Елфриде Јелинек: „Љубавнице“ (одломак)

једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не види, међутим, ничег вредног љубави, а и њене слабости сматра само одвратним.
бригита се сад негује због хајнца, јер кад је особа жена, онда је то пут без повратка, онда особа мора и да се негује. бригита би хтела да јој се будућност једног дана захвали младалачкијим изгледом. али бригита можда и нема будућност. будућност у потпуности зависи од хајнца.
када је човек млад, увек изгледа младо, када је човек старији, тада је ионако прекасно. ако човек тада не изгледа млађе, то подразумева немилосрдну осуду околине: није у младости предузео неопходне козметичке кораке!
зато је бригита урадила нешто што ће у будућности бити важно.
када човек нема садашњости, мора да се постара за будућност.
бригита шије грудњаке. када човек прави мале шавове, треба да их направи много. норма у сваком случају прописује минимум четрдесет. ако човек прави компликованији већи шав, не мора да их направи толико много. то је хумано и праведно.
бригита би могла да има многе раднике, али она хоће једино хајнца, који ће постати послован човек.
материјал је најлонска чипка са подлогом од танке пенасте гуме. њена фабрика има велики удео на тржиштима која су у иностранству, а има и многе шваље које долазе из иностранства. многе шваље престају са радом због брака, трудноће или смрти. Наставите са читањем

Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)

patyjg: “Art not war ”

Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу.

Док ради у амфитеатру Боливар, великој сали за пријеме која служи за концерте и позоришне представе намењене ученицима Препараторије, одјекнуо је подругљив глас који је долазио иза стубова: „Пази, Дијего, стиже Науи!“ – Науи Олин, то је Дијегов модел, а право име јој је Кармен Мондрагон; она је љубавница сликара Муриља, славног „доктора“ Атла, а и сама је сликарка. Лупе Марин, с којом је у то време живео Дијего, мора да је била веома љубоморна због лепе Науи. Следећег дана, док је управо сликао Науи Олин, Дијего чује исти подругљив глас: „Пази, Дијего, долази Лупе!“ Једне вечери, док ради на врху скеле а Лупе Марин седи у амфитеатру и везе, чује се глас иза врата, и одједном упада девојка као да ју је неко убацио у салу.

Дијего гледа зачуђено ову „девојчицу од десет, дванаест година“ (у ствари, она их тада има петнаест), у униформи гимназисткиње. „Изгледала је достојанствено, пуна самопоуздања, што је било врло необично; у њеном погледу горела је чудна ватра. Детиња лепота, али са већ развијеним грудима.“ Тако ће Дијего, причајући о свом животу између 1944. и 1957, говорити госпођи Гледис Марч о овом сусрету са Фридом. У даљој причи све се губи у магли сећања, све је у исти мах веродостојно и невероватно у овом првом сусрету одиграном као вољом судбине између детета-ђаволице, живе и лаке као играчица, несташне и озбиљне, и горостаса који прождире жене и страсно воли свој рад. Наставите са читањем

Herta Miler: „Ljuljaška daha“ (odlomak)

O BLAGU

Mala blaga su ona na kojima piše: Tu sam ja.

Veća blaga su ona na kojima piše: Znaš li još.

Ali, najlepša blaga su ona na kojima će pisati: Tu sam boravio ja.

TU SAM BORAVIO JA neka piše na blagu, rekao je Tur Prikulič. Pod bradom mi se penjao i spuštao grkljan, kao da sam progutao lakat. Berberin je rekao: Još smo ovde. Peti dolazi posle devetog.

Tada, u berbernici, mislio sam da ako ovde ne umremo, biće to POSLE. Kada budemo izašli iz logora, slobodni, možda čak opet kod kuće. Tada će moći da se kaže: TU SAM BORAVIO JA. Ali, peti dolazi posle devetog, imali smo malo balamuka, dakle zamršene sreće, pa moramo da kažemo gde i kako. I zašto bi neko poput Tura Prikuliča kasnije kod kuće nadmeno rekao da mu sreća uopšte nije bila neophodna.

Možda je već tada neki logoraš naumio da posle logora ubije Tura Prikuliča. Neko ko je hodao naokolo sa anđelom gladi, dok je Tur Prikulič po logorskom korzou šetao cipele kao lakovane tašnice. Možda je u vremenimakostiikože neko na postrojavanju ili u karceru bezbroj puta uvežbavao u glavi kako bi se po sredini moglo preseći telo Tura Prikuliča. Ili je taj neko tada stajao do guše ured vejavice na železničkim šinama, ili kod Jame do nosa u uglju, ili u Carjeri u pesku, ili u cementnim kulama. Ili je, mučen nesanicom, ležao na svojoj skalameriji od kreveta u žutoj dežurnoj svetlosti kada se zavetovao na osvetu. Možda je čak isplanirao ubistvo onog dana kada je Tur Prikulič u berbernici pričao o blau. Ili u trenutku kada me je pitao u ogledalu: Kako je kod vas u podrumu. Možda dok sam odgovarao: Udobno, svaka smena je umetničko delo. Možda je i ubistvo sa kravatom u ustima i sekirom na stomaku zakasnelo umetničko delo.

U međuvremenu znam da na mom blagu stoji: OVDE OSTAJEM. Logor me je pustio da se vratim kući kako bi se stvorilo nužno odstojanje, i ono u mojoj glavi postalo veliko. Od kada sam se vratio kući, na mom blagu više ne stoji TU SAM JA, ali ni TU SAM BORAVIO JA. Na mom blagu stoji: ODAVDE NE MOGU DA ODEM. Logor osvaja sve veći prostor između moje leve i desne slepoočnice. Tako o celoj lobanji moram da govorim kao o nekakvom području, području logora. Nemoguće je zaštititi se, ni ćutanjem ni pripovedanjem. Preteruješ i u jednom i u drugom, ali TU SAM BORAVIO JA ne postoji ni u jednom. A ne postoji ni prava mera. Nastavite sa čitanjem

Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)

Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. U ono doba noći kada sam ja navraćala, gotovo da nije bilo kupaca osim ponekog iz kabarea „ Šansone“ iz susedstva. Međutim, najčešće smo u knjižari bili sami on i ja. U izlogu su na istaknutom mestu stajale uvek iste knjige, za koje sam ubrzo saznala da su romani naučne fantastike. Posavetovao me je da pročitam neke od njih. Sećam se tih naslova: Kamičak na nebu, Tajanstvena prolaznica, Otimači praznine. A sačuvala sam samo jedan: Kristal koji sneva.

Sa desne strane, na polici pored samog izloga, držao je polovne knjige iz astronomije. Jedna od njih, čije su narandžaste korice bile poluiscepane, posebno mi je privukla pažnju: Putovanje u beskraj. Nju još uvek čuvam. One subote uveče kada sam došla da je kupim, bila sam jedina mušterija u knjižari, u koju nije dopirala buka sa bulevara. Kroz staklo su se mogle razabrati svetleće reklame, pa i ona plavo-bela sa „Najlepšim nagim ženama na svetu“, ali su mi se činile daleke… Nisam se usudila da prekidam čoveka koji je sedeo i čitao glave zagnjurene u knjigu. Stajala sam desetak minuta ćuteći pre nego što se okrenuo ka meni. Pružila sam mu knjigu. Nasmešio se: „Vrlo dobra knjiga. Vrlo dobra.. Putovanje u beskraj…“ Već sam se pripremila da mu platim, kada je on odmahnuo rukom: „Ne… ne… poklanjam vam je … i želim vam srećno putovanje…“ Наставите са читањем