Džez, leto i apstrakcije

Nepodnošljivo doba leta. Dosada. Nepodnošljivi časovi nepodnošljivo sporih podneva. Praznina. Smola između prstiju kao adekvatna materija kojom bi se metaforički predočila nemogućnost koncentrisanja, usredsređivanja volje, pokretanja, ostvarenja bilo kakve namere. Iznurenost. Nesanica. Besmislenost grada. Besmislenost koleričnih napadnih polugolih ljudi. Musavi trotoari, smrad između zgrada. Prazan javni prevoz, otuđena izborana i naduta lica koja otupelo gledaju kroz masno prozorsko staklo. Soba kao prostor izgona, ali i jedino utočište. Zidovi su uži. Prašina, svuda prašina, odakle toliko prašine? Bez sećanja, bez misli.  Sve je drugačije u odnosu na tekst pesme Summertime. Livin’ is not easy.

Sicilijansko selo, plavo more, beskraj neba, stablo masline, tamnoputo dete koje ide za stadom. Pastoralna slika sveta izgubljena je, leto više ne asocira na ovakve prizore. Pastorala jedino postoji u umetnosti, koja je bila i ostala način njenog potvrđivanja. U Arkadiji nema Vremena, ali u stvarnosti, bog Saturn iznova stavlja do znanja da vreme ipak protiče. Svako pomeranje kazaljke Saturnova je usna koja se razvlači u kez. Iako vreme sporo protiče, razlažući oblike oko sebe, a dodatno podržano vrelinom, ono protiče, ostvaruje kontinuitet podjednako ravnomerno kao i svakog drugog dana, kao i tokom svakog drugog doba. Sporo ili prebrzo proticanje vremena stvar je utiska, lična i unutrašnja kategorija. Ali, utisak je ono što podstiče misaoni tok da svoju puzavicu rasprostre po praznom papiru. Asocijacije tokom nepodnošljivog vremena dosade improvizacije su formi u spiralnom pokretu. To je već džez.

Moguće je napraviti poređenje estetskog doživljaja pri doživljaju klasične i pri doživljaju džez muzike. Obe imaju veze sa doživljajem vremena. Klasična muzika izmešta iz prostora i vremena, ona doprinosi da misao bude iza, izmeštena u daleko i davno, u prostor i vreme koji su nepojmljivi i verbalno neiskazivi. Recipijent ima utisak da je on tu nekada bio, kao pred konačan pad u san iskrsavaju mu magličasti vizuelni nagoveštaji koji ubrzo nestanu. Kada slušam klasičnu muziku sebe vidim u sobi visokih zidova. Hrapav brodski patos iste do pola obasjava direktna svetlost, polovina je u prijatnoj tami. Mehuri prašine sporo kruže kroz cev zraka. Dominira bela boja.

Kada slušam džez muziku iskustvo je drugačije. Džez zvuk je za mene apstrakcija u ravni Rotka i Poloka. U zavisnosti od muzičara moguće je i poređenje sa nekim od pomenutih slikara. Nema figuracije, sve je boja. Boje prelaze međusobne granice i stvaraju svojom kakofoničnom paletom novu boju. Na taj način utisci se granaju kao višećelijski organizam. Džon Koltrejn uporediv je sa apstrakcijama Iva Klajna. Art Blejki sa Polokom. Majls Dejvis sa Rotkom. Neke džez kompozicije nalik su Maljevičevim kvadratima: to su jake i krute forme. U nekim drugim kompozicijama, note su rastrzane i kakofonične kao Polokova platna, sve je u činu improvizacije. Najveći broj kompozicija jesu nalik Rotkovim slikama, bezobalne i fluidne, nalik okeanu.

Sigurna sam da od rođenja slepi ljudi znaju za boje, da ih vide u snu i pamte. Svest koja sadrži najbolju apstraktnu umetnost jeste svest slepih ljudi. Oni a priori ne mogu stvarnost poimati kao sumu predmetnosti. Slike Marka Rotka nisu pojednostavljivanje sveta. Naprotiv, one su na sebi svojstven način umnožavanje sveta. Šta je crvena boja? To nije boja, to je simbol. Čega? Erosa ili Tanatosa? Marsa ili Venere? Strasti, afirmacije života ili rata, uništenja, vatre koja, istovremeno, uništava i pročišćuje? Stvaralačkog erosa? Mogućnosti za interpretacije su neiscrpne. Rotko nas, zapravo, stavlja u poziciju slepih: sami moramo da stvaramo oblike, da stvaramo priče, da, posredstvom njih, stvaramo sebe. U dionizijskom samozaboravu svest se, nalik masnoj boji natopljenoj tečnošću, razlaže i biva kao kaša.

Ovaj tekst suma je mojih preokupacija koje su se spontano, nalik klupku kroz hodnike lavirinta, ili telu umotanom u tepih, baš kao u orijentalnim bajkama, odmotavale poslednjih meseci. Leti ne mogu da slušam Betovenove klavirske sonate, to je nemoguće u stanjima kada trenje između subjekta i objekta ne postoji, kada, u mom slučaju, nema relacije između svesti i predmeta. Svest je zahvaljujući nepodnošljivim vrućinama tabula rasa o koju ne mogu da se održe utisci, već se, prikačeni silom na nju, kao voda sa mokrog sunđera slivaju niz tablu, posustali od težine. Svest je ceđ. Ipak, neka mogućnost postoji i u tome: ovaj tekst je napisan a, prethodno, neke asocijacije, neka razmišljanja, neki utisci su pokrenuti. Bitno je da svako ima svoju Siciliju u koju može da se skloni. Moja je umetnost.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.