Čežnjiv i razarajuć sentiment sevdalinki tokom dugih letnjih dana u polutami sobe

Kraj tanana šadrvana, gdje žubori voda živa
šetala se svakog dana sultanova kćerka mila.
Svakog dana jedno ropče, stajalo kraj šadrvana.
Kako vrijeme prolazilo, sve je blijeđe, blijeđe bilo.

Jednog dana zapita ga sultanova kćerka draga:
„Kazuj, robe, odakle si, iz plemena kojega si?“
„Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra
što za ljubav život gube, i umiru kada ljube!“

Leto zna da razori čoveka. Možda zato što su dani toliko dugi i čovek ne zna šta će sa sobom. Možda zato što noću ne može da spava. Možda zato što postoje i letnje kataklizme, dani kada mu je vreme potpuno nenaklonjeno, kada je najbolje, ukoliko može, da ostane kod kuće, da spusti roletne i svet posmatra između proreza, iz polutame, iza paravana i zavesa. Slojevi i slojevi dele ga od sunca, a ono se rasipa po sobi kao redak prah.

Ljudi se žale kada ostanu dugo sami. Očajavaju. Možda je manjak moje empatije spram njih uslovljen time što sam pisac i što sam, oduvek, sedela u sobi, zatvorena satima, i pisala, a kada nisam pisala, učila sam, morala sam da završim tri stadijuma studija, koje su se, opet, svodile na čitanje i pisanje, aktivnosti koje zahtevaju da budeš sam, da puno vremena provedeš u tišini. Ali, ja ne podnosim ni odmore: dokon um – đavolje igralište. Ne podnosim sunce, koleričnost, prašinu, znoj. Vrućina me iznuruje. Pritisak je nizak, mišići slabi, ruke teške.

Sve devojke Bembašanke
na kapiji stajahu,
Samo moja mila draga
na derliji pendžeru.

A baš tu, u polutami sobe, gde kao morske trave plutaju misli – ne znaju za čim tragaju, napreduju pa uzmiču – ništa nije predvidivo. San šeta oko prozora. Ples trave u moru, iako spolja harmoničan, deluje samovoljno. Tako je i sa mislima. I onda se, polako, iz dubina, iz korenja podvodnih trava, pojavljuju retke vrste ribe, egzotične, vodenu pustinju srca počnu da obilaze, da ju golicaju, i mame me da pođem za njima, nešto da mi pokažu. Tada, sve biva ostavljeno za posle. Borbe, planovi, sumnje, sve teške galije staju.

Tada utoneš u polusan. Ispružiš se kao mačka na divan. I onda se začuju instrumenti. Kao da za tren u sobi postane još sparnije, i kao da neki teški mošusni mirisi prožmu zidove. Svi tonovi, kao puder gusti, od misli stvaraju grumenje, pa prah. Strpljenje je teška lekcija. Možda nas tome leto uči. A čežnja je kao suva usta. Tu je negde voda, ali gde, gde? Kako? Kako da doprem do tebe? Kada će doći vetar s mora?

Dok slušaš sevdalinke u tami sobe, i roniš za ribom koja se pred tobom pojavila iz korenja travki, gubiš nekadašnju kraljevsku sigurnost. Dame više nisu iza tebe, a tvoja toaleta je spala. Nago telo ne ume da savlada silu, iscrpljuje se u nesanici i razdražljivoj čežnji. Dok slušamo glas, znamo da nismo pobedili sebe, ni ovoga puta, a ipak sebe bolje poznajemo posle svake pesme. U protivrečju, u tesnacu, u nemoći i senci prolaze podneva.

Aj, kad sam te ljubio, Milice,
lice ti beše rumeno, de,
lice ti beše rumeno, Milice
Aj, iz očiju ti oganj izbijao.

Slika: Karavađo, Marija Magdalena u ekstazi, 1606.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.