Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (prvi odlomak)

Rainer Maria Rilke on the balcony at Muzot.

Ne mogu spavati pri otvorenom prozoru. Tramvaji jure zvoneći mojom sobom. Automobili prelaze preko mene. Netko je zalupio vratima. Negdje pada staklo prozora zvečeći, čujem grohot velikih krhotina, mali se komadići smijulje. Tada nenadano prigušen, mukli topot s druge strane, iz unutrašnjosti kuće. Netko se uspinje uza stepenice. Dolazi, dolazi neprestance. Ovdje je, dugo je ovdje, odlazi. I opet ulica. Neka djevojka vrišti: Ah tais-toi, je ne veux plus. Tramvaj juri sasvim razdraženo, gubi se, gubi iznad svega toga. Netko zove. Ljudi žure, prestižu se. Pseto laje. Kakvo olakšanje: pas. Prema jutru čak i pijetao, a to je tako dobro, bezgranično dobro. Nenadano se gubim u snu.

To su šumovi. Ali ima ovdje nešto što je mnogo strašnije: tišina. Za velika požara, držim, nastupa katkada trenutak pun neke naročite napetosti, mlazovi vode popuštaju, vatrogasci se više ne penju, nitko se ne miče. Bez glasa pomiče se crni vijenac krovišta, a visok zid iza kojega se vidi plamsaj vatre, naginje se se bez buke. Sve stoji, čeka, uzdignutih ramena, obrazi im se prometnuli u gledanje: čekaju strašan udarac. Takva je ovdje tišina.

Učim gledati. Ne znam u čemu je stvar, sve ulazi dublje u mene i ne ostaje ondje gdje je inače ostajalo. Posjedujem nutrinu o kojoj ništa nisam znao. Ne znam šta se ondje dešava.

Pisao sam danas jedno pismo, pri tom mi je na um palo kako sam ovdje tek tri tjedna. Tri bi tjedna negdje drugdje, na ladanju, na primer, protekla kao jedan dan, ovdje su to godine. Neću ni pismo da pišem. Zašto da nekome kažem kako se mijenjam? Ako se mijenjam, ne ostajem onaj koji bijah, a ako sam odsad nešto drugo, jasno je da više nemam znanaca. Pisati, dakle, strancima, ljudima koji me ne poznaju, nemoguće je.

Jesam li već rekao? Učim gledati. Jest, počinjem. Slabo mi to, doduše, uspijeva. Ali ja hoću da iskoristim vrijeme.

Izvor: R. M. Rilke, Zapisci Maltea Lauridsa Brigea, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd, 1964.

Džon Zerzan: „Tišina“

Vođa: Ko je to?
Kapetan: Njeno ime je Tišina.
Vođa: Beskorisno! Napolje s njom! Na krst je razapnite! – Tomas Merton

Tišina je nekada, na različite načine, bila sastavni deo osamljivanja. Danas je odsustvo tišine to koje svet čini sve praznijim i izolovanijim. Njeni izvori su napadnuti i opustošeni. Mašina nastavlja svoj globalni marš, a tišina se svodi na sve uže pojaseve u koje još nije prodrla buka.

Civilizacija je zavera buke, koja treba da obavije nelagodnu tišinu. Veliki ljubitelj tišine, Vitgenštajn, bio je svestan značaja njenog gubitka. Bučna sadašnjost je doba sve kraćih intervala pažnje, erozije kritičkog mišljenja i sve manje sposobnosti za duboko proživljena iskustva. Tišinu je, kao i tamu, sve teže pronaći; ali, misli i duh vape za njihovom podrškom.

Naravno, ima različitih vrsta tišine. Na primer, tu je iznuđena ili dobrovoljna tišina straha, tuge, poslušnosti ili zavere (kao u sloganu iz kampanje za borbu protiv SIDE, „Ćutanje = Smrt“), što su često povezana stanja. I priroda se progresivno ućutkuje, kao što je to pokazala Rejčel Karson u svojoj proročkoj knjizi Silent Spring (Rachel Carson, 1962; smatra se da širenje ekološke svesti i pokreta počinje s tom knjigom; nap. prev.). Ali, prirodu je nemoguće potpuno ućutkati, što je možda razlog zašto neki smatraju da je treba uništiti. „Na delu je prigušivanje prirode, što obuhvata i našu prirodu“, zaključio je Hajdeger. Zato treba dopustiti tišini da progovori, upravo kao tišina. Najzad, ona i dalje često govori glasnije od reči.

Nema oslobođenja ljudi, bez izbavljenja prirode, a tišina je obavezni deo tog pokušaja. Velika tišina svemira izaziva nemo divljenje, nad kojim je meditirao i Lukrecije, negde u I veku pre n. e.: „Pre svega, zamislite se nad čistom, jasnom bojom neba i nad svime što ono obuhvata: zvezdama, rasutim svuda, nad mesecom i suncem, u njihovom neuporedivom sjaju. Kada bi se svi ti predmeti danas ukazali nama smrtnicima po prvi put, ako bi nam iskrsli pred očima neočekivano i iznenada, na šta bismo mogli ukazati kao na čudesnije od te celine, čije postojanje ljudska mašta možda ne bi ni pokušavala da shvati?“

Dole na zemlji, prirodu ispunjava tišina. Godišnja doba se smenjuju u njenom ritmu; noću, ona obavija planetu, iako danas u mnogo manjoj meri nego nekada. Neki delovi prirode podsećaju na velike basene tišine. Opis Maksa Pikarda zvuči kao prava poezija: „Šuma podseća na veliki izvor tišine, iz kojeg ona ističe u tankom, sporom mlazu i ispunjava vazduh svojom blistavošću. Planine, jezera, polja i nebesa, kao da samo čekaju na neki znak da bi izlili svoju ogromnu tišinu na sve te bučne stvari u gradovima ljudi.“

Tišina nije samo „odsustvo nečeg drugog“. Tačnije, naše težnje se okreću ka toj dimenziji, ka njenim asocijacijama i posledicama. Iza zahteva za obnovom tišine nalazi se želja za novim početkom na planu percepcije i kulture.

Zen podučava da se „tišina nikada ne menja“. Ali, možda ćemo postići bolji uvid ako se okrenemo od generalizujuće izmeštenosti kasnog moderniteta. Nema sumnje da je tišina kulturno uslovljena i da se zato doživljava na različite načine. Ipak, kao što tvrdi Pikard, ona nas suočava s „prvobitnim bićem svega što postoji“, tako što nam stvari otkriva direktno i neposredno. Tišina je primarni susret bića sa samim sobom; ona je tako povezana sa sferom postanka.

U industrijski zasnovanoj tehnosferi, Mašina je skoro uspela da protera smirenost. Trebalo bi napisati posebnu „prirodnu istoriju“ tišine kao ugrožene vrste. Modernitet zaglušuje. Buka, kao i tehnologija, ne sme da uzmakne ni korak – što nikada i ne čini.

Prema Pikardu, ništa nije toliko promenilo ljudski karakter kao gubitak tišine. Toro je tišinu smatrao „neprikosnovenim azilom“, nezamenljivim utočištem, koje se mora odbraniti. Tišina je neophodna brana nadiranju zvuka. Manipulativna masovna kultura zazire od nje i gleda je sa odstojanja, kao na oblik otpora, upravo zato što ne pripada ovom svetu. Mnogo toga se još uvek može čuti u pozadini koju pruža tišina; to utire put autonomiji i mašti.

„Čula se otvaraju u tišini“, pisao je Žan-Lik Nansi. Njoj treba prići kao sastavnom delu sveta i osetiti je celim telom, u najtišem središtu bića. Ona može da osvetli našu telesnost, što kvalitativno odudara od žiga mašine, koji tako odlučno nastoji da nas izmesti iz tela. Tišina nam može pružiti veliku podršku u oslobađanju od „informatičke zavisnosti“, koja hara ovim društvom. Ona oslobađa prostor u kojem možemo doći k sebi, do toga da uopšte shvatimo šta zaista jesmo. S njom možemo osetiti pravu dubinu sveta, u ovom sve tanjem i jednoličnijem tehnopejsažu.

Svedočanstva o odnosu filozofije prema tišini uglavnom su sumorna i mogu poslužiti kao još jedna ilustracija njenog opšteg neuspeha. Sokrat je u tišini video oblast besmislenog, dok je Aristotel tvrdio kako ćutanje izvire iz oholosti. Ipak, Raul Mortli je primetio „veliko nezadovoljstvo rečima“, ali i „sve veće prisustvo jezika tišine“ u klasičnoj Grčkoj.

Mnogo kasnije, Paskal je izrazio svoj užas nad „ćutanjem univerzuma“, dok je Hegel bio čvrsto uveren da je ono što se ne može izreći naprosto neistinito, da je tišina slabost koja mora biti prevaziđena. Šopenhauer i Niče bili su među onima koji su naglašavali neophodnost osamljivanja, čime su odstupali od neprijatelja tišine, kao što je bio Hegel.

Dobar primer je i poznati komentar Odisejeve avanture sa Sirenama (iz Homerove Odiseje), Horkhajmera i Adorna. Po njima, Sirene su pokušale da skrenu Odiseja s njegovog puta, kao što Eros pokušava da spreči napredovanje represivne civilizacije. Opet, Kafka je smatrao da bi tišina bila mnogo zavodljivije iskušenje od pesme Sirena.

„Fenomenologija počinje u tišini“, pisao je Herbert Špiglberg. Stavljanje pojava ili predmeta ispred idejnih konstrukcija, njena je osnovna pretpostavka. Ili, kao što je to govorio Hajdeger, postoji misao mnogo dublja i strožija od one konceptualne, koja delom obuhvata i primordijalnu vezu između tišine i razumevanja.

Postmodernizam, a posebno Derida, osporava sve širu svest o nedovoljnosti jezika i tvrdi, na primer, da provalije tišine unutar diskursa predstavljaju ozbiljne prepreke za značenje i moć. Tačnije, Derida snažno osuđuje „nasilje primitivne i prelogičke tišine“ i proglašava je za nihilističkog neprijatelja misli. Ta žestoka averzija dobro ilustruje Deridinu gluvoću za prisutnost i uzvišenost, kao i pretnju koju u tišini vide oni kojima je simboličko sve. Vitgenštajn je dobro osećao da postoji nešto što prethodi svemu izrecivom i što ostaje neizrecivo. To je smisao poznate završne teze iz njegovog Tractatus Logico-Philosophicus: „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati.“

Da li se tišini može prići i razmišljati o njoj bez postvarivanja, ovde i sada? Mislim da u njoj treba videti kanal koji podstiče misao, osnovnu pretpostavku njenog razvoja. Tišina može biti i dimenzija straha, tuge, čak i ludila i samoubistva. U stvari, tišinu je zaista teško postvariti, zamrznuti je u nešto neživo. Stvarnost s kojom se suočavamo ponekad je nema; da li u tome treba videti pokazatelj dubine još uvek prisutne tišine? Možda je čuđenje, nemo i duboko, ono pitanje koje pruža najbolji odgovor.

„Tišina je tako precizna“, rekao je jednom Mark Rodko i ta rečenica me je proganjala godinama. Suviše često narušavamo tišinu, samo zato da bi smo naglasili neki detalj koji blokira osećaj za celinu, čiji smo deo i svest o tome kako je sve uništavamo. Negde na Antarktiku, u zimu 1933, Ričard Bird je zapisao u svoj dnevnik: „Krenuo sam u redovnu šetnju oko 4 popodne… Zaustavio sam se da oslušnem tišinu… Dan se gasio, rađala se noć – ali, u velikom miru. Na delu su bili neizmerni procesi i sile kosmosa, harmonični i bešumni.“ Koliko toga se otkriva u tišini od dubina i tajni žive prirode? I Eni Dilar na divan način odgovara buci: „U nekom trenutku kažem šumi, moru, planinama, svetu, ’Spremna sam. Sada ću su stati i biti potpuno mirna.’ Izbacuješ sve iz sebe i samo čekaš, osluškuješ.“

Put kroz tišinu ne vodi samo do prirode. Sioran ukazuje na tajne koje krije ćutanje stvari: „Svi predmeti govore jezikom koji se može dešifrovati samo u potpunoj tišini.“ U knjizi The Body’s Recollection of Being, Dejvid Majkl Levin nas savetuje da „naučimo kako da razmišljamo telom… i u tišini osluškujemo telesno proživljena iskustva.“ U sferi međuljudskih odnosa, ćutanje je često plod saosećanja i znak da smo shvaćeni, bez reči – i to mnogo dublje nego uz njihovu pomoć.

Američki urođenici su izgleda oduvek pridavali veliki značaj tišini i direktnom iskustvu. U njihovim kulturama ćutanje je, po pravilu, znak poštovanja i skromnosti. Ono se nalazi i u središtu Potrage za vizijom, perioda u kojem se pojedinac osamljuje, gladuje i zbližava sa zemljom, da bi otkrio svoj životni put i svrhu. Norman Holendi, iz naroda Inuit, tvrdi da tiho stanje smirenosti, zvano inuinaqtuk, donosi mnogo bolji uvid nego snevanje. Urođenički iscelitelji su često naglašavali značaj tišine kao podrške mirovanju i nadi, dok je nepomičnost neophodna za uspeh u lovu. Urođeničko uvažavanje tišine verovatno izvire iz te potrebe za pažnjom i smirenošću.

Tišina seže unazad sve do stanja potpunog prisustva i prvobitne zajednice, pre nego što je simboličko potisnulo i tišinu i prisutnost. Ona prethodi „jedinstvu predstavljanja“, koje uvek nastoji da „utiša“ tišinu i zameni je beskućništvom simboličkih struktura. Latinski koren sâme reči, silere (Zerzan polazi od engleskog silence; nap. prev.), što znači ne govoriti ništa, povezano je sa sinere, što znači dopustiti boravak na nekom mestu. Odvučeni smo na mesta na kojima jezik najčešće ostaje suštinski nem. Pozni Hajdeger je uvažavao sferu tišine, kao i Helderlin, njegova najvažnija referenca, posebno iz Poslednjih himni. Ta nezasita žudnja, koju je Helderlin tako snažno izrazio, ne stremi samo prvobitnoj, tihoj celovitosti, već i sve jasnijoj svesti da jezik mora priznati kako nastaje iz gubitka.

Vek i po kasnije, Semjuel Beket je koristio tišinu kao alternativu jeziku. U Krapovoj poslednjoj traci i drugim delima, on insistira na ideji da je sav jezik zapravo jezički eksces. Beket se žalio kako „u šumi simbola nema ni trenutka mira, sve dok se ne pokidaju velovi kojima jezik obavija tišinu.“ Nortrop Fraj je smatrao da je jedini cilj Beketovog dela „bio upravo obnova tišine.“

Naše najtelesnije, za zemlju vezano biće najbolje shvata ograničenja jezika, tačnije, neuspeh celog projekta predstavljanja. U tom stanju, najlakše je shvatiti ograničenja jezika i činjenicu da smo od neposrednosti udaljeni uvek za dužinu reči. Kafka je pisao o tome u „Kažnjeničkoj koloniji“, gde je štamparska presa prikazana kao instrument za mučenje. Za Toroa, „istinsko društvo je najbliže usamljenosti, kao što i najbolji govori konačno tonu u tišinu.“ Nasuprot tome, masovno društvo ukida šanse za autonomiju, kao što steže obruč i oko tišine.

Helderlin je smatrao da nas jezik odvlači u vreme, ali da nas tišina zadržava nasuprot njemu. U tišini, vreme raste; čini se da više ne teče, već da čeka. Njegove dimenzije kao da gube granice: prošlost, sadašnjost i budućnost nisu tako oštro podeljene.

Ali, tišina je promenljivo tkivo, a ne neka jednolična masa ili apstrakcija. Njena svojstva se nikada ne udaljavaju previše od konteksta, a to znači, od sfere neposrednosti. Za razliku od vremena, koje tako dugo služi kao mera otuđenja, tišina ne može biti isparcelisana ili pretvorena u sredstvo razmene. To je razlog zašto nam može poslužiti kao utočište od neprekidnosti vremena. Negde na početku Vagnerovog Parsifala, Gurnemanc peva: „Ovde vreme postaje prostor.“ Tišina izmiče toj primarnoj dinamici dominacije.

I evo nas sada u utrobi Mašine, koja nas zaglušuje svojim bezbrojnim napadima na tišinu i toliko toga drugog, s posledicama koje sežu veoma duboko. Ton koji ljudi u Severnoj Americi najčešće mrmljaju ili pevuše je Si (C), što odgovara frekvenciji električne mreže od 60 MHz; u Evropi se „prirodno“ pevuši povišeno Sol (Gis/ G#), što odgovara frekvenciji od 50 MHz. Možda ćemo u toj globalnoj, sve homogenijoj Zoni Buke uskoro biti još dublje harmonizovani. Piko Ajer govori o svom „sve jačem utisku da ceo svet, u isti glas, peva istu pesmu, samo na stotinama različitih naglasaka.“

Moramo se odupreti tom nasrtaju standardizacije, njene informatičke buke i ubrzane, površne „komunikacije“. Moramo reći NE toj neumoljivoj, kolonizatorskoj prodornosti ne-tišine, koja napada sva preostala ne-mesta. To nasilje, sa svojim kazaljkama koje prate porast decibela i širenje njihovog zagađujućeg opsega, predstavlja tačnu meru degradacije koju masovno društvo nosi sa sobom.

Tišina sve to odbacuje i otvara se kao zona u kojoj možemo obnoviti svoja bića. Ona se sabira u prirodi i može nam pomoći da se i sâmi saberemo za bitke koje će okončati našu izmeštenost. Tišina je moćno sredstvo otpora, nečujni ton koji može prethoditi pobuni. Najzad, to je ono čega su se robovlasnici oduvek najviše plašili. U različitim azijskim duhovnim tradicijama, muni, neko ko se zavetovao na ćutanje, smatra se za osobu obdarenu najvećim sposobnostima i nezavisnošću; na putu ka prosvetljenju, takvima nisu potrebni učitelji.

Najače strasti sazrevaju tiho, u najvećoj dubini. Kako bismo inače najrečitije izrazili poštovanje prema mrtvima, najbolje preneli intenzivnu ljubav, došli do svojih najdubljih misli i vizija ili na najdirektniji način okusili neiskvareni svet? U ovom ojađenom predelu, tuga nas je učinila „nevinijim“, pisao je Maks Horkhajmer. Tišina možda još više – kao utešiteljka, saveznica i naše najače uporište.

Preveo: Aleksa Golijanin

Fotografija: Masao Jamamoto

Izvor: Anarhija-blok 45

Teme impresionizma: Jutra

Image result for angelo morbelli il risveglio

BUĐENJE

Jedna od tema impresionizma jeste prostitutka koja je ostala sama. O njoj sam već pisala u tekstu Napokon sama koji, sada, ima nastavak. Ovoga puta predstave su još intimnije, jutra još tiša i bistrija, sobe jednostavne, poetične, baš kao što su i zraci koji ističu vlagu njihovih zidova. Ima nešto kod buđenja što čoveka uči o svetosti i svetlosti tišine.

Related image

PRIPREME

Jutrom je tišina neophodnija nego tokom sna. Po buđenju, kada pojavni oblici polako postaju konkretni i kada um ponovo privikava sebe na zvukove, prvi sat je vreme ćutanja. Tada se postaje iznova. Prvo što čovek uradi po buđenju je da se pogleda u ogledalo. Onda se posveti čišćenju svoga tela. Ali pre toga, on se posmatra.

UMIVANJE

I kao što se oblici postepeno oformljuju značenjem, i ne ostaju tek praznina, tako i lice u tim trenutcima sledi svoju putanju oblikovanja. U pitanju je ritual koga ponavljanje održava. I kao što ruke kruže licem i vratom, tako i rituali bivaju održavani, kruženjem i ponavljanjem. Kruženjem, kao na slici Edgara Dege tokom jutarnjeg ritualnog pranja ili ponavljanjem radnje oblačenja, kao na slici Bernara Danstena.

Slike: Angelo Morbelli (1), Edgar Degas (2), Bernard Dunstan (3, 4)

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Očigledno je bilo da je san umornih ljudi dragoceniji od sve muzike sveta. Zbog toga sam, draga prijateljice, počeo gotovo uvek da sviram prigušeno, kao da se bojim da ne propudim nepoznatog spavača.

Tišina nije ispunjena samo neizgovorenim čovekovim rečima. Ona je ispunjena i neodsviranim akordima. Uvek mi se činilo da muzika treba da bude tišina, ili misterija tišine koja pokušava da progovori. Pogledajte, na primer, jednu fontanu. Nema voda teče, sliva se i ispunjava fontanu. Potom se preliva i kap koja pada sonorna je. Uvek mi se činilo da muzika ne treba da bude ništa drugo do saučesnik velike tišine.

II

Jedne večeri u spetembru, noć uoči našeg povratka u Beč, osetio sam da me privlači klavir – on je sve do tada stajao zatvoren. Bio sam u gotovo mračnom salonu. Bilo je to, već sam vam rekao, moje poslednje veče u Voroinu. Za vreme dugih nedelja spopadali su me potištenost, vatra, nesanice za koje sam optuživao jesen. Svežom muzikom gasimo žeđ, bar sam ja tako mislio. (Seo sam da sviram.) Svirao sam; prvo sam svirao uzdržano, polako, nežno, kao da hoću da uspavam vlastitu dušu. Odabrao sam najmirnije komade. Čista ogledala bistrine, Debisija ili Mocarta. Moglo bi da se kaže, kao nekada u Beču, da sam se plašio muzike koja uzbuđuje. Ali moja duša, Monik, nije želela da spava. Ili to i nije bila moja duša. Svirao sam polako, ostavljajući svaku notu da lebdi u tišini. Bilo je to (već sam vam rekao) poslednje veče u Voroinu. Znao sam da se moje ruke više neće spustiti na ove dirke, da više nikada ova soba (što se mene tiče) neće biti ispunjena akordima. Svirao sam svoju patnju kao predskazanje smrti. Odlučio sam da se prepustim smrti. Napuštajući svoju dušu na vrhu jednog arpeđa, kao telo na vrhu talasa, očekivao sam da mi muzika pomogne kod tog budućeg pada u ponor zaborava. Nisam više bio sposoban da, kao nekad, pokazujem prezir prema životu ispunjenom strastima, kojih sam se bojao. Moja duša je duboko zaronila u moje telo, i ono za čim sam žalio, od misli do misli, od akorda do akorda, nisu bile moje greške već mogućnost sreće koju sam odgurnuo. Ne što sam tako često podlegao nego što sam se tako dugo i tako teško odupirao.

Svirao sam beznadežno. Duša je sporija od nas. Zato sam verovao da ona može biti istrajnija. Ona je uvek pomalo iza našeg života. Počinjao sam da shvatam poruke te unutarnje muzike, te muzike radosti i divlje želje, koje sam gušio u sebi. Bio sam sveo svoje biće na jednu jedinu melodiju. Monotonu i turobnu.Načinio sam od svog života tišinu u kojoj nije trebalo da se čuje ništa do molitve. Ja ne verujem previše, draga prijateljice, da bih osudio sebe na molitve. I ako treba da se kajem, ovo je moje kajanje. Monik, zvuk se širio kroz vreme kao oblik u prostoru, i kada se jedna muzika završi, ona delimično ostaje da lebdi u budućnosti. Ima nešto uzbuđujuće za improvizatora u tom izboru sledeće note. Počinjao sam da razumevam tu slobodu u umetnosti, i životu, koja se ne pokorava samo zakonima vlastitoga razvoja. Ritam prati narastanje unutarnjeg uzbuđenja. To osluškivanje je strašno. Kad sce kuca prebrzo. Ono što se sada rađalo u klaviru, koji sam sebi zabranjivao poslednje dve godine, nije bila pesma pokajanja, ni želje, ni bliske radosti, bila je to mržnja prema svima onima koji su me lomili i slomili. Mislio sam, sa nekom vrstom surovog zadovoljstva, da me i vi, iz svoje sobe, čujete kako sviram. Bilo je dovoljno i kao želja i kao objašnjenje.

U tom trenutku moje su mi ruke pripadale. Moje ruke spištene na dirke, dve obnažene ruke, bez prstena, bez burme – kao da je pred mojim očima lešao moj udvostručeni duh. Moje ruke (mogu da govorim ovako jer su one oji jedini prijatelji) učinile su mi se odjednom neverovatno osetljive. Čak i nepokretne. Izgledalo je da sada čine da procveta tišini, kaobšto su činile da se čuju akordi. One su se odmarale još pomalo podrhtavajući, i baila je u njima sva buduća muzika, kao što svi mogući zvuci spavaju u klaviru. One su oko telasklapale kratku radost zagrljaja, one su po raspevanoj klavijaturi napipavale oblike nevidljivih nota, one su u tami nežno milovale konture usnulog tela. Često sam ih držao uzdignute, spremne za molitvu, često sam ih ukrštao sa vašima, ali svega toga one se više nisu sećale. Bile su to bezimene ruke, ruke muzičara. One su me povezivale sa muzikom, sa beskrajem koji smo navikli da nazivamo Bogom, sa nežnošću, mojim načinom razgovora sa životima drugih. Bile su to prozračne ruke, blede kao slonovača koju su dodirivale, jer sam ih lišio sunca, rada i radosti. Bile su one verne i odane pratilje. One su me hranile kada sam muzikom zarađivao hleb. Počeo sam da shvatam da ima izvesne lepote u činjenici da živiš od svoje umetnosti, jer se na taj način oslobađaš svega što nije umetnost. Moje ruke, Monik, oslobađale su me od vas i ponovo bile spremne za napor. One su bile bez okova. One su mi otvarale vrata odlaska. Možda je, draga prijateljice, apsurdno reći sve, ali večeras, nezgrapno, potpisujući pakt sa samim sobom, poljubio sam svoje ruke.

Margerit Jursenar, „Aleksis“, prevela Vojka Smiljanić-Đikić, Plavi jahač, Beograd, 1995.

Tihe sobe Vilhelma Hamershoia

 Vilhelm Hammershøi

Vilhelm Hammershøi

Danski slikar Vilhelm Hamershoi nije naročito poznat u srpskoj kulturi ali stvari se polako menjaju zahvaljujući internetu. Već sam pisala o ovom slikaru u tekstu Kamerna muzika kada sam njegove slike poredila sa prvim delom Džejmsa Džojsa, zbirkom pesama Chamber Music.

Sada, želim uopšteno da predstavim ovog slikara, polazeći od najrazličitijih slika koje se mogu činiti kao jedna. Hamershoi ponavlja motive a paleta je uvek svedena na sivu i tamnu braon ili crnu. Svetlost i tišina dominiraju. Takođe, predmeti su oživljeni i u njima se da prepoznati misao, sećanje koje odzvanja sobama. U istu su kroz visoke prozore prodrli suptilni zraci, najavljujući bistra jutra.

Na sajtu Danske o ovom slikaru piše:

Throughout his life he was preoccupied with a strictly limited circle of motifs encompassing interiors from his home, portraits of his family and friends, and architecture and landscape paintings.

Light and air are of central importance in Hammershøi’s paintings, often assuming an almost physical consistency.

He is best known for his many interiors portraying simple and sparsely furnished rooms. They are often devoid of human figures, but in many there is an isolated female figure, usually stationary and with her face turned away.

In the 1890s Hammershøi executed a number of architecture paintings, especially of Amalienborg and Christiansborg Palace, both of which are shrouded in a light mist like that in his Zealand landscapes.

Hammershøi’s stylish and delicately shaded paintings assumed an isolated position in relation to the predominantly naturalistic Danish art of the day. In 1891 he was one of those helping to establish Den Frie Udstilling. *

397536_10152388312785337_1096586418_n

Štefan Cvajg o Rilkeu

rilke-cvajg

Ako drago ime Rajnera Marije Rilkea, premda je on nemački pesnik, ispisujem na stranicu pariskih dana, činim to stoga što sam se u Parizu s njim sastajao najčešće i najbolje, i što njegov lik vidim uvek, kao na starim slikama, kako se ističe na pozadini toga grada koji je voleo kao ni jedan drugi. Setim li se danas njega i onih ostalih majstora reči koja kao da je iskovana u delu prečiste zlatarske veštine, setim li se tih uvažavanih imena koja su nad mojom mladošću svetlela poput nedostižnih sazvežđa, onda mi se neodoljivo nameće setno pitanje: hoće li u naše sadašnje vreme nemira i opšte pometenosti ikad još biti mogućni tako čisti i samo lirskim slikama obraćeni pesnici?

Jedan je, eto, bio u Nemačkoj, a jedan u Francuskoj, jedan u Italiji, a opet svi u istoj otadžbini, jer živeli su jedino u pesmi, i time što su sa strogim odricanjem izbegavali sve efemerno, oni su, stvarajući umetnička dela, i svoj sopstveni život oblikovali u umetničko delo. Uvek mi se čini čudesnim što smo mi u mladosti među sobom imali takve pesnike bez mrlje i mane. Ja ne znam koliko još danas znače svi ti pesnici, Valeri, Verharen, Rilke, Paskoli, Fransis Žam, koliko oni vrede jednoj generaciji u čijim je ušima godinama, mesto te krhke muzike, tutnjalo klepetavo vodenično kolo propagande, a dva puta grmljavina topova.

Od svih njih možda niko nije živeo tiše, tajanstvenije, nevidljivije nego Rilke. Ali to nije bila nikakva namerna, nikakva forsirana ili popovski drapirana usamljenost, kakvu je na primer Štefan George celebrirao u Nemačkoj; tišina je u neku ruku rasla oko njega, kud bi god išao i gde bi se god nalazio. Pošto je izbegavao svaku buku, pa čak i svoju slavu – taj „zbir svih nesporazuma što se skupe oko jednog imena“, kako je jednom lepo rekao – juriš sujetnog talasa radoznalosti kvasio je samo njegovo ime, a nikad njegovu ličnost. Rilkea je bilo teško pronaći. Nije imao kuće ni adrese gde bi se mogao potražiti, nije imao doma ni stalnog stana, ni službe. Uvek se nalazio na putu po svetu, i niko, pa ni on sam, nije znao na koju će se stranu obrnuti. Za njegovu neizmerno senzibilnu i na svaki pritisak osetljivu dušu predstavljala je tegobu već i svaka kruta odluka, svako planiranje i svako zakazivanje. Tako je susret sa njim uvek bio posledica slučaja. Stojeći, na primer, u nekoj italijanskoj galeriji, čovek bi osetio kako ga presreta, neizvesno od koga, jedan ljubazan smešak. Tek potom bi poznao njegove plave oči, koje su, kad nekog pogledaju, svojim unutrašnjim zračenjem nadahnjivale njegove u stvari po sebi neupadljive crte. Ali baš ta neupadljivost predstavljala je najdublju tajnu njegovog bića. Mogle su proći hiljade ljudi pored tog mladog čoveka sa pomalo melanholično obešenim plavim brkovima i s ponešto slovenskim ni jednom crtom naročite pažnje vrednim oblikom lica, a da ne naslute da je on pesnik, i to jedan od najvećih našeg stoleća; tek u bližem ophođenju otkrivala se njegova izuzetnost: neobična uzdržljivost njegovog bića. Beše mu svojstven jedan neopisivo tih način dolaženja i govora. Kad bi ušao u sobu u kojoj je okupljeno neko društvo, to bi se odigralo toliko bezglasno da bi ga jedva ko primetio. Sedeo bi tada tiho slušajući, ponekad nehotice dizao čelo čim bi mu se učinilo zanimljivim, a ako bi sam počeo govoritti, onda uvek bez afekcije ili strsnog naglaska. Pripovedao je prirodno i jednostavno, kao što mati priča basnu detetu, i sa isto toliko ljubavi, bilo je divno slušati kako se u njemu i najravnodušnija tema oblikuje u nešto slikovito i značajno. Ali tek što bi osetio da je u jednom širem krugu postao centar pažnje, on bi prekinuo i ponovo utonuo u svoje ćutljivo, pažljivo osluškivanje. U svakom pokretu, u svakom gestu bilo je te tišine; čak i kada se smejao, činio je to jednim tek samo nagoveštenim tonom. Sordiniranost je za njega predstavljala potrebu, i ništa mu stoga nije moglo toliko smetati kao buka i svaka vehemencija u oblasti osećanja. „Mene do iscrpljenja umaraju ti ljudi što svoja osećanja bljuju kao krv“, kazao mi je jednom, „i zato Ruse uzimam samo u sasvim malim dozama, kao liker.“ Ne manje nego za odmerenošću u ponašanju, on je imao upravo fizičku potrebu za redom, čistoćom i tišinom; satima bi stajao smeten posle vožnje u prepunom tramvaju ili sedenja u bučnom lokalu. Nije podnosio ništa vulgarno, i premda je živeo u skučenim prilikama, odevanje mu je uvek predstavljalo sumu brižljivosti, čistoće i ukusa. I ono je bilo jedno promišljeno, poezijom prožeto umetničko delo neupadljivosti, a ipak svagda sa jednom nevidljivom, sasvim ličnom notom, sa nekom malom uzgredicom kojoj bi se on potajno radovao, nekom na primer tankom srebrnom grivnicom oko ruke. Jer njegov estetski smisao za dovršenost i simetriju prodirao je sve do najintimnijih i najličnijih stvari. Jednom sam ga gledao u stanu pred odlazak na put – moju pomoć je s pravom odbio kao nenadležnu – kako pakuje kofer. Ličilo je to na slaganje mozaika, svaki pojedini komad usađivan je gotovo nežno u brižljivo prišteđeni prostor; bio bih se osećao prestupnikom da sam tu na cvet nalik hrpu razorio svojom rukom koja bi pokušala da pomogne. I taj njegov elementarni smisao za lepo pratio ga je do u najsporedniju pojedinost, ne smao što je manuskripte ispravljao svojim kaligrafski okruglim pismom tako brižljivo, na najlepšoj haritiji, da je svaki red prema drugome stojao u istoj visini kao da je meren santimetrom; čak i za najnevažnije pismo birao bi odabranu hartiju, i njegov kaligrafski rukopis protezao se pravilno, čisto i okruglo do samog marga. Nikada, ni u najužurbanijem saopštenju, ne bi sebi dozvolio ma i jednu prevučenu reč, nego bi uvek, čim mu se koja rečenica ili izraz ne učine potpunim, s veličanstvenom strpljivošću ispisivao čitavo pismo i po drugi put. Nikada Rilke ne bi dao iz ruke nešto što nije potpuno savršeno.

U šest objavljenih svezaka njegovih pisama nećete gotovo nikad naići na takvo oslovljavanje, a izgleda da posle školskih doina jedva da je iko kod njega stekao pravo na ono bratski prisno „ti“. Njegovoj vanrednoj senzibilnosti bilo je nepodnošljivo da bilo koga ili bilo šta pusti odviše blizu sebi, a pogotovo je sve izrazito maskulino u njemu izazivalo upravo fizičku nelagodnost. Ženama se u razgovoru lakše davao. Njima je pisao mnogo i rado, i u njihovom prisustvu je postajao znatno slobodniji. Plašljiv i rezervisan, Rilke je u Parizu, tom gradu što širi sva srca, delovao daleko ajneuzdržljivije, možda i stoga što se ovde još nije znalo za njegovo delo, za njegovo ime, a on se u anonimnosti uvek osećao slobodniji i srećniji. Posetio sam ga onde u dvema različitim sobama za izdavanje. Obe su bile proste i bez ukrasa, ali su pod vladavinom njegovog smisla za lepo ipak odmah poprimile stila i krotkosti. Kuća u kojoj bi se on mogao odomaćiti nikad nije smela da bude kakva velika najamna zgrada sa bučnim susedima, već radnije kakva stara, makar i manje udobna, a što se tiče unutrašnjeg prostora, njega bi on, gde se god nalazio, svojom sposobnošću za uređivanjeznao smesta tako udesiti da bude smišljeno i da odgovara njegovom biću. Oko sebe je uvek imao sasvim malo predmeta, ali je uvek u ponekoj vazi ili čanku blistalo cveće, što su mu ga možda žene poklonile, ili ga je možda sam s ljubavlju doneo kući. Uvek su sa zida svetlile knjige, lepo povezane ili brižljivo umotane u hartiju, jer on je knjige voleo kao verne životinje. Olovke i pera ležahu na pisaćem stolu pod konac, tabaci neispisane hartije poređani u čist pravougaonik; jedna ruska ikona i jedan katolički krst, koji su ga, čini mi se, pratili na svim putovanjima, davahu njegovoj radnoj ćeliji pomalo religiozan karakter, iako njegova pobožnost nije bila vezana za određenu dogmu. Na svakoj pojedinosti osećalo se da ju je on brižljivo odabrao i nežno čuvao. Ako ste mu pozajmili knjigu koju nije poznavao, dobili ste je natrag umotanu u svilenu hartiju, bez ijednog nabora, i kao praznički dar prevezanu šarenom vrpcom; još se sećam kako mi je, kao dragocen poklon, doneo u stan rukopis Melodije o ljubavi i smrti, i još danas čuvam omot koji ga je pokrivao.

Ali najlepše je bilo šetati sa Rilkeompo Parizu, jer to je značilo videti i najneupadljiviju stvar u njenom punom značaju i sa takoreći prosvetljenim očima; primećivao je svaku sitnicu, i čak je imena firmi, ako mu se činilo da zvuče ritmično, rado izgovarao naglas; upoznati taj jedan grad, Pariz, beše njegova strast, i to gotovo jedina koju sam kod njega uočio.

Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Slušbeni glasnik, Beograd, 2009.

У почетку беху Море и Тишина: Масао Јамамото и Џон Зерзан

Masao Yamamoto

The voice of the sea is seductive, never ceasing, whispering, clamoring, murmuring, inviting the soul to wander in abysses of solitude. – Kate Chopin

And what were thou, and earth, and stars, and sea, If to the human mind’s imaginings Silence and solitude were vacancy? – Percy Bysshe Shelley

Тишина је тако прецизна. Марк Ротко

Сви предмети говоре језиком који се може дешифровати само у потпуној тишини. – Емил Сиоран

Тишина и Море, над њима небо које их одражава. То је било у почетку, и то је било довољно. Безброј могућности у празнини.  У одсутности, самопоништење је  пут ка самостварању. Moре је раводушно и надмоћно. Зашто се планета на којој смо не зове Вода? Њена површина већа је од Земљине.

Пронашли смо је. Кога? — Вечност.
To је море које одмиче, заједно са сунцем.

писао је Артур Рембо, писали су многи у њему препознајући рељефе својих лица. Пред основним елементом протерана је свака присутност, јер пред њим, свака појава  је кап, песма тек стих. Пред морем, све је хаику.

Фотографије малог формата дело су јапанског уметника Масао Јамамота (Masao Yamamoto) рођеног 1957. године у Јапану. Џон Зерзан (John Zerzan), амерички мислилац и припадник покрета анархо-примитивиста, рођен је 1943. године у држави Орегон, САД. Два савременика кроз различите медије сведоче о суштински истој потреби – повратку Тишини и Мору.

Џон Зерзан у есеју “Море” пише:

У дубини леже лепота и музика; њено неодољиво гибање одише неупоредивом снагом, неуморним духом слободе. Томас Мертон је у свом дневнику из 1952. записао да је сваки морски талас слободан. Могли бисмо трагати за срцем које би било као море: увек отворено и слободно. Лорен Ајзли је закључио: ‘Ако има још нечег магичног на овој планети, онда се оно налази у води.’ Како то да текућа вода, чак и фонтана или неки акваријум, може да донесе утеху и исцељење? Далеко, неупоредиво моћније су чини океана. ‘Рођен сам на ветру и проучавао сам море, као мало ко, занемаривши све остало’, открио је Џошуа Слокам у својој исповести с краја 19. века,  Sailing Alone Around the World. За многе, море тражи дубоку оданост, надахнуту чистим чудом и обећањем најинтензивнијег искуства. Осећање да сте у потпуности животиња и потпуно живи. Океанско срце? Запањујуће присуство мора, његова чиста отвореност, изазива веома снажне осећаје.

Тишина је разастрта над празнином свода, над морем и обалама. Децембра 2007. Зерзан у есеју Тишина пише:

Тишина није само „одсуство нечег другог“. Taчније, наше тежње се окрећу ка тој димензији, ка њеним асоцијацијама и последицама. Иза захтева за обновом тишине налази се жеља за новим почетком на плану перцепције и културе. Зен подучава да се „тишина никада не мења“. Aли, можда ћемо постићи бољи увид aко се окренемо од генерализујуће измештености касног модернитета. Нема сумње да је тишина културно условљена и да се зато доживљава на различите начине. Ипак, она нас суочава с „првобитним бићем свега што постоји“, тако што нам ствари открива директно и непосредно. Тишина је примарни сусрет бића са самим собом; oна је тако повезана са сфером постанка.

Јамамото у интервјуима наглашава да су његове слике намерно малог формата – скромне и порубљене, баш као и сећање које евоцирају море и тишина.

As you can see, my photos are small and seem old. In fact, I work so that they’re like that. I could wait 30 years before using them, but that’s impossible. So, I must age them. I take them out with me on walks, I rub them with my hands, this is what gives me my desired expression. This is called the process of forgetting or the production of memory. Because in old photos the memories are completely manipulated and it’s this that interests me and this is the reason that I do this work. If I take small photos, it’s because I want to make them into the matter of memories. And it’s for this reason that I think the best format is one that is held in the hollow of the hand. If we can hold the photo in our hand, we can hold a memory in our hand. A little like when we keep a family photo with us.

Када излаже своје фотографије, Јамамото их ређа тако да би се од  редоследа могао начинити кохерентан наратив. Сваком новом изложбом тај наратив је другачији, јер је и редослед фотографија на зиду другачији.

I construct a story by hanging several small photos. I don’t do it chronologically. Sometimes I start with the end, sometimes with the middle, I never know where I will start. I attach one, then another, and then a third. Even I have no idea of the story it tells before I start hanging. It’s only in the theoretic hanging that the sense appears to me.

Зерзан помиње америчке урођенике који су

изгледа одувек придавали велики значај тишини и директном искуству. У њиховим културама ћутање је знак поштовања и скромности. Oно се налази у средишту потраге за визијом, периода у коме се појединац осамљује, гладује и зближава са земљом, да би открио свој животни пут и сврху.

И Јамамотове фотографије и Зерзанова мисао покушај су обнове Тишине. Говор је често ексцес, немир, немогућство правог разумевања.

Најаче страсти сазревају тихо, у највећој дубини. Како бисмо иначе најречитије изразили поштовање према мртвима, најбоље пренели интензивну љубав, дошли до својих најдубљих мисли и визија или на најдиректнији начин окусили неискварени свет?

Напомена: Сви цитати из есеја Џона Зерзана дати су у преводу Алексе Голијанина.

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto

Masao Yamamoto