Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

patyjg: “Art not war ”

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад. Наставите са читањем

Herta Miler: „Ljuljaška daha“ (odlomak)

O BLAGU

Mala blaga su ona na kojima piše: Tu sam ja.

Veća blaga su ona na kojima piše: Znaš li još.

Ali, najlepša blaga su ona na kojima će pisati: Tu sam boravio ja.

TU SAM BORAVIO JA neka piše na blagu, rekao je Tur Prikulič. Pod bradom mi se penjao i spuštao grkljan, kao da sam progutao lakat. Berberin je rekao: Još smo ovde. Peti dolazi posle devetog.

Tada, u berbernici, mislio sam da ako ovde ne umremo, biće to POSLE. Kada budemo izašli iz logora, slobodni, možda čak opet kod kuće. Tada će moći da se kaže: TU SAM BORAVIO JA. Ali, peti dolazi posle devetog, imali smo malo balamuka, dakle zamršene sreće, pa moramo da kažemo gde i kako. I zašto bi neko poput Tura Prikuliča kasnije kod kuće nadmeno rekao da mu sreća uopšte nije bila neophodna.

Možda je već tada neki logoraš naumio da posle logora ubije Tura Prikuliča. Neko ko je hodao naokolo sa anđelom gladi, dok je Tur Prikulič po logorskom korzou šetao cipele kao lakovane tašnice. Možda je u vremenimakostiikože neko na postrojavanju ili u karceru bezbroj puta uvežbavao u glavi kako bi se po sredini moglo preseći telo Tura Prikuliča. Ili je taj neko tada stajao do guše ured vejavice na železničkim šinama, ili kod Jame do nosa u uglju, ili u Carjeri u pesku, ili u cementnim kulama. Ili je, mučen nesanicom, ležao na svojoj skalameriji od kreveta u žutoj dežurnoj svetlosti kada se zavetovao na osvetu. Možda je čak isplanirao ubistvo onog dana kada je Tur Prikulič u berbernici pričao o blau. Ili u trenutku kada me je pitao u ogledalu: Kako je kod vas u podrumu. Možda dok sam odgovarao: Udobno, svaka smena je umetničko delo. Možda je i ubistvo sa kravatom u ustima i sekirom na stomaku zakasnelo umetničko delo. Nastavite sa čitanjem

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „ Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.

Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra.. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je … i želim vam srećno putovanje…“ Наставите са читањем

Orhan Pamuk: „Bela tvrđava“ (odlomak)

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar. Nastavite sa čitanjem

Gabrijel Garsija Markes: „Priče koje se pamte“

Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istog bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa“.

Među mnogim pričama koje su mi ostale u sećanju duže od drugih, neke su pravi biseri. Često se događa da ne znamo ko je autor i čak da li smo ih sanjali ili zaista čuli. Jedna od dražih među njima je ona o tek rođenom mišiću koji je, izašavši prvi put iz rupe, video slepog miša i sav uzbuđen vratio se u nju vičući: „Mama, video sam anđela“. Druga priča, koja potiče iz stvarnog života, ali prevazilazi maštu, tiče se jednog radio-amatera iz Managve koji je u zoru 22. decembra 1972. godine pokušavao da stupi u vezu sa svetom kako bi izvestio da je razorni zemljotres sravnio grad sa lica zemlje. Pošto su iz slušalica ceo čas dopirali jedino astralni zvuci, jedan od preživelih ga je ubedio da odustane: „Ne vredi se truditi“, rekao je on sa više realizma, „Dogodilo se isto u celom svetu“. Po mome ukusu je još jedna priča, ne znam da li je izmišljena ili stvarna, prema kojoj je simfonijski orkestar u Parizu bio na ivici da se rasturi zbog neugodnosti  koje se ne bi setio ni Franc Kafka: zgrada u kojoj su održavane probe imala je samo jedan lift za četri osobe, te su muzičari koji su ulazili u lift u osam ujutru uspevali da se okupe na jednom od viših spratova tek posle četri časa, taman na vreme da siđu dole na ručak. Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Мариа Варгаса Љосе

Unknown Photographer

Оне су већ свлачиле једна другу и при том су се миловале, али покрети су им били прежестоки да би били искрени, њихови загрљаји пребрзи или преспори или скучени, и превише нагао бес с којим су насртале њихове усне и он: убићу их ако, убио би их да су. Али нису се смејале: биле су се испружиле, испреплетале, полуодевене, напокон ћутљиве, љубиле су се, тела су им се додиривала са уздржаном спорошћу. Осетио је да га бес напушта, да су му руке влажне од зноја, горко присуство пљувачке у устима. Сада су мировале, заробљене у огледалу на тоалетном столу, једна рука је била на копчи грудњака, неки прсти су се пружали испод једног жипона, једно колено било је уклештено између две бутине. Чекао је, напет, са лактовима притиснутим на наслоне фотеље. Нису се смејале, да, заборавиле су на њега, нису гледале у његов кутак и он је прогутао пљувачку. Онда му се учинило да се буде, као да их наједном има више, и његове очи брзо су прелазиле са са једног на друго огледало и кревет да не изгубе ни једну од вредних, ослобођених, спретних фигурица које су раскопчавале бретелу, срозавале чарапу, свлачиле гаћице, и помагале се и вукле и све у тишини. Делови одеће падали су на тепих и талас нестрпљења и топлоте доспео је до кутка у коме је био он. Наставите са читањем