Valter Benjamin: „Na suncu“

Alexander Calder Dream Figments, 1964. Ink and gouache on paper.

Ivisa (Ibica), jul 1932.

Kažu da na ostrvu ima sedamnaest vrsta smokava. Trebalo bi – kaže čovek sebi, dok ide svojim putem, pod suncem – znati kako se zovu. Zaista, ne treba samo videti trave i životinje, kojima ostrvo duguje svoje lice, zvuke i mirise; ne treba samo videti geološke slojeve planina i različitih vrsta tla, u rasponu od prašnjavo žute do ljubičasto smeđe, sa širokom trakom cinabarita u sredini – treba, iznad svega, naučiti njihova imena. Zar svakim kutkom zemlje ne vlada neki neponovljiv spoj biljaka i životinja i nije li svako lokalno ime šifra iza koje se flora i fauna sreću po prvi i poslednji put? Seljak, međutim, drži ključ te šifre. On zna njihova imena. A opet, nije u njegovoj moći da kaže nešto o svom svetu. Da li ga imena obavezuju na zavet ćutanja? Da li to znači da obilje reči pripada samo onima sa znanjem, ali koji ne znaju imena; i da obilje ćutanja sleduje onima koji nemaju ništa osim imena?

Bilo je očigledno da čovek koji je koračao zadubljen u misli nije odatle; izgledao je kao neko kome misli, kada ga zateknu negde na otvorenom, tamo kod kuće, dolaze samo noću. Zaprepašćeno se priseća da su celi narodi – Jevreji, Indusi, Arapi – izgradili svoja učenja pod suncem, za koje se njemu čini da ometa svako razmišljanje. To sunce koje mu sada prži leđa. Miris smole i timijana natapa vazduh, u kojem kao da ostaje bez daha. Bumbar mu se očeša o uho. Samo što je primetio njegovo prisustvo, ovaj nestade u vrtlogu tišine. Glas mnogih leta, na koji se nije osvrtao, da bi mu uši sada po prvi put bile prijemčive za njega, ali on se prekinuo. Jedna staza, skoro zarasla, poče da se proširuje; trag je vodio do peći za ćumur. Iza nje, u izmaglici, planine, ka kojima se pogled izvijao kao puzavica.

Osetio je nešto hladno na obrazu. Pomislio je da je muva i udario se po licu. Ali, bila je to prva graška znoja. Uskoro je osetio žeđ. Osećaj žeđi mu nije dolazio iz nepca već iz stomaka. Odatle se širio i govorio celom njegovom telu, inače krupnom, da svakom svojom porom upije i najmanji dašak vazduha. Košulja mu je odavno spala s ramena, a kada ju je podigao, da ne izgori, bilo je to kao da se ogrnuo mokrim šalom. U jednoj udolini, bademi su bacali senke pravo u osnovice svojih stabala. Bademi su blago ove zemlje. Nijedna druga voćka ne donosi seljaku veću zaradu. U to doba godine samo on sazreva i pravo je uživanje brati u prolazu njegove plodove s grana. Ruka okleva da se razdvoji od njihove ljuske, kada izvuče jezgro. Prebira je još malo među prstima, a onda je pušta da odleprša u potok, koji je odnosi sa sobom. Jezgro je zrelo, ali ne sasvim; sok je svežiji od onog poznijeg, kada ljuska poprima smeđu boju i kada je nije tako lako ukloniti. Sada ima boju slonovače, kao kozji sir ili svileni ženski steznik. A ima i ukus slonovače. Svako ko ga oseti među zubima, moći će da mirno osluškuje potok koji žubori između smokava. Ali, smokve su bile zelene i tvrde, ugneždene, jedva vidljive, u korenima listova. Nastupa čas kada se čini da je samo drveće živo. Iz borove šume dopire pesma zrikavaca; njihova larma odjekuje iznad prašnjavih polja. Njive su ostale bez letine i sada leže puste; liče na čoveka koji se odrekao svega. Njihov poslednji imetak, njihove senke, stiskaju se u podnožjima visokih stogova sena. To je vreme žetve.

Šumarci se prostiru oko vrhova brežuljka, kao da su ih tamo nanele grabulje leta. Samo vrbe stoje raštrkane po strnjištima, a njihovo lišće, crno, s belim prugama, svetluca kao nijelo. Krošnje im više nisu okićene žutim resama, sada su suvlje i lakše se njišu – što prolazi skoro neprimećeno. Ipak, jednoj uspeva da privuče pažnju prolaznika. Prisetio se dana kada je bio jedno s drvetom. Tada su za to bili potrebni samo prisustvo voljene žene – stajala je na travnjaku, uopšte ne obraćajući pažnju na njega – i njegova tuga ili umor. I onda se naslonio leđima na stablo, a ono je primilo na sebe njegova osećanja. Naučio je da udahne kada bi se stablo povilo pod njim i da izdahne, kada bi se vraćalo nazad. To je, naravno, bilo samo negovano stablo nekog ukrasnog drveta; bilo je nemoguće zamisliti šta bi čovek mogao da nauči od ovog čvornovatog stabla vrbe, duboko rascepljenog na tri kraka, ispružena na tri različite strane, ka nekom neistraženom svetu koji se prostirao iznad tla. Nijedna staza se nije otvarala pred njim. Ali, dok je stajao, dvoumeći se da li da pođe jednim puteljkom, koji ga je mogao izneveriti svakog časa – čas je izgledalo da se širi u poljski put, čas da se završava trnovitom živicom – osetio je kako opet ovladava situacijom: kameni blokovi su se uzdizali stepenasto da formiraju terase, a na stazi se pojaviše tragovi kola, koji su govorili da se u blizini nalazi neko imanje.

Nijedan zvuk iz okruženja ne odaje prisustvo takvih imanja. Podnevna nepomičnost oko njih kao da se udvostručava. Ali, polja sada počeše se raščišćavaju i otkrivaju poteze s drugom, a zatim i trećom stazom; i dok su zidovi i ambari ostajali skriveni iza rastinja i brežuljaka, na pustoj poljani odjednom se ukazalo raskršće, kao središnja tačka. U tom kraju nije bilo kolskih puteva i poštanskih ruta, ali to opet nisu bili samo prolazi ili divlje staze; na toj čistini, ukrštali su se puteljci kojima su seljaci i njihove žene i deca i stada vekovima išli od polja do polja, od kuće do kuće, od pašnjaka do pašnjaka, retko kada tako da se ne bi iste večeri vratili da spavaju pod svojim krovom. Tlo ovde odjekuje nekako šuplje; taj zvuk kojim uzvraća na svaki korak deluje blagotvorno na svakog ko tuda ide. S tim zvukom, prolaznikova usamljenost polaže zemlju pod njegova stopala. Ako je došao do mesta na kojem se osećao dobro, znao je da ga je tamo dovela usamljenost; ona mu je dala ovaj kamen da sedne, ovu šupljinu da u njoj ugnezdi svoje udove. Ali, već je bio suviše umoran da bi zastao. Pošto je izgubio kontrolu nad svojim stopalima, koja su ga nekako prebrzo nosila dalje, postao je svestan da se njegova mašta odvojila od njega, kao široka padina koja su u daljini pružala uporedo s njegovom stazom, i počela da se igra s njim po sopstvenom nahođenju. Da li mašta pomera kamenje i vrhove brda? Ili ih samo okrzne svojim dahom? Da li prevrće svaki kamen ili sve ostavlja kako jeste?

Hasidi imaju predanje o onom svetu, koje kaže: tamo će sve biti namešteno kao i ovde. Tamo gde nam je soba, i tamo će biti soba; tamo gde spava naše dete, i tamo će spavati dete. Odeću koja sada nosimo na sebi, nosićemo i tamo. Sve će biti isto – samo malo drugačije. Tako je i sa maštom. Ona samo prebacuje veo preko daljine. Sve ostaje isto, ali veo podrhtava i pod njim sve neosetno postaje drugačije.

Sve se menja i zamenjuje mesta; ništa ne ostaje i ništa ne nestaje. Iz celog tog tkanja, međutim, odjednom izranjaju imena; bez reči ulaze u misli prolaznika i dok ih oblikuje usnama, on ih prepoznaje. Izlaze na površinu. Šta bi još mogao očekivati od tog predela? Ona prolaze pokraj njega na dalekom, bezimenom horizontu, ne ostavljajući za sobom ni traga. Imena ostrva, koja izranjaju iz mora kao mermerni kipovi, okomite stene, čiji vrhovi krune horizont, zvezde koja ga iznenade u čamcu, kada s prvim mrakom izađu na stražu. Pesma zrikavaca je utihnula, žeđ je prošla, dan se gasio. Iz dubine polja se podiže neka larma. Lavež, odron kamenja, dozivanje iz daljine? Dok osluškuje, pokušavajući da odgonetne taj zvuk, u njega počinje da se uvlači brujanje zvona, notu po notu. Onda ga obuzima i širi se u njegovoj krvi. Ljiljani koji cvetaju u uglu živice od kaktusa. U daljini, bešumno truckanje neke zaprege, koja ide poljem između stabala maslina i badema; a kada točkovi nestanu iza lišća, žene, veće od života, lica okrenutih ka njemu, kao da lebde, nepomične, u nepomičnom predelu.

Walter Benjamin, „In der Sonne“, Kölnische Zeitung, 27. decembar 1932.

Preveo: Aleksa Golijanin

Izvor: Anarhistička biblioteka

Slika: Alexander Calder, Dream Figments, 1964.

Predgovor androginom izdanju „Hazarskog rečnika“

Po mom osećanju umetnosti se dele na „reverzibilne“ i „nereverzibilne“. Postoje umetnosti koje korisniku (recipijentu) omogućuju da delu priđe sa različitih strana, ili da ga čak obiđe i osmotri menjajući smer razgledanja po sopstvenom nahođenju, kao što je slučaj sa arhitekturom, skulpturom, ili slikarstvom, koji su reverzibilni. Postoje takođe one druge, nereverzibilne umetnosti, kao što su muzika ili književnost, koje liče na jednosmerne ulice, po kojima se sve kreće od početka ka kraju, od rođenja ka smrti. Ja sam odavno želeo da književnost, koja je nereverzibilna umetnost, načinim reverzibilnom. Otuda moji romani nemaju početak i kraj u klasičnom značenju reči. Oni su sazdani u nelinearnom pismu („nonlinear narratives“).

Na primer, „Hazarski rečnik“ ima strukturu leksikona: to je „roman-leksikon u 100 000 reči“ i u zavisnosti od azbuke na različitim jezicima roman se različito završava. Originalna verzija „Hazarskog rečnika“ štampana ćirilicom završava se jednim latinskim citatom: „…sed venit ut illa impleam et confirmem, Mattheus.“ Moj roman u prevodu na grčki završava se rečenicom: „Odmah sam primetio da su u meni tri straha a ne jedan.“ Jevrejska, španska, engleska i danska verzija „Hazarskog rečnika“ završavaju se ovako: „Potom bi se obratno događalo pri povratku čitača i Tibon je popravljao prevod na osnovu utisaka primljenih pri tom čitanju u hodu.“ Tom istom rečenicom završavaju se kinesko i korejsko izdanje knjige. Srpska verzija štampana latinicom, švedska verzija objavljena kod Nordstedtsa, holandska, češka i nemačka verzija, završavaju se rečenicom: „Taj pogled ispisa Koenovo ime u vazduhu, upali fitilj i osvetli joj put do kuće.“ Mađarska verzija „Hazarskog rečnika“ završava se rečenicom: „On je jednostavno hteo da ti skrene pažnju na to kakva je tvoja priroda.“ Francuska, italijanska i katalonska verzija završavaju se rečenicom: „Doista, hazarski ćup služi do danas, mada ga odavno nema…“ Japanska verzija koju je objavio „Tokyo Sogensha“ završava se rečenicom: „Devojka beše rodila brzu kćer – svoju smrt; njena lepota bila se u toj smrti podelila na surutku i zgrušano mleko, a na dnu videla su se jedna usta što drže koren trske.“

Kada je reč o različitim završecima jedne knjige, treba podsetiti da „Hazarski rečnik“ pri kraju ima nešto kao spolovilo. On se pojavio 1984. godine u muškoj i u ženskoj verziji, pa je čitalac mogao da bira koju će verziju uzeti da čita.

Često su me pitali gde je suština razlike između muškog i ženskog primerka moje knjige. Stvar je u tome što muškarac svet doživljava van sebe, u svemiru, a žena svemir nosi u sebi. Ta se razlika ogleda i u muškom, odnosno ženskom primerku mog romana. Ako hoćete, to je slika raspada vremena, koje se podelilo na kolektivno muško i individualno žensko vreme. To je ono o čemu Jasmina Mihajlović piše pod naslovom „Čitanje i pol.“

Takav, noseći svoje mnogobrojne završetke, svoj ženski i svoj muški pol, „poluživotinja („half an animal“) kako za tu knjigu reče Entoni Berdžes, proputovao je „Hazarski rečnik“ svet od Evrope do obe Amerike i nazad preko Japana, Kine i Rusije deleći dobru i lošu sudbinu svog pisca i mojih drugih knjiga.

Najavljen u Paris Match-u kao prva knjiga XXI veka, „Hazarski rečnik“ danas ulazi u XXI vek i eru Vodolije samo u ženskoj verziji, koju čitalac sada drži u ruci, a muška mu se daje na uvid u ovom predgovoru. Dakle, dok je u XX veku knjiga bila dvopolna vrsta, u XXI veku postala je hermafrodit. Androgin. Ili nešto incestuozno. U ovom novom obliku koji je nametnula izdavačka ekonomija, možemo knjigu da zamislimo kao mesto gde žensko vreme sadrži muško vreme. Odeljak koji se u ženskoj verziji romana razlikuje od muškog, nalazi se u poslednjem pismu ove knjige posle rečenice: „I pružio mi je onih nekoliko kseroksiranih listova što su ležali pred njime.“

Taj muški organ knjige, to hazarsko drvo koje ovde ulazi u žensku verziju romana, glasi:

„Mogla sam potegnuti oroz u tom času. Bolji nisam mogla imati – u bašti je bio jedan jedini svedok – i to dete. Ali, desilo se drugačije. Pružila sam ruku i uzela tih nekoliko uzbudljivih stranica, koje ti prilažem uz pismo. Uzimajući ih umesto da pucam, gledala sam u te saracenske prste sa noktima poput lešnika i mislila na ono drvo koje Halevi pominje u svojoj knjizi o Hazarima. Mislila sam o tome da je svako od nas jedno takvo drvo: što više rastemo uvis ka nebu, kroz vetrove i kišu ka Bogu, tim dublje moramo ponirati korenjem kroz blato i podzemne vode ka paklu. Sa tim mislima pročitala sam stranice koje mi je pružio Saracen zelenih očiju. Zapanjile su me i upitala sam s nevericom dr Muaviju otkuda mu.“

Izvor: Delfi
Slike: Zvezda, Mesec, Sunce – tri karte iz nedavno otkrivenog tarot špila koji je ilustrovao Austin Osman Spare.

Rečnik simbola: Suton

2a44a25097fa31bcdaefe0fed92d49ed

Simbol sutona u tesnoj je vezi sa pojmom zapada, pravcem u kojem sunce zalazi, gasi se i umire. Izražava završetak jednog ciklusa, pa prema tome i pripremu obnavljanja. Veliki mitološki podvizi koji prethode nekoj kosmičkoj, društvenoj ili moralnoj revoluciji izvode se tokom putovanja prema zapadu: Persej koji hoće da ubije Gorgonu, Heraklo neman Vrta Hesperida, Apolon koji leti kod Hiperborejaca.

Suton je prostorno-vremenska slika: zaustavljeni trenutak. Prostor i vreme prebaciće se u drugi svet i u drugu noć. Ali smrt jednog najavljuje drugo: novi prostor i novo vreme će zameniti staro. Kretanje prema zapadu je kretanje prema budućnosti, ali kroz mračne preobražaje. Sa one strane noći, postoji nada u nova svitanja.

Suton sam po sebi simbolizuje nostalgičnu lepotu zalaska. On je slika i trenutak sete.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slike: Alhemičarski priručnik Splendor Solis, 1582.

Rečnik simbola: Alhemija

The alchemist who has achieved illumination from Alchemy The Golden Art by Andrea de Pascalis

Alhemija je umetnost transmutacije (pretvaranja) metala u zlato. Ali pravi cilj alhemije zapravo nije bio proizvodnja kovanog zlata za upotrebu, ili, kao u Kini, pitkog zlata, napitka kojim bi se postigao dug telesni život. Alhemija ni u jednoj svojoj fazi nije preteča hemije, nego simbolička operacija.

Verovali su, kaže jedan stari kineski tekst, da je reč o pravljenju zlata od kamena, zar to nije besmisleno? Operacija je moguća, odgovara Guru Nagarjuna, delovanjem duha, ali to delovanje nikad ne može biti samo sebi svrha. Zlato je besmrtnost, kažu vedski tekstovi. A tome teži jedina istinska ransmutacija: ona koja se odnosi na čovekovu individualnost. Liu Ksiang kaže da je za neuspeh u dobijanju zlata kriva greška u duhovnoj pripremi. Li Šao Jun ne očekuje uspeh bez nebeskog posredovanja; dobijanje zlata povezuje sa traganjem za Ostrvom besmrtnih. Kinezi su kasnijom polarizacijom pojmova odvojili unutrašnju alhemiju od spoljašnje alhemije kja je samo simbol prve, a na Zapadu njenu simboliku jasno iznosi Angelus Silesius: Olovo se menja u zlato, slučajnost nestaje kad se ja sa Bogom menjam po Bogu u Boga, i dodaje da se u najčistije zlato menja srce; Hrist ili milost Božija jesu tinktura.

Pa ipak, opštije uzevši, alhemijski simbolizam pripada kosmološkom planu. Dve faze: koagulacija i solucija (zgrušavanje i otapanje) odgovaraju fazama univerzalnog ritma kakve su udisanje-izdisanje. Smatra se da je alhemija proširenje i ubrzanje prirodnog nastajanja, u pravom smislu reči seksualni čin koji sumpor izvodi na živi, a ona stvara rude u zemljinoj utrobi; ali se pri tom odigrava i transmutacija: zemlja je posuda z atopljenje u kojoj rude polako dozrevaju, gde bronza postaje zlato. Alhemičarska peć ima, uostalom, isti oblik kakav imaju planina Kunlun, centar sveta i tikvica, slika sveta. Bavljenje alhemijom omogućava da u sebi otkrijemo prostor identičnog oblika: pežinu srca. Jaje mudrosti je, uostalom, zatvoreno u posudi za topljenje, kao što je jaje sveta ili zlatni zametak zatvoren u kosmičkoj pećini. Topljenje sastojaka u posudi za topljenje, i u Kini, i na Zapadu simbolizuje povratak na prvobitno nepostojanje razlika, a izražava se kao povratak u matericu, u embrionalno stanje.

Elementi Velikog dela na Zapadu su sumpor i živa, vatra i voda, aktivnost i pasivnost, nebeski i zemaljski uticaji čija ravnoteža stvara so. U unutrašnjoj alhemiji taoista, koji su očigledno mnogo toga preuzeli od tantrizma, to su dah i bitak, kao i vatra i voda (Vatra Duha, Semena Voda, kaže Rasprava i zlatnom cvetu).

Bitne etape Velikog dela su belo delo i crveno delo koje prema zapadnom hermetizmu odgovaraju malim arkanama i velikim arkanama; ali isto tako i rascvetavanju kineskog zlatnog cveta i izlasku iz zametka, postizanju stanja pravog čoveka i transcedentalnog čoveka: Prvobitnog čoveka i Univerzalnog čoveka, stoji u islamskom ezoterizmu, gde ovog drugog označava Crveni sumpor. Reč je, zapravo, o: dostizanju centra sveta ili rajskog stanja; izlasku iz kosmosa duž zemljine ose; o dostizanju nadljudskih stanja.

Sa druge tačke gledišta, alhemija je simbol čovekove evolucije iz stanja u kojem prevladava materija u duhovno stanje: pretvoriti metale u zlato, isto je što i čoveka pretvoriti u čisti duh. Alhemija podrazumeva spoznaju materije, ali više u smislu poznavanja, nego nauke. Najčešće se primenjuje na metale, sledeći jednu od onih simboličkih fizika koje su naučnike najviše zbunjivale. Materijalna alhemija i duhovna alhemija pretpostavljaju poznavanje načela tradicionalnog poretka i počivaju mnogo više na teoriji proporcija i odnosa, nego na pravoj fizičko-hemijskoj, biološkoj ili filozofskoj analizi međusobno povezanih elemenata. Jezik i logika u alhemiji imaju simboličku prirodu.

Poznata Smaragdna ploča jednim od najhermetičnijih stilova izražava prvobitne alhemijske aksiome. A oni se mogu ovako sažeti: Sve se suprotnosti određuju prema osnovnoj suprotnosti muško-žensko: Veliko Delo je spajanje muškog elementa, sumpora, sa ženskim elementom, živom. Svi autori gomilaju poređenja pozajmljena iz jezika sjedinjenja i razmnožavanja. Ali to nije svođenje na seksologiju koja spoznaji služi samo kao simboličko uporište.

Jedan od najzanimljivijih alhemijskih postupaka je u srednjem veku nazvan Kraljevska veština, a opisao ga je Serž Iten (Sergej Hutin). Polazeći od ideje o propadanju prirodnih bića, Najviše Veliko Delo (Mistično Delo, Put Apsolutnog, Feniksovo Delo) bilo je vraćanje prvobitnog dostojanstva čoveku. Pronaći kamen mudrosti znači otkriti Apsolutno, znači posedovati savršenu spoznaju (gnozu). Kraljevski put trebalo je da vodi u mistični život u kojem bi čovek, odstranivši korene greha, postao plemenit, blag, pobožan, verovao u Boga i bojao ga se.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik Simbola, preveli Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Stylos, IP Kiša, Novi Sad, 2009.

Slika: Andrea de Pascalis, Alhemičar koji je dosegao prosvetljenje