Edit Pjaf mi je oduvek delovala kao osoba koja nije volela svoj rođendan.
Iako ne delim stav mnogih koje poznajem povodom dana svog rođenja kao najgoreg dana u godini, mislim da u takvom stavu ima mnogo potencijala za razumevanje nečije ličnosti. To je kao sa izgriženim noktima: forma je neprivlačna ali je simbolična. Značenja su skrivena iza neprijemčivih oblika.
Jun 2007, sparno veče. Nemogućnost da se povežem sa bliskim ljudima učinila je da se osetim loše. Vrućina je samo dodatno taložila nelagodu koju sam tih dana osećala. Nepodnošljiva sparina razlagala je Vreme, sporost njegovog proticanja još intenzivnije doprinosila je taštini koju sam svuda oko sebe učitavala. Morala sam da se pokrenem, da upotpunim nekim sadržajem besprizornost večeri, neobjašnjiv nalet melanholičnog raspoloženja. Odlučila sam da odem u bioskop – sama.
Mala sala bioskopa Takvud bila je potpuno prazna kada sam ušla u nju, pet minuta pre početka filma. Nedugo po mom ulasku, u salu je kročila dugokosa plava devojka i sela na prvu stolicu poslednjeg reda. Odmah za njom, žurnim korakom u salu je ušao mršav mladić sa okruglim naočarima i zelenom majicom. Pre potpunog gašenja svetla stalno se okretao. Bila sam na ivici da izađem, da odem, da pešačim do kuće, da zakucam nekom nenajavljena na vrata.
Svetlo se ugasilo, film je počeo. Te večeri Edit Pjaf i ja smo se zvanično upoznale. Film La Vie en rose ostavio je snažan utisak na mene, ali prvenstveno kao film, kao orginalan stvaralački postupak, pre nego kao živopisni prenosilac jedne uzbudljive i tragične životne priče. Moj utisak bila je montaža, bila je gluma, bio je sam rediteljski postupak.
Ovaj događaj bio je preludij za moje upoznavanje ove umetnice. Nekoliko dana po tom događaju oduševljeno sam prenosila svoje utiske prijateljici koju sam upoznala u jednoj plesnoj školi. Zajedno smo delile oduševljenje prema Leni Rifenštal i Majakovskom a, evo, sad i prema Edit Pjaf. Sledeći put kada smo se srele donela mi je na poklon taj film.
Maj 2008, Pariz. U prodavnici specijalno opremljenoj za turistička iživljavanja u vidu trošenja novca vladala je neopisiva kakofonija, prava vavilonska pometnja. Mnoštvo jezika, nemogućnost sporazumevanja, gaženje, fotografisanje, šarenilo, sve to odvajalo je pogled od onog što bi trebalo da je, zapravo, u našem fokusu – Dom invalida. Vođena neobjašnjivim hirom, krajnje iracionalnim impulsom, kupila sam set od pet originalnih albuma Edit Pjaf. Već pri dolasku u sobu odložila sam ih u kofer. Po dolasku u Beograd melanholično raspoloženje koje uvek osećam po povratku sa nekog putovanja, a i zbog snažnog vizuelnog prelaza, nije mi omogućavalo da se posvetim bilo kakvoj aktivnosti. Albumi su ostali neraspakovani.
Prošlo je nekoliko nedelja dok nisam počela da preslušavam album po album, pesmu po pesmu. Edit Pjaf postala je za mene nešto neprocenjivo – sećanje zauvek sačuvano u zvuku, kao dobri duh u boci. Ona je najbolje definisala moju misao o Parizu, bila je savršena evokacija i apsolutna mogućnost za prekoračenje prostornih granica (uz Preverovu poeziju i Desnoove fotografije tih dana). Njena muzika, i pre toga, faze prepoznavanja njene ličnosti, za mene su, u stvari, postali način da obuhvatim prošlost, kao da držim ovalno ogledalo u ruci, i kroz sećanje na tih nekoliko pariskih dana doživim ju potpunije. Kasnije, proleća 2009, godinu dana po povratka iz Pariza, čitajući U taraganju za minulim vremenom Marsela Prusta, roman koji je izvršio neverovatan formativni uticaj na mene, otkrila sam da je takav odnos muzike i sećanja kakav sam imala tih dana zapravo konstanta, da je muzika podjednako evokativna kao i mirisi i graditeljski princip naše stvarnosti. Stvarnosti koju sami za sebe izaberemo. Jer, ja sam oduvek verovala u eskapističku moć umetnosti.
Prazne bioskopske sale Edvarda Hopera u ovom slučaju nisu tek ilustracija ličnog doživljaja. One su umetnički osvedočena ljudska konstanta da se bude paradoksalan – sam, sa težnjom da se ne bude sam; skriven, sa težnjom da se bude otkriven. To je bioskop, to je kult odlaska u taj magični prostor.
Hiljadama godina stvaranje i posmatranje umetnosti bili su deo kolektivnog iskustva. Koliko god sa ove distance to delovalo neprivlačno, jer smo mi navikli na individualnost kreativnog i posmatralačkog čina, dokazi za ove tvrdnje poznati su antropolozima i istoričarima umetnosti odavno.
Ples, muzika, pozorište, poezija i slikarstvo bili su nerazdvojni u nastajanju i izvođenju, bili su deo rituala, religijskog ili magijskog kulta. Ljudi koji su stvarali, a kasnije i posmatrali crteže bikova ili otiske dlanova u dubinama pećina, činili su to zajedno; poezija, koja se prvo vezuje za usmenu a ne pisanu tradiciju, bila je rezultat kolektivne imaginacije i verovanja. Otuda je sasvim moguća Šelingova tvrdnja da su mitovi naša prva poezija.
Tendencija da se umetničko delo stvara odvojeno od zajednice i njenih religijsko-magijskih postulata novijeg je datuma. Isto važi i za doživljaj umetničkog dela. I danas, iako ne svesno i sa jasno definisanom namerom umetnika, umetnička praksa, i delo kao njen završni rezultat, u bliskoj su vezi sa duhom zajednice i prilikama u kojima nastaju.
Tehnička i naučna dostignuća doprinela su stvaranju novih umetnosti kao što su fotografija i film ali su i unapredila recepciju već postojećih umetnosti, književnosti, posredstvom Gutembergove štamparske mašine, i muzike, posredstvom izuma radija i gramofona. Naročito se film vezuje za kolektivno iskustvo. Gledanje filmova evocira povratak tamnim dubinama pećine. U prošlosti bi se članovi zajednice okupili i posmatrali predstavu, smenjujuće slike kolektivnih fantazmagorija koje su do nas doprle u formi crteža, stihova i mitova.
Sve do kraja 19. veka slušanje muzike bilo je deo javnog života. Retke su bile prilike kada se muzika mogla slušati privatno. Koncerti kamerne muzike, nalik onom u filmu Sofije Kopole o Mariji Antoaneti, bili su mogućnost povlašćenih. Niko nije mogao izvođenja kompozicija slušati kod kuće, bilo je potrebno otići na koncert. Isto je važilo i za film, bilo je potrebno otići u bioskop. Ukoliko bi se neko zaželeo posmatranja slika i skulptura, morao je otići u javni prostor, muzej ili galeriju, a i to su institucije novijeg datuma.
Jedina umetnost koja je, čini se, potpuno zaboravila svoje kolektivno poreklo jeste književnost. Ona jedina među umetnostima, naročito od kada se knjige štampaju, podrazumeva zatvorena vrata, sobu, intimnost, solipsistički čin odvajanja, povratak sebi. Pokušajte da čitate knjigu sa nekim a potom sami. To su dva potpuno različita doživljaja, međusobno neuporediva.
Razvoj tehnologije koji je omogućio da umetnost ne bude više privilegija povlašćenih, da postane dostupna svima, doprineo je i tome da uživaoci umetnosti svako umetničko delo tretiraju kao samostalno, odvojeno od kolektivnog doživljaja i od drugih posmatrača. Jedan od načina da se postigne ideal individualnosti u svom posmatralačkom činu a da se, istovremeno, bude i deo grupe, jeste odlazak u bioskop – sam.
Slike Edvarda Hopera: Sam, 1904; Teatar, 1927.
A . A . A 