Париске године Едварда Хопера

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Едвард Хопер, „Самац у биоскопу“, 1904.

Слике по којима препознајемо стваралаштво Едварда Хопера део су његове знатно касније фазе. За дела која су у фокусу овог представљања не бисмо одмах могли рећи да припадају његовом опусу, али су за нас битна као адекватно предочен наговештај каснијих мотива који ће се појављивати у његовом сликарству. Пре него што се вратио у Америку и посветио сликању празних ентеријера, из неочекиваног угла воајеристички опсесивних приказа људских фигура које у празним собама седе, размишљају или се свалаче, Едвард Хопер је, као и сваки уметник у младости, предочавао себе, а самим тим, формирао нацрте и за каснија дела.

Доза меланхоличног и усамљеног, сугерисана употребом плаве и сиве боје, личног, исповедног присутна је на раним платнима. Тонови и боје који доминирају почетном фазом Хоперовог опуса тамнији су и под утицајем импресионистичког сликарства, нарочито начина на који су импресионистички сликари откривали потез руке оку посматрача. Грубе, недефинисане контуре, облици у назнакама, атмосфера оформљена више бојом него линијом, неке су од одлика слика насталих у периоду Хоперовог боравка у Паризу средином прве деценије 20. века.

Хопер је први пут боравио у Паризу 1905. године, када је имао двадесет четири године. Млади слиакр време је проводио углавном у позориштима и галеријама, разгледајући дела старих мајстора. Плава боја која је пристутна на приложеним сликама била је боја зидова мансарди у којима је боравио. Он сам пише о томе у једном писму. Авангарда у зачетку, која је захватила париске уметничке кругове, није привукла његову пажњу. Такође је, у једном писму, сведочио да није тада ни чуо за Пикаса. Његова инспирација тада била је претходна генерација сликара: Дега, Писаро, Сисли, Моне, Сезан.

Edward Hopper - Man Seated on Bed, 1905-6.

Едвард Хопер, „Мушкарац седи на кревету“, 1905.

Edward Hopper - Artist in Studio, 1905.

Едвард Хопер, „Уметник у атељеу“, 1905.

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика. Nastavite sa čitanjem