PALATA
Uđosmo unutra. Ogromna jedna sala,
tiha i prazna, njena podna površina
nalik je na opustelo klizalište.
Vrata sva pozatvarana. Vazduh siv.
Slike na zidovima. Vide se
uzvrveli beživotni prizori: štitovi, vage,
ribe, telesa u borbenom grču
iz jednog onostranog gluvonemog sveta.
U toj pustoši izložena je jedna skulptura:
sam samcit sred sale stoji konj,
ali ščepan svom tom prazninom sprva
uopšte ga nismo primetili.
Slabije od šuma u školjci
čuše se zvuci i glasovi iz grada
što kruže ovim napuštenim prostorom
mumlajući i žudeći za nekakvom vlašću.
Takođe, nešto drugo. Nešto mračno
zastade pred pet pragova naših čula
ne prelazeći ih.
Pesak je curio u svaku od ćutljivih čaša.
Vreme je bilo da pođemo. Krenusmo
prema konju. Beše nalik na džina,
crn kao da je od gvožđa. Oličenje puke snage
što preosta kad gospodari odoše.
Konj je govorio: „Jedan sam Jedini.
Odbacio sam prazninu koja me je zajahala.
Ovo je moja štala. Ja rastem polako.
I zobljem tišinu ovde unutra.“
LUKOVI U ROMANSKOM STILU
U polumraku ogromne crkve u romanskom stilu tiskahu se turisti
Svod za svodom se otvara, sve ovo pogled ne obuhvata.
Plamičci nekoliko sveća titraju.
Zagrli me jedan anđeo bez lica
i šaputaše mi kroz čitavo telo:
„Ne stidi se što si čovek, ponosi se time!
U tebi unutra otvara se svod za svodom sve do u beskraj.
Ti nikad nećeš biti gotov, i tako to treba da bude.“
Zaslepljen od suza
istisnut bejah na osunčani uzavreli trg
skupa s gospodinom i gospođom Džons, her Tanakom i sinjorom Sabatini
i unutar svakog od njih otvarao se svod za svodom do u beskraj.
ESPRESO
Crna kafa koju služe u bašti
sa stolovima i stolicama sličnim insektima
To su skupocene destilovane kapljice
ispunjene istom moći kao Da i Ne.
Iz tamnih kafana je doneta
i ne trepćući u sunce gleda.
Na dnevnom svetlu tačka dobro zgotovljenog crnila
što se brzo razliva u ubledelom gostu.
To liči na one kapi crne dubine
kojih se ponekad dočepa duša,
podarujući dobro pripremljeni udar: Kreni!
Nadahnuće da otvoriš oči.
U DELTI NILA
Mlada žena zaplaka nad jelom svojim
u hotelu nakon dana provedenog u gradu
gde gledaše one bolne nesrećnike što puze i batrgaju se
i decu koja će zacelo umreti u bedi.
Ona i muž ispeše se u svoju sobu
koju vodom poprskaše da se pokupi prašina.
Bez mnogo reči legoše svako na svoj krevet.
Teškim snom ona zaspa. On ležaše budan.
U mraku vani grdna neka larma prođe.
Žamorenje, koraci, uzvici, kola, pesme.
Svaka nesreća božja. Bez konca i kraja.
I on usnu sunovraćajući se u Ne.
Sanjati otpoče. Plovio je morem.
Vrtlog se diže sred vode sive
i neki glas progovori: „Jedan postoji koji je dobar.
Postoji jedan kadar da vidi sve bez mržnje.“
SEĆANJA ME GLEDAJU
Junsko jutro, za buđenje prerano
ali odveć kasno još jednom da usniš.
Moraću da krenem među zelenilo prenaseljeno
sećanjima poglednom što me prate.
Inače ona sama su nevidljiva, stopljena
sa zaleđem, kameleoni savršeni.
Blizu su tako da ih čujem kako dišu
mada je poj ptica zaglušujući.
Izvor: Tomas Transtremer, Izabrane pesme, preveo Moma Dimić, Nolit, Beograd, 2001.
Fotografija: Tomas Transtremer 1965.
A . A . A 