Jelisaveta Načić i Beograd

Image result for jelisaveta načić stepenice

Sve što jedan narod ima najlepšeg, najboljeg i najsvetijeg, sve odakle bi se mogla čitati njegova kultura, njegove osobine i karakter, on unosi u svoj kulturni, industrijski, ekonomski i prosvetni centar – svoju prestonicu.

Većina prestonica i velikih varoši evropskih postale su ono što jesu, samo time što su od početka bile centar, središte i srce zemlje, gde se od samog njenog postanka u masi skupljala energija i snaga samog naroda.

Prolazeći kroz izložbu čoveku se čini da prolazi kroz lepo uređene varoši i sa žaljenjem mora da konstatuje na kom stupnju ležimo mi sa našim Beogradom. Koliko je lepota prirode dala Beogradu, a koliko mu je malo čovek dao. Kad se poredi izgled sadašnjeg Beograda sa izgledom pojedinih velikih varoši, tek se može videti koliko Beograd nimalo ne odgovara jednoj varoši 20. veka i pred kako velikim zadatkom stoji Beograd, koji ovakvim svojim uređenjem kakvo danas postoji, ne odgovara nijednoj uređenoj palanci evropskoj, a ne prestonici…

No za podizanje jedne varoši pored zauzimanja opštine, potrebno je zauzimanje pojedinaca, zauzimanje njegovih kapitalista i pojedinih društava. A glavni faktor je novac – milioni novaca, sa kojima smo mi tako siromašni.

Bon, „Beogradske opštinske novine“, br. 33 iz 1910.

Izvor: Danas

Više o Jelisaveti Načić: Arhitektonski fakultet | Centar za arhitekturu

Slike: Crkva Aleksandra Nevskog u ulici Cara Dušana, Beograd. Arhitekta: Jelisaveta Načić (1878-1955).

Više detalja o ovoj sakralnoj građevini možete pronaći na sajtu Beogradsko nasleđe na kome, o ovoj građevini, kulturnom dobru grada, piše sledeće:

Crkva Sv. Aleksandra Nevskog, čiji su kult doneli u Beograd vojnici Dobrovoljačkog ruskog korpusa generala Černjajeva, počela je da se gradi 1912. godine prema projektu arhitekte Jelisaveta Načić (1878-1955). Usled izbijanja Prvog svetskog rata izgradnja crkve je trajala do 1929. godine. Značajno učešće u završavanju ovog hrama imao je arhitekta Vasilije Androsov. U arhitektonskom pogledu crkva je koncipirana u u tradiciji moravske škole srpskih srednjovekovnih spomenika

Jelisaveta Načić 1Jelisaveta Načić 3

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

Related image

U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
Klupe mašu repom i duva vetar
Što umesto šešira odnosi imena
Ljuba ih Simović i ja čuvamo
Uvijena u gustu hranljivu kišu
On svoje u bradi ja svoje u zubima
Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
I čeka vlasnika.
Sa ustima punim kafe iz „Tri šešira“
Puštamo petlovima krv
I razgovaramo o jednom praocu vetru
naslikanom na fresci u Mileševi.
Ptice i poslednji listovi
Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
Govoreći im:
Eto kako se treba potpisivati na zemlji.

.

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, čiju ste pesmu upravo čuli, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o Buriču, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla.

Odlučila sam tada da nasumično izvučem jednu kartu, pa posle da o njoj meditiramo. Desilo se da mi je te večeri pripala karta koju je i Andre Breton, kažu, najviše voleo: Zvezda. Tada je i odsvirao ovu pesmu, a bilo mi je zanimljivo što sam i Ljubomira Simovića, pesnika koji se pominje, često sretala baš u tom kraju, u blizini Bajlonijeve pijace.

Dobila sam ideju da kupim svoje tarot karte posle jednog ispita kada me je profesorka pitala koja se tarot karta pominje ili na koju kartu aludira Eliot u svojoj poemi „Pusta zemlja“. Tada me je i pitala znam li nešto o tarotu. Do tada nisam uopšte obraćala pažnju na tu pojavu tako da sam ostala bez odgovora.

U međuvremenu sam nabavila karte i čitala o njihovom istorijatu, ali i mogućim značenjima velike i male arkane. Ubrzo sam shvatila da one, njihova istorija, kao i ono što je prikazano na njima, pokreću u meni niz asocijacija koje me podstiču da pišem. Tako sam ja posvetila jednu svesku tim razmišljanjima, meditacijama nad nedorečenim slikama na kojima je krajnje jednostavno prikazana određena radnja ili osoba. Međutim, to isto možemo reći i za hijeroglife. Jezik izražen kroz slike gde, za razliku od govornog i pisanog jezika, ne postoje normativna i utvrđena lingvistička pravila. Stoga, tarot karte ne mogu da računaju na svog Šampoliona.

U nastavku sledi sve ono što je u vezi sa tom večeri: fotografije, odlomak iz knjige koji smo tamo čitali (a koji sam ja kasnije zapisala u pomenutu svesku), kao i moja meditiranja na temu mogućeg značenja sedamnaeste karte tarot špila. Takođe, prenosim i svoje sećanje na to veče koje sam zapisala nekoliko meseci kasnije.

Moje sećanje

O Kopoitarevoj gradini, Pavićevoj pesmi i tarot karti Zvezda

Događaj o kome želim da pišem, a u vezi je sa mojom odlukom da pišem o tarotu na svoj način, u cilju meditacije i vežbe stila, podjednako koliko i misli, zbio se u maju ove godine (2015), na samom početku meseca. Tada sam još uvek radila pa sam se uveče, posle posla, našla sa prijateljem. Šetali smo gradom (moje omiljene noćne šetnje), kupili falafel (koji obožavam da jedem) i odlučili da predahnemo na, verovatno, izrazito ezoteričnom mestu u gradu (bar ako je verovati Miloradu Paviću) – Kopitarevoj gradini. Tu je i nastalo nekoliko zanimljivih fotografija. Povod viđanja bila je kupovina knjige o tarotu, uz koju je bio i špil karata, marseljski tarot. Drug je već snimio pesmu na osnovu Pavićeve pesme u kojoj on i Ljubomir Simović, u Kopitarevoj gradini, prisustvuju neobičnim događajima: klupe mašu, vetar umesto šešira odnosi imena… Mesec ima postavu, to mi je zvučalo zanimljivo… Kopitareva gradina je mali kvart u centru Beograda, poput većeg unutrašnjeg dvorišta, okružen novim zgradama i starim kućama, u koji se, poput nekog prirodnog korita, sliva nekoliko ulica. Tu su i klupe, večernji šetači pasa, drveće, poneki prostor koji svetli, poput niske zvezde.

Onaj čije lice ne svetli nikada neće postati zvezda. – Vilijam Blejk

Srećna, progutah zvezdu. – Vislava Šimborska

Želim da odevam žene u konstelacije. – Koko Šanel

Namerno sam prekinula deskriptivni niz trima izrekama koje se tiču različitih konteksta u koje su zvezde uvedene kao slika, kao simbol, kao san. Te večeri nebo nije bilo puno zvezda, prozori oko nas, kao i prigušene ulične svetiljke, bili su poput praha koji pluta u etru, na svom putovanju od zvezda do naših duša. Naša prapostojbina su zvezde. Mi smo njihov odraz, kao pred ogledalom podižemo glave visoko i gledamo u nebo, u raspored konstelacija, u heroje koji su nagrađeni, odlikovani najvećom zaslugom, ogrlicama satkanim od dijamanata koji čine sazvežđa koja imaju njihova imena i lik, sećajući, podsećajući, učeći posmatrače o vrlini, o dužnosti, o žrtvi, o zasluzi, o cilju, idealu koji je iznad sopstvenih interesa. Zvezda je u nama i tako nam, poput fenjera iznutra, poput lampe u sobi, obasjava unutrašnjost čiji delići tek svetlosti isijavaju kroz naše oči.

Meditacija na Tarot kartama – Zvezda

Veoma je bitno za značenje jedne karte gde se nalazi. Sam tarot je narativ, priča u slikama i bitno je šta karti prethodi, a šta joj sledi. Stoga, ako bismo pozicionirali zvezdu, videli bismo da se ona nalazi u sredini, između karte koja se zove Kula i karte koja se zove Mesec. Zvezda dolazi posle groma koji udara u Kulu (ona se može tumačiti kao Vavilonska kula ili kao Vatikan). Sa druge strane, ona započinje jedan simboličan, gradacijski niz. Posle nje sledi karta koja se zove Mesec, pa karta koja se zove Sunce.

Zvezda dolazi posle groma koji udara u kulu sa koje padaju ljudi. Vlada mrkli mrak. Zadnji dan čiji se plamen ne tuli. Ipak, vatra koja je do tada uništavala objediniće se u formu zvezde, a ona je nalik novom početku. Tu prevladava jutro. Posle noći kule, naga žena obasjana je svetlošću. Sve simbolizuje ponovno rođenje. Devojka vodu iz vrča vraća u more. Iz drugog vrča vodu prosipa po zemlji. Reke i mora. Voda iz vrča (vodi tu nije praizvor i postojbina) vraća se u izvor. Jedinstvo i ravnoteža – jedna noga nage devojke je na vodi (na njenoj površini, ne u samoj vodi), druga je na zemlji. Na karti vidimo osam zvezda (trebalo bi u rečniku simbola proveriti značenje broja osam). Tu je i jedna ptičica na grani, podignutih krila. Vraća se poreklu (kreaciji) ono što mu pripada. Nadahnuće.

Odlomak iz knjige

Simboli: Nagost u ovoj karti je simbol ispunjenja i čistote. Odeća više nije potrebna, žena nema šta da sakrije. Ako vaza sa leve strane prikriva njen polni organ to znači da je on skladni deo njenog tela, u skladu sa prirodnim silama. Svojim levim kolenom oslanja se na materiju, zemaljsku snagu. Promena kojoj je Umerenost (XIV karta) utrla put ostvaruje se ovom kartom. Zvezda je u toj meri oduhovila svoju osećajnost da je lišena svakog osećanja posedništva. Sada, treba da prihvati načelo ravnomernosti u životu, u stvari da vraća sve ono što joj je dato na raznim poljima. Drugi treba da se okoriste njenim iskustvima, njenim znanjem. Ništa ne nestaje, energija je nedirnuta, ali su pozitivne i duhovne strane primerene materiji (sadržaj vaza prosut u reku) i te snage treba da se kreću slobodno i neprimetno.

Drvo kao da podseća na drvo života kabalista, kao i osam zrakova centralne zvezde. Za njih je centar drveta života mistično sunce pošto osam simboličnih puteva vode tom centru. Karte tarota koje se na njih odnose su: Đavo, Umerenost, Pravda, Pustinjak, Car, Sveštenica i Zaljubljeni. Ovih osam karata prolaze kroz mrak koji nekad duže a nekad kraće traje, zavisno od napredovanja osobe. Cilj tog kretanja je Zvezda.

Zvezde sa desne i leve strane su sedam planeta (načelo duše i duha) koje su poznavali stari narodi: Sunce, Merkur, Mars, Saturn, Jupiter, Mesec i Venera. Venera koja je ispod velike zvezde utiče na ovu kartu.

Crna ptica koja se nalazi na drvetu, pozitivna u meteriji, predstavlja plodonosnu inspiraciju.

Upotreba: Osoba koja ima ovu kartu u svojoj liniji života ili koja je često izvlači jednog će trenutka imati veliku šansu, u stvari, to će biti neka zasluga iz prošlosti koja je najzad donela svoje plodove, verovatno u nekom manje obećavajućem životnom periodu. Ona predstavlja ruku koja se pruža prema nama u trenutku bola i ako karte koje je okružuju nisu baš povoljne, Zvezda otvara vrata sreće i nade.

Umetniku, piscu, stvaraocu na bilo kom polju ona donosi nadahnuće. Treba poći putem koji označava karta koju gleda figura sa svoje desne strane. Zvezda predskazuje susret sa srodnom dušom, sa bićem koje će nas dopunjavati. Osećajne težnje su srećne i zdrave.

Jednom reči, Zvezda predstavlja kreativnu snagu mašte i svesti koja se budi na najvišim nivoima. Običnim rečima izraženo, to je karta sreće, ali ona ne dolazi zbog nekog neobjašnjivog razloga već pre zbog neke zasluge iz prošlosti. Ona je, u svakom slučaju, kraj iskušenja.

Kada je okrenuta naopako ne gubi svoje vrednosti već ukazuje na čekanje ili na suviše spor ili brz način života.

Kabalističke veze: Znak Vodolije, posebna vrsta smole, ametist, sve nijanske ljubičaste, paun, kokosovo drvo, bagrem, predeli pored izvora.

Pet beogradskih antikvarijata

Bulbuk 1

Antikvarijat „Bulbuk“

IMG_1366

Antikvarijat „Bulbuk“

.

Vulin 1

Antikvarijat „Vulin“

Vulin 2

Antikvarijat „Vulin“

.

Dveri 1

Antikvarijat „Dveri“

Dveri 2

Antikvarijat „Dveri“

.

Mala akademija 1

Antikvarijat „Mala akademija“

Mala akademija 2

Antikvarijat „Mala akademija“

.

12952901_841985225928761_1696777238_o

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

12957154_841985272595423_1044422094_n

Antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na Beograd. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za neko naredno čitanje.

Jedna od mojih lutalačkih preokupacija gradom podrazumevala je i da obilazim knjižare u koje neću nužno ući, ali pored kojih ću zastati i posmatrati izloge. Tako sam se ja, za početak, informisala. A kada bih ušla, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući korice i fontove.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je naročito na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima, a pod antikvarijatima ne podrazumevam nužno prodavnice specijalizovane za prodaju predmeta, već mislim i na knjižare koje poseduju stara izdanja naslova i edicija, knjige koje se nisu doštampavale.

Nisam bila upisana u biblioteku, izuzev u osnovnoj školi. U srednjoj školi, kao i na fakultetu, koristila sam biblioteku institucije u kojoj sam se školovala. Umesto korišćenja biblioteke ja sam počela da formiram svoju biblioteku, kolekciju knjiga koja se ni po čemu nije razlikovala od kolekcija drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga, a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje materijalne situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja što dovodi do paradoksa: umetnost postaje roba), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su sveske i rokovnici, dnevnici i beležnice, puni spiskova.

Kad ne putujem, a uželim se novih prizora, kada se javi potreba da ponovo izmislim ovaj grad, ili da ga ponovo osetim, uđem u neki od ovih antikvarijata i zatvorim vrata po ulasku. Tišina je najprivilegovanija čovekova potreba.

Da li je indiferentnost spram tekućeg doba inferiornost, nedovoljno vodootporna kabanica slabih? Možda. Nedostatak lepote vodio me je nihilizmu. Žalila sam za dobom početka svoje mašte, svog altruizma, kada nisam znala u kojoj se zemlji nalazim. Jednom kada sam se okrenula oko sebe, shvatila sam da sam na Zelenom vencu. To mesto je metafora ove zemlje. U njenom siromaštvu nema dostojanstva.

Međutim, ovaj grad je Janusov lik. Lep prizor, afirmativan, skriven je. To su ove knjige i prostori posredstvom čijih fotografija sam želela da predstavim lepu ambiciju, borhesovsku: da čitav (pojedinačni) svet („nema genijalnih naroda, ima samo genijalnih pojedinaca“ – Ljubomir Micić) postane knjiga, jedna u kojoj su sumirane sve, biblioteka gde bi hod po njenom lavirintu bio nečiji život.

Tekst i fotografije: Ana Arp

Za veću rezoluciju kliknuti na fotografiju

.

Antikvarijat „Bulbuk“

Adresa: Stanoja Glavaša 13, Beograd
Telefon: 011 3225 974 / 063 229 774
Mejl: antikvarijat.bulbuk@gmail.com
Radno vreme: 16-20h svakog radnog dana i subotom

IMG_1273IMG_1276IMG_1277IMG_1278IMG_1279IMG_1280IMG_1281IMG_1282IMG_1284IMG_1288IMG_1289IMG_1290IMG_1291IMG_1294IMG_1295IMG_1298IMG_1300IMG_1304IMG_1305IMG_1307IMG_1308IMG_1310IMG_1313IMG_1321IMG_1330IMG_1332IMG_1334IMG_1336IMG_1344IMG_1345IMG_1358IMG_1362IMG_1363IMG_1366IMG_1370IMG_1373IMG_1387

.

Antikvarijat „Vulin“

Adresa: Brankova 23, Beograd
Telefon: 011 2624 308, 064 95 55 051
Mejl: antikvarijatv@gmail.com
Sajt: http://www.antikvarijatvulin.com

IMG_1168 IMG_1170 IMG_1171 IMG_1175 IMG_1177 IMG_1178 IMG_1182 IMG_1183 IMG_1185IMG_1186 IMG_1188 IMG_1189 IMG_1192 IMG_1193 IMG_1197 IMG_1200 IMG_1206 IMG_1208 IMG_1209

.

Antikvarijat „Dveri“

Adresa: Đure Jakšića 6, Beograd
Telefon: 011 263 8260

IMG_1129IMG_1125 IMG_1132 IMG_1134 IMG_1139 IMG_1140 IMG_1142 IMG_1143 IMG_1144 IMG_1145 IMG_1146 IMG_1147 IMG_1148 IMG_1149 IMG_1154 IMG_1155 IMG_1162 IMG_1161 IMG_1159 IMG_1157 IMG_1156

.

Antikvarijat „Mala Akademija“

Adresa: Đure Jakšića 4, Beograd
Telefon: 011 328 2365
Mejl: malaakademija@gmail.com

IMG_1026 IMG_1027 IMG_1029 IMG_1030 IMG_1032 IMG_1036 IMG_1037 IMG_1041 IMG_1042 IMG_1044 IMG_1048 IMG_1049 IMG_1050 IMG_1051 IMG_1064 IMG_1067 IMG_1069 IMG_1073 IMG_1075 IMG_1081 IMG_1083 IMG_1086 IMG_1087 IMG_1088 IMG_1089 IMG_1092 IMG_1098 IMG_1101 IMG_1106 IMG_1114 IMG_1117 IMG_1118 IMG_1028 IMG_1024 IMG_1061 IMG_1062 IMG_1063 IMG_1071 IMG_1072 IMG_1073

.

Web antikvarijat „Mala prodavnica retkosti“

http://prodavnicaretkosti.kpizlog.rs/    |    Telefon: 061 220 57 96

Za razliku od prethodno predstavljenih, ovaj antikvarijat svoje delovanje koncentriše isključivo na prodaju preko interneta. U pitanju je on-line prodavnica novih i antikvarnih knjiga. Izbor iz kolekcije možete pogledati na fotografijama koje slede ili na sajtu, a uz knjige, u ponudi „Male prodavnice retkosti“ naći ćete i odlično očuvane analogne fotoaparate.

„Mala prodavnica retkosti“ sadrži knjige iz oblasti arheologije, religije, kulturne istorije, književnosti. Ukoliko vas zanima beletristika, pravna ili medicinska literatura na srpskom, ruskom, nemačkom ili francuskom jeziku, takođe je možete pronaći u ponudi. Smatrala sam da je, za razliku od prethodnih priloga, tekst o ovom antikvarijatu morao biti duži jer ne postoji  način da se taj prostor poseti.

Za sve informacije možete kontaktirati Sinišu Lekića, doajena beogradske antikvarne scene koji je svoje delovanje započeo na platou ispred Filozofskog fakulteta 1998. godine. Sa ulice, Siniša prelazi u lokal u Skadarskoj, a nekoliko godina kasnije, u lokal u ulici Nikole Spasića. Od 2002. godine rad sa knjigama isključivo obavlja posredstvom interneta.

„Mala prodavnica retkosti“ vezuje se i za izdavačku delatnost, kao i za distribuciju tj. posredovanje u kupovini knjiga drugih izdavača kao što su „Dveri“ i „Kokoro“. Siniša Lekić je bio urednik i osnivač izdavačke kuće „Liber“ pod čijim su okriljem štampane sledeće knjige: Vergilije – „Ekloge“, Božidar Nikolajević – „Leonardo da Vinči“,  „Vampir 1816 (Bajron, Polidori, Meri Šeli)“, „Upotrazi za Drakulom“ , „Karmila“, „Božićna pesma“ Čarlsa Dikensa, i mnoge druge.

Kada je u pitanju prodaja novih knjiga, izdvajaju se izdanja izdavačke kuće „Dveri“ (izdavač nema nikakve veze sa istoimenom političkom organizacijom): Josif Flavije – „Judejske starine“Boris D. Grekov – „Kijevska Rusija“Ernst Kicinger – „Vizantijska umetnost u nastajanju“, Tomas Botkin – „Slikarstvo i mi“Vojteh Volavka – „Slikarski rukopis“, Kenet Klark, „Pjero de la Frančeska“, Kenet Klark – „Akt“, Ketlin Rejn – „Knjiga o Blejku“, Stanislav Živković – „Kosta Miličević“, Stanislav Živković – „Beogradski impresionisti“, Đuzepe Fjoko – „Đorđone“Kristina Peltr – „Teodor Šaserio“Albert Boam – „Akademija i francusko slikarstvo u devetnaestom veku“.

Takođe, „Mala prodavnica retkosti“ prodaje knjige posvećene japanskoj kulturi i umetnosti koju objavljuje izdavačka kuća „Kokoro“. Među naslovima se izdvajaju: „Knjiga japanskih simbola“ – Aleksandar MeščerjakovLafkadio Hern – „Kokoro“, „Zen budizam: religija samuraja“ – Kaiten Nukarija, „Ainu: starosedeoci Japana“ – Džon Bečelor, „Leptirov san u poeziji Macuo Bašoa“ – Sonja Višnjić- Žižović, i mnoge druge.

PITAGORA: Rođenje Zapada - Egm. Colerus: NAŠE MORE - Grga Novak (1932): Korto Malteze - MU (Feniks): HELENSKI SVET (I-II) - Svetislav Ristić: Beograd u sećanjima 1900-1918: Pregled umjetnosti u Dalmaciji - Karaman: Počeci tiskarstva u evropskih naroda: OTKRIĆE TROJE - Vojtjeh Zamarovsky: MITOLOŠKI REČNIK I-II - Zamurović (1936): Lane's Arabian Nights I-IV (1906): LISTIĆI - Ludvig Vitgenštajn: KODAK - Retinette Ia (tip 042):

Dragiša Brašovan

Dragiša Brašovan, BIGZ

BIGZ. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Državna štamparija građena tridesetih godina 20. veka u Beogradu. Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina koja u naše vreme izgleda ružno i zapušteno.

Dragiša Brašovan, Zemun, Zgrada vazduhoplovstva

Zgrada vazduhoplovstva, Zemun. Arhitekta: Dragiša Brašovan (1887-1965)

Veličanstven primer modernističke arhitekture. Građevina danas stoji zapuštena i ruinirana. Bombardovana 1999. godine. Skulpturu Ikara koja se nalazi na fasadi okrenutoj ka Glavnoj ulici uradila je vajarka Zlata Markov (1908-1986).

Više detalja ovde.

Prostori stvaranja: Maštarije u sobi, maštarije u kafeu

1[1] 2[1]

„Café de Flore“, kultni pariski kafe, sastajalište umetnika i filozofa, naročito pedesetih godina 20. veka. Na obe fotografije možemo videti poznati par filozofa Žan-Pol Sartra i Simon de Bovoar. Oboje je fotografisao umetnik u egzilu, Gula Brassai, poznat po fotografijama bistroa, dnevnog i noćnog života grada.

Institucija kafea oduvek mi je delovala privlačno, kako po pitanju društvenog života, tako i u pogledu mogućnosti za stvaranje, naročito kada je u pitanju književnost. Kafei nisu za neobavezno ćaskanje. Pre svega, u pitanju je mogućnost za kontemplaciju. Sesti pored prozora i posmatrati prolaznike, fasadu prekoputa, kapi kiše kako mokre trotoar ili svetlost koja osvaja prostor i sužava senku.

Ljudi koji sede ispred kafea, u bašti, po sunčanom danu, ako se posmatraju iznutra deluju poput plišanih lutki. Ljudi koji sede u kafeu, naročito po lošem vremenu, zanimljivi su ukoliko imaju ritmičan odnos ramena i brade, ako uočim koliko često istu uvlače pod kragnu rolke i gde su im dlanovi – da li na drški šolje ili su, kako bi ih ugrejali, obavijeni oko njih. Kako gledaju sagovornika?

Ali sve drugo, sve spolja, zadržava pažnju oka, bljesne kroz utisak, ali na kratko. Spolja i iznutra, bez ikakve kontradikcije, pojavljuju se poput ogledala i svojevrsnom svetlošću doprinose da jedno bude prepoznato kroz drugo. Tako nastaju utisci i nova polazišta, kontemplacija koju sam pomenula.

Odlazak u kafe mogućnost je za tok misli potpuno drugačiji od onog koji se odvija u sopstvenoj sobi. U sobi, čovek je sam, vrata su zatvorena. U zavisnosti od položaja kuće ili zgrade u kojoj je, u njoj može biti tiho, ili ne mora, ali svakako je nepomično. To je ono što je bitno. Čestica u cevi zraka, nalik apstraktnoj misli, čini se nevidljivom, a zapravo se koluta u mestu, svo vreme prisutna.

Samoća usmerava na drugačiji tok osećanja. Dinamika, ma koliko neprimetna, oduvek je prisutna, naročito u formi epifanije. Zapravo, treba koristiti množinu, u pitanju su epifanije. Božanstva se pojavljuju u oblicima sećanja ili nekada davno proživljenih trenutaka, misli i asocijacija koje su figurativne, lebdeće slike sećanja na san. Nisam sigurna da je takva vrsta pomešane lucidnosti sa nežnošću moguća u javnim prostorima.

Malo šta nam može u toj meri naškoditi u životu kao vlastite sanjarije i fantazije. Takođe, retko ko ostane nekažnjen zbog verovanja, recimo, u postojanje romantične ljubavi. Ali, sanjarije osamljenog šetača (o tome u nekom od narednih tekstova) i osamljenog posmatrača (u kafeu) bile bi izneverene, svet bi bio nepodnošljivo mračan, bilo bi isuviše bolno, kada bismo ono što nas dovodi u zabludu svesno ostavljali po strani, prepuštajući se razumu, postajući njegova žrtva (Sacrificium intellectus).

Zato, ja sam svuda bila, i mnogo toga sam videla, a da nisam morala da napustim sobu. Ali, to nije preporuka, a ni jemstvo da iz iste ne treba izlaziti i da zaista ne treba putovati. Ostajanje u sobi (unutrašnja dinamika) i putovanja (spoljašnja dinamika koja unutrašnju povlači sa sobom), dva su različita oblika iste egzistencije, iako su dijametralno suprotna.

Zato, kada god pokazujem onima koji me posećuju svoje fotografije sa putovanja u istom albumu držim i fotografije svoje sobe. Na mapi sveta ona ima značajno mesto. U pitanju je intimna topografija. Atlas i dnevnik putovanja, kao i fotografski album i dnevnik svakodnevnih utisaka, za mene su oduvek bili kao prvi i drugi tom iste knjige.

Nalik srednjevekovnim mirakulima, predamnom bi se stvarala bića, događaji, neočekivana blaženost u neznanju, lucidnost zbog koje sam retko kad ostajala nekažnjena. To je bila moja soba i svet u njoj. Meni je to trebalo. Sa druge strane, i tu se vraćamo na početak teksta, odlasci u kafe podrazumevali bi drugačije utiske.

To mesto koje volim da obilazim ima tamne zelene tapete, usko je a relativno dugačko. Ono poseduje starinski izlog, „sobicu“ u kojoj vlasnici smeštaju lutke ili cveće, a dvokrilni drveni prozori po sredini imaju jednu tanku daščicu i podsećaju na prozore srednjeevropskih kuća sa ramom, za nijansu isturenijim u odnosu na spoljašnji zid.

Unutra miriše na jaku prženu kafu i topljenu čokoladu. Omiljeni recept? U čašicu, nalik one za rakiju (u stvari, neznatno dublju) staviti kornfleks debljine prsta i politi ga gustom topljenom čokoladom a ostatak dopuniti jakom crnom kafom. Ponekad, padne mi na pamet da pitam gospođicu u crnoj suknji i prsluku za kap ruma. Tu je i jedan pas koji me podseća na Firencu, a crvena daska kojom su pojedini delovi zida obloženi na rečenicu: „Pariz je san koji nam pomaže da izdržimo čamotinju gradova na koje smo doživotno osuđeni.“

Žan-Pol Sartr je rekao „Osuđeni smo da budemo slobodni“, a ja se pitam je li moguće onda biti osuđen na neki grad? Je li to stvar predestinacije ili stvar izbora? Izgovor? Gde se stvara grad? Šta je sloboda, zašto ne odem? Ima li stvarnost ikakvih veza sa našim doživljajem ili je sve prepušteno unutrašnjoj alhemiji? Eto, recimo, nekih od maštarija u prostorima koje sam pomenula.

Sobe bivale bi svetovi iza sunca a kafei njihove bašte. Reč je o unutrašnjem enterijeru i unutrašnjem eksterijeru. Jednom, padala je kiša. Prazan vremenski sled trebalo je osmisliti. Otišla sam u kafe I čitala jednu tanku knjižicu o zabranjenoj ljubavi (“Aleksis” – Margerit Jursenar). Tek poneko ušao bi da naruči kafu i čim bi ista bila na pultu, dotična osoba žurno bi uzimala okrugli karton, stavljala ga oko oboda čaše i užurbano odlazila. To su one coffee to go. Bezveze. Ti proizvodi obesmislili su ritual i njegovo značenje. Simboli su bitni. Otkrivaju se svakog dana. Čak i onda kada pada kiša.

Lakoća, pre svega. Akvarel tananog aleksandrijskog Sunca koje zalazi, a koje se, za razliku od Sunca u Kairu, drugačije oslikava. Je li papir isti? Čovek koji žuri nije više čovek. Bar ne ono što se od njega očekuje. Potrebna je aleksandrijska dokolica, tek potom vreva Kaira. Prva je kontemplacija, druga je olovka. Koliko je samo glasova koje treba stići, potom i prevesti. Polako. Potrebno je razumeti boje i oblike zahvaljujući mirnom posmatranju. Kapi koje imaju istu moć kao DA I NE pomoći će. Onaj koji degustira ih – crne kao što je crna duša koju tlače – zar nije on poput Šekspirovog maga? Sve je moguće. Papir nije prazan, papir je otvoren.

Ali, ovo nije esej, bar ne onaj koji teži da bude konkretan I zaokružen –  mada, metod je, sledimo li dekartovsku intenciju literature, bitan – o crnim kapima već o dva prostora koja dopunjuju umetnikove prazne fioke. Prazne, a otvorene, da ponovim. Krov nad glavom, fioka nad papirom. Večnost sinegdohe nad umetnošću. Soba i kafe u kojima čitam ili pišem, jesu Aleksandrija i Kairo, dva različita papira, dva različita Sunca, na kraju krajeva. Može li vreme biti prazno kao što su prazna dva lista koja nosim sa sobom? Oba žele da po njima olovka ostavi par mrlja, tanak ožiljak sećanja na radost. Na svim mapama sveta, jasno se vidi naša soba, veličine je kontinenta. Reljef je naše sećanje, a boje utisci. Svako carstvo naše je lice. Svaki ispisan papir moje ogledalce iz džepa veličine kosmosa.

Stvaranje je blagoslov. Hvala sobama i samoći. Hvala lutanju i glasovima. Hvala Suncu i kiši. Hvala gradovima, hvala prolaznicima. Oni pišu moju knjigu, oni je prepisuju čitajući je. Na svoj način, na večni način. Ne možeš dva puta ući u istu reku, ne možeš dva puta ugledati isto sunce.“Što se srdiš?”, često se pitam. “Nećeš li biti mio, kad dobro činiš?”, odzvanja u mom sećanju jedna rečenica. Tako je kada me obuzme želja za putovanjem, za kretanjem po sopstvenom gradu, po kontinentu i, najzad, po papiru. Jednostavnost. Lahor koji se igra sa listovima i površinom kafe u šolji. Pogled se gubi u daljini. Da ponovim – malo šta mi može naškoditi kao vlastite sanjarije, ali malo šta me može učiniti srećnom kao vlastite sanjarije.

Ana Arp
Beograd, 23. jul 2015.

Beograd na starim mapama

„Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga, može samo da očekuje da i sam bude uništen; naime, takav grad uvek može naći povod za pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja, koje ne mogu da potisnu ni protok vremena, niti sva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakve god mere predostrožnosti preduzimao, stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i te običaje – osim ako se ne razdvoje i ne rasele.“ – Nikolo Makijaveli

Grad i mogućnosti putovanja

WP_20140615_006

Fotografija: Ana Arp

Kaspar David Fridrih

Ono što svaki grad treba da poseduje jeste univerzalnost. To je ono što meni znači i što me čini srećnom. Pod tim podrazumevam putovanje. Unutrašnju, podjednako koliko i spoljašnju dinamiku.

Pre nekoliko godina imala sam običaj da izjutra vozim bicikl od svog predgrađa do donjeg Dorćola, sve do kraja biciklističke staze, pa opet natrag. Bilo je to čak i pre 10 ujutru tako da nebo tada nije imalo veliku draž za mene. Nije bilo visoko kao u Pragu, nije bilo nisko kao u Holandiji (ili bar kao na slikama holandskih majstora), nije bilo kao osušene kore pomorandže nad Rimom. Obično letnje nebo, ni belo ni žuto ni plavo. Jednostavno. Banalno, čak.

Onda, nekoliko godina potom, moj prijatelj se zaposlio na jednom splavu, odmah pored zdanja “25. maj” na Dorćolu pa me je vozio na bicikli od Trga republike do Dunava. Smejali smo se, bilo je leto, svi bi nas gledali dok smo se vrišteći spuštali niz ulicu Knjeginje Ljubice da bismo se potom vozili biciklističkom stazom pored reke kojom sam nekad I sama vozila.

Tada, umirivši se posle napada smeha, kada bi i bicikl uhvatio sporiji tok okreta, ja sam postajala svesna činjenice da grad poseduje jedno ostrvo koje je nad sobom, meko i nečujno, pridržavalo nebo, a ono se u sumrak osipalo nad vrhovima njegovog drveća. Veličanstven prizor. Ipak, videla sam taj pejsaž i pre.

Nikolaj Hartman je tvrdio da oku posmatrača zapravo umetnost otkriva prirodu. To je bila moja prva misao kada sam videla zalazak sunca i boje neba, nijanse koje su se međusobno prožimale I topile jedna kroz drugu. Setila sam se gde sam videla taj predeo. Na slici onog čija su neba bila ambisi, mogućnosti za sanjarenja, melanholiju, kontemplaciju, unutrašnju dinamiku. Te slike nudile su Putovanja.

Upravo sam tada otkrila univerzalnost koju sam pomenula. Pejsaži su i van nas i u nama. Ja sam toliko u Beogradu tražila nešto što će me vezati za njega, nešto što je „spolja“, van mene i mojih sećanja od kojih sam ga izgradila i koja sam, poput reljefa na fasadama, ugradila u njegove građevine, u sve ulice kojima sam lutala, kojima sam volela da lutam, da tražim i bivam izdana. Nisam pronalazila ono što sam želela.

Ipak, tada sam shvatila da je univerzalnost postignuta jer sam otkrila umetnost koja me je doživotno odredila. Kaspar David Fridrih naslikao je priloženu sliku – „Ljudi posmatraju Mesec“ – 1822. godine. Ja sam istu videla ispred sebe toliko godina kasnije. Boje su mi se učinile identičnim.

Delo je prevazišlo prirodu samo u jednom: ono ima, ili je bar u mogućnosti da stvori (a ta moć je velika), raspoloženje kod posmatrača koje transcendira, koje izmešta. Pejsaž koji sam videla pred sobom jednostavno je bio lep, prijatan oku i uporediv sa slikom, ali nikad nije imao moć nadamnom kao ona, ona koja je u muzeju, ona koja je od drveta i boje.

Nedavno sam opet prolazila tuda i utisak je bio isti kao i pre. Odlučila sam da fotografišem ono što vidim i da fotografiju ne doterujem u nekom od programa. Sve je upravo onako kao što izgleda na njoj. Ili, naprotiv, nije.

Ivan Meštrović

tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio1_1280tumblr_nmywvz97ut1r4zdnio2_1280

Statuama snažnim kao hipnotički snovi, nepokretnim, sličnim apsurdnosti, pokleklim pod nebom posutim zvezdama, uzvišenim čudovištima i tihim usred brutalnog, letargičnog dahtanja; beskrajno varvarsko odisanje koje najavljuje najezdu na drugu obalu, naš Jadran. – Bruno Barili o Meštrovićevim skulturama u listu La Tribuna od 26. novembra 1912.

Zahvaljujući Margerit Jursenar i njenim „memoarima“, seriji intervjua koje je u različitim vremenskim intervalima davala francuskom novinaru Matjeu Galeju (objavljeno u knjizi „Širom otvorenih očiju“) ja sam saznala da je tokom Prvog svetskog rata jugoslovenski umetnik Ivan Meštrović imao izložbu svojih dela u Londonu. Ona je priznala da je zahvaljujući odlascima u jednu pravoslavnu crkvu u Parizu, u kojoj su se okupljali Rusi, kao i poseta izložbe u Londonu, umnogome označila njeno upoznavanje sa slovenskom umetnošću i senzibilitetom koji će joj kasnije poslužiti kao predložak za priču „Osmeh Kraljevića Marka“.

Ivan Meštrović autor je skulpture „Pobednik“ koja se sada nalai na Kalemegdanu, na najlepšem mestu u Beogradu, ponosito gledajući na, nekada austrijske teritorije, na mesto gde se uliva najveća balkanska reka u najveću evropsku reku. Veoma simbolično mesto, kao i njen izgled, no skulpturu su pratile mnoge peripetije i godinama se nije znalo šta sa tom skulpturom, gde ju smestiti. Prvo je predviđena za Terazijski plato ali prikaz nagog muškarca nije bio prihvatljiv na tako prometnom mestu pa je doneta odluka da se skulptura postavi na Kalemegdan. Međutim, između odluke i izvršenja proteklo je nekoliko godina.

Gore su priložene dve skulpture: anđela i žene koje spava. Anđeo kao da spava i kao da se trudi da svom snagom oslušne poruku koju treba da prenese. Jedna od mojih omiljenih skulptura. Usnula žena čvrsto sni, ona nema blag i lak san, kao da je prikazao umornu seljanku posle celodnevnog rada u polju. Dole je stara fotografija predratnog Beograda, kao i moj kolaž fotografija koje prikazuju plakat za Meštrovićevu izložbu u Londonu 1915. godine i izgled prostorije, kao i izloženih dela u muzju „Viktorija i Albert“. Ivan Meštrović je i autor Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, spomenika neznanom junaku na Avali, kao i mnogih drugih arhitektonskih i skulptorskih dela. Izradio je i bistu Nikole Tesle, po Teslinoj želji, 1942. godine. 

m2tumblr_nr18cywbzl1tanoqvo1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio1_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio3_1280tumblr_nmyvsglvud1r4zdnio4_1280

Paul Kle i impresije povodom njegovog slikarstva

Paul Klee

Paul Klee

Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku, sada se ne sećam iz koje knjige. Nekoliko objava posvetila sam ovom slikaru pa bi se moglo zaključiti da volim njegovo slikarstvo. Njegove boje su nekada, kao što je to slučaj sa purpurnom na dva prikazana rada, harmonične i zanimljive, a njegov rad afirmacija dečije vizije. Dečija vizija u slikarstvu nije mi bliska, iako je ne odbacijum, za razliku od dečije vizije u književnosti, koja ima daleko drugačije oblike i implikacije.

Paul Klee, hat Kopf, Hand, Fuss und Herz - Has head, hand, foot and heart, 1930. Watercolor and ink on cotton, Kunstsammlung NRW, Düsseldorf.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Poslednji crtež asocira me na podvodni svet pre četri milijarde godine, ukoliko je tada zemlja postojala, geologija i godine nisu mi bliske, naročito ne mom pamćenju koje je likovne prirode, ređe pamtim činjenice, slike uvek i jasno. Podsećaju me na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji. Podsećaju na morsko dno noću i sjaj misli u nastajanju.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu i umetničkoj afirmaciji u svom vremenu. Za bolji pregled njegovog dela predlažem čitaocu da poseti sajt Design is Fine. Tu je Kleovo stvaralaštvo adekvatno predočeno i pruža jasan uvid u stvaralaški kod slikara.

Ono što me veže za Klea je jedan njegov crtež koji sam poredila sa naslovnom stranom albuma Foolcontrol grupe Eyesburn. Beograd, kakvim ga ja vidim, prikazan je na ova dva crteža. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive na relaciji upotrebe geometrije pri definisanju kontura grada.

Moj doživljaj ovih slika je jedan Beograd iz noar filmova. Bez ubistva, ali sa vizijama pijanog čoveka, a alkohol viziju ne stvara, on je samo, ukoliko je već nosimo u sebi, intezivira. To nije mala stvar. Noć, senke, žut puder uličnog osvetljenja obasjava kapi kiše koje praše trotoare i lica pod šeširima. Koraci iza ugla. Muzika prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju naša lica, jer se utiskuju u našu dušu, taj cirkularni, povratni, tok je nerazdvojiv.

Moja omiljena pesma sa tog albuma, koja, zapravo, jeste oličenja grada u kome ja živim, grada iz moje mašte, mojih snova o gradu, gradu kakav je nekad bio i kakav je mogao biti, jeste No Free Time. Kada je u pitanju Kleov crtež, pesma kojom je praćen je Ghost Town grupe The Specials. Evo razlike. Pođimo od Eyesburna. To su zgrade koje ja vidim (jer su tako date mom oku) odozdo, za razliku od Kleovih zgrada, koje posmatrač kao da posmatra sa visine, odozgo. Nalazim se u ulici Gavrila Principa ali ne skrećem u Kameničku već nastavljam pravo. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem dole, ka Lepotici, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš.

U ove kasne sate, kada ja lutam gradom, u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama, nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Mora da šeširi međusobno govore, da dižu glavu kada je ulica pusta, posmatrajući žuto svetlo i kapi. Ali, ja ne želim da idem dole. Od Manakove kuće skrećem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, a zgrade su ovako velike, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka nekom baru, i on je zatvoren u ovo doba. Idem uzbrdo.

Stigla sam na krov Beobanke. Posmatram grad. Sa krova ruine, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, vidim šta je Kle nacrtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu, vidim moju omiljenu ulicu, Svetozara Radića, gde sam videla jedan lokal na uglu u kome sam poželela da otvorim svoj Antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel, vidim ulicu iza u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje drhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku. Beograd noću, jedan njegov kvart, a dve perspektive. Dole je gore je dole. Klati se klatno, a reka samo čeka svoj čas pa da ih poravna. Nastavak je inspiracija za moju narednu priču pa dalje ne mogu da nastavim.

Kle Eyesburn

Najzad, dolazimo i do Kleove beležnice, u jednom trenutku internet senzacije. Umetnički rukopisi, skice, pisma zahvaljujući digitalizaciji dostupni su svima. Sadržaju su, bar u ovakvom obliku, napustili tamu svojih biblioteka, polica i prostorija u koje retko ko ulazi. Razmišljala sam da sama umetnička dela, kao predmeti i materijalni artefakti, vode jedan dosadan i tužan život, iako sama sadrže energiju i veliki život.

U to sam se uverila, to mi je, zapravo, prvi put palo na pamet kada sam u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču videla Vermerovu sliku Umetnost slikanja. Takvo umetničko delo, sa takvim sadržajem, tako živo u svesti ljubitelja umetnosti, stoji u jednoj od krajnjih soba muzeja, u uglu, gledajući u mrtav ugao, a možda i kroz prozor (pamćenje je nepouzdano, ne sećam se da li je tu bio zid ili prozor, ali sećam se tuge koju sam osetila kada sam tu sliku videla). Tako i sa ovim, i mnogim drugim, beležnicama.

Njihova ravnomerno raspoređena, uredna geometrija ne razabiram čemu je mogla da služi, ne razumem šta je na ovim skicama, mislim da to većina ljudi ne razume, niti da razmišlja u tom pravcu. Oblici su lepi, interesantni, dečiji, i oni me podsećaju na magiju podvodnog sveta i morskog dna okeana, na ljubitelje sudoku ukrštenica, kao i drugih društvenih igara, a i oni imaju svoj prostor u Beogradu, jedno atomsko sklonište.

Ono je na Novom Beogradu, u jednoj zgradi, išla sam u taj neformalni klub nekoliko puta, iako nisam ljubitelj društvenih igara, da posmatram ljude i da otkrivam jedan svet za koji nisam znala da postoji. Možda je ovaj grad, možda su ljudu u njemu, baš poput bića sa morskog dna. Koliko toga se tamo dešava, a mi to ne možemo da znamo. Možemo samo da naslutimo i umetnost je odličan provodnik ka tome. Ja volim da posmatram ljude, podjednako koliko i digitalne beležnice i da pronalazim sličnosti.

Miloš Crnjanski: „Lament nad Beogradom“

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski

Lament nad Beogradom

Jan Majen i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego samo čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove i jezde,
i urliču: “ Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom u daljini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlja, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

Espanja i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik sto se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moci,
već neki papagaji, čimpanzi, neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche! “ dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!“
Treći: “ Leš, leš,leš.“

Ti, međutim, širiš kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

Ti, prošlost, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i na nebu, Mljeci,
prividjate mi se jos, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i, u travi.
Pa kažu: “ Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe“.
I naše “ prošlo“.

Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Ližbua i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak dršće ko prut
i prenosim i zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću “ nao, nao, nao“
i naše “ ne, ne“.

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
Tebi su naši boli sitni mravi.
Ti biser suza naših bacaš u prah.
Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
u koju se mlad i veseo zagledah.
A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

Finistere i njen stas,
brak, poljupci bura što je tako silne bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, u prošlosi, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan.
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino “ ombre, ombre“. –
i naš „grob“ i „mrak“.

Ti, međutim, krećeš, ko nas labud večni,
iz smrti, u krvi, prema Suncu, na svoj put.
Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
u onoj gde su karavani seni,
ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
A kad mi slome dušu, koplje, ruku i nogu,
Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

Život ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,
što šapće, ko i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni Jang, ni Jin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

Ti, međutim sjaš i sad
kao san moj tavni, kroz bezbroj suza naših,
večan, u mrak i prah,
krv tvoja ko rosa pala je na ravni ko nekad
da hladi tolikih samrtnički dah,
grlim još jednom, na tvoj kamen strmi,
i tebe i Savu i tvoj Dunav trom,
sunce se rađa u mom snu, sini, sevni, zagrmi,
ime tvoje, kao iz vedrog neba grom,
a kad i meni odbije čas stari sahat tvoj,
to ime će biti poslednji šapat moj

Preporuka:
Mreža Crnjanski

Икаров пад

Peter Paul Rubens,

Peter Paul Rubens, „Icarus“, 1636

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се – правили бисмо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста о сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, у чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би благо повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо њиме пролазећи причу настављали, некако је довршавајући, мада чешће не, узаним земунским улицама, пуним старих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дивног дрвећа.

Али, једанпут сам ја застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“ показала сам прстом, „прелепа је. Могу да почнем, да набрајам грчка божанстава у Београду, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој, грације у Ломиној улици, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он буквално био бачен са кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме, али питање сам запамтила. Враћајући се одатле у свој крај града, покушавала бих да закључим ко је то заправо на скулптури. Мој пријатељ одувек је умео да, свесно или не, постави право питање.

Зашто је оно у мени изазвало недоумицу, а много касније и благи немир? Зато што нисам успела да закључим да ли је скулптура мушкарца на фасади зграде ваздухопловства Дедал или Икар. Желим да верујем да је то Дедал, онај који је летео, а не Икар, онај који је пао. Али, авиони падају, зар не? Да ли је скулптура репрезент Дедала, представа онога који је летео и, још битније, онога који је безбедно слетео, генија, homo faberа, онога ко је захваљујући опрезном коришћењу знања, свесности његових домета, преживео, или је фигура мушкарца Икар, а он је, то сви на основу мита добро знамо, пао. Мит о Дедалу и Икару аналоган је многим другим митовима чију окосницу чине родитељ и дете, страдање детета због родитељског hibrisa, посредно или не. Мит о Деметри у Персефони један је од оних који би се могли навести као репрезентативни за ову причу. Но, Персефонина клетва, усуд и одсуп од родитељског савета далеко је другачијa од Икаревог и носи са собом другачије значењске импликације.  Са Икаром се чешће, нарочито на свакодневном нивоу, појединачно људско искуство да поистоветити.

Дедал је био антички изумитељ, конструктор, инжињер, пример за једног од каснијих визионара какав је могао бити Леонардо или неки од књижевних ликова Жила Верна. Њега је занимала техничка страна, прогрес, наука која би била на страни човека. Иронија мита и јесте нешто што га одржава. Све што је Дедал измислио није преокренуто у корист људи, већ једино на штету. Посредно је био заслужан за рођење Минотаура. Да би га укротио и на неки начин заробио, изградио је лавиринт, грађевину из које, на крају, сам није умео да изађе. Пошто је постао заробљеник сопственог дела (мала дигресија као духовит пример тога како се мит лако може иронијски транспоновати на свакидашњицу: Катарина Анђелић, „концептуалиста и постмодерниста“, јунакиња телевизијске серије Отворена врата, у епизоди „Мува за Токио“, доживљава сличну судбину када се сама зароби унутар скулптуре коју током читаве епизоде конструише), лавиринта са безброј соба и ходника, морао је да пронађе начин како да изађе одатле. Тада, добио је идеју да направи крила уз помоћ перја и воска и тако се издигне над лавиринтом, коначно постајући слободан. Саветовао је сину да не лети превише високо јер ће топлота сунчевих зрака отопити восак. Икар га није послушао и пао је у воду. Но, Икар није једино пао па, на сву срећу, касније испливао. Икар је страдао, погинуо је од јачине пада. Ни овога пута Дедалу знање није могло бити од користи.

Иако је увод о Дедалу био неочекивано дуг, али неопходан, ово је заправо прича о његовом сину Икару. У многима препознајем несрећног митског јунака. Неко би могао додати да је таштина и прецењивање сопствених (људских) могућности била кобна грешка. Јесте, али та чињеница неће нас никуда одвести. Па шта ако неко свој домет замисли даље него што може да добаци стрелом талента или издржљивости? Трагичност неће изостати чак и да је другачије. Ипак ће се зачути прасак, налик паду бомбе снажан, који нико неће приметити. Младо тело идеала пада у воду свакодневице. Чини ми се, на основу посматрања својих пријатеља, оних које сам поменула и оних које нисам, а понајпре себе, да је илузија, баш као и зраци на Бројгеловој слици, тамо, негде у даљини, на хоризонту, бледећи одсјај који се распростире површином воде. Опоре поруке Бројгелове слике или доле цитираних песама остављају у недоумици. У питању је стоичка равнодушност која разара, победа практичности наспрам идеалистичких тежњи ка вишем и другачијем, тежњи ка промени поретка и одступу. Као у Флоберовом роману Госпођа Бовари или на крају  филма Амадерус или у песми When I’m asked Лизел Милер, све, апсолутно све, свака појава, атом, живо биће, нежива ствар, немо је и разоружавајуће равнодушно пред нечијим падом. Пошто је сазнао за смрт своје кћери, отац Еме Бовари посматра јутро  и не може да поверује како је то јутро исто као и свако предходно, ништа се није променило, али то не може бити- његова кћер више није жива! У филму Амадеус ми видимо кочију која односи тело генијалног човека док за њом остаје пастир који ни не гледа у кола која пролазе. Он мора да изведе стоку на испашу, зашто би мислио на мртваца, на тамо неког музичара. Лирска јунакиња Лизел Милер одлучје да пише да би победила тишину која издајнички ћути пред сазнањем да њене мајке више нема.

На Бројгеловој слици, ремек-делу европске уметности, у центру пажње није Икар. На слици ћемо прво угледати сељанина који оре земљу, пролеће је, он је мора припремити за нове плодове. Живот је тежак, људи са села то добро знају, стога, ратар нема времена да гледа у прелепо сунце на хоризонту, нити да разговара са пастиром недалеко од њега, он мора да ради како би опстао. Услед тих чињеница влада апсолутна незаинтересованост других „актера“ за догађај пред њима. Земља мора бити изорана, стадо на окупу, брод уз чију помоћ се обавља трговина, мора да настави путовање. Нико не може ни помислити да би требало да лети, да затражи више од онога што му је дато. Живот – то је стоичка издржљивост, рад, борба са природом. Икара (тј његове ноге) видимо у десном углу слике, над њиме је перје, то је једино што сугерише да је он ту. Брод одлази, ратар гледа у земљу, пастир је читавом догађају окренут леђима, чак и птица на грани не реагује. Мит о Икару може значити толико тога: победу природе над људском таштином, оваплоћење изрека (које је Бројгел, такође, волео ликовно да представља) чија је поента „опружи се колико си дугачак“, али и, оно најбитније, пад. А пад, пад може значити толико тога: одустајање од себе, својих идеала, укалупљивање у поредак, пристајање на редован посао, унапред познати распоред дневних навика, константно окретање погледа ка часовнику. Пад је када, као у песми Едварда Филда, једини лет појединца, једина висина коју може дневно да досегне, јесте замена сијалице.

Наредни песници, углавном из англо-саксонске традиције 20. века, бавили су се митом о Икару, реконтекстуализацијом постојеће приче. Било да је песма у служби екфразе, описа дела унутар самог дела где се поетским средствима, дакле речима, предочава неко ликовно дело, као што је то случај у песми Вилијама Карлоса Вилијамса (песник је директно био инспирисан поменутом Бројгеловом сликом), или као код Одна који у песми Musee des Beaux Arts одаје пошту холандском мајстору кроз поступак рефлексије пред делом, утисак не изостаје. Ен Секстон слави Икарев усуд, храброст, смерну подругљивост онима који се не усудише да поздраве сунце пред собом јер неће никада спознати шта значи тријумф пада. Лирска јунакиња Мјуријел Рукејсер чека свог Икара, узалуд. Едвард Филд предочава савременог Икара заробљеног у ритуалима свакодневице буржоаског просека. Спендер и Апдајк, најстарији и најмлађи песник у групи одабраних за ову тему баве се, мада и то је врло условно ограничити песму на једно значење или фокус, летом, паралелом птице и авиона (који ће бомбардовати другога у рату или авиона који ће бити отет и уперен право у некадашње Вавилонске куле нашег доба). У сваком случају, поетски обликован мит је пред нама. Значења су многострука, цикличност приче је оно што остаје. „Ничег новог нема под Сунцем“.

Carlo Saraceni,

Carlo Saraceni, „Landscape With The Flight of Icarus“, 1606-1607

Carlo Saraceni,

Carlo Saraceni, „“Landscape With the Fall of Icarus“, 1606-1607

Carlo Saraceni,

Carlo Saraceni, „Landscape With the Burial of Icarus“, 1606-1607

Stephen Spender – „Icarus“ (1933)

He will watch the hawk with an indifferent eye
Or pitifully;
Nor on those eagles that so feared him, now
Will strain his brow;
Weapons men use, stone, sling and strong-thewed bow
He will not know.
This aristocrat, superb of all instinct,
With death close linked
Had paced the enormous cloud, almost had won
War on the sun;
Till now, like Icarus mid-ocean-drowned,
Hands, wings, are found.

W. H. Auden – „Musee des Beaux Arts“ (1938)

About suffering they were never wrong,
The old Masters: how well they understood
Its human position: how it takes place
While someone else is eating or opening a window or just walking dully along;
How, when the aged are reverently, passionately waiting
For the miraculous birth, there always must be
Children who did not specially want it to happen, skating
On a pond at the edge of the wood:
They never forgot
That even the dreadful martyrdom must run its course
Anyhow in a corner, some untidy spot
Where the dogs go on with their doggy life and the torturer’s horse
Scratches its innocent behind on a tree.

In Breughel’s Icarus, for instance: how everything turns away
Quite leisurely from the disaster; the ploughman may
Have heard the splash, the forsaken cry,
But for him it was not an important failure; the sun shone
As it had to on the white legs disappearing into the green
Water, and the expensive delicate ship that must have seen
Something amazing, a boy falling out of the sky,
Had somewhere to get to and sailed calmly on.

Edward Field – „Icarus“ (1950)

Only the feathers floating around the hat
Showed that anything more spectacular had occurred
Than the usual drowning. The police preferred to ignore
The confusing aspects of the case,
And the witnesses ran off to a gang war.
So the report filed and forgotten in the archives read simply
“Drowned,” but it was wrong: Icarus
Had swum away, coming at last to the city
Where he rented a house and tended the garden.

“That nice Mr. Hicks” the neighbors called,
Never dreaming that the gray, respectable suit
Concealed arms that had controlled huge wings
Nor that those sad, defeated eyes had once
Compelled the sun. And had he told them
They would have answered with a shocked,
uncomprehending stare.
No, he could not disturb their neat front yards;
Yet all his books insisted that this was a horrible mistake:
What was he doing aging in a suburb?
Can the genius of the hero fall
To the middling stature of the merely talented?

And nightly Icarus probes his wound
And daily in his workshop, curtains carefully drawn,
Constructs small wings and tries to fly
To the lighting fixture on the ceiling:
Fails every time and hates himself for trying.
He had thought himself a hero, had acted heroically,
And dreamt of his fall, the tragic fall of the hero;
But now rides commuter trains,

Serves on various committees,
And wishes he had drowned.

Pompei, 1. vek p.n.e

Pompei, 1. c. BC

Muriel Rukeyser – „Waiting for Icarus“ (1973)

He said he would be back and we’d drink wine together
He said that everything would be better than before
He said we were on the edge of a new relation
He said he would never again cringe before his father
He said that he was going to invent full-time
He said he loved me that going into me
He said was going into the world and the sky
He said all the buckles were very firm
He said the wax was the best wax
He said Wait for me here on the beach
He said Just don’t cry

I remember the gulls and the waves
I remember the islands going dark on the sea
I remember the girls laughing
I remember they said he only wanted to get away from me
I remember mother saying : Inventors are like poets,
a trashy lot
I remember she told me those who try out inventions are worse
I remember she added : Women who love such are the
Worst of all
I have been waiting all day, or perhaps longer.
I would have liked to try those wings myself.
It would have been better than this.

Marc Chagall,

Marc Chagall, “ Fall of Icarus“

Anne Sexton – „To a Friend Whose Work Has Come to Triumph“ (1979)

Consider Icarus, pasting those sticky wings on,
testing that strange little tug at his shoulder blade,
and think of that first flawless moment over the lawn
of the labyrinth. Think of the difference it made!
There below are the trees, as awkward as camels;
and here are the shocked starlings pumping past
and think of innocent Icarus who is doing quite well.
Larger than a sail, over the fog and the blast
of the plushy ocean, he goes. Admire his wings!
Feel the fire at his neck and see how casually
he glances up and is caught, wondrously tunneling
into that hot eye. Who cares that he fell back to the sea?
See him acclaiming the sun and come plunging down
while his sensible daddy goes straight into town.

Јоhn Updike – „Icarus“ (2001)

OK, you are sitting in an airplane and
the person in the seat next to you is a sweaty, swarthy gentleman of Middle Eastern origin
whose carry-on luggage consists of a bulky black briefcase he stashes,
in compliance with airline regulations,
underneath the seat ahead.
He keeps looking at his watch and closing his eyes in prayer,
resting his profusely dank forehead against the seatback ahead of him,
just above the black briefcase,
which if you listen through the droning of the engines seems to be ticking, ticking
softly, softer than your heartbeat in your ears.

Who wants to have all their careful packing—the travellers’ checks, the folded underwear—
end as floating sea-wrack five miles below,
drifting in a rainbow scum of jet fuel,
and their docile hopes of a plastic-wrapped meal
dashed in a concussion whiter than the sun?

I say to my companion, „Smooth flight so far.“
„So far.“
„That’s quite a briefcase you’ve got there.“
He shrugs and says, „It contains my life’s work.“
„And what is it, exactly, that you do?“
„You could say I am a lobbyist.“
He does not want to talk.
He wants to keep praying.
His hands, with their silky beige backs and their nails cut close like a technician’s,
tremble and jump in handling the plastic glass of Sprite when it comes with its exploding bubbles.

Ah, but one gets swept up
in the airport throng, all those workaday faces,
faintly pampered and spoiled in the boomer style,
and those elders dressed like children for flying
in hi-tech sneakers and polychrome catsuits,
and those gum-chewing attendants taking tickets
while keeping up a running flirtation with a uniformed bystander, a stoic blond pilot —
all so normal, who could resist
this vault into the impossible?

Your sweat has slowly dried. Your praying neighbor
has fallen asleep, emitting an odor of cardamom.
His briefcase seems to have deflated.
Perhaps not this time, then.

But the possibility of impossibility will keep drawing us back
to this scrape against the numbed sky,
to this sleek sheathed tangle of color-coded wires, these million rivets, the wing
like a frozen lake at your elbow.

Џез, лето и апстракције

Mark Rothko

Неподношљиво доба лета. Досада. Неподношљиви часови неподношљиво спорих поднева. Празнина. Смола између прстију као једини адекватан облик материје којим би се предочила немогућност концентрисања, усредсређивања воље, могућности покретања, остварења било какве намере. Изнуреност. Несаница. Бесмисленост града. Бесмисленост колеричних нападних полуголих људи. Мусави тротоари, смрад између зграда. Празан јавни превоз, отуђена изборана и надута лица који отупело гледају гроз масно прозорско стакло. Соба као простор изгона, aли и једино уточиште. Зидови су ужи. Прашина, свуда прашина, одакле толико прашине на свету? Без сећања, без мисли, аутоматизам свакодневних радњи, полу-глад.  Дакле, све је другачије у односу на текст песме Summertime. Livin’ is not easy..

Сицилијанско село, плаво море, бескрај неба, стабло маслине, тамнопуто дете које иде за стадом. Пасторална слика света изгубљена је, лето више не асоцора на овакве призоре. Пасторала једино постоји у уметности, која је била и остала начин њеног потврђивања. У Аркадији нема Времена, али у стварности, бог Сатурн изнова ставља до знања да време ипак протиче. Свако померање казаљке Сатурнова је усна која се развлачи у кез. Иако време споро протиче, разлажући облике око себе, а додатно подржано врелином, оно протиче, остварује континуитет подједнако равномерно као и сваког другог дана, као и током сваког другог доба. Споро или пребрзо протицање времена ствар је утиска, лична и унутрашња категорија. Али, утисак је оно што подстиче асоцијативни ток да своју пузавицу распростре по празном папру. Асоцијације током неподношљивог времена досаде импровизације су форми у спиралном покрету. То је већ – ЏЕЗ.

Могуће је направити поређење естетског доживљаја при рецепцији класичне и при рецепцији џез музике. У питању су два различита канона подједнако комплексне форме. Човек са истанчаним смислом за музику могао би, и умео, на основу формалних одлика поредити Баха и Колтрејна. То је могуће и дозвољено. Оно што је другачије (пишем у сопствено име) јесу доба када се две тако различите музике слушају, као и слике, облици и стања ума  до којих трансцедентални лук композиција поменутих жанрова допире. Ту долазимо до огромне разлике.

Класична музика измешта из простора и времена, она доприноси, као на средњевековној представи краја света, да свест буде иза, измештена у далеко и давно, у простор и време који су непојмљиви и вербално често неисказиви. Реципијент има утисак да је он ту некада био, као пред коначан пад у сан искрсавају му попут бљеска слике, наговештаји који убрзо нестану. Када слушам класичну музику ја себе видим у белој соби високих зидова. Храпав бродски патос исте до пола обасјава директна светлост, половина је у пријатној тами. Мехури прашине споро круже кроз цев зрака, зидом као да плутају маховине.

Када слушам џез музику искуство је другачије. Џез музика, за разлику од класичне, јесте искључиво и само чиста форма. Џез звук је апстракција у равни слика Маљевича, Ротка и Полока. У зависности од музичара могуће је и поређење са неким од поменутих сликара. Ту нема фигурације, све је само боја. Предметност је потиснута, а уколико и постоји, она је апстрактна и геометријска. Боје међусобне границе не прелазе, али стварају својом какофоничном палетом нову боју. На тај начин утисци се гранају као вишећелијски организам. Мајлс Дејвис, Џон Колтрејн, Дејв Брубек упоредиви су са апстракцијама Марка Ротка. Арт Блејки са Полоком. Маљевич са, опет, Мајлсом Дејвисом и многим другим авангардним џез музичарима.

Овај текст сума је мојих преокупација које су се спонтано, налик клупку, или као тело умотано у тепиху, одмотавале последњих месеци. Лети не могу да слушам Моцартове концерте за клавир, то је немогуће у стањима када трење између субјекта и објекта не постоји, када нема релације између свести и предмета. Свест је захваљујући неподношљивим врућинама tabula rasa о коју не могу да се лепе утисци, већ се, прикачени силом на њу, као вода са мокрог сунђера сливају низ таблу, одливајући са собом и део садржаја који је до тада био присутан.

Лети, свест је пасивна и неспремна за предметност, али функционише као сан од рођења слепих људи – ипак има неки свој садржај. Сигурна сам да од рођења слепи знају за боје, да их виде у сну и памте, касније се по њима орјентишући. Свест која садржи најбољу апстрактну уметност јесте свест слепих људи. Они a priori не могу стварност да поимају као суму предметности. Свака џез композиција могла би се поредити са делима апстрактног сликарства. У некима су ноте налик Маљевичевим квадратима круте форме, у некима су растрзане и какофоничне као Полокова стваралачка намера – све је у чину импровизације, док је највећи број оних налик  сликама Марка Ротка, у једној боји, понекад са две или три највише. Све је форма, чврста и недодирљива, но, опет, све је израњајуће и флуидно. Захваљујући диму, облике уместо очију обнављају звуци инструмената. Нептун је божанство џеза, то би требало да је познато.

Слике Марка Ротка репрезентативне су за музику о којој пишем. Оне нису поједностављивање, напротив, оне су на себи својствен начин умножавање света. Шта је црвена боја? То није боја, то је симбол. Чега? Ероса или Танатоса? Марса или Венере? Страсти, афирмације живота или зла? Могућности за интерпретације су неисцрпне. Ротко нас заправо ставља у позицију слепих људи – сами морамо да стварамо облике, да стварамо приче, да посредством њих стварамо себе. Само је велика она уметност која изнова зрак одбије о огледало. То је и џез, он заслепи. У дионисијском самозабораву свест се, налик боји претопљеној течношћу, разлаже и бива као каша, стварајући тако нове нијансе које поредак, ипак, доводе у равнотежу.

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko

Mark Rothko in his studio

Mark Rothko in his studio

Препоруке: 1 , 2

Едит Пјаф и празне биоскопске сале Едварда Хопера

Edit Pjaf i Marlen Ditrih

Едит Пјаф ми је одувек деловала као особа која није волела свој рођендан.

Иако не делим став многих које познајем поводом дана свог рођења као најгорег дана у години, мислим да у таквом ставу има много семантичког потенцијала. То је као са изгриженим ноктима – форма је непривлачна, али је симболична. Значења су скривена иза непријемчивих облика.

Јун 2007, спарно вече. Немогућност да се повежем са блиским људима учинила је да се осетим лоше. Врућина је само додатно таложила нелагоду коју сам тих јунских вечери осећала. Неподношљива спарина разлагала је Време, спорост његовог протицања још интензивније доприносила је таштини коју сам свуда око себе учитавала. Морала сам да се покренем, да употпуним садржајем беспризорност вечери, необјашњив налет меланхоличног расположења. Одлучила сам да одем у биоскоп – сама.

Мала сала биоскопа Таквуд била је потпуно празна када сам ушла у њу, пет минута пре почетка филма. Та чињеница додатно ме је изиритирала јер сам очајнички те вечери желела да будем у друштву. Недуго по мом уласку, у салу је крочила дугокоса плава девојка и села на прву столицу предпоследњег реда. Одмах за њом, журним кораком у салу је ушао мршав младић са округлим наочарима и зеленом мајицом и сео неколико редова испред мене. Пре потпуног гашења светла стално се окретао што сам ја намерно пропустила да му ставим до знања да сам приметила. Та нападност ми је била иритантна. Била сам на ивици да изађем, да одем, да пешачим до куће, да закуцам неком ненајављена на врата, да одем, да одем. Ипак, светло се угасило, филм је почео.

Ништа није као што испрва изгледа. Ову баналну изјаву свакодневица доказује, стога, изнова ћемо је понављати. Те вечери Едит Пјаф и ја смо се званично упознале. Филм La vie en rose оставио је снажан утисак на мене, али првенствено као филм, као аутономан и оргиналан стваралачки поступак, пре него као живописни преносилац једне узбудљиве и трагичне животне приче. Мој утисак била је монтажа, била је глума, био је сам редитељски поступак.

Овај догађај био је прелудиј, танан увод у моје упознавање француске националне иконе, вероватно најбоље уметнице шансоне. Неколико дана по том догађају одушевљено сам преносила своје утиске пријатељици коју сам упознала у плесној школи. Заједно смо делиле одушевљење према Лени Рифенштал и Мајаковском, а ево, сад и према Едит. Један од најлепших поклона које сам добила био је њен поклон овог филма. Убрзо, семестар у плесној школи се завршио, наступила је летња досада, сви су се разишли, па смо тако она и ја изгубиле контакт. Полако сам почела и да заборављам на филм.

Мај 2008, Париз. У продавници специјално опремљеној за туристичка иживљавања у виду трошења новца владала је неописива какофонија, права вавилонска пометња. Мноштво језика, немогућност споразумевања, гажење, фотографисање, шаренило, све то одвајало је поглед од оног што би требало да је у фокусу – здање Дом инвалида. Вођена необјашњивим хиром, импулсом ирационалног, купила сам сет од пет оргиналних дискова Едит Пјаф, и већ при доласку у собу и одлагању сувенира у кофер, заборавила на њих. По доласку у Београд, чемерно расположење није ми омогућавало да се посветим било каквој активности. Дискови су остали нераспаковани.

Прошло је још неколико недеља док нисам почела да преслушавам диск по диск, песму по песму. Едит Пјаф постала је нешто ново и непроцењиво за мене – сећање, мисао, евокација. Њена музика, али и пре тога, њено откривање, фазе препознавања, за мене су, у ствари, постале  могућност да обухватим прошлост као овално огледало, и кроз сећање је, односно самопосматрање, доживим потпуније, можда чак и у потпуности другачије него што је то она заиста и била. Касније, читајући У тарагању за изгубљеним временом, роман који је дефинитивно извршио најснажнији формативни утицај на мене, посредством Пруста открила сам да је такав однос музике и сећања заправо константа, да је музика подједнако евокативна као мирис, али да за разлику од њега, она подразумева (а)темпоралност. Могућност да време учини проблематичном категоријом простора.

У наставку следе неке од мени најдражих песама Едит Пјаф, као и слике једног од уметника кога сам најраније открила, али чије откривање још увек нисам довршила. Празне биоскопске сале Едварда Хопера, у овом случају, нису тек пука илустрација личног доживљаја. Оне су уметнички осведочена људска константа да се буде парадоксалан – сам, са тежњом да се не буде сам; скривен, са тежњом да се буде откривен. То је биоскоп, то је култ одласка у ту прелепу институцију – сам.

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Edward Hopper, Movie Theather, 1939.

Уметничко стваралаштво одувек је било ствар заједнице односно колектива. Хиљадама година исто је важило и за рецепцију уметничког дела. Колико год то са ове дистанце деловало непривлачно, чак немогуће, докази за ову тврдњу одавно су познати антрополозима и историчарима уметности.

Прве уметности – плес, музика, поезија, сликарство биле су нераздвојне у настајању и извођењу, биле су део ритуала, религијског или магијског култа. Људи који су стварали, а касније и посматрали цртеже  бикова у дубинама пећина, чинили су то заједно; прва поезија, која се искључиво везује за усмену а не писану традицију, била је резултат колективне имагинације и веровања. Отуда је сасвим могућа Шелингова тврдња да су митови наша прва поезија.

Тенденција да се уметничко дело ствара одвојено од заједнице и њених религијско-магијских постулата новијег је датума. Исто важи и за доживљај уметничког дела. Чак и данас, иако не свесно и са јасно дефинисаном намером уметника, уметничка пракса, и дело као њен завршни резултат, у блиској су вези са духом заједнице и приликама у којима настају.

Техничка и научна достигнућа допринела су стварању нових уметности – фотографији и филму. Нарочито се филм, његово стварање, као и гледање, везује за колективно. Гледање првих филмова евоцирало је повратак тамним дубинама пећине – прошлости када би се чланови племенске заједнице окупили и заједно, било у тишини или екстатичном одушевљењу, посматрали представу, смењујуће слике колективних фантазмагорија које су до нас допрле у форми митова.

Edward Hopper, Movie Theather, 1927.

Edward Hopper, Movie Theather

Све до краја 19. века слушање музике  било је део јавног живота. Концерти камерне музике, налик оном у филму Софије Кополе о Марији Антоанети, били су могућност повлашћених. Нико није могао извођења композиција слушати код куће, било је потребно отићи на концерт. Исто је важило и за филм, било је потребно отићи у биоскопску салу.  Уколико би се неко зажелео сликарства, морао је отићи у јавни простор – музеј или галерију.

Једина уметност која је потпуно заборавила своје колективно порекло јесте књижевност. Она једина међу уметностима, нарочито од када се књиге штампају, подразумева затворена врата, собу, интимност, солипсистички чин одвајања, потпуни повратак себи. Покушајте да читате књигу са неким а потом сами. Два потпуно различита доживљаја, међусобно неупоредива.

Развој технологије који је омогућио да уметност не буде више привилегија повлашћених, да доживи тзв. секуларизацију односно профанизацију и постане доступна свима, такође је  допринео и томе да уживаоци уметности свако уметничко дело третирају у свом доживљају као књижевно, самостално и одвојено од групе других посматрача. Један од најзанимљивијих начина постизања таквог идеала је култ одласка у биоскоп – сам.

Edward Hopper, Morning Sun

Edward Hopper