Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

DOGAĐAJ

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli. Nastavite sa čitanjem

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat Bulbuk

IMG_1366

Antikvarijat Bulbuk

 

Vulin 1

Antikvarijat Vulin

Vulin 2

Antikvarijat Vulin

 

Dveri 1

Antikvarijat Dveri

Dveri 2

Antikvarijat Dveri

 

Mala akademija 1

Antikvarijat Mala akademija

Mala akademija 2

Antikvarijat Mala akademija

 

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat Mala prodavnica retkosti

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat Mala prodavnica retkosti

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove. Nastavite sa čitanjem

Dragiša Brašovan

Dragiša Brašovan, BIGZ

BIGZ. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Državna štamparija građena tridesetih godina 20. veka u Beogradu. Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina koja u naše vreme izgleda ružno i zapušteno.

Dragiša Brašovan, Zemun, Zgrada vazduhoplovstva

Zgrada vazduhoplovstva, Zemun. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina danas stoji zapuštena i ruinirana. Bombardovana 1999. godine. Skulpturu Ikara koja se nalazi na fasadi okrenutoj ka Glavnoj ulici uradila je vajarka Zlata Markov (1908-1986).

Više detalja ovde.

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.

Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.

Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).

Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.

Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.

Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.

To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.

Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“

Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.

Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.

Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.

Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen –  mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.

Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.

Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom. Obično letnje nebo, ni belo ni žuto ni plavo. Jednostavno. Banalno, čak.

Onda, nekoliko godina potom, moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja “25. maj” na Dorćolu pa me je vozio na bicikli od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekad I sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok okreta, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima njegovog drveća. Veličanstven prizor. Ipak, videla sam taj pejsaž i pre.

Nikolaj Hartman je tvrdio da oku posmatrača zapravo umetnost otkriva prirodu. To je bila moja prva misao kada sam videla zalazak sunca i boje neba, nijanse koje su se međusobno prožimale I topile jedna kroz drugu. Setila sam se gde sam videla taj predeo. Na slici onog čija su neba bila ambisi, mogućnosti za sanjarenja, melanholiju, kontemplaciju, unutrašnju dinamiku. Te slike nudile su Putovanja.

Upravo sam tada otkrila univerzalnost koju sam pomenula. Pejsaži su i van nas i u nama. Ja sam toliko u Beogradu tražila nešto što će me vezati za njega, nešto što je „spolja“, van mene i mojih sećanja od kojih sam ga izgradila i koja sam, poput reljefa na fasadama, ugradila u njegove građevine, u sve ulice kojima sam lutala, kojima sam volela da lutam, da tražim i bivam izdana. Nisam pronalazila ono što sam želela.

Ipak, tada sam shvatila da je univerzalnost postignuta jer sam otkrila umetnost koja me je doživotno odredila. Kaspar David Fridrih naslikao je priloženu sliku – „Ljudi posmatraju Mesec“ – 1822. godine. Ja sam istu videla ispred sebe toliko godina kasnije. Boje su mi se učinile identičnim.

Delo je prevazišlo prirodu samo u jednom: ono ima, ili je bar u mogućnosti da stvori (a ta moć je velika), raspoloženje kod posmatrača koje transcendira, koje izmešta. Pejsaž koji sam videla pred sobom jednostavno je bio lep, prijatan oku i uporediv sa slikom, ali nikad nije imao moć nadamnom kao ona, ona koja je u muzeju, ona koja je od drveta i boje.

Nedavno sam opet prolazila tuda i utisak je bio isti kao i pre. Odlučila sam da fotografišem ono što vidim i da fotografiju ne doterujem u nekom od programa. Sve je upravo onako kao što izgleda na njoj. Ili, naprotiv, nije.

Ivan Meštrović

tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio1_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio2_1280

Statuama snažnim kao hipnotički snovi, nepokretnim, sličnim apsurdnosti, pokleklim pod nebom posutim zvezdama, uzvišenim čudovištima i tihim usred brutalnog, letargičnog dahtanja; beskrajno varvarsko odisanje koje najavljuje najezdu na drugu obalu, naš Jadran. – Bruno Barili o Meštrovićevim skulturama u listu La Tribuna od 26. novembra 1912.

Zahvaljujući Margerit Jursenar i njenim „memoarima“, seriji intervjua koje je u različitim vremenskim intervalima davala francuskom novinaru Matjeu Galeju (objavljeno u knjizi „Širom otvorenih očiju“) ja sam saznala da je tokom Prvog svetskog rata jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović imao izložbu svojih dela u Londonu. Ona je priznala da je zahvaljujući odlascima u jednu pravoslavnu crkvu u Parizu, u kojoj su se okupljali Rusi, kao i poseta izložbe u Londonu, umnogome označila njeno upoznavanje sa slovenskom umetnošću i senzibilitetom koji će joj kasnije poslužiti kao predložak za priču „Osmeh Kraljevića Marka“.

Ivan Meštrović autor je skulpture „Pobednik“ koja se sada nalai na Kalemegdanu, na najlepšem mestu u Beogradu, ponosito gledajući na, nekada austrijske teritorije, na mesto gde se uliva najveća balkanska reka u najveću evropsku reku. Veoma simbolično mesto, kao i njen izgled, no skulpturu su pratile mnoge peripetije i godinama se nije znalo šta sa tom skulpturom, gde ju smestiti. Prvo je predviđena za Terazijski plato ali prikaz nagog muškarca nije bio prihvatljiv na tako prometnom mestu pa je doneta odluka da se skulptura postavi na Kalemegdan. Međutim, između odluke i izvršenja proteklo je nekoliko godina.

Gore su priložene dve skulpture: anđela i žene koje spava. Anđeo kao da spava i kao da se trudi da svom snagom oslušne poruku koju treba da prenese. Jedna od mojih omiljenih skulptura. Usnula žena čvrsto sni, ona nema blag i lak san, kao da je prikazao umornu seljanku posle celodnevnog rada u polju. Dole je stara fotografija predratnog Beograda, kao i moj kolaž fotografija koje prikazuju plakat za Meštrovićevu izložbu u Londonu 1915. godine i izgled prostorije, kao i izloženih dela u muzju „Viktorija i Albert“. Ivan Meštrović je i autor Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, spomenika neznanom junaku na Avali, kao i mnogih drugih arhitektonskih i skulptorskih dela. Izradio je i bistu Nikole Tesle, po Teslinoj želji, 1942. godine. 

m2tumblr_nr18cywbzl1tanoqvo1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio3_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio4_1280

Paul Kle i impresije povodom njegovog slikarstva

Paul Klee

Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku, sada se ne sećam iz koje knjige. Nekoliko objava posvetila sam ovom slikaru pa bi se moglo zaključiti da volim njegovo slikarstvo. Njegove boje su nekada, kao što je to slučaj sa purpurnom na dva prikazana rada, harmonične i zanimljive, a njegov rad afirmacija dečije vizije. Dečija vizija u slikarstvu nije mi bliska, iako je ne odbacijum, za razliku od dečije vizije u književnosti.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Poslednji crtež asocira me na podvodni svet pre četri milijarde godine, ukoliko je tada zemlja postojala, geologija i godine nisu mi bliske, naročito ne mom pamćenju koje je likovne prirode, ređe pamtim činjenice, slike uvek i jasno. Podsećaju me na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji. Podsećaju na morsko dno noću i sjaj misli u nastajanju.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu i umetničkoj afirmaciji u svom vremenu. Za bolji pregled njegovog dela predlažem čitaocu da poseti sajt Design is Fine. Tu je Kleovo stvaralaštvo adekvatno predočeno i pruža jasan uvid u stvaralački kod slikara.

Ono što me veže za Klea je jedan njegov crtež koji sam poredila sa naslovnom stranom albuma Foolcontrol grupe Eyesburn. Beograd, kakvim ga ja vidim, prikazan je na ova dva crteža. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive na relaciji upotrebe geometrije pri definisanju kontura grada.

Moj doživljaj ovih slika je jedan Beograd iz noar filmova. Bez ubistva, ali sa vizijama pijanog čoveka, a alkohol viziju ne stvara, on je samo, ukoliko je već nosimo u sebi, intezivira. Noć, senke, žuti puder u prahu uličnog osvetljenja obasjava kapi kiše koje praše trotoare i lica pod šeširima. Nečiji koraci čuju se iza ugla. Muzika prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju naša lica, jer se utiskuju u našu dušu, taj cirkularni, povratni, tok je nerazdvojiv.

Moja omiljena pesma sa albuma grupe Eyesburn, koja, zapravo, jeste oličenja grada u kome ja živim, grada iz moje mašte, mojih snova o gradu, gradu kakav je nekad bio i kakav je mogao biti, jeste No Free Time. To su zgrade koje ja vidim odozdo. Nalazim se u ulici Gavrila Principa, ali ne skrećem u Kameničku, već nastavljam pravo. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem dole, ka Lepotici, ka Kraljici beogradske arhitekture, zgradi Geozavoda, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš.

U ove kasne sate, kada lutam gradom, u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama, nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Mora da šeširi međusobno govore, da lutke dižu svoju plastičnu glavu kada je ulica pusta, posmatrajući žuto svetlo i kapi. Ali, ja ne želim da idem dole. Od Manakove kuće skrećem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, a zgrade su velike, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka zabačenom baru španskog imena, i on je zatvoren u ovo doba. Nastavljam da idem uzbrdo.

Stigla sam na krov Beobanke odakle posmatram grad. Sa krova te ruine, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, vidim šta je Kle nacrtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu, vidim moju omiljenu ulicu, Svetozara Radića, gde sam videla jedan lokal na uglu sa Crnogorskom u kome sam poželela da otvorim svoj antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel Bristol, vidim ulicu iza hotela u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje podrhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku. Beograd noću, jedan njegov kvart, a dve perspektive.

Kle Eyesburn

Najzad, dolazimo i do Kleove beležnice, u jednom trenutku internet senzacije. Umetnički rukopisi, skice, pisma zahvaljujući digitalizaciji dostupni su svima. Sadržaju su, bar u ovakvom obliku, napustili tamu svojih biblioteka, polica i prostorija u koje retko ko ulazi. Razmišljala sam da sama umetnička dela, kao predmeti i materijalni artefakti, vode jedan dosadan i tužan život, iako sama sadrže energiju i veliki život.

U to sam se uverila, to mi je, zapravo, prvi put palo na pamet kada sam u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču videla Vermerovu sliku Umetnost slikanja. Takvo umetničko delo, sa takvim sadržajem, tako živo u svesti ljubitelja umetnosti, stoji u jednoj od krajnjih soba muzeja, u uglu, gledajući u mrtav ugao, a možda i kroz prozor (pamćenje je nepouzdano, ne sećam se da li je tu bio zid ili prozor, ali sećam se tuge koju sam osetila kada sam tu sliku videla). Tako i sa ovim, i mnogim drugim, beležnicama.

Njihova ravnomerno raspoređena, uredna geometrija ne razabiram čemu je mogla da služi, ne razumem šta je na ovim skicama, mislim da to većina ljudi ne razume, niti da razmišlja u tom pravcu. Oblici su lepi, interesantni, dečiji, i oni me podsećaju na magiju podvodnog sveta i morskog dna okeana, na ljubitelje sudoku ukrštenica, kao i drugih društvenih igara, a i oni imaju svoj prostor u Beogradu, jedno atomsko sklonište na Novom Beogradu.

Otišla sam u taj neformalni klub nekoliko puta, iako nisam ljubitelj društvenih igara, da posmatram ljude, i da otkrivam jedan svet za koji nisam znala da postoji. Možda je ovaj grad, možda su ljudu u njemu, baš poput bića sa morskog dna. Koliko toga se tamo dešava, a mi to ne možemo da znamo. Možemo samo da naslutimo. Umetnost je odličan provodnik ka tome. Ja volim da posmatram ljude, podjednako koliko i digitalne beležnice i da tako pronalazim sličnosti.

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci

Dokumentarni film Alena Renea o Francuskoj nacionalnoj biblioteci može biti polazište za preispitivanje sopstvene kulture, njene istorije, njenog sadašnjeg stanja, njenih dometa. Nekoliko dana pre nego što sam odgledala Reneov dokumentarni film prolazila sam Kosančićevim vencem.

Oh, kako je to beskrajno dosadno, naivno kao pejsaž nekog zakasnelog impresioniste, prošetati Kosančićevim vencem jednog nedeljnog jutra. Naspram ruševina nekadašnje Narodne biblioteke Srbije teče Sava. Na drugoj strani njene obale nalazi se još jedna ruševina – Muzej moderne umetnosti. Zatvorena zgrada, nema, bez izložbi koje bi građanima pružile mogućnost da poveruju u svoju zemlju.

U blizini je Čubrina ulica kojom sam prolazila često nedeljom ujutru, vrlo rano, recimo oko pola sedam. Jednom, bio je maj, ulica je bila potpuno tiha. Oba krila prozora stana u prizemlju bila su širom otvorena, na daskama cveće, kroz belu zavesu probijali su se zvuci Betovenove Devete simfonije, odzvanjali su horski Šilerovi stihovi iz Ode radosti (taj stav je himna Evropske unije) čiji bi slobodan prevod početnih stihova glasio: „Prijatelji, ne ove note. Hajde da zasviramo nešto radosnije“.

To su uglavnom impresionistički i asocijativni utisci kada mislim o Reneovom filmu. Radosti i ljubavi ka Šilerovoj i Betovenovoj ideji – ideji – da će svi ljudi braća biti ima u meni, ali uglavnom kada gledam u knjige na polici moje lične biblioteke. Ja verujem u ideje nemačkog prosvetiteljstva. Ne znam samo da li drugi veruju u njih i da li su one ikada bile nešto više od ideje. A ideje su, to nas je Platon naučio, jedina i prava Istina.

Икаров пад

Peter Paul Rubens,

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се – правили бисмо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста о сумирали утиске о Маркесу. Nastavite sa čitanjem

Џез, лето и апстракције

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као једини адекватан облик материје којим би се предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, могућности покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Nastavite sa čitanjem

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Едит Пјаф и Марлен Дитрих

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много потенцијала за разумевање нечије личности. То је као са изгриженим ноктима: форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика. Nastavite sa čitanjem