Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Винсенту ван Гогу

 

Две године пре него што је снимио филм о Пикасовом стваралаштву и његовој слици „Герника“ (1950), Ален Рене је 1948. године снимио филм о холандском уметнику Винсенту ван Гогу.

Интересантно је да је Рене овај филм снимио у црно белој варијанти иако је познато да је једна од главних особености ван Гоговог сликарства снажан и упечатљив колоритет, допуњен специфичним потезом.

У Musée de l’Orangerie у Паризу организована је ретроспективна изложба дела Винсента ван Гога. Тим поводом Ален Рене је снимио филм, а Антонен Арто је написао есеј „Ван Гог, самоубица, жртва друштва“.

Ренеов филм је 1950. добио Оскара за најбољи краткометражни филм. Интезитет приказа ван Гогових слика и начин монтаже кореспондирају са емоцијом самих дела и преносе нас из поља визуелног у поље звучног.

Dokumentarni film o Anselmu Kiferu

Dokumentarni film „Remembering the Future“ snimljen je 2014. godine povodom retrospektivne izložbe koju je Anselm Kifer održao u Londonu, u muzeju Royal Academy of Arts.

Novinar koji je razgovarao sa umetnikom bio je Alan Yentob. Učinilo mi se da je ovaj film, za početak, najbolji način da se stekne uvid u slikarstvo ovog umetnika i njegov stvaralački kontekst.

Sve tekstove o ovom savremenom nemačkom umetniku pogledajte OVDE. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

In this photo taken Saturday, May 3, 2014, French actor Nathan Gabily, performing in the role of Theodore Gericault, paints a copy of the Raft of the Medusa ...In this photo taken Saturday, May 3, 2014, French actor Nathan Gabily, performing in the role of Theodore Gericault, left, makes a sketch of a model performi...

Priložene fotografije su kadrovi iz filma posvećenog slici Splav Meduze koju je 1818. godine, sa samo dvadeset sedam godina, naslikao francuski romantičar, Teodor Žeriko, inspirisan stvarnim istorijskim događajem. Reditelj filma je Herle Jouon, u glavnoj ulozi je Nathan Gabily. Zarad potpunijeg utiska prilažem i trejler filma. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Tomasu Transtremeru

 

Na vest o smrti švedskog pesnika i dobitnika Nobelove nagrade za književnost, Tomasa Transtremera (1931-2015), prilažem kratak video o njegovom životu i radu. Takođe, u nastavku prilažem i njegovu kratku biografiju koju je sastavio njegov prevodilac na srpski jezik, Moma Dimić.

Mogu da zamislim mladog Transtremera na njegovom jednomesečnom krstarenju po Balkanu kako obeduje, usput, po kafanicama, u zelenilu voćnjaka, zadivljen orijentalnim izobiljem, darovima, oskudicama i sevdalinkama. Mogu da ga predstavim sebi zagledanog. I vidim ga gde se gura u prepune, uzvikane lokalne autobuse i kako, odveć radoznao, silazi na prvoj sledećoj stanici, privučen dimovima i gungulom nove varoši, zagonetne i nezaboravne: Ruma, Šabac, Banja Koviljača, Sarajevo, Kosovska Mitrovica! U Peći se Transtremer razboleo i nekoliko dana ležao u sobi u kojoj je bilo više od pedeset bolesnika. To je ono neizlečivo nizanje sećanja, niska lica i treptaja živog vazduha, bez kojih se, ma koliko bili tuđi i daleki, ne doseže presudna čistota govora, niti ijedna magična formula. – Moma Dimić, 1976.

Tomas Transtremer rođen je 15. aprila 1931. godine u Stokholmu, Švedska. Završio je gimnaziju u Stokholmu, onda diplomirao na Stokholmskom univerzitetu (s položenim ispitima iz istorije književnosti, istorije religije i psihologojie) 1956. godine. Radio je kao psiholog u popravnoj ustanovi za mlade delikvente. Nastavite sa čitanjem

Video radovi o životu i delu Gabrijele Koko Šanel

maxresdefault

Gabrijela Šanel

Inside Chanel je serija mini epizoda posvećenih francuskoj modnoj kreatorki Gabrijeli Koko Šanel. Svaka od epizoda fokusira se na jedan od mnogih segmenata koji su se odnosili na život ove žene, kao i razvoj njene modne kuće.

Merilin Monro, Šanel parfem, dijamantski nakit, zodijak i simbolika lava, venecijanska raskoš, privatni život, ljubavne avanture, detinjstvo, mladost, uspeh. Sve je sadržano u ovih nekoliko kreativnih, kratkih i sadržajnih epizoda. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o T. S. Eliotu

Dokumentarni film o američkom pesniku Tomasu Sternsu Eliotu donosi relevantan izbor podataka i vizuelnih predložaka za jednu biografsku priču koja obuhvata različite faze i na dobar način, kako to inače važi za BBC dokumentarne filmove, približava i predstavlja datu ličnost. Na sajtu BBC radija o ovom ostvarenju piše sledeće: Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Manu Reju

Da bismo bolje razumeli umetnost Mana Reja moramo, za početak, citirati jednu izjavu koja stoji kao stvaralački kredo njegove umetnosti:

Oduvek su bile prisutne dve teme u svemu što sam radio: sloboda i zadovoljstvo.

Film koji je pred nama režirao je 1998. godine Žan-Pol Farži, francuski novinar, kritičar i reditelj rođen 1944. Film u trajanju od pedeset i dva minuta (pri)kazuje nam životnu i stvaralačku avanturu Emanuela Radnickog koji je skratio svoje ime i svoje prezime na tri slova, nadenuvši sebi tako efektan, kratak i nacionalno neodrediv pseudonim. Potpisao se prvi put kao Man Rej 1911. godine u uglu svog kubističkog platna.

Radnicki je rođen u Americi, gradu Filadelfiji 1890. godine. Iako njegovo stvaralaštvo vezujemo za Evropu, on se, zapravo, isprva afirmisao u Njujorku gde je sreo Dišana pod čijim je uticajem počeo da eksperimentiše sa kolažima i nađenim predmetima. Dvadesete provodi u Parizu, pred njegovim objektivom naći će se mnogi umetnici toga doba: Kokto, Cara, Brankuši, Pikaso, Dali, Džojs, Hemingvej, Li Miler, Kiki od Monparnasa. Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Janu Vermeru

Reditelj Džo Krakora je 2001. godine snimio dokumentarni film Vermeer: Master of Light čiji je narator Meril Strip. Film, ne posredstvom romansiranih biografskih činjenica, već posredstvom arhivskih dokumenata i mogućih značenja slika, pokušava da otkrije tehničke odlike i neke od biografskih nepoznanica holandskog slikara. Izvanredno dostignuće u pokušaju otkrivanja života umetnika koga nazivaju hroničarem holandskog građanstva 17. veka.

Документарни филм Мана Реја о Константину Бранкушију

6f77408c409327b4547ea0dc633c9825

Ева Арнолд, „Силвана Мањано пред Бранкушијевим скулптурама“, 1956.

Још једна од сарадњи уметника различитих опредељења евидентна је и у случају румунског скулптора са пребивалиштем у Паризу, Константина Бранкушија, и америчког фотографа са пребивалиштем у Паризу, Мана Реја.

Већ сам писала о париским атељеима, данас већином непознатих уметника, као и о атељеу Алберта Ђакометија. Шармантни простори стваралаца одувек су привлачили мноштво других који би обилазили уметнике током рада. Два фотографа која су били редовни посетиоци Бранкушијевог атељеа су Едвард Стајхен и Ман Реј, а неретко је и сам Бранкуши фотографисао своје скулптуре  истичући светлошћу њихове особености, углове и избочине.

Ман Реј је на својим фотографијама, такође, користио Бранкушијеве скулптуре, истичући сличност физичког изгледа модела и саме скулптуре. Видео који следи резултат је дружења два уметника, међусобног препознавања и поштовања. Он није само о Бранкушијевом стваралачком процесу, већ је и о схватању уметности фотографије самога Реја. Наставите са читањем

Документарни филм о Дајани Вриленд: „The Eye Has to Travel“

Diana Vreeland

Луиза Дал Волф, „Портрет Дајане Вриленд“, 1942.

Немој да им пружиш оно што желе, пружи им оно што још увек не знају да желе. – Уреднички кредо Дајане Вриленд

Дајана Вриленд била је позната уредница модних часописа, испрва радећи за Harper’s Bazaar а, потом, за америчко издање магазина Vogue. Она је, заправо, најпознатији уредник најпознатијег модног часописа, који је, сада то видимо, дуго у кризи. Иако сама важи и јесте икона стила, Ана Винтур је по многим другим параметрима изузетно проблематична особа којој до краја не можемо одати част.

Обожаватељка Нижинског и Дјагиљева, познаница Коко Шанел и Жаклине Кенеди, Мика Џегера и Верушке, жена која је тркачке коње и гондоле сматрала најлепшим формама у појавном свету, била је Дајана Вриленд, ексцентрик и сноб, богата и привилегована, са великим креативним даром и радном етиком, коју је после рада у часопису Vogue пренела и у Метрополитен музеј, радећи у одалењу за костим. Наставите са читањем

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци

Документарни филм Алена Ренеа о Француској националној библиотеци може бити полазиште за преиспитивање сопствене културе, њене историје, њеног садашњег стања, њених домета. Неколико дана пре него што сам одгледала Ренеов документарни филм пролазила сам Косанчићевим венцем.

Ох, како је то бескрајно досадно, наивно као пејсаж неког закаснелог импресионисте, прошетати Косанчићевим венцем једног недељног јутра. Наспрам рушевина некадашње Народне библиотеке Србије тече Сава. На другој страни њене обале налази се још једна рушевина – Музеј модерне уметности. Затворена зграда, нема, без изложби које би грађанима пружиле могућност да поверују у своју земљу.

У близини је Чубрина улица којом сам пролазила често недељом ујутру, врло рано, рецимо око пола седам. Једном, био је мај, улица је била потпуно тиха. Оба крила прозора стана у приземљу била су широм отворена, на даскама цвеће, кроз белу завесу пробијали су се звуци Бетовенове Девете симфоније, одзвањали су хорски Шилерови стихови из Оде радости (тај став је химна Европске уније) чији би слободан превод почетних стихова гласио: „Пријатељи, не ове ноте. Хајде да засвирамо нешто радосније“. Наставите са читањем