Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако Nastavite sa čitanjem

Kristof Ransmajer: „Prijatelj olova – Anselm Kifer“

ČINI ONO ŠTO ŽELIŠ

Anselm Kifer, podstaknut takvim i sličnim rečenicama, jednako lakim da se shvate i teškim da se slede, počeo je da se igra najlakšim i najtežim, užasom i smehom, najmanjim i najvećim razmerama – i da u ateljeima u badenskom Odenvaldu slika ne samo u formatima prevelikim za nemačke dnevne sobe i zidove galerija, već je i na podu upetljavao minijaturne armije i olovne modele tenkova u zamršene ratne pohode, slao je umanjene flote u pomorske bitke u cinkanim kadama i vodio gubitničke ratove između stolova i stolica, kao karikaturu besciljne, beskrajne surovosti one drame koju je tada, kao i danas, nazivao istorijom.

Dobro se sećamo zgražanja kad je krajem šezdesetih godina prošlog veka ublici koja se brzo uvećavala pokazao fotografije, crno-bele slike koje su ga prikazivale sa rukom ispruženom u pozdrav Hajl! na raznim evropskim obalama, na italijanskim, francuskim, holandskim plažama: umetnik kao sitna, ponekad gotovo iščezavajuća figura pred talasima koji se valjaju ka obali, lica okrenutog horizontu nazubljenih valova, čovečuljak kose raščupane od vetra, kao utonuo u jednako smešan i zlokoban osvajački gest.

Okupacije, tako je Kifer nazvao seriju tih dokumentarnih fotografija, i bio je prinuđen da otkrije kako u njegovoj domovini rituali uspomena na užas moraju da slede stroža, a u svakom slučaju drugačija pravila nego što su pravila izazivačkog podrugljivca. Zar je smelo da se desi da neko nastupi protiv Atlantika i Sredozemlja uz nemački pozdrav i time opet priziva tek prevaziđenu želju za ubijanjem i bes jedne nibelunške armije, ugljenisane u plamenu bombi? Hitlerovskim pozdravom protiv talasa! Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

In this photo taken Saturday, May 3, 2014, French actor Nathan Gabily, performing in the role of Theodore Gericault, paints a copy of the Raft of the Medusa ...In this photo taken Saturday, May 3, 2014, French actor Nathan Gabily, performing in the role of Theodore Gericault, left, makes a sketch of a model performi...

Priložene fotografije su kadrovi iz filma posvećenog slici „Splav Meduze“ koju je 1818. godine, sa samo dvadeset sedam godina, naslikao francuski romantičar, Teodor Žeriko, inspirisan stvarnim istorijskim događajem. Reditelj filma je Herle Jouon, u glavnoj ulozi je Nathan Gabily. Nastavite sa čitanjem

Video radovi o Bošovom triptihu „Vrt uživanja“

 

U okviru ciklusa objava o Hijeronimusu Bošu prilažem i ove video radove. Zajedničko im je da „oživljavaju“ i stavljaju u funkciju kretanja Bošove prikazane figure sa triptiha „Vrt uživanja“.

Video umetnici Bošovom svetu, pored prostorne dimenzije, koja je tom svetu inherentna, dodaju još dimenzije vremena i radnje. Nastavite sa čitanjem

Kratka biografija Tomasa Transtremera

 

Na vest o smrti švedskog pesnika i dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Tomasa Transtremera (1931-2015), prilažem kratak video o njegovom životu i radu. Takođe, u nastavku prilažem i njegovu kratku biografiju koju je sastavio njegov prevodilac na srpski jezik, Moma Dimić. Sve objave o ovom pesniku na blogu A . A . A možete čitati ovde. Nastavite sa čitanjem

Video radovi o životu i delu Gabrijele Koko Šanel

maxresdefault

Gabrijela Šanel

Inside Chanel je serija mini epizoda posvećenih francuskoj modnoj kreatorki Gabrijeli Koko Šanel. Svaka od epizoda fokusira se na jedan od mnogih segmenata koji su se odnosili na život ove žene, kao i razvoj njene modne kuće.

Merilin Monro, Šanel parfem, dijamantski nakit, zodijak i simbolika lava, venecijanska raskoš, privatni život, ljubavne avanture, detinjstvo, mladost, uspeh. Sve je sadržano u ovih nekoliko kreativnih, kratkih i sadržajnih epizoda.

Dokumentarni film o T. S. Eliotu

Dokumentarni film o američkom pesniku Tomasu Sternsu Eliotu donosi relevantan izbor podataka i vizuelnih predložaka za jednu biografsku priču koja obuhvata različite faze i na dobar način, kako to inače važi za BBC dokumentarne filmove, približava i predstavlja datu ličnost. Na sajtu BBC radija o ovom ostvarenju piše sledeće: Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Janu Vermeru: „Vermeer: Master of Light“

Šarl Svan, jedan od junaka romana U traganju za minulim vremenom Marsela Prusta, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, a zatim i detaljno opisao odnos njegovog junaka, pisca Bergota, prema ovom holandskom majstoru. Iako se Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermera činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. Nastavite sa čitanjem

Документарни филм Мана Реја о Константину Бранкушију

6f77408c409327b4547ea0dc633c9825

Ева Арнолд, „Силвана Мањано пред Бранкушијевим скулптурама“, 1956.

Још једна од сарадњи уметника различитих опредељења евидентна је и у случају румунског скулптора са пребивалиштем у Паризу, Константина Бранкушија, и америчког фотографа са пребивалиштем у Паризу, Мана Реја.

Већ сам писала о париским атељеима, данас већином непознатих уметника, као и о атељеу Алберта Ђакометија. Шармантни простори стваралаца одувек су привлачили мноштво других који би обилазили уметнике током рада. Два фотографа која су били редовни посетиоци Бранкушијевог атељеа су Едвард Стајхен и Ман Реј, а неретко је и сам Бранкуши фотографисао своје скулптуре  истичући светлошћу њихове особености, углове и избочине.

Ман Реј је на својим фотографијама, такође, користио Бранкушијеве скулптуре, истичући сличност физичког изгледа модела и саме скулптуре. Видео који следи резултат је дружења два уметника, међусобног препознавања и поштовања. Он није само о Бранкушијевом стваралачком процесу, већ је и о схватању уметности фотографије самога Реја. Наставите са читањем

Документарни филм о Дајани Вриленд: „The Eye Has to Travel“

Diana Vreeland

Луиза Дал Волф, „Портрет Дајане Вриленд“, 1942.

Својевремено је Дајана Вриленд била најпознатији уредник неког модног магазина, испрва радећи за Harper’s Bazaar а, потом, за америчко издање часописа Vogue. Она је, заправо, најпознатији уредник најпознатијег модног часописа, који је, сада то видимо, дуго и дубоко, пре свих других, у моралној кризи.

Једна од највећих естета 20. века, обожавалац Нижинског и Дјагиљева, познаница Коко Шанел и Жаклине Кенеди, Мика Џегера и Верушке, светски путник, жена која је тркачке коње и гондоле сматрала најлепшим формама у појавном свету, била је Дајана Вриленд, ексцентрик и сноб са невероватним креативним даром и радном етиком, коју је после рада у Вогу пренела и у Метрополитен музеј, бивајући запослена у одалењу за костим. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци може бити полазиште за преиспитивање сопствене културе, њене историје, њеног садашњег стања, њених домета. Неколико дана пре него што сам одгледала Ренеов документарни филм пролазила сам Косанчићевим венцем.

Ох, како је то бескрајно досадно, наивно као пејсаж неког закаснелог импресионисте, прошетати Косанчићевим венцем једног недељног јутра. Наспрам рушевина некадашње Народне библиотеке Србије тече Сава. На другој страни њене обале налази се још једна рушевина – Музеј модерне уметности. Затворена зграда, нема, без изложби које би грађанима пружиле могућност да поверују у своју земљу.

У близини је Чубрина улица којом сам пролазила често недељом ујутру, врло рано, рецимо око пола седам. Једном, био је мај, улица је била потпуно тиха. Оба крила прозора стана у приземљу била су широм отворена, на даскама цвеће, кроз белу завесу пробијали су се звуци Бетовенове Девете симфоније, одзвањали су хорски Шилерови стихови из Оде радости (тај став је химна Европске уније) чији би слободан превод почетних стихова гласио: „Пријатељи, не ове ноте. Хајде да засвирамо нешто радосније“. Наставите са читањем

Огледала: Хорхе Луис Борхес и Рене Магрит

Недавно сам наишла на овај документарни филм и одлучила да је посредством њега представљање уметника, за почетак, довољно. Већ у првим минутима филма – делом биографије, делом критичког осврта, делом глорификације – нараторка напомиње да је Хорхе Луис Борхес као дете имао велики страх од огледала јер је мислио да у тренутку огледања неће видети своје већ туђе лице. Није речено да га неће препознати, већ да га неће видети. Нажалост, страх се обистинио много година касније када је пишчево, од оца наслеђено прогресивно слепило, запосело и његове очи.

Пишчеве очи биле су огледало које је временом губило моћ рефлексије што је допринело да он, у једном тренутку, ако не туђи, а оно не успе да угледа сопствени лик. Такође, слепило га је уверило да су очи, баш као и назив једне слике Рене Магрита – лажно огледало. Ови закључци вратили су ме двема темама. Првој: белгијском сликару Магриту и његовим опсесивним испитивањем могућности спознаје стварности а, затим, и митолошком предлошку који сваки велики уметник има уграђеног у сопствену судбину.

Ако је импресионизам термин који се првенствено односи на сликарство, а у међувремену је транспонован на одређена дела књижевности, тако бисмо могли, свесни условности сваке категоризације и термина у области уметности, да сликарству Рене Магрита, за тренутак, доделимо позицију међу уметницима магијског реализма (појам који се везује за латино-америчку књижевност друге половина 20. века). Магрит није некохерентан, његов „наративни ток“ је дискурзиван, његове слике су чулно опипљиве и конкретне али су „решења“ (да, слике су налик ребусима, загонеткама, укрштеним речима) крајње зачудна и, често, бизарна. Наставите са читањем

Анри Картије-Бресон: Фотографија као „Да, да, да!“

Фотографски апарат за мене представља свеску за скицирање, инструмент интуиције и спонтаности, господара времена који, у визуелном смислу, истовремено поставља питања и одлучује.

Анри Картије-Бресон рођен је у Француској 1908. године. Сматра се једним од родоначелника такозване „уличне фотографије“. Познат је и по истицању „одлучујућег тренутка“ у процесу настајања фотографије и по томе што је на документаристички, подједнако колико и на хумористички начин предочавао људске поступке, тренутне радње, реакције или догађања, на свим континентима, у многобројним земљама. За његову књигу, серију фотографија под називом „Европљани“ сликар Анри Матис је илустровао насловну страну.

Бресон се испрва бавио сликарством, а захваљујући гувернанти из Енглеске, заинтересовао се за енглески језик, као и за класичну музику, поезију Лотреамона и Малармеа. Једну годину проводи на Кембриџу где студира сликарство и књижевност и где доживљава емотивни неуспох после кога одлази у Африку, инспирисан Конрадовим романом Срце таме. По повратку у Европу почиње дружење са припадницима надреалистичког покрета али убрзо одлучује да се посвети искључиво фотографији, нарочито охрабрен призорима које је усликао у Африци, нарочито фотографија на којој су три дечака на обали језера Тангањика.

Бресон је живео авантуристички, често је путовао, упознавао различите људе, присуствовао многим историјским догађајима, како пре Другог светског рата, тако и током њега, и после њега. Управо је такав начин живота условио његове фотографије, призоре и ликове на њима. По завршетку рата, Бресон, са још неколико других фотографа, оснива Магнум Пхотос. Често одлази у Азију, Кину, Индију, земље Индонезије, тек ослобођене холандске колонијалне власти. Циљ Магнума је био да се осети „пулс времена“ у коме се живи и то је њиховим фотографима пошло за руком. Наставите са читањем

Уметник и његов атеље: Џексон Полок

Hans Namuth - Jackson Pollock Painting, 1950.

Захваљујући фотографијама Ханса Намута Џексон Полок приказан је широј јавности у свом стваралачком простору посредством кога имамо бољи увид у његов стваралачки ритуал и ток. Апстрактни експресионизам, чији је Полок један од представника, није тек експресивно, „акционо“ и ирационално наношење боја на платно где је примат дат изразу у односу на промишљање композиције, илустровање стварности и „рационалније“ одношење према стваралачком чину. Nastavite sa čitanjem

Зачудни свет Едварда Мејбриџа

Eadweard Muybridge

Едвард Мејбриџ

Едвард Мејбриџ рођен је истог дана када и француски песник Шарл Бодлер – 9. априла – али девет година касније (1830). Баш као и песник, и фотограф о коме је реч био је иноватор и зачетник новог сензибилитета у оквиру уметности којој је припадао. Ако Бодлера можемо сматрати оцем модерне поезије, онда Мејбриџа можемо сматрати једним од зачетника модерне уметности – кинематографије. Nastavite sa čitanjem

Уметник и Венеција: Рихард Вагнер

Maurice Sapiro - Venice

Морис Сапиро – Венеција

Уметник и Венеција назив је нове серије текстова коју желим да посветим једном од најлепших градова Европе, али кроз призму утицаја града и његове специфичне атмосфере – творене архитектуром, уметношћу, маглом над водом која прожима сваку пору фасада, „синусе пролазника мељући у прах“ – на уметника и његово дело. Боје, тоналитети измаглице, звукови – Венеција је град који је инспирисао стотине уметника, а за нас најзначајнији би могли бити: Вилијам Тарнер, Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Томас Ман, Јосиф Бродски. Nastavite sa čitanjem