Arhive oznaka: Godišnja doba i umetnost

Josif Brodski o klasičnoj muzici

Objavljeno od strane

manfredi-bartolomeo-1610

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta… Nastavite sa čitanjem →

Godišnja doba i umetnost: Saj Tvombli

Objavljeno od strane
Quattro Stagioni: Primavera 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Primavera – Proleće“, 1993-5.

Quattro Stagioni: Estate 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Estate – Leto“, 1993-5.

Quattro Stagioni: Autunno 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Autunno – Jesen“, 1993-5.

Quattro Stagioni: Inverno 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Inverno – Zima“, 1993-5.

„Quattro Stagioni“ ili „Četiri godišnja doba“ jeste ciklus od četiri slike koje je američki umetnik sa adresom u Rimu Saj Tvombli (1928-2011) započeo 1993. a završio 1995. godine. Bojom i potezom četkice, rastrzanim i drhtavim, kao distinktivnim obeležjima mnogih dela apstraktne umetnosti, slikar predočava četiri doba godine, temu koja je deo klasične umetnosti  i koja je česta u tradicionalnom slikarstvu, književnosti i muzici.

Svakom dobu njegova umetnost, kaže izreka, a istu bismo mogli primeniti i na ovaj ciklus. Razlike između predočavanja četiri godišnja doba Nikole Pusena, francuskog slikara 17. veka, i Saja Tvomblija, američkog slikara sa boravištem u Italiji, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka, svakako se razlikuju. Svakom dobu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda.

Der Zeit ihre Kunst. Der Kunst ihre Freiheit.
Vremenu njegovu umetnost. Umetnosti njenu slobodu.

Ovi redovi ispisani su na jednoj od najpoznatijih kuća secesionističke arhitekture u Beču čiju je izgradnju finansirao Karl Vitgenštajn, otac poznatog filozofa, a projektovao Jozef Maria Olbrih. Danas se u tom gradu, u zgradi Bečke opere, nalazi Tvomblijeva slika „Dionis“ koja služi kao zavesa velike scene. Zahtevi uklesani u fasadni kamen zvuče kao deo mnogobrojnih manifesta čiji su autori nastojali da daju legitimitet umetnosti koja se stvarala van konzervativnih pravila akademske umetnosti.

Suština je da ova načela predočavaju jedan daleko složeniji problem koji se, pre svega, odnosi na estetiku odnosno polje filozofskog proučavanja pojava, naročito fenomena lepog odnosno ojavljivanja čulne forme kao takve. Postoji li Lepo po sebi, nezavisno od društvenih ili istorijskih previranja, moda i postulata akademija ili se forme koje umetnost podrazumeva u određenom istorijskom trenutku odnose na odlike vremena u kome nastaju? Nastavite sa čitanjem →

Књига илуминација браће из Лимбурга

Objavljeno od strane

tumblr_p0gjhrcG7y1ru2l6mo1_1280Холандски минијатуристи Херман, Пол и Јохан, познатији као браћа из Лимбурга, између 1412. и 1416. године илустровали су за француског војводу од Берија часослов Веома плодна доба војводе од Берија (Les Très Riches Heures du Duc de Berry) између чијих су се корица нашле неке од илуминација које су у овом тексту представљене. У питању је богато илустрована књига која садржи одломке из јеванђеља, псалама, молитве, химне Богородици, литанија свецима, као и и друге садржаје прикладне за књиге тога доба које су могли поседовати племићи тадашње Европе.

Књига Веома плодна доба војводе од Берија садржи преко двеста илуминација од којих сам ја одабрала оне које предочавају радње кметова и кретања племића током свих дванаест месеци у години. Оно што наговештава прелаз ка ренесанси нису формалне одлике датих минијатура (исте званично припадају једном од најбољих примера француске готичке уметности), већ афирмација одређених тема: прикази свакодневице инкорпорирани су у религиозне текстове, свето и профано су у истој књизи. Религиозни контекст, као и свуда широм северне Европе, нарочито међу фламанским мајсторима, прилагођен је свакодневици. Она је још увек сурова и не пружа могућности да унутар себе обухвати оно што ми зовемо малим задовољствима, а што су, у ствари, уобичајени ритуали које човек практикује током дана. У време наших минијатуриста, субјект још увек не постоји, појам индивидуалности није замислив.

Књига, између осталих, садржи и доста астролошких елемената. На првој приказанај илуминацији, у угловима са горње и доње стране, можемо уочити поделу на знаке према елементима којима припадају и, сходно томе, према расположењима која сваки од датих знакова подразумевају (колерично, сангвинично, флегматично и меланхолично). Сваком знаку припада одређени део тела што је и сугерисано положајем на коме се знаци налазе (обратити пажњу на знак близанаца и њихово духовито предочавање). Када су у питању прикази месеци, форма сваке минијатуре је иста. Горњим делом доминира полукруг у чијем је средишту Сунце док су над њим, истакнути плавим звезданим небом, сазвежђа која представљају знаке одређеног месеца. Наставите са читањем

Џон Китс: „Ода јесени“

Objavljeno od strane

Чарлс Браун, „Портрет Џона Китса“, 1819.

Доба магле, доба берићета штедра,
друго зрелог сунца омиљена ти,
да скупа блаженством испуните недра
лози око сламног крова што се сви:
да јабуке погну маховином гране
обрасле, да сочност у плоду се стиче;
да крупњају тикве, лешник летораст
да зајезгра слатко, и да стално ниче Nastavite sa čitanjem →

Годишња доба и уметност: Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди

Objavljeno od strane

Једна од очекиваних аналогија, када говоримо о тематизацији смене и карактеристика годишњих доба, јесте и ова која се односи на данашњи текст. Два Италијана, Ђузепе Арчимболдо и Антонио Вивалди, сваки на начин своје уметности, позабавила су се поменутим феноменом. Када сам у тексту о Стравинском, Елиоту и Орфу писала о пролећу, о одступу поменутих уметника од традиционалних поимања тог годишњег доба, указала сам на чињенице које битно дистингвирају дела уметника 20. века од њихових традиционалних узора. Оба уметника о којима ћу данас писати припадају традицији, но, иако у оквиру ње, истовремено су и искорачили из задатих оквира.

Арчимболдо, као и касније Вивалди, подрива пасторалну слику света, толико омиљену на платнима (и композицијама) својих савременика. Изневерити очекивања реципијента, условљена традиционалним очекивањима и навикама, услов је за корак напред на праволинијској равни историје уметности, али и осуде, неразумевање, оштре реакције. Одступ од традиције истовремено је и иронична афирмација исте. Круте портрете племства Арчимболдо оживљава духовитим освртом на њихове личности, које представља посредством лица састављених од цвећа,поврћа, воћа, живине или дивљачи.

Антонио Вивалди концерт за виолину Четри годишња доба компонује 1723. године. Вивалди задржава барокну форму, али идеје његових композиција ближе су добу које тек треба да уследи. Три композиције става Лето у потпуности изневеравају традиционална очекивања која и данашњи слушаоци везују за то годишње доба. У Вивалдијевој интерпретацији оно није доба доколичаве безбрижности, већ доба прожето сетом и меланхолијом , доба које најављује опадање, несталну и пролазну слику, брзу промену лица природе. Лето је лепа златна маска коју ће убрзо ветрови разоткрити и испод те маске угледаћемо смежурано лице јесени. Смрт је друго лице природе подједнако заступљено у њеном циклусу сталне промене, опадања и поновног обнављања, циклусу у коме се и огледа кружност њеног времена.

Исто чини и Ђузепе Арчимболдо уколико пратимо смене годишњих доба на његовим сликама. Лепо лице природе се смеје, ружно се кези. Гротеска је термин који свакако не треба превидети када говоримо о његовом сликарству. Спој неспојивог, искривљени осмеџ (кез), зачудност, противречност пропорцији условљеној каноном. Смена годишњих доба јесте memento mori које природа исписује њој примереним језиком себи на лице. Како је човек део тог лица, односно циклуса, ти преображаји свакако се морају односити и на њега. Наставите са читањем

Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма

Objavljeno od strane
Gustave_Courbet_-_Le_bord_de_mer_à_Palavas_(1854).jpg

Густав Курбе, „Обала Палаваса“, 1854.

Разликa између пејзажа (слике природе) и пејзажног сликарства (слика природе) јесте разлика између онога што је природно и онога што је уметнички створено односно лепо. Филозофи су се одувек бавили проблемом лепог, иако не једино на примерима уметничких дела. Платон је сматрао да је највећи домет естетског, не једно уметничко дело, већ држава. Он се у одређењу лепог држао етике. Према подели Имануела Канта, поред уметнички лепог, постоје још и људски лепо и природно лепо. Кант је при одређењу истог наводио примере који немају везе са уметничким делима. Он се држао сфере природно лепог помињући, на пример, шкољке.

Сматра се да је уметност, пре свих сликарство, оку посматрача открила пејзаж. Уметност нам је скренула пажњу на природно лепо, указала нам је на њега симболичким посредовањем. Кроз историју уметности пејзаж је на различите начине био виђен. Од античког сликарства мало тога нам је остало као сведочанство о постојању овог жанра. У ренесансном сликарству пејзаж је углавном био у позадинском плану. Он у барокној Холандији добија пуноправни статус и постаје самосталан жанр, приказ предела постаје сам себи циљ. Романтизам га користи на један сасвим особен, ако не и на најособенији начин у историји сликарства. Импресионисти под утицајем Тарнера не виде пејзаж колико виде импресију, титравост светлости која ствара пред њима етеричне појаве пуне живих боја. Импресионисти кроз пејсаж откривају боју и светлост, њихове међусобно условљене манифестације. Импресионисти барокну традицију замењују живљим бојама, њихова платна лишена су драматике којој употреба контрастних тонова доприноси. Библијски или митолошки мотиви бивају замењени градским сценама и малим ритуалима свакодневице, као и одласцима на излете. Рођено је plein air сликарство које подразумева сликање на отвореном, а шетње парковима и обиласци градских купалишта постају свакодневне активности сликара. Експресионисти се кроз пејсаж враћају традицији примитивног сликарства Африке и Океаније, заоштрених, агресивних контура и слободног потеза четкице који је уочљив оку посматрача. Они, другим средствима, наглашавајући боју и потез, настављају романтичарску традицију субјективног виђења и доживљаја пејзажа у који уносе индивидуалност и емоције. Наставите са читањем

Интензитет живота и окрутност пролећа

Objavljeno od strane
tumblr_p4te4uikQJ1wees83o1_1280

Фреска из Помпеја na којој је приказана Флора, римска богиња пролећа и вегетације, први век нове ере

Почетни стихови Елиотовог дела Четири квартета гласе:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интензитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу. Наставите са читањем

Новембар: Магла над лишћем – Џон Еткинсон Гримшо

Objavljeno od strane
LMG394625

Џон Еткинсон Гримшо

Џон Еткинсон Гримшо рођен је 9. септембра 1836. године у Лидсу. Један је од најпознатијих сликара викторијанског периода енглеског сликарства. Испрва бива под утицајем прерафаелита да би убрзо пронашао сопствени стил. Песници чијим се делима одушевљавао и која је илустровао били су Лонгфелоу и Тенисон, а сликар који се  дивио његовој уметности, онај који је, као и касније Васил Кандински, своје слике насловљавао као да су у питању музичка дела (композиција, хармонија, симфонија, ноктурно) био је Џејмс Мекнил Вистлер. Музикалност, чини се, својствена је и Гримшоовим новембарским пејсажима.

Препознајемо шест тематских целина у опусу Џона Еткинсона Гримшоа. Прву чине рани радови под утицајем прерафаелитске уметности, слике чија је тема митолошки или историјски приказ. Друга тематска целина односи се на приказ ентеријера, као и женске фигуре која је окружена многобројним предметима. Трећа се односи на Гримишоову фасцинацију кућама које су грађене пре доба у коме је стварао, вероватно у 18. веку. Основне су им одлике величина, реч је о вилама, као и позиционираност у предео ван града, загонетан пејсаж двосмислене светлости. Оне ме асоцирају на куће које се помињу у причама Едгара Алана Поа.

Стога, није случајно што су послужиле и редитељу Тиму Бартону као могућност за реконструкцију доба у коме се поједини његови филмови одигравају. Четврта тематска целина, такође од велике помоћи поменутом редитељу, јесу прикази улица, најчешће крај докова Лондона, Ливерпула и Лидса. Пету тематску целину у опусу сликара чине прикази бродова у луци, неки настали под утицајем цртежа и акварела Вилијaма Тарнера. Шеста, и последња тематска целина коју сам уочила, она која ће бити предмет овог текста и која стоји у вези са текстовима о Шопену и Флоберу, односи се на приказе уских улица, као и пејсажа којима су окружене. Оно што је од почетка стваралаштва одлика овог сликара јесте третман и приказ светлости која доприноси особеној атмосфери. Наставите са читањем

Новембар: Меланхолија и успомене – Гистав Флобер

Objavljeno od strane

Гистав Флобер

Ја волим јесен, то жалосно годишње доба као створено за успомене. Кад стабла више немају лишћа, кад небо задржава још и у сутону риђу шару, која позлаћује увелу траву, слатко је гледати како се гаси све оно што је још недавно горјело у вама.

Управо сам се вратио са своје шетње по празним ливадама рубом хладних јарака, у којима се огледају врбе; вјетар је звиждао у њиховим огољеним гранама, каткад би занијемио, па би онда одједаред опет почео; тад би листићи, који су запели за шикарје, поново задрхтали, трава би се тресла сагибајући се к земљи. Све би се чинило као да постаје бљеђе и смрзнутије; на обзору би се плоча сунца губила у бијелој боји неба и прожимала би га уоколо с оно мало мало живота што већ издише. Било ми је студено, и готово ме хватао страх.

Заклонио сам се иза брдашца с тратином, вјетар је престао. Не знам зашто, само док сам ту сједио на земљи, не мислећи ни на што и гледајући у даљини дим, који се узвијао из колиба са сламнатим кровом, читав се мој живот поставио испред мене као сабласт, а горки мирис дана којих више нема вратио ми се с воњем осушене траве и отпалог грања; моје су убоге године опет пролазиле преда мном као ношене зимом у тужној вијавици; нешто их је ужасно котрљало у мом сјећању с више бијеса него што је вјетрић вијао лишће по мирним стазама: нека их је чудновата иронија додиривала и вртјела за забаву пред мојим погледом, а онда би све скупа одлијетале и губиле се у безбојном небу.

Жалосно је ово годишње доба у којем смо сада; рекло би се да ће се живот зачас удаљити са сунцем, срси вам пролазе срцем као и кожом, сви се гласови гасе, обзори блиједе, све ће заспати или умријети. Гледао сам малочас гдје се враћају краве, оне су мукале  окрећући се према западу сунца, дјечак који их је драчом тјерао пред собом цвокотао је под својим платненим одијелом, оне су се склизале на блату силазећи низ гору и гњечиле оне јабуке што су остале у трави. Сунце је бацало посљедњи збогом иза брежуљака којима су се губили обриси, свијетла су се палила у кућама у долини, а мјесец, звијезда росе, звијезда сунца, почињао се откривати међу облацима и показивати своје блиједо лице.

*

Текст посвећен Фредерику Шопену наставља се са управо прочитаним цитатом из дела Новембар француског писца Гистава Флобера. Дело је написано после књиге Мемоари једног лудака, када је уметник имао двадесет година, а објављено после пишчеве смрти. На претходно одслушане ноте, надовезују се ноте које текст поседује, а које су присутне и на нивоу звучања и у самом садржају. Средства којима је „музика“ оба дела формирана различита су. Ипак, она стварају хармонију, утисак богат сликама и емоцијама. А можда и тишином. Наставите са читањем

Новембар: Ноктурна – Фредерик Шопен

Objavljeno od strane

Ежен Делакроа, „Портрет Фредерика Шопена“, 1838.

Поједина уметничка дела својом темом, предметима које приказују, психолошком карактеризацијом јунака, употребом боја и тонова асоцирају атмосферу која доприноси естетским расположењима реципијента уметности. Та расположења, као и асоцијације на које одређено дело наводи, нису иста код сваког примаоца естетског садржаја. Она су условљена његовим животним и образовним искуством, као и сензибилитетом који је увек јединствен када је реч о доживљају уметности. Има онолико верзија уметничког дела колико има и оних који га посматрају, читају, слушају.

Једно дело може се формално и садржински тумачити, анализирати и доживљавати у поређењу са другим делом, а да се на тај начин његов интегритет јединственог, самосталног и непоновљивог уметничког ентитета не наруши. У контексту једног, може се анализирати и доживљавати друго уметничко дело. Заједно посматрана дела се допуњују, стварајући тако нов и, на неки начин, синестезијски доживљај у свести посматрача. Неопходна је међусобна надградња уметничких дела. Филозофски, естетички и књижевно-теоријски приступ при одређењу дела намеће се као очекиван, али њему помоћ и користан инструмент анализе може бити друго и уметничко дело које је по својим карактеристикама упоредиво са предметом тумачења. Наставите са читањем