2009. je bila izuzetno mračna godina mog života. Tada su se dogodile stvari – ali ne odjednom već kao suma mnogobrojnih prethodnih događaja – koje su presudno uticale na moj život. Jedina dobra stvar koja mi se tada dogodila (događala) bila je da sam pročitala Prustovo Traganje (knjigu sam čitala od marta do oktobra). Slobodno mogu reći da me je ona spasla potpunog obeshrabrenja, potonuća, bezizlaza i očaja koji mi se tada događao.

Leto nije moje godišnje doba, ne podnosim ga, a leta 2009. bilo je neizdrživo vruće. Ne volim leto jer nisam rođena na prostoru koji je adekvatan za to godišnje doba. Leta su za srećnije narode, lepše pejzaže, drugačija shvatanja svakodnevnog života. Leto ne bih umela da poistovetim sa betonom, ali leto sa limunom ispred kuće bih. Svaki put kada pomislm na to godišnje doba setim se Geteovih stihova:

Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?

Ova težnja ka povratku Arkadiji, spokoju grčkog (italijanskog) podneva, tišini, vedrom nebu, pastirima i božanstvima koja zajedno čuvaju stada, love i vode ljubav, kletva je modernog čoveka koji je izgubio to stanje, ali ne i sećanje na njega. Melanholici unapred pate, uglavnom zbog gubitka, ne znajući tačno čega, ali svakako gubitka nečega što osećaju da im je pripadalo, da su tu nekada bili. Bez tog neimenjivog i neodređenog prostora, a sa tim beskrajno razdražujućim utiskom čežnje, melanholik se oseća necelovitim. U časovima užasa vreline, i buke koju vrelina stvara, melanholik oseća nepodnošljiv ambis praznine, večito plutanje.

Kakve to veze ima sa muzikom Filipa Glasa? Ima, velike, utoliko što pominjemo melanholiju, iako Glasova muzika često iz melanholije prelazi u more nepodnošljive tuge. Pijanistkinja Branka Parlić, već pomenutog leta 2009, imala je nastup u Muzeju afričke umetnosti i na repertoaru je bila Glasova muzika. Koncert je bio zakazan rano, kada se još uvek osećala jara Sunca koje je nemilosrdno nad nama gnevilo. Muzej afričke umetnosti sav je od drveta koje dodatno zadržava toplotu, sala je bila puna i neklimatizovana. Muzej je na vrhu naselja, trebalo je pešačiti uzbrdo čitavim Senjakom.

Sve je postalo drugačije kada se začula muzika. Hladan zvuk dopirao je iz klavira i obavijao svoj ledeni dah oko naših srca.

Filip Glas je savremen umetnik. Njegovu savremenost ne definiše samo postupak, već i utisci koje njegova muzika evocira (otuđenje, visoke građevine od stakla i čelika, pojedinac suočen sa bukom oko sebe i prazninom u sebi, ta muzika često me podseti na poeziju Tomasa Transtremera). Ciklus kompozicija Metamorfoze izvrstan su primer Glasove poetike. Metamorfoze su ciklus od pet kompozicija koje su se našle na albumu Solo Piano snimljenom 1989. Kompozicije su bile inspirisane Kafkinom pripovetkom Preobražaj. Druga Metamorfoza bila je ključna kompozicija filma Sati. Vreme, satkano od beskrajnog niza trenutaka ne meri se kazaljkama već unutrašnjim tokom i doživljajem. Glas je postigao, neprestano ponavljajući iste note, oživljavanje emotivnog vertiga, beskonačnu kružnost, dinamiku bez dinamike, opisavši tako stanje modernog čoveka, ili pak samo moju tugu koja se osetila u neobuzadnosti vrelog podneva.

Stihovi: Gete, Minjon, preveo Milan Ćurčin (deo romana Godine učenja Vilhelma Majstera)

Slika: Devin Pavers, Partitura, 2011.