Париске године Едварда Хопера

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Едвард Хопер, „Сам у биоскопу“, 1904.

Слике по којима препознајемо стваралаштво Едварда Хопера део су његове знатно касније фазе. За дела која су у фокусу овог представљања не бисмо одмах могли рећи да припадају његовом опусу, али су за нас битна као адекватно предочен наговештај каснијих мотива који ће се појављивати у његовом сликарству. Пре него што се вратио у Америку и посветио сликању празних ентеријера, из неочекиваног угла воајеристички опсесивних приказа људских фигура које у празним собама седе, размишљају или се свалаче, Едвард Хопер је, као и сваки уметник у младости, предочавао себе, а самим тим, формирао нацрте и за каснија дела.

Доза меланхоличног и усамљеног, сугерисана употребом плаве и сиве боје, личног, исповедног присутна је на раним платнима. Тонови и боје који доминирају почетном фазом Хоперовог опуса тамнији су и под утицајем импресионистичког сликарства, нарочито начина на који су импресионистички сликари откривали потез руке оку посматрача. Грубе, недефинисане контуре, облици у назнакама, атмосфера оформљена више бојом него линијом, неке су од одлика слика насталих у периоду Хоперовог боравка у Паризу средином прве деценије 20. века.

Хопер је први пут боравио у Паризу 1905. године, када је имао двадесет четири године. Млади слиакр време је проводио углавном у позориштима и галеријама, разгледајући дела старих мајстора. Плава боја која је пристутна на приложеним сликама била је боја зидова мансарди у којима је боравио. Он сам пише о томе у једном писму. Авангарда у зачетку, која је захватила париске уметничке кругове, није привукла његову пажњу. Такође је, у једном писму, сведочио да није тада ни чуо за Пикаса. Његова инспирација тада била је претходна генерација сликара: Дега, Писаро, Сисли, Моне, Сезан. Наставите са читањем

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама. Наставите са читањем