Da, to navodi na pomisao, lišenu bilo kakve euforije, možda čak pre setnu, da, doista, krajem septembra ili početkom oktobra ume da dođe sanjani dan i svet se ukaže u svom savršenstvu. Potvrđuje se da je sreća moguća. Za svaki takav dan, za svako takvo jesenje popodne, treba biti zahvalan beskrajno, ako se takvo popodne misli u beskraj… Sreći koja se dogodila više ništa i ne treba. – Dragan Stojanović
U jednoj od soba Stare pinakoteke u Minhenu nalaze se slike Kloda Lorena. Utisak je veličanstven. Pošto je sadržaj muzejskih soba raspoređen hronološki, Lorenove slike dolaze na kraju (Stara pinakoteka sadrži dela nastala do kraja 18. veka). Sobu u kojoj se nalaze njegove slike razlikuje svetlost. Kao da same boje sa platna pružaju prostoriji drugi život, Spokoj koja se kupa u odsjaju. Arkadija, izgubljeni svet, mitovi i pejzaži kao večna težnja ka povratku idealu, Suncu, pred nama su. Septembarski spokoj je stanje koje je čovek izgubio, ali ne i sećanje na njega, osećaj da zna da je nekada bio tamo (gde?), ali da mu to osećanje, jednostavno i lako, sada izmiče, kao Euridika Orfeju. Samo tren je dovoljan. Septembar je stanje duše, to nije mesec.
Klod Loren je pokušavao da uklopi ono što bi prikazivao u stroga akademska načela, temu prilagođavajući unapred zadatim normama. On nam vizuelno svedoči o biblijskim ili antičkim scenama, ali slike se uopšte ne moraju odnositi na te događaje. Ono što je prikazano na njima stoji kao univerzalno i može se odnositi na bilo koju drugu scenu. Zašto bi Odisej bio naša prva asocijacija da nije pomenut u nazivu slike? To bi mogao biti i Eneja ili neki Lorenov savremenik koji sa trgovačkim brodom pristiže, recimo, u Napulj.
Skoro ceo sedamnaesti vek pripadao je ovom slikaru. Rođen je 1600. godine u Francuskoj ali je većinu života proveo u Italiji. Odatle svetlost, ona dolazi sa rimskih i napuljskih obala, polja, gajeva, brda. Loren je svoje scene uklapao u istorijske ili mitološke predstave koje su prema akademskim pravilima bile značajnije. Zajedno sa holandskim slikarima on spada među najznačajnije pejzažiste svoga doba.
U Drezdenu, u galeriji, ima slika Kloda Lorena, mislim, po katalogu, „Akid i Galateja“, a ja sam je uvek nazivao „Zlatan venac“ ne znajući ni sam zašto. Video sam je i ranije a sada, onomad, uz put, zapazio sam je još jedanput. Sanjao sam tu sliku, ali ne kao sliku, nego kao neku epsku pesmu. Kutić grčkog Arhipelaga; plavi nežni talasi, ostrva i stene, obale u cveću, u daljini čarobna panorama, sunce zalazi – rečima se ne može opisati. Tu evropsko ljudstvo zamišlja svoju kolevku, prve scene iz mitologije, svoj zemaljski raj. Tu življahu divni ljudi. Ustaju i ležu srećni i nevini; njihove vesele pesme ispunjavaju šume; veliko izobilje nenačetih snaga preliva se u ljubavi i prostodušnoj radosti. Radujući se svojoj divnoj deci, sunce svojim zracima preliva ta ostrva i more. Divan san, uzvišena obmana! Mašta neverovatnija od svih koje su ikad postojale, ali kojoj je celo čovečanstvo, otkad postoji, davalo sve svoje snage, za koju se umiralo na krstu i ubijani proroci, bez koje narodi neće da žive, a ne mogu ni da umru. Sve to osećanje kao da sam u tom snu proživeo; ne znam šta sam upravo snio, litice i more i kosi zraci sunca na zalasku, sve to kao da sam još gledao kad sam se probudio i otvorio oči, prvi put u životu bukvalno suzama nakvašene. Osećanje sreće, meni još nepoznate, prođe mi kroz srce, da me čak i zabole.
Citat se, kao što smo mogli pročitati, odnosi na jednu Lorenovu sliku, priloženu u nastavku. On pripada romanu Zli dusi Fjodora Dostojevskog i opisuje san koji jedan od junaka dela, Stavrogin, priča monahu Tihonu. Opis može dopuniti utisak o Lorenovim slikama, kao i njihovu recepciju u potonjim vremenima. On se odnosi na arkadisjka raspoloženja i zlatni vek (pejzaž po sebi nema raspoloženje, u njega određena raspoloženja unosi posmatrač), podrazumeva govor o Arkadiji, o samom konceptu, kao i o mitskoj pozadini idilične zemlje u kojoj nema vremena i u kojoj su živeli, potpuno lišeni svakog tereta, prvi ljudi.
Slika koja je inspirisala Dostojevskog nalazi se u prelepoj galeriji slika u Drezdenu. Na njoj vidimo, u prednjem planu, Galateju i Akida, zagrljene, pred činom koji u prednjem planu sugerišu dve ptice koje na tankoj uzici drži Amor. U levom uglu vidimo dve nage ženske prilike za koje možemo pretpostaviti da su boginja Venera i neka od nimfi iz njene pratnje. Desno vidimo kiklopa Polifema koji je zaljubljen u Galateju i koji će na ljubavnike baciti stenu. Ona će Akida ubiti a Galateja će učiniti sve da ga preobrazi u rečno božanstvo. Sve se dešava, prema Ovidijevim Metamorfozama, na Siciliji, podno Etne, što nam je sugerisano vulkanom u gornjem desnom uglu slike. Loren je verovatno čitavu scenu video nadomak Napulja: Etna lako može biti Vezuv a ostrvo u daljini Iskija ili Kapri. Svetlost, uprkos mitskoj pozadini priče, čini se, dominira slikom, više i od samog prikazanog predela. Ona je tamna u prednjem planu, označava senku kasnog zrelog podneva na Mediteranu. U pozadinskom planu svetlost je boje rane kajsije.
Citati:
Dragan Stojanović, O idili i sreći. Heliotropno lutanje kroz slikarstvo Kloda Lorena, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1991.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Zli dusi, prevela Kosara Cvetković, Rad, Beograd, 1964.
Slike: Akid i Galateja, 1657; Luka, 1648; Avram progoni Hagaru i Išmaela, 1668.
A . A . A 