922. Objavljuje Kod Germantovih, prvi deo. Takođe objavljuje studiju Povodom Floberovog stila. Ovu i još dve preostale godine života Prust je proveo potpuno izolovan u sobi obloženoj plutom, gde se predano posvetio svom remek-delu. Gotovo da uopšte nije izlazio, plašeći se da zbog svog već sasvim ruiniranog zdravlja neće uspeti da okonča svoj poduhvat. Grozničavo radi u potpunoj izolaciji. 1921. objavljuje Kod Germantovih, drugi deo i prvi deo Sodome i Gomore. Štampa se drugo izdanje knjige Zadovoljstva i dani. U junu objavljuje studiju Povodom Bodlera. Prustov sekretar Roša ga napušta i odlazi u Argentinu, posle čega mu u prekucavanju pomaže dalja rođaka. Posećuje jednu izložbu holandskih slikara, gde mu je jako pozlilo, što će mu poslužiti prilikom opisivanja Bergotove smrti. Doživljava najrazličitije zdravstvene tegobe, pa čak i trovanje izazvano greškom apotekara. U decembru smrt grofa Robera d`Monteskjea. Po Selestinom svedočenju, u rano proleće Prust je napisao reč fin. U maju je objavljen drugi deo Sodome i Gomore. Tog meseca je poslednji put viđen u javnosti na premijeri Renara Stravinskog i potom na večeri sa Stravinskim, Đagiljevim, Pikasom i Satijem – ako nije reč o jednoj od mnogih mistifikacija koje su pratile njegov život. U septembru, knjiga U Svanovom kraju je prevedena na engleski. Prustovo slabo zdravlje se naglo pogoršava. U oktobru, odlazeći u posetu grofu Etijenu d`Bomonu, Prust je navukao bronhitis. U novembru, oboleo je od upale pluća i umro od plućnog apscesa 18. novembra. Sahranjen je na pariskom groblju Per Lašez 22. novembra 1922. Poslednje tri knjige objavljene su posthumno: Zarobljenica (La Prisionniere, 1923), Nestala Albertina (Albertine disparu, 1925) i Pronađeno vreme (Le temps retrouve, 1927).
Tih godina: Osnovana Komunistička partija Francuske. Adolf Hitler predstavlja svoj politički program u Minhenu. Knut Hamsun dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pol Valeri: Groblje pored mora, Tristan Cara: Dada manifest; D. H. Lorens: Zaljubljene žene. Rođen Federiko Felini, umro Amadeo Modiljani. Hitler postaje firer nemačke naci-partije. Albert Ajnštajn dobio Nobelovu nagradu za fiziku, a Anatol Frans za književnost. Jung: Psihološki tipovi. Pirandelo: Šest lica traže pisca. Umrli Kami Sen-Sans i Aleksandar Blok. Staljin izabran za genseka KP Rusije. Musolini postaje premijer Italije. Građanski rat u Irskoj. U francuskom mestu Fontenblo, Gurđijev otvorio svoj Institut za harmonični razvoj čoveka. Kokto: Antigona. Postavljeni Bubnjevi u noći Bertolda Brehta. Džejms Džojs: Ulis, T.S. Eliot: Pusta zemlja, američko izdanje; Kafka: Zamak. Hese: Sidarta. Rođeni Alan Rob-Grije, Džek Keruak i Žoze Saramago. Umro Velimir Hljebnikov.
Roman U traganju za izgubljenim vremenom sastoji se od sledećih knjiga:
U Svanovom kraju (unutar ovog dela nalaze se tri knjige: Kombre, Jedna Svanova ljubav, Imena mesta, Ime)
U seni devojaka cvetova
Oko Germantovih
Sodoma i Gomora
Zatočenica
Nestala Albertina
Vaskrslo vreme
Najzad, kao zaključak ove teme postavila sam tri moje fotografije. Na svakoj su sva dela koja posedujem, a tiču se Prustovog stvaralaštva, kao i knjige sa likovnim primerima, isečci iz novina i katalozi izložbi koji mogu biti u vezi sa Prustovim delom. Na taj način želela sam da odam svoju fascinaciju i privrženost ovom umetniku koji je trajno odredio moj pogled i doživljaj sveta i umetnosti.
Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja
Išao sam na trg cveća
I kupio sam cveće
Za tebe
ljubavi moja
Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Za tebe
ljubavi moja
A zatim sam otišao na trg robova
I tražio sam tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja.
DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE
Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim
nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabljivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće i svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da se ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tada iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna
KRV I PERJE
Ševo uspomena
To tvoja krv teče
A ne moja
Ševo uspomena
Stegao sam svoju pesnicu
Ševo uspomena
Lepa mrtva ptico
Nije trebalo da sletiš
I zoblješ iz moje ruke
Zrnca zaborava
PESMA PTIČARA
Ptica koja leti tako nečujno
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica tako nežna ptica ismevač
Ptica koju odjednom obuzima strah
Ptica koja samu sebe udara
Ptica koja bi htela pobeći
Ptica usamljena i izbezumljena
Ptica koja bi htela živeti
Ptica koja bi htela pevati
Ptica koja bi htela vikati
Ptica crvena i topla kao krv
Ptica koja leti tako oprezno
Da to je tvoje srce lepa devojko
Tvoje srce koje krilom tužno udara
O tvoje čvrste i bele grudi
Izvor: Žak Prever, „Sena dolazi u Pariz“, preveo Nikola Trajković, Bagdala, Kruševac, 1968.
Sjedim i čitam jednog pjesnika. Mnogo je ljudi u dvorani, ali čovjek ih ne osjeća. U knjigama su. Katkad se pokrenu u stranicama kao spavači što se okreću između dva sna. Ah, kako je dobro biti među ljudima koji čitaju. Zašto ljudi uvijek nisu takvi? Možeš pristupiti k jednome, možeš ga tiho dotaknuti: on ništa ne osjeća. Udariš li malo susjeda kad ustaješ, ispričaš li se, naginje se na tvoju stranu, gdje čuje tvoj glas, njegovo se lice naginje tvome, a vidi se i kose su mu kao kose u spavača. O, kako to prija. A ja sjedim, i imam pjesnika. Kakva sudbina. U dvorani sad sjede tri stotine ljudi, čitaju, no nemoguće je da svaki pojedinac posjeduje jednog pjesnika. (Bog zna što oni imaju.) Nema toliko pjesnika. Vidi, kakva sudbina, ja, možda najsiromašniji od svih koji čitaju, inostranac: ja imam pjesnika.
Bulevar Sen-Mišel bio je prazan i prostran, lako se moglo prolaziti njegovom blagom nizbrdicom. Prozore su, gore, otvarali, staklast zvuk i odsjaj letjeli su ulicom, činili se kao neka bijela ptica. Prošla su neka kola sa svijetlocrvenim kotačima, a dalje dolje nosio je netko nešto svijetlozeleno. Tamno poprskanim drumom, a bio je čist, trčali su konji, na njima se sjala blještava orma. Probudio se vjetar, nov, blag, a sve se uzdizalo: mirisi, dozivanja, zvona.
U Parizu sam, oni koji to čuju vesele se, mnogi mi zavide. U pravu su. To je golem grad, golem, pun značajnih iskušenja. Što se mene tiče, moram priznati da sam im u izvjesnom smislu podlegao. Držim da se ništa drugo ne može kazati. Platio sam ta iskušenja i ona su me ponešto izmijenila, ne toliko moj karakter koliko, ipak, moje gledanje na svijet, svakako moj život. Sasvim novo shvaćanje svih stvari porodilo se u meni kraj ovakvih utjecaja, nastale su izvjesne razlike, koje mene sad di jele od ljudi više nego ikada. Jedan je to izmijenjen svijet. Nov život, pun novih značenja. To mi je trenutačno teško, jer je sve i suviše novo. Početnik sam u svojim vlastitim odnosima.
Izvor: R. M. Rilke, Zapisci Maltea Lauridsa Brigea, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd, 1964.
Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovjek koji je pošao svojim susjedima u posjet i odanle donio neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.
Postoje dvije kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Njemačku i Nijemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju pre-listavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šeću po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.
Od XVI do XIX stoljeća, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pjesnici prve polovine XVII stoljeća: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.
Slikari, prije renesanse, za renesanse i poslije nje ne vjeruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago vječnoga grada: Flamanci XV i XVI stoljeća; u XVII stoljeću Nicolas Poussin, zatim umjetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gdje je Ingres bio jedan od upravitelja. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu prije engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones donio je u XVII stoljeću u Englesku paladijski stil. Nastavite sa čitanjem →
„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.
Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.
Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?
Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.
Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.
Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.
Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).
Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.
Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.
Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.
To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.
Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“
Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.
Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.
Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.
Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen – mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.
Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.
Ljubav na levoj obali, serija fotografija holandskog umetnika Eda van der Elskena nastala je u Parizu između 1950. i 1954. godine, među francuskim studentima, boemima i džez muzičarima. Sjajno vreme za pokret egzistencijalista, predvođen Sartrom i Kamijem, ali i pokret situacionističke internacionale, predvođen Gi Deborom. U nastavku sledi odlomak iz teksta Beda studentskog života koji i pripada jednom od učesnika prethodno pomenutog intelektualnog pokreta posleratne Francuske. Sjajan preludij za proleće 1968.
Opšte je poznato da je student, uz popa i pandura, najprezrenije stvorenje u zemlji Francuskoj. Zbog svog akutnog ekonomskog siromaštva student je osuđen na određeni oblik preživljavanja. Ali, beskrajno samozadovoljan kao i u svemu drugom, on paradira tom bedom kao da je reč o nekom originalnom „životnom stilu“, praveći vrlinu od svoje odrpanosti i glumatajući boema.
„Boemština“ je u svakom slučaju daleko od toga da bude originalan odgovor na bilo šta, ali ideja da se može živeti uistinu boemskim životom bez potpunog i konačnog raskida sa univerzitetskim miljeom je prosto smešna. Ali, naš student-boem (a svim studentima se sviđa ideja da u njima kuca boemsko srce) uporno drži do te imitatorske i degradirane verzije nečega što je, u najboljem slučaju, samo osrednje lično rešenje.
Lakoća s kojom ga je moguće mobilisati za bilo koji cilj rečit je dokaz njegove stvarne impotencije.
Nekada davno univerziteti su imali određen prestiž; student istrajava u uverenju da je srećan što je dospeo na takvo mesto. Ali, došao je prekasno. Njegovo mehaničko, specijalizovano obrazovanje je duboko degradirano (u poređenju s ranijim opštim nivoom buržoaske kulture), baš kao i njegov lični intelektualni nivo: moderni ekonomski sistem zahteva masovnu proizvodnju neobrazovanih studenata nesposobnih za samostalno razmišljanje. Univerzitet je postao institucionalizovana organizacija neznanja. „Visoka kultura“ je degradirana na pokretnu traku za proizvodnju profesora koji su svi redom kreteni, a većina zreli samo za to da budu ismejani pred bilo kojom grupom srednjoškolaca. Ali, u svojoj mentalnoj menopauzi, student nije svestan toga; on nastavlja da s dužnim poštovanjem sluša svoje nadređene, svesno potiskujući svaki kritički impuls i potpuno se utapajući u mističnu iluziju uloge „studenta“ – nekoga ozbiljno posvećenog izučavanju ozbiljnihstvari – u nadi da će mu njegovi profesori na kraju otkriti krajnju tajnu sveta. Buduće revolucionarno društvo odbaciće svu larmu amfiteatara i kabineta kao puko verbalno zagađenje. Student je već sada samo loš vic.
Ceo tekst možete pročitati OVDE| Celokupnu seriju fotografija možete pogledati OVDE
Bodlerov genije, koji se hranio melanholijom, jeste alegorijski genije. S Bodlerom, Pariz po prvi put postaje tema lirske poezije. Ta poezija nije himna domovini; to je pre pogled alegoriste, koji se spušta na grad, pogled otuđene osobe. To je pogled flâneura, čiji način života, iza svog ublaženog oreola, još uvek uspeva da sakrije predstojeću ispraznost žitelja velikog grada. Flâneur se još uvek nalazi na pragu – kako metropole, tako i srednje klase. Ni jedna, niti druga, još uvek nemaju vlast nad njim. U bilo kojoj od njih on nije na svome. On traži utočište u gomili. Rani doprinosi fiziognomici gomile mogu se pronaći kod Engelsa i Poa. Gomila je veo kroz koji se poznati grad flâneuru ukazuje kao fantazmagorija – čas kao pejzaž, čas kao soba. Oboje postaju elementi robne kuće, koje i sâme koriste „flanerizam“ da bi prodale robu. Robne kuće su flâneurova poslednja promenada.
U liku flâneura, inteligencija zakoračuje na tržište – naizgled, samo zato da bi malo razgledala okolo, ali u stvari zato da bi pronašla kupca. U toj prelaznoj fazi, u kojoj inteligencija još uvek ima pokrovitelje, iako već počinje da se upoznaje s tržištem, ona poprima lik „boema“. Njenom nesigurnom ekonomskom položaju odgovara neizvesnost njene političke uloge. Ova druga najjasnije dolazi do izražaja kod profesionalnih zaverenika, koji bez izuzetka dolaze iz redova boemije. Njihova prva oblast delovanja je vojska; kasnije to postaje malograđanština, povremeno i proletarijat. Ipak, u pravim vođama proletarijata ta grupa vidi protivnike. Komunistički manifest označava kraj njihove političke egzistencije. Svoju snagu Bodlerova poezija crpe iz buntovničkog patosa te klase. On staje na stranu asocijalnog. Svoj jedini seksualni odnos ostvaruje s prostitutkom.
Do podzemlja se lako stiže.“ – Vergilije, „Eneida“
Jedinstvena crta Bodlerove poezije je to što se slika žene i slika smrti prepliću u trećoj: u slici Pariza. Pariz iz njegove poezije je potonuli grad: više podvodni, nego podzemni. Htonski elementi grada – njegovi topografske formacije, staro, napušteno korito Sene – očigledno su mu poslužili kao model. Ipak, u Bodlerovoj „smrću ispunjenoj (gradskoj) idili“, odlučujuću ulogu ima određeni društveni, moderni supstrat. Moderno je glavni naglasak u njegovoj poeziji. Kao splin, on razbija ideal („Spleen et idéal“; „Splin i ideal“, prvi deo zbirke Cveće zla, Les Fleurs de mal, 1857). Ali, upravo se modernitet, la modernité, stalno poziva na drevnu istoriju. Ovde se to dešava na osnovu dvosmislenosti svojstvene društvenim odnosima i proizvodima te epohe. Ta dvosmislenost dolazi do izražaja u predstavi o zastoju dijalektike, o zakazivanju njenih zakona. Taj zastoj je utopija, a takva slika o dijalektici, prema tome, slika sna. Tu sliku stvara roba kao takva: to je fetiš. Njen izraz su arkade, koje su kuća, ništa manje nego ulica. To je i slika prostitutke – prodavačice koja prodaje samu sebe.
Putovao sam da bih upoznao sopstvenu geografiju.“ – Beleška jednog ludaka, u Marcel Réja, L’Art chez les fous („Umetnost ludih“, Paris 1907), str. 131.
Poslednja pesma iz Cveća zla: „Putovanje“ (Le Voyage). „Smrti, kapetane stari, sidro gore!“ Poslednje flâneurovo putovanje: smrt. Njegovo odredište: novo. „Na dno Nepoznatog, da nađemo novo!“ Novo je kvalitet koji ne zavisi od upotrebne vrednosti robe. Njegov izvor je iluzorna pojavnost koja nepogrešivo pripada slikama kolektivnog nesvesnog. Novo je sâma suština one laže svesti čiji je moda neumorni agent. Ta prividnost novog se odražava, kao u ponovljenim odrazima ogledala, u prividnosti onoga što se večito ponavlja. Proizvod tog odraza je fantazmagorija „istorije civilizacije“, u kojoj se buržoazija potpuno prepušta uživanju u svojoj lažnoj svesti. Umetnost koja počinje da sumnja u svoju misiju i koja više nije „neodvojiva od… korisnosti“ (Baudelaire) mora od noviteta napraviti svoju najveću vrednost. Arbiter novarum rerum („sudija onoga što je novo“) takve umetnosti postaje snob. On je za umetnost isto što i kicoš za modu. Ako je u XVII alegorija postala kanon za dijalektičke slike, to u XIX veku postaje nouveauté („novitet“). Dnevna štampa ide u korak sa magasins de nouveautés. Štampa organizuje tržište duhovnih vrednosti, koje odmah beleži nagli rast. Nekonformisti se bune protiv vezivanja umetnosti za tržište. Protestuju pod parolom l’art pour l’art. („umetnost radi umetnosti“). Iz te parole nastaje pojam „totalnog umetničkog dela“ – Gesamtkunstwerk – koji će izolovati umetnost od razvoja tehnologije. Svečani obred kojim se slavi takva ideja o umetničkom delu, samo je još jedan ukrasni element zabave koja preobražava robu. Oba shvatanja nastoje da se apstrahuju (izdvoje) iz društvene egzistencije ljudskih bića. Bodler podleže vagnerovskoj obmani.
Prevod Aleksa Golijanin
Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45
PARIZ Kad sam došao u Pariz odmah sam shvatio da je zanimljivost toga grada u mogućnosti koju mi pruža da živim uz u pravom smislu dokone, besposlene ljude. Ja sam i sâm primer besposličara: nikad u životu nisam radio, nikad nisam imao neko zanimanje, osim jedanput, za vreme jedne godine u Rumuniji, kad sam predavao filozofiju u Brasovu. To je bilo nepodnošljivo. Zbog toga sam i došao u Pariz. U svojoj zemlji čovek mora nešto raditi, ali nije nužno da radite kad živite u inostranstvu. Imao sam sreću da sam više od četrdeset godina svoga života proživeo kao besposlen čovek i – kako da to kažem? – bez države. Ono što je zanimljivo u Parizu je, mislim, to da u njemu možete, da u njemu morate živeti kao potpuni stranac, tako da ne pripadate nekoj naciji nego samo jednom gradu. Osećam se na neki način Parižaninom, ali ne Francuzom – osobitno ne Francuzom.
Postoje dve knjige koje, za mene, predstavljaju, izražavaju Pariz. Ponajpre, Rilkeova knjiga „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“, a zatim prva knjiga Henrija Milera, „Rakova obratnica“, koja prikazuje drugačiji Pariz nego što je onaj Rilkeov, čak njegovu suprotnost, Pariz bordela, prostitutki i makroa, Pariz razvrata. I to je onaj Pariz koji sam ja upoznao: Pariz osamljenih ljudi i prostitutki.
Istinu govoreći, to isto sam već doživio u Rumuniji: život bordela bio je na Balkanu vrlo intenzivan. A jednako je bilo i u Parizu, barem pre rata. Kad sam došao ovamo, vodio sam duge razgovore s mnogima od tih dama. Početkom rata stanovao sam u jednom hotelu nedaleko od bulevara Saint Michel i tamo sam se sprijateljio s jednom prostitutkom, nekom starom gospođom sede kose. Postali smo jako dobri prijatelji; hoću reći: bila je prestara za mene. No, bila je neverovatna glumica, s izrazitim talentom za tragediju. Sretao sam je gotovo svake noći oko dva, tri sata ujutro, jer uvek sam se jako kasno vraćao u svoj hotel. Bilo je to početkom rata, 1940. godine – ili, zapravo ne, bilo je to pre rata, jer se za vreme rata nije moglo izlaziti posle ponoći. Šetali smo zajedno i ona mi je pripovedala o svom životu, ispričala mi je celi svoj život – a kako je o tome govorila, kakvim se rečima služila: bio sam opčinjen! Iz iskustava koja sam u životu imao s tom vrstom ljudi mnogo sam više naučio nego iz susreta s intelektualcima.
FRANCUSKI JEZIK Održavam vrlo kompleksan odnos s francuskim jezikom. Kad sam počeo pisati na francuskom, rekao sam sebi da to nije jezik za mene. Osećao sam se u njemu kao u luđačkoj košulji. Ali sad, poslednjih nekoliko godina, otkad francuski jezik tone, osećam se na neki način vezanim uz sudbinu tog propadajućeg jezika. Francuzi, rekao bih, nisu ravnodušni prema opadanju svoga jezika, ali ga prihvaćaju – ja ne. I što više svet bojkotuje francuski jezik, to mu se ja osećam bliži. Razlog je možda i u tome što sve što propada, što se raspada i nestaje ima za mene snažnu privlačnu moć. I ta izolacija francuskog me fascinira. Dodir s francuskim bio je za mene u početku beskrajno težak” U Rumuniji, svi su govorili francuski i druge jezike, a ja sam dolazio iz Transilvanije, gdje se govorio samo nemački ili mađarski. Tu promenu jezika shvatio sam vrlo ozbiljno, i sve što sam napisao na francuskom prerađivao sam i iznova pisao nekoliko puta, recimo, „Kratak pregled raspadanja“ prepravljao sam četiri puta. Za mene, bio je to zaista izazov, ta ideja da moram pisati kao Francuz, takmičiti se s Francuzima u upotrebi njihova jezika – možda pomalo luda ideja. Po svom temperamentu, trebao sam pre pisati na španjolskom, na mađarskom ili ruskom. Jer strogost francuskog jezika nespojiva je s mojim temperamentom. Ali upravo je to ono što mi se u njemu sviđa.
ŽENE Imam jednu zajedničku crtu sa Sartrom. Sartr je, nedugo pre svoje smrti, rekao da se uvek bolje slagao sa ženama nego s muškarcima. To je slučaj i sa mnom: dajem prednost ženama pred muškarcima. A znate li zašto? Zato što je žena neuravnoteženija od muškarca. Ona je biće beskrajno morbidnije i bolesnije od muškarca. Ona oseća stvari jače nego što ih može osetiti neki muškarac. Primetio sam da su žene obično bile bliže mom pisanju nego muškarci. Snažno me se dojmilo kad sam pročitao da je Sartre rekao da više voli razgovarati sa ženama nego s muškarcima.
Kad su me jednoga dana upitali kako sam mogao živeti a da nisam imao nikakvo „zanimanje“, odgovorio sam: „zato što sam bio makro“. To je, naravno, šala, ali iza te izjave skriva se i nešto istine. Za mene, „makro“ je jako univerzalan pojam. Hoću reći, kad neki pisac živi sa ženom koja se brine za život njih oboje, onda je taj pisac makro. Mnogi poštovani pisci koje poznajem u Parizuživeli su kao paraziti na račun svoje žene. U tom smislu, iako nikad nisam bio oženjen, i ja sam također bio makro.
RUMUNIJA Odvojio sam se od svojih korena. Ipak, i dalje me snažno privlače bogumili, ti balkanski manihejci, i njihova ideja da je rođenje katastrofa. Bilo je gotovo neizbežno da se tako, na nesvestan način, vratim svojim korenima. Ideja da svet nije stvorio Bog nego Sotona, jedan mali Sotona, Satanael, ta ideja oduvek me privlačila. Zato sam i napisao knjigu „Zli demijurg“, koja je bila pomalo nadahnuta bogumilskom teorijom. Držim značajnim da sam se tako u Parizu, nakon toliko godina, vratio svojoj prvoj domovini, duhovnom svetu Dunava. Karpata. Ideja jedne mistike pred-rođenja pripada tom svetu: Orijentu. Iako sam se želio osloboditi svojih korena, moji napori nisu, dakle, bili stvarno uspješni. Sve te ideje, maniheizam, pa i gnoza, ili barem jedna pomalo izrođena gnoza, poteču delom s Balkana. Čovek se ne oslobađa svoga porekla, svojih korena, svog početka. Mnogo sam pisao protiv svoje rodne zemlje. Na primer: tvrdio sam da je biti Rumun smešno, beznačajno, ali istodobno moram priznati da sam u životu veliki fatalist. A fatalizam je nacionalna religija u Rumuniji, svatko je tamo fatalist u svakodnevnom životu i uopšte u svemu. Dakle: čovek se ne može osloboditi samoga sebe.
PROTUREČJA Uvek sam živeo u proturečjima i nisam zbog toga nikad patio. Da sam bio sistematično stvorenje, bio bih morao lagati, jer bih morao naći neko rešenje. No, ne samo da sam prihvatio taj nerešivi karakter stvari, nego sam u njemu čak, moram reći, našao neku slast, slast nerešivog. Nikad nisam pokušavao izravnati, ujediniti ili, kako kažu, Francuzi, pomiriti nepomirljivo. Uvek sam primao proturečja onako kako su dolazila, kako u svom privatnom životu tako i u teorijskom. Nikad nisam imao cilj, nisam pokušavao doći ni do kakvog razultata. Mislim da, ni uopšteno ni kad je reč o sebi, ne može biti ni rezultata ni cilja. Sve je, ne bez smisla – te reči se pomalo grozim, nego bez nužnosti.
Normalno, da sam bio potpuno dosledan sâm sebi, ne bih smeo uopće ništa raditi. Budući da sam ipak nešto radio, proturečio sam sebi, živeo sam u proturečju. No, svaki je život, verujem, u osnovi osuđen na proturečje.
Hteo bih ispričati nešto pomalo glupo: kad odete na groblje – to je sasvim banalna stvar – i kad vidite da je neki prijatelj s kojim ste se još pre dva ili tri dana smejali nestao bez traga, kako nakon toga još možete graditi neki sistem? Za mene, to je nezamislivo! Jedan od mojih znananca, koga sam jako volio, jedan poljski Židov, vrlo simpatičan i zanimljiv čovek, s kojim sam se mnogo smejati o svemu – bio je inače mnogo veći nihilist od mene – ali pred njegovim grobom, za mene je to bilo, kako da kažem”? To je banalno, svi su ljudi doživeli taj osećaj. Ali kad se to prevede u filozofiju – kakav je zaključak? Zaključak je sledeći: čak je i nihilizam dogma. Sve je smešno, bez supstancije, čista fikcija. Eto zašto ja nisam nihilist, zato što je ništa još neki program. U osnovi, sve je bez važnosti. Ništa ne postoji drukčije nego površinski, sve je moguće, sve je drama.
Naravno, postoji ljubav – i ja sam se često pitao: kad smo sve prozreli, sve proniknuli, kako se još neko može zaljubiti u bilo što? Pa ipak, to se događa. To je čak ono što je u životu istinito i zanimljivo. Želio bih završiti ovo razmišljanje jednom optimističkom notom: život je stvarno zanimljiv i privlačan, zato što, iznad svega, nema nikakvog smisla. A u vezi s tim navodim uvek sledeći primjer: možete sumnjati apsolutno u sve, potvrditi se kao savršeni nihilist, a ipak se zaljubiti kao najveći idiot. Ta teorijska nemogućnost strasti, ali koju stvarni život neprestano izigrava, razlog je što život ima sigurnu, neospornu, neodoljivu draž. Patimo, smejemo se svojim patnjama, radimo što god hoćemo, ali to osnovno proturječje je na kraju možda ono zbog čega život još vredi truda da bude proživljen.
CINIZAM Nikad nisam pisao kao autor; verujte mi, ja ne tražim slavu, ne smatram sebe autorom i ne podnosim to ni od drugih. Nikad nisam bio nimalo promišljen i naprosto sam govorio ono što mi je prolazilo glavom. Na neki način, pokušavao sam demaskirati život, i zbog toga me smatraju cinikom. No, ako sam cinik u onome što pišem, uglavnom uopšte nisam, cinik u životu. Pa ipak, priznajem vriednost cinizma, kao taksonomijsko gledište.
Uvek sam govorio da treba pisati ono što u nekom trenutku doživljavamo kao istinu, čak i ono što ne bismo trebali reći, koliko god to mučno, beznačajno ili drsko bilo. Kad nešto pišem ili kad razmišljam ne postavljam nikakvu granicu izražavanju osećaja istine. Nikad, nikad nisam mislio na posledice. I nitko se nikad nije ubio zbog mene. Naprotiv, poznajem mnoge ljude koji mi kažu: zahvaljujući vama nisam počinio samoubojstvo. A ljudi koji pate od depresije, kad čitaju moje knjige, shvaćaju da mogu još dublje uroniti u svoju depresiju. Da kažem poput Kierkegaarda: depresija je jedan stadij na životnom putu. Nemam niti dojam da sam, ako mogu tako reći, napravio „negativnu“ karijeru. A, uostalom, znate, sve je na kraju krajeva svejedno, zar ne?
PESIMIZAM Za mene kažu da sam pesimist – to nije istina! Te školske kategorije su smešne. Ja tačno znam što je pesimizam. No, kao što ste upravo rekli: postoji bitna razlika između pesimizma kao sistema i svakidašnjeg iskustva pesimizma, koje se rađa naprosto iz činjenice da ste živo biće. Ne možete biti pesimist u životu, čim živite: to nema nikakvog smisla. Čovek ste poput drugih, i ja ovdje govorim o onome što sam doživio. Pokušao sam izneti apologiju skepticizma i također apologiju pesimizma, ali – to nije važno. Važno je ono što živimo, ono što pokušavamo, i kako to osećamo.
NIČE Niče je izvršio vrlo velik uticaj na mene u mojoj mladosti. No, danas se osjćam jako daleko od njega. Zašto? Zato što je on konstruirao svoju teoriju. Niče ima jedan ideal, jednu ideju o ljudima, o vrednosti, s obzirom na koju je pisao, oblikovao, razrađivao celo svoje delo. I tako se u meni postupno razvio dojam da je sve to pomalo lažno. Kao prorok ili analitičar – jer, čak i kad želi biti analitičar, on ostaje prorok – Niče hoće „doneti“ nešto apsolutno, stvoriti nešto, igrati neku ulogu u kulturi, itd. Zbog toga danas mogu s užitkom čitati samo njegova pisma, jer se u pismima pokazuje kao suprotnost onome što je u svojim spisima. U pismima vidimo Ničea onakvog kakav je zaista bio: jadan čovjek. I svi oni heroji, oni heroji mišljenja koji igraju neku ulogu u njegovim knjigama, sva ta velika iluzija pokazuje mi se tada lažnom. Iako je, razumije se, genijalan; Niče, na neki način, nije istinit. Za mene, pravi je Niče u pismima, u njima je uistinu on sâm. Zbog toga sam se udaljio od velikog dela njegova dela. Niče je sâm sebi dao jedan Weltanschauung, jedno shvatanje sveta. Nije se oslobodio svojih ideja i svojih projekata, ostao je ovisan o njima, rob svojih ideja. Za mene, on nije postao slobodan čovjek, barem ne u svojim knjigama. Možda malo preterujem; no, čini mi se da ima istine u tome što tvrdim. Niče je bio heroj moje mladosti, ali danas više nije: iako je genijalno zajedljiv i ciničan, za mene je sad previše juvenilan, previše prostodušan.
Niče nije izrazio svoje iskustvo života, on je uvek imao samo jednu misao u glavi: teba prevladati, prevladati, prevladati – to je u osnovi jako nemački. Možda je čak u tome osnovna zabluda Nemaca i nemačke misli: treba prevladati, treba konstruirati, treba graditi. To je razlog da je nemačka istorija besprimeran brodolom, katastrofa, jer Nemci su hteli graditi svoju istoriju. Nemcima nedostaje mudrosti; oni imaju genija, ali ni najmanje mudrosti. Oni ne žive ni istoriju ni sâm život: oni žele uvek i iznova graditi, podizati. A u filozofiji se to može učiniti samo posredstvom sistema. Da sve mora biti homogeno, to je, rekao bih, glup greh, mana. Nemci su previše sistematični, oni su eksperimentirali i izgradili su sebi jednu sistematičnu istoriju i izvukli su iz toga konsekvence. Nemci su uvek bili izvan života. Ima nešto nestvarno u celoj njemačkoj sudbini. Zbog toga su oni i tragičan narod, jer su Nemci postali strašno ozbiljni i nikad nisu uspeli naučiti smejati se sami sebi: ne postoji nemačka ironija. Nemci su pisali o ironiji, ali nikad se nisu sami u njoj okušali, ili je prakticirali – samo su o njoj govorili ili razmišljali na apstraktan način. I to je uzrok nemačkog brodoloma. Jer, na kraju, kad pomislimo da je nemački narod bio najgenijalniji u Europi, ili u svakom slučaju najdarovitiji, velik je poraz to da je takav narod mogao pasti tako nisko, gotovo besprimeran poraz; i to ne samo za vreme Drugog svetskog rata nego već za vreme Prvog rata. Nemačka istorija, nemački duh bili su na neki način s one strane, jer oboje su bili promišljani na suviše sistematičan način, bez mudrosti.
PREDNOST NESIGURNOSTI Razdelivši celo svoje bogatstvo, Wittgenstein se duhovno spasio. Znate, bilo mi je mnogo bolje, s duhovnog gledišta, živio sam intenzivnije, kad sam imao samo jedan mali kovčeg i celu godinu nosio samo dva odela, čak samo jedno. Danas – nisam bogat, plaćam sasvim mali porez, trošim vrlo malo, ali živim prilično dobro, mogu jesti šta hoću, putovati, itd. – ukratko, moj život je na neki način postao sigurniji. I to je bacilo tešku senu na mene – duhovne sene. Pre, živio sam u Parizu od danas do sutra, ali bio sam duhovno svežiji, također mlađi, i, ne treba ni reći: bio sam drugi čovek. Nikad nisam znao kakav će mi biti sutrašnji dan. Dvadeset pet godina živio sam u hotelima i uvek sam bio kao životinja, kao divlja zvijer. Sigurnost je neverojatna opasnost na duhovnom planu, kao što je savršeno zdravlje katastrofa za duh. Zato intelektualac, ili recimo pisac, mora zadržati osećaj da nema tla na koje se može odloniti. Ako se, naprotiv, počne smeštati i, kako da kažem, kućiti se, izgubljen je. Onda počinje stvarati delo ili postaje – ne znam – veliki pisac, „netko“. Ali sve je to jadno. Nesigurnost je apsolutna nužnost: pisac čiji život postaje siguran izgubljen je pisac.
ŠPANIJA Osećam, moram to reći, duboku ljubav prema Španiji, jedinoj zemlji doslovce opsednutoj mišlju o dekadenciji. I to već vrlo rano, nakon Conquiste, nakon slavne epohe, kraja osvajanjâ. Nakon toga usledila su dva, tri stoleća u kojima je prevladavala ideja dekadencije, koja je postala središnji pojam španjolske historiografije. To je razlog zašto sam osećao tako veliku slabost prema Španiji, zašto Španske ima za mene takvu privlačnu snagu. Pre rata, hteo sam otići u Španiju da bih slušao predavanje Ortege y Gasseta, i možda se tamo nastanio. Predao sam molbu za špansku stipendiju i čekao sam odgovor. Onda je izbio građanski rat, i moj je život krenuo postpuno drugim smerom. Možda bih, da nije bilo rata, postao Španjolac i proživio ostatak života u Španiji. Fascinira me da jedan tako izvanredan narod kao što su Španci ima tako snažnu svest o dekadenciji. Narodi koji su dopustili da im izmakne vlastita sudbina uvek su me silno privlačili. To je slučaj i s Nemcima. Nemci nisu imali istoriju kakvu su mogli zaslužiti. S jednim Bachom, Hegelom, Kantom ili pak Hölderlinom, Nemačka je trabala imati drugačiju istoriju. Ali ona je svoju istoriju promašila. Nemačka nije uspjela postati ono što je trebala biti. Ta patetična dimenzija istorije mi se sviđa. Engleska me nikad nije zanimala kao sudbina – ona nema nikakvu sudbinu, jednako kao, u osnovi, ni Francuska. Ali Nemačka je imala tu sudbinu: kao neki genij koji nije ostvarila.
HEIDEGGER Heidegger je previše verovao rečima. On nije rešavao probleme, on ih je samo prevladavao stvarajući reči. Smatram to krajnje nečasnim. Ne osporavam da je Heidegger bio genij, ali ja ga gledam i kao varalicu. Umesto da rešava pitanja, on se zadovoljio time da ih postavlja, da stvara reč, da premešta probleme, da na njih odgovara – kako bih rekao? Proizvodnjom vokabulara. Za mene, Heidegger je zaista bio previše naivan, iako istodobno lukav poput kakva seljaka. Bio je, usudio bih se reći, nesvesno beskrupulozan čovek.
AFORIZMI I ROMAN Sve što sam napisao je rezultat – aforizme ne pišem najpre kao aforizme: „napišem jednu stranicu“ zatim sve bacim i počnem iznova. Da biste napisali roman, morate izabrati detalje. Mene ne zanimajun detalji, ja idem odmah na zaključak. Kad bih pisao pozorišni komad, počeo bih ga od petog čina, jer od početka bilo čega ja već nazirem kraj. S takvim shvaćanjem stvari ne možete ni napisati knjigu, ni baviti se književnošću, ni, negovati bilo koji književni rod. Zato ja nisam pisac, ja sam „ne znam“ čovek fragmenta.
Sa Sioranom razgovarao Hans-Jürgen Heinrichs
Prevedeno iz časopisa “Magazine littéraire”, 1999.
Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
– Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.
Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
– Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);
Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.
Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše,
Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom
I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je upala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno
Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!
2.
Pariz je drugčiji, ali moja seta
Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.
Tako pred tim Luvrom progoni me slika:
Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve virepog sna! pa mislim na te,
Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!
Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova;
Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!
Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!
Preveo Nikola Bertolino
LABUD (Le Cygne)
Pesma je prvi put objavljena 22. januara 1860. u Ćaskanju.
Ovu pesmu Šarl Bodler uputio je Viktoru Igou u pismu od 7. decembra 1859. u kome, između ostalog kaže:
„Evo stihova koje sam napisao za vas i misleći na vas. Nemojte ih gledati strogim, već roditeljskim očima… Za mene je bilo važno da brzo iskažem kakve sve sugestije može da sadrži jedan događaj, jedna slika, i kako prizor životinje koja pati upućuje duh prema svim bićima koje volimo, koja su odsutna i koja pate…“
Igo mu je odgovorio pismom od 18. decembra 1859. godine:
„Kao i sve što činite, gospodine, vaš Labud predstavlja ideju. Kao i sve prave ideje, on ima dubinu. Taj Labud u prašini ima pod sobom više ambisa nego labud na bezmerno dubokoj vodi jezera Gob. Ti ambisi se naziru u vašim stihovima uostalom punim drhtaja i trzaja.“
Ova elegična pesma posvećena je izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. (To je vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza).
Zanimljivo je da je čitava pesma izgrađena od dva glavna elementa: viđenog prizora labuda na pločniku (uporediti sa Albatrosom!) i grčkog mita od Andromahi, tačnije Vergilijeve varijante ove priče (u trećoj knjizi Eneide, trojanska zarobljenica Andromaha, Hektorova udovica, postaje supruga Helenova; u čežnji za rodnim krajem ona jednom potoku daje ime Simois sećajući se reke iz svog zavičaja).
Strofa 7. – Aluzija na sledeći stih iz Ovidijevih Metamorfoza: „Dao je (tvorac) čoveku lice nebu okrenuto da bi pravo u njega gledati mogao (I, 85).
Strofe 11. i 12. – Zbog saosećanja sa patnjama poniženih i obespravljenih izraženog u ovim strofama, Savremena revija je odbila da štampa ovu Bodlerovu pesmu.
Tekst priredio i komentare napisao dr Radivoje Konstantinović.
Slika: Félix Bracquemond, nerealizovana naslovna strana zbirke „Cveće zla“.
Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „ Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.
Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra.. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je … i želim vam srećno putovanje…“
Sigurno je da ta knjižara nije bila samo utočište već i etapa mog života. Često bih se u njoj zadržala do samog zatvaranja. Pored polica sa knjigama postavili su nekakvu stolicu, zapravo poveće merdevine. Smeštala sam se tu, listala knjige i stripove. Pitala sam se da li primećuje moje prisustvo. On mi se, ne prekidajući čitanje, obraćao samo jednom istom rečenicom: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Mnogo posle toga neko me je uporno ubeđivao da je boja nečijeg glasa jedina stvar koju ne možemo upamtiti. Međutim, ja i danas u besanim noćima često čujem jedan glas sa pariskim naglaskom – naglaskom strmih ulica Monmartra – kako mi kaže: „Ima li ovde neki biser za vas?“ Ta rečenica nije izgubila ništa od svoje topline i tajanstvenosti.
Rashlađen, odmoren, išao je bez napora kejom uz Senu sve do Trga Alma, odakle se odvezao taksijem do Avenije Anri-Marten. Zapad je već goreo prigušenom, bakarnom vatrom, koja kao da je više nagoveštavala smiraj sunca nego letnje praskozorje. Ni pramen oblačka nije presecao nebeski svod, a ceo je Pariz bio natkriljen sumaglicom od mineralnih čestica, koja se zbog težine zaustavila lebdeći u zraku, te se činilo kao da će za koji trenutak planuti bojama požara, tamnim crvenilom usijanog gvožđa.
Pasja vrućina lišava svanuća u velikim gradovima i njihovoj okolini one ružičasto vlažne, cvetno ljubičaste i crveno-plave boje, koje prekrivaju prostor u kome biljke dišu u velikom mnoštvu.
Kad je Šeri okrenuo maleni ključ u bravi, u kući se ništa ne pokrenu. Popločani hol još je uvek mirisao po sinoćnoj večeri, a odsečene grane jasmina, u bokorima u belim vazama, koje su bile toliko visoke da se iza njih mogao sakriti čovek, ispunjavale su vazduh otrovom koji se nije mogao udisati. Siva nepoznata mačka šmugnu, zaustavi se na kratkoj aleji i hladno osmotri uljeza.
– Maco mala, dođi – pozva je Šeri tihim glasom.
Ne pomerivši se, mačka ga odmeri veoma drsko. Šeri se seti da nijedna životinja, ni pas, ni konj, ili mačka nikada nisu pokazivali ni najmanje simpatija prema njemu. Čuo je, kroz razdaljinu od petnaest godina, promukli Aldonzin glas koja je proricala: „Koga životinja ne voli, taj je proklet!“ Ali, pošto je mačka, sad već dobro razbuđena, počela da kotrlja ispred sebe mali zeleni kesten obema šapama, Šeri se nasmeši i pope u spavaću sobu.
Za prvu godinu osvojene slobode obećao sam sebi, kao poklon, Pariz. Taj neiscrpni grad poznavao sam površno sa manjih putovanja, i znao sam da čovek koji onde u mladosti proživi godinu dana nosi sa sobom kroz ceo život neuporedivo srećnu uspomenu. Nigde se s živahnim čulima ne oseća mladost tako identičnom sa atmosferom kao u tome gradu koji se daje svakome, a koji ipak niko sasvim ne sagleda do dna.
Znam vrlo dobro da taj blaženo krilati i poletni Pariz moje mladosti više ne postoji; možda mu nikada više neće biti vraćena ona čudesna srdačnost, otkako mu je najsurovija ruka na svetu nadmeno utisnula neizbrisivi žig. U času kada sam počeo da pišem ove redove baš su se zakotrljale nemačke armije, nemački tenkovi, poput sive mase termita, da u korenu unište božansku raznobojnost, blaženu vedrinu, sjaj i neprolazni cvet te harmonične tvorevine. A sada je gotovo; zastava sa kukastim krstom leprša na Ajfelovom tornju,crni jurišni odredi izazivački paradiraju preko Napoleonovog Champs Elysees, izdaleka i sam osećam kako se u kućama srca stežu, kako nekad tako dobrodušni građani gledaju uniženo kada u prisnim bistroima i kafeima zalupaju čizme osvajača. Teško da me je i jedna lična nesreća tako pogodila, tako potresla, tako ucvelila kao poniženje tog grada, koji je kao ni jedan drugi bio obdaren da usreći svakog ko mu se približi. Hoće li on biti u mogućnosti da još jednom opet daje generacijama, kao što davaše nama: najmudriju pouku, najčudesniji primer kako da se bude u isto vreme slobodan i produktivan, svakom otkriven, a uvek sve bogatiji tim lepim raspiništvom?
Znam ja, znam da nije Pariz sam koji danas pati; i ostala Evropa kroz decenije neće više biti kao što je bila pre Prvog svetskog rata. Odonda više nikad nije potpuno iščezla izvesna natmurenost sa nekada tako svetlog horizonta Evrope, gorčina i nepoverenje zemlje prema zemlji, čoveka prema čoveku, ostali su kao otrov koji nagriza osakaćeno telo. Ma koliko da je napretka na socijalnom i tehničkom polju donelo ovo četvrt stoleća između jednog i drugog svetskog rata, ipak u našem malom svetu Zapada nema posebice ni jedne nacije koja nije beskrajno mnogo izgubila od svoje volje za životom i od svoje prostosrdačnosti. Trebalo bi danima opisivati kako su ljudi Italije ranije, čak i u najsurovijem siromaštvu, bili neposredni i detinje vedri, kako su se smejali i pevali na svojim trotoarima rugajući se šaljivo na račun lošeg governo, dok sad moraju marširati natmureni, sa uvis izbačenim bradama i ozlovoljenim srcima. Može li se još zamisliti Austrija onako laka i labava u svojoj dobrodušnosti, onako puna pobožne vere u svoga carskog gospodara i u Boga koji mu je život učinio tako udobnim? Rusi, Nemci, Španci, svi, svi oni i ne znaju više koliko im je slobode i radosti iz srži najspostvenije duše iscedio odvratni bauk „države“. Svi narodi samo osećaju da im nad životima široko i teško visi neka neznana ruka. Mi, međutim, koji smo još poznavali svet individualne slobode, mi znamo i možemo posvedočiti da se Evropa nekad bezbrižno radovala kaleidoskopskoj igri svojih boja. I zgražavamo se koliko je naš svet, zahvaljujući svom samoubilačkom besnilu, sada senkom prekriven, smračen, porobljen i utamničen.
Ali ipak, nigde nije mogao čovek više blaženstva osećati naivnu a u isto vreme čudesno mudru bezbrižnost bitisanja nego u Parizu, gde se ona sjajno potvrđivala lepotom oblika, blagošću klime, bogatstvom i tradicijom. Svaki od nas mladih ljudi primao je u sebe deo te lakoće i dodavao joj na taj način svoj deo; Kinezi i Skandinavci, Španci i Grci, Brazilci i Kanađani, svako se na Seni osećao kod kuće. Za moranje se nije znalo, moglo se govoriti, misliti, smejati, grditi kako se htelo, svaki je živeo po svojoj volji, druževno ili usamljeno, rasipnički ili štedljivo, luksuzno ili boemski, bilo je prostora za svaku osobenost i staranja za svaku mogućnost. Bilo je tu sublimnih restorana sa svim mogućim kuhinjskim čarolijama i vrstama vina po dvesto ili tristo franaka, sa strašno skupim konjakom iz dana Marenga i Vaterloa; ali se moglo skoro isto tako raskošno jesti i cevčiti kod svakog marchand du vin za prvim ćoškom. U prepunim studentskim restoranima Quartier latin mogli ste da dobijete za nekoliko sua najukusnije poslastice pre ili posle sočnog bifteka, a uz to još crnog ili belog vina i kao motka dugačku veknu izvrsnog belog hleba. Svak se mogao oblačiti kako mu se htelo; studenti su šećkali po Boulevard Saint-Michel sa svojim koketnim barette, a rapini, slikari, isticahu se naročito širokim džinovskim pečurkama od šešira i romantičnim crnim somotskim jaknama, radnici su po najotmenijim bulevarima bezbrižno koračali u svojim plavim bluzama ili u košulji, dadilje u svojim bretonskim povezačama širokih nabora, krčmari u svojim plavim keceljama. Nije morao biti baš četrnaesti juli pa da nekoliko mladih parova počne plesati na ulici, a policajac bi se tome smejao: ta ulica pripada svakome! Niko se nije ni pred kim ustručavao; najlepše devojke nisu se stidele da sa kakvim kao ugalj crnim crncem ili kosookim Kinezom pođu ruku pod ruku u najbliži petit hotel – ko bi se u Parizu brinuo za takve, tek kasnije naduvane bauke, kao što su rasa, stalež, poreklo? Svak je išao, razgovarao, spavao sa onom ili onim ko mu se dopada, i nije se brinuo za druge ni koliko crno ispod nokta. Ah, trebalo je prethodno poznavati Berlin pa da se istinski zavoli Pariz, trebalo je doživeti dragovoljnu servilnost Nemačke sa njenom ćoškastom i do bola oštro izbrušenom staleškom svešću, po kojom oficirska žena ne može da opšti sa učiteljevom ženom, ova opet sa trgovkinjom, a ta već nikako sa ženom radnika. U Parizu je, međutim, u krvi još živo kolalo zaveštanje revolucije; radnik-proleter osećao se slobodnim i punovrednim građaninom isto tako kao njegov poslodavac, kelner u kafeu rukovao se kolegijalno sa natrakanim generalom, vredne, solidne, časne malograđanke ne bi se mrštile na prostitutku iz istoga hodnika, nego bi sa njome svakodnevno brbljale na stepeništu, a njihova deca bi još poklanjala cveća.
Ah, kako se lagodno živelo u Parizu, kako se dobro živelo, pogotovo ako je čovek bio mlad! Već i samo hodanje bez cilja pružalo je uživanja, a istovremeno i stalnu pouku, jer sve je stajalo na raspolaganju svakome – mogli ste ući kod bukinista i četvrt sata listati po knjigama a da trgovac ni jednom ne zagunđa niti zamumla. Mogli ste odlaziti u male galerije i podrobno sa uživanjem razgledati sve predmete u radnjama, mogli ste dangubiti na javnim predavanjima i brbljati po parkovima sa guvernantama; ako ste jednom pošli da švrljate, nije vam bilo lako da se zaustavite, ulica je čoveka vukla magnetskom snagom, pokazujući, kao kaleidoskop, neprestano nešto novo. Ako ste se umorili mogli ste sesti na terasu jedne od deset hiljada kafana i pisati pisma na hartiji koju su vam dali besplatno, i uz to slušati objašnjavanje uličnih prodavača o čitavom njihovom stovarištu drangulija i koještarija. Teško je bilo samo jedno: ostati kod kuće ili poći kući, pogotovo kad plane proleće, pa nad Senom zasija srebrnasta i meka svetlost, drveće po bulevarima počne da buja zelenilom, a svaka mlada devojka pridene kiticu ljubičica od jednog sua; ali zaista nije moralo biti baš proleće pa da čovek u Parizu bude dobro raspoložen.
U vreme kada sam ga ja upoznao, grad se još nije bio stopio u tako jedinstvenu celinu kao danas, zahvaljujući podzemnim železnicama i autobusima; još su saobraćajem uglavnom vladali golemi omnibusi koje su vukli teški znojni konji. Doći od Monmartra do Monparnasa, to je u ono vreme svakako predstavljalo malo putovanje, i ja sam s obzirom na štedljivost pariskog malograđanina smatrao da je sasvim verovatna legenda po kojoj još ima Parižana sa rive droit koji nikad nisu bili na rive gauche, i dece koja su se igrala jedino u Luksemburškom parku i nikad nisu videla Tiljerijsku baštu ili Monsoski park. Pravi građanin ili concierge ostajao je rado ches soi, u svome quartieru; unutar Velikog Pariza stvarao bi on za sebe svoj mali Pariz, pa je tako svaki arrondissement nosio i svoj jasni i čak provincijalni karakter.
Quartier latin me više nije privlačio. Onamo sam bio pojurio pravo sa stanice prilikom jedne ranije posete, kada mi je bilo dvaeset godina; već prve večeri sedeo sam u „Cafe Vachette“ i sa strahopoštovanjem zatražio da mi pokažu Verlenovo mesto i mramorni sto po kome je u pijanstvu uvek besno udarao svojim teškim štapom, da bi sebi osigurao respekta. Njemu u čast popiso sam, ja akolut-nealkoholičar, jednu čašu apsinta, iako mi taj zelenkasti napitak uopšte nije prijao, ali ja sam kao mlad čovek, pun strahopoštovanja, smatrao za dužnost da se u Quartier latin neizostavno pridržavam rituala francuskih lirskih pesnika; najradije bih se u ono vreme, iz osećanja stila, bio nastanio na petom spratu neke mansarde kod Sorbone, kako bih mogao verno doživeti „pravi“ štimung Latinskog kvarta onako kako sam ga poznavao iz knjiga. Sa dvadeset pet godina, međutim, nisam više imao tako naivno-romantična osećanja, studentski kvart izgledaše mi odveć internacionalan, odviše nepariski. A pre svega, svoj quartier nisam više hteo da biram po literarnim reminiscencijama, nego tako da svoj posao obavljam što je moguće bolje.
Koliko sam u to vreme lutao ulicama, koliko video, koliko tražio u svojoj nestrpljivosti! Jer ja sam u stvari hteo da doživim ne samo Pariz 1904; tražio sam čulima, tražio srcem i Pariz Anrija IV i Luja XIV, i Napoleona i Revolucije, Priz Retifa de la Bretona i Balzaka, Zole i Šarla-Luja Filipa, sa svim njegovim ulicama, likovima i zbivanjima. Tu sam osećao uvreljivo, kao uvek u Francuskoj, koliko jedna književnost, ako je velika i orjentisana na istinitost, može svom narodu da vrati snage koje ga ovekovečuju, jer ja sam se u stvari, posredstvom prikazivačke umetnosti pesnika, romansjera, istoričara, istraživača običaja, unapred duhovno srodio sa svima stvarima u Parizu još pre nego što sam ih video sopstvenim očima. On je samo oživljavao u susretima, fizičko gledanje se pretvorilo u stvari u prepoznavanje, u onu nasladu grčkog „anagnozisa“ što ga Aristotel slavi kao najveće i najtajanstvenije među umetničkim uživanjima. Ali ipak: ni jedan narod niti grad nećete u njegovoj krajnjoj i najskrivenijoj biti nikad upoznati kroz knjige, pa čak ni u vrednom švrljanju, već uvek samo posredstvom njegovih najboljih ljudi. Jedino duhvno prijateljstvo sa živima omogućiće uvid u stvarne povezanosti između naroda i zemlje; svako posmatranje spolja ostaće neprava i prebrzo stovrena slika.
Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom
od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka
od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje
najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih
RAŠTIMOVANI KLAVIR
avenijom crnih šuma prođe
jedna opatica
na biciklu jedan se policajac krsti
pred katedralom od čipaka jedna starica što nudi ljubav
za svega trideset franaka
plus soba u jednoj radnji na uglu
prodaju tople pidžame
i žvakaće gume
za pse jedan pijani mornar
u zagrljaju ulice u jednoj se kafani toče
kakao i gorki likeri
jedan visoki kongoanac
što lici na kengura
umire javno
od nostalgije
oči jedne mlade konobarice
u kafani italija
podsećaju na oči modiljanijevih
žena
jedan se pijani nemac seća
poljkinje marije kazinske
koju je ljubio
1943
s jednom rukom
na pištolju
s drugom na levoj sisi
jedan me raštimovani
klavir
podseća na luku spasa
u parizu
gde sam plakao jedne večeri
gledajući ljubavni par
kako se grli
Strazbur, decembar 1962.
BIOGRAFIJA
Divna je pijanica bio Eduard Kon.
Imao je naočari od sjajnih prizama i kroz njih je gledao u svijet kao kroz dugu.
Djetetom još morao je u školi i da mokri posle svih jer je bio obrezan.
Volio je nekad pekarevu kći i bio pomalo srećan.
Kada je ona doznala da je obrezan, učini joj se da ne bi mogla s njim da podijeli postelju.
Otada je volio da zadjene platu za gudalo čardaša i da se ljubi s Ciganima.
Zatim je – radi utjehe – dozvolio Deliriju, i ona ga je uzela u iskren zagrljaj.
Vjetar mu je razvijao pepeo kroz vitki dimnjak krematorijuma, visoko, visoko… sve do duge.
JESEN
počinju bračne svečanosti
ljubavni krici detlića liče
na udaranje po bubnju
umetnost sviđanja je beskrajno raznolika
divlje se patke zaručuju
u novembru
događa se tako
da se jata putnika
doletelih čak iz rusije
nađu sa starosedeocima na istim
jezerima na il-de-fransu
i tada dolazi do velikih ljubavi
praćenih tragedijama
i ogovaranjem
SVETLOSTI VELEGRADA
Jedan je crveni tramvaj napravio dva-tri usijana kruga i onda je odleteo u reku kao opušak bačen s mosta.
Jedna džez-truba telali početak policijskog časa. Prostitutke obezglavljeno jure u skloništa.
Jedan pas skitnica silazi u pisoar. Gluvonema prostitutka laje na mesec. Jedna žena u crnini vodi lagano jednog belca na klanicu.
Jedan zalutali dečak spava na raskrsnici ispod semafora.
Ljudi s belim kukuljučama cede iz jedne goleme tube crne gliste imalina i razvlače ih po požutelim zubima ulica. Kaldrmom plove jata papirnih lađa i parčad krvave binde. Sa drveća venu mrtvački plakati.
Jedan žuti kamionet zastaje pred porodilištem, iz njega iznose male bele kovčege. Jedan drugi zastaje pred kafanom, iznose iz njega đulad i vraćaju zelene ispaljene čaure.
Izlaze slepe somnambulne žene iz barova i odlaze na mesec.
Jedna je kokoška snela jaje na klupi u parku. Jedan pevac izlazi iz suknje zaspale žene i aplaudira. Žena, uplašena pevanjem petla, abortira u jarku jednog krupnog plavog dečaka. Jedan taksi-šofer mu pupčanu vrpcu preseca i odlazi.
Jedan sivi golub, zaplašen plačem detinjim, pada sa krova na pločnik. Žudno pije iz lokve. Tragom njegovog kljuna niču crveni lokvanji.Žena kupa dete u lokvi i baca ga radosno uvis. Jedna probuđena starica preti iza stakla krezubim vilicama. Na trećem spratu se naglo otvori jedan prozor i izlete par belih golubova.
1959.
Izvor: Danilo Kiš, Pesme i prepevi, Prosveta, Beograd, 2003.
Ako drago ime Rajnera Marije Rilkea, premda je on nemački pesnik, ispisujem na stranicu pariskih dana, činim to stoga što sam se u Parizu s njim sastajao najčešće i najbolje, i što njegov lik vidim uvek, kao na starim slikama, kako se ističe na pozadini toga grada koji je voleo kao ni jedan drugi. Setim li se danas njega i onih ostalih majstora reči koja kao da je iskovana u delu prečiste zlatarske veštine, setim li se tih uvažavanih imena koja su nad mojom mladošću svetlela poput nedostižnih sazvežđa, onda mi se neodoljivo nameće setno pitanje: hoće li u naše sadašnje vreme nemira i opšte pometenosti ikad još biti mogućni tako čisti i samo lirskim slikama obraćeni pesnici?
Jedan je, eto, bio u Nemačkoj, a jedan u Francuskoj, jedan u Italiji, a opet svi u istoj otadžbini, jer živeli su jedino u pesmi, i time što su sa strogim odricanjem izbegavali sve efemerno, oni su, stvarajući umetnička dela, i svoj sopstveni život oblikovali u umetničko delo. Uvek mi se čini čudesnim što smo mi u mladosti među sobom imali takve pesnike bez mrlje i mane. Ja ne znam koliko još danas znače svi ti pesnici, Valeri, Verharen, Rilke, Paskoli, Fransis Žam, koliko oni vrede jednoj generaciji u čijim je ušima godinama, mesto te krhke muzike, tutnjalo klepetavo vodenično kolo propagande, a dva puta grmljavina topova.
Od svih njih možda niko nije živeo tiše, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. Ali to nije bila nikakva namerna, nikakva forsirana ili popovski drapirana usamljenost, kakvu je na primer Štefan George celebrirao u Nemačkoj; tišina je u neku ruku rasla oko njega, kud bi god išao i gde bi se god nalazio. Pošto je izbegavao svaku buku, pa čak i svoju slavu – taj „zbir svih nesporazuma što se skupe oko jednog imena“, kako je jednom lepo rekao – juriš sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime, a nikad njegovu ličnost. Rilkea je bilo teško pronaći. Nije imao kuće ni adrese gde bi se mogao potražiti, nije imao doma ni stalnog stana, ni službe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju će se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dušu predstavljala je tegobu već i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret sa njim uvek bio posledica slučaja. Stojeći, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, čovek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smešak. Tek potom bi poznao njegove plave oči, koje su, kad nekog pogledaju, svojim unutrašnjim zračenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali baš ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bića. Mogle su proći hiljade ljudi pored tog mladog čoveka sa pomalo melanholično obešenim plavim brkovima i s ponešto slovenskim ni jednom crtom naročite pažnje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvećih našeg stoleća; tek u bližem ophođenju otkrivala se njegova izuzetnost: neobična uzdržljivost njegovog bića. Beše mu svojstven jedan neopisivo tih način dolaženja i govora. Kad bi ušao u sobu u kojoj je okupljeno neko društvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva ko primetio. Sedeo bi tada tiho slušajući, ponekad nehotice dizao čelo čim bi mu se učinilo zanimljivim, a ako bi sam počeo govoritti, onda uvek bez afekcije ili strsnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao što mati priča basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slušati kako se u njemu i najravnodušnija tema oblikuje u nešto slikovito i značajno. Ali tek što bi osetio da je u jednom širem krugu postao centar pažnje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje ćutljivo, pažljivo osluškivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tišine; čak i kada se smejao, činio je to jednim tek samo nagoveštenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i ništa mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osećanja. „Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi što svoja osećanja bljuju kao krv“, kazao mi je jednom, „i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“ Ne manje nego za odmerenošću u ponašanju, on je imao upravo fizičku potrebu za redom, čistoćom i tišinom; satima bi stajao smeten posle vožnje u prepunom tramvaju ili sedenja u bučnom lokalu. Nije podnosio ništa vulgarno, i premda je živeo u skučenim prilikama, odevanje mu je uvek predstavljalo sumu brižljivosti, čistoće i ukusa. I ono je bilo jedno promišljeno, poezijom prožeto umetničko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim ličnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovršenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najličnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put – moju pomoć je s pravom odbio kao nenadležnu – kako pakuje kofer. Ličilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usađivan je gotovo nežno u brižljivo prišteđeni prostor; bio bih se osećao prestupnikom da sam tu na cvet nalik hrpu razorio svojom rukom koja bi pokušala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne smao što je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brižljivo, na najlepšoj haritiji, da je svaki red prema drugome stojao u istoj visini kao da je meren santimetrom; čak i za najnevažnije pismo birao bi odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, čisto i okruglo do samog marga. Nikada, ni u najužurbanijem saopštenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevučenu reč, nego bi uvek, čim mu se koja rečenica ili izraz ne učine potpunim, s veličanstvenom strpljivošću ispisivao čitavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nešto što nije potpuno savršeno.
U šest objavljenih svezaka njegovih pisama nećete gotovo nikad naići na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle školskih doina jedva da je iko kod njega stekao pravo na ono bratski prisno „ti“. Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnošljivo da bilo koga ili bilo šta pusti odviše blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizičku nelagodnost. Ženama se u razgovoru lakše davao. Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu je postajao znatno slobodniji. Plašljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu što širi sva srca, delovao daleko ajneuzdržljivije, možda i stoga što se ovde još nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osećao slobodniji i srećniji. Posetio sam ga onde u dvema različitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuća u kojoj bi se on mogao odomaćiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bučnim susedima, već radnije kakva stara, makar i manje udobna, a što se tiče unutrašnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnošću za uređivanjeznao smesta tako udesiti da bude smišljeno i da odgovara njegovom biću. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili čanku blistalo cveće, što su mu ga možda žene poklonile, ili ga je možda sam s ljubavlju doneo kući. Uvek su sa zida svetlile knjige, lepo povezane ili brižljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne životinje. Olovke i pera ležahu na pisaćem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poređani u čist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolički krst, koji su ga, čini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj ćeliji pomalo religiozan karakter, iako njegova pobožnost nije bila vezana za određenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osećalo se da ju je on brižljivo odabrao i nežno čuvao. Ako ste mu pozajmili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznički dar prevezanu šarenom vrpcom; još se sećam kako mi je, kao dragocen poklon, doneo u stan rukopis Melodije o ljubavi i smrti, i još danas čuvam omot koji ga je pokrivao.
Ali najlepše je bilo šetati sa Rilkeompo Parizu, jer to je značilo videti i najneupadljiviju stvar u njenom punom značaju i sa takoreći prosvetljenim očima; primećivao je svaku sitnicu, i čak je imena firmi, ako mu se činilo da zvuče ritmično, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, beše njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uočio.
Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom* tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara
Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara
Nemoj da zaboraviš
Tu mudru kišu radosnicu
Na tvom srećnom licu
I nad ovim srećnim gradom
I nad morem i nad valom
Nad arsenalom
I nad lađom sa ostrva Uesan
O Barbara
Rat je gadna svinjarija
A s tobom šta je sada
Pod tom kišom od gvožđa
Od čelične vatre od krvi od jada
A taj što te grlio tada
Zaljubljeno
Da li je umro nestao il je možda živ
O Barbara
Pljušti nad Brestom bez prestanka
Kao što je pljuštalo tada
Al to više nisu one iste kiše
Ove kiše poput zadušnica bruje
Ovo nisu ni oluje
Gvožđa, čelika, krvi:
Jednostavno samo oblaci sa visine
Koji crkavaju ovde kao psine
Plove tako niz morske struje
S maticom u pravcu Bresta
Da istrunu negde daleko
Daleko od Bresta
Od kojeg ne osta ništa
Koji i sam nesta
Prevod: Danilo Kiš
Ova veroavtno najpoznatija Preverova pesma nastala je kao evokacija na Brest (brodogradilište, vojna i trgovačka luka na krajnjem severozapadu francuske obale), koji je među francuskim gradovima tokom Drugog svetskog rata doživeo možda najtežu sudbinu. Kako je Brest za vreme rata 1940-1944. bio značajna baza nemačkih podmornica , tokom mnogih bombardovanja sravnjen je sa zemljom.
Izvor: Žak Prever, „Neke stvari i ostalo“, priredio i preveo Miroslav Karaulac, BIGZ, Beograd, 1985.
Године 1910. виђала сам га врло ријетко, само неколико пута. Па ипак ми је цијеле зиме писао. То да је писао стихове, није ми рекао.
Како ја данас схваћам, њега је највише зачудила моја способност погађања мисли, виђења туђих снова и остале глупости на које су се моји знанци одавно привикнули.
Вјеројатно нисмо обоје схваћали једну битну ствар: све што се догађало било је за нас двоје претповијешћу наших живота: његовог врло кратког, мога – врло дугога.
Дах умјетности још није опрљио, није преобразио та два бића, то је могао бити свијетли, лаки час пред зору.
Али будућност која, као што је познато, баца своју сјену давно прије него што дође, куцала је на прозор, скривала се иза фењера, пресијецала снове и плашила страшним бодлеровским Паризом, који се притајио негдје близу.
И све божанско у Модиљанију само је искрило кроз некакав мрак. Он је имао главу Антиноја и очи са златним искрама – он није био налик ни на кога на свијету. Његов глас ми је остао заувијек у сјећању.
Знала сам га као јадника – није било јасно од чега живи. Као умјетник тада није имао ни сјене признања.
Он се уопће није жалио ни на посве очиту биједу, ни на такође очито непризнавање. Само једанпут у 1911. години је рекао да му је прошле зиме било тако лоше да чак није могао ни мислити о себи најдражем.
Чинио ми се као окружен чврстим прстеном усамљености. Не сјећам се да се икоме клањао у Луксембуршком врту или у Латинској четврти, гдје су се сви мање или више међусобно познавали. Ја нисам од њега чула име ни једнога знанца, пријатеља или умјетника и нисам чула од њега ни једне шале. Никад га нисам видјела пијана, нити је икад мирисао на вино.
Очито је почео пити касније, али хашиш је већ некако фигурирао у његовим причама.
Животну пријатељицу, познату, тада није имао. Он никад није причао причице о будућој заљубљености (што, ето, сви чине).
Са мном није говорио ни о чему земаљском. Био је пристојан, али то није било посљедица кућног одгоја него узвишености његова духа.
У то вријеме се занимао кипарством; радио је у дворишту поред атељеа (у пустом кутку чуло се само лупање његовога батића) у обличју радника. Зидови његова атељеа били су прекривени портретима невјероватне дужине (како ми се данас чини – од пода до стропа).
У то вријеме Модиглиани је сањао о Египту. Водио ме је у Лувр видјети Египатски одјел, увјеравао ме да је све остало недостојно пажње.
Цртао је моју главу с украсима египатских царица и плесачица и чинило се да је посве занесен великом умјетношћу Египта.
Очито је Египат био његовим посљедњим заносом.
Водио ме је гледати стари Париз иза Пантеона ноћу при мјесечини.
Добро је знао град али смо ипак једанпут залутали.
Он ми је показао прави Париз.
По киши (у Паризу често пада киша) је ишао с големим врло старим црним кишобраном. Некад смо сједили под тим кишобраном на клупици у Луксембуршком парку, падала је топла, љетна киша, а ми смо углас читали Верлена, којег смо знали напамет, и радовали се што памтимо исте ствари.
Верлен је у Луксембуршком парку постојао само у облику споменика који је био откривен управо те године.
Једанпут смо се криво договорили па га нисам затекла дома него сам одлучила причекати неколико минута. Имала сам у рукама букет црвених ружа. Прозор под затвореним вратима атељеа био је отворен. Будући да нисам имала што чинити, почела сам бацати у атеље цвијеће. Не дочекавши га, отишла сам.
Кад смо се срели, он се чудио како сам могла ући у затворену собу, кад је кључ био код њега. Објаснила сам му што се догодило. „Не може бити – тако је лијепо лежало“.
Он је волио ноћима лутати по Паризу и често сам, чувши његове кораке у сањивој тишини улице, прилазила прозору и кроза жалузине пратила његову сјену под мојим прозорима.
То што је тада био Париз већ почетком двадесетих година звало се стари Париз или предратни Париз.
Ида Рубенштајн је плесала Салому, стварала се раскошна традиција дјагиљевског руског балета (Стравински, Нижински, Павлова, Карсавина, Бакст).
Данас знадемо да судбина Стравинског није остала прикована за десете године, да је његово стваралаштво постало највишим глазбеним изразом духа двадесетог стољећа. Тада то још нисмо знали.
Двадесетог липња 1910. године била је постављена Жар птица а 13. липња 1911. године Фокин је поставио код Дјагиљева Петрушку.
Прокоп нових булевара по живом тијелу Париза (описао Зола) још није био посве завршен.
Ја сам већ тада схваћала да је паришко сликарство појело француску поезију.
Католичка црква канонизирала је Јованку Орлеанку.
Талијански радник је украо Леонардову Ђоконду да је врати у своју домовину и ја сам (већ у Русији) мислила да сам је посљедња видјела.
Модиљани је веома жалио што не схваћа моје стихове и сумњао је да се у њима крију некаква чудеса, а то су само били први плахи покушаји (нпр. у „Аполону“ 1911. године).
Над аполоновским сликарством („Свијет умјетности“) Модиљани се отворено изругивао.
Зачудило ме је то кад је Модиљани оцијенио лијепим једнога посве ружног човјека и био врло упоран у томе. Ја сам већ тада помислила: он сигурно види све друкчије него ми.
У сваком случају, то што у Паризу зову модом, украшујући ту ријеч раскошним епитетима, Модиљани уопће није примјећивао.
Он ме није цртао у природи, него код себе дома – даровао ми је те цртеже.
Било их је шеснаест. Молио ме је да их урамим и поставим у својој царскоселској соби. Они су страдали у царскоселској кући у првим годинама револуције.
Најчешће смо причали о стиховима. Обоје смо знали пуно француских стихова: Верлена, Малармеа, Бодлера.
Затим сам срела умјетника – Александра Тишлера, који је такође као Модиљани волио и памтио стихове. То је таква ријеткост међу сликарима!
Дантеа ми никада није читао. Може бити зато што ја тада још нисам знала талијански.
Рекао је да су га занимали пилоти али када се једанпут с једним упознао, разочарао се: показало се да су напросто спорташи (што је очекивао?).
У то вријеме рани, лагани и, како је свакоме познато, налик на полице за књиге, зракоплови су кружили над мојим смеђим и искривљеним вршњаком (1889) – Ајфеловим торњем.
Чинио ми се да је налик на гигантски свијећњак, заборављени великан у пријестоници патуљака.
Около је славио побједнички кубизам, који је био стран Модиљанију.
Марк Шагал је већ довезао у Париз свој чаробни Витебск, а по паришким булеварима се шетала у облику непознатог младог човјека још неизишла звијезда – Чарли Чаплин. „Велики нијеми“ (како су тада звали кино) још је красно шутио.
„А далеко на сјеверу“, у Русији су умрли Лав Толстој, Врубељ, Вера Комисаржевска; симболисти су објавили да су у кризи, а Александар Блок је пророковао:
О кад бисти знали дјецо ви
хладноћу и мрак будућих дана
Три кита на којима се до данас њише двадесето стољеће – Пруст, Џојс и Кафка – још нису постојали као митови, иако су били живи као људи.
У сљедећим годинама када сам, увјерена да се такав човјек мора прославити, питала за Модиљанија све који долазе из Париза, одговор је увијек био један исти: „Не знамо, нисмо чули!“, ни Б. Анреп (познати мозаицист) ни Н. Алтман, који је тих година, 1914. до 1915, сликао мој портрет.
Само га је једанпут Н. С. Гумиљов назвао „пијано чудовиште“, или нешто у том смислу, и рекао да су се у Паризу посвађали због тога што је Гумиљов у некаквом друштву говорио руски, а Модиглиани се бунио…
Jacques-Emile Blanche, „Portret Marsela Prusta“, 1892.
Dela savremenika: Anri de Tuluz-Lotrek, „
Dela savremenika: Edvard Munk, „Krik“, 1893.
Prustovo doba – Belle Epoque 
![1[1]](https://anaarpartblog.files.wordpress.com/2015/02/11.jpg)
![2[1]](https://anaarpartblog.files.wordpress.com/2015/02/21.jpg)
