једног дана бригита је одлучила да хоће још само да буде жена, само жена, и то типа по имену хајнц.
верује да ће од сада њене слабости бити вредне љубави, док ће њене снаге остати скривене.
хајнц на бригити не Nastavite sa čitanjem
Arhive oznaka: Nobelova nagrada
Жан-Мари Гистав Ле Клезио: „Дијего и Фрида“ (одломак)
Дијего је срео Фриду први пут 1923, кад је почео да ради фреске које је наручило Министарство образовања за Препараторију, колеџу Мексико Ситију, у коме су се припремали будући студенти универзитета. Касније ће Дијего на свој начин испричати о овом догађају који је изменио цео његов живот и који се сматра најважнијим и у Фридином животу. Nastavite sa čitanjem
Herta Miler: „Ljuljaška daha“ (odlomak)
O BLAGU
Mala blaga su ona na kojima piše: Tu sam ja.
Veća blaga su ona na kojima piše: Znaš li još.
Ali, najlepša blaga su ona na kojima će pisati: Tu sam boravio ja.
TU SAM BORAVIO JA neka piše na blagu, rekao je Tur Prikulič. Pod bradom mi se penjao i spuštao grkljan, kao da sam progutao lakat. Berberin je rekao: Još smo ovde. Peti dolazi posle devetog. Nastavite sa čitanjem
Patrik Modiano: „U kafeu izgubljene mladosti“ (odlomak)
Jedna knjižara i papirnica na Bulevaru Kliši ostajala je otvorena do jedan sat po ponoći. „Matei“. Na izlogu nije pisalo ništa drugo. Možda prezime vlasnika? Nisam se nikada usudila da to zapitam onog čoveka sa brkovima, tamne kose, koji je nosio karirani sako i uvek čitao za svojim pisaćim stolom. Kupci su ga stalno prekidali u čitanju da bi platitli razglednice i hartiju za pisma. Nastavite sa čitanjem
Gabrijel Garsija Markes: „Priče koje se pamte“
Pre više godina prvi put sam čuo za starog baštovana koji se ubio u lepoj kući u predgrađu Havane, poznatoj po tome što je u njoj živeo pisac Ernest Hemingvej. O samoubistvu su se čule razne verzije među kojima i ta da se baštovan utopio u bunaru. Već sama po sebi bizarna, priča je začinjena još bizarnijom pojedinosti da je Hemingvej iz istog bunara, ne znajući da je telo samoubice na dnu, pio vodu. Na pitanje kako nije primetio da se ukus vode promenio, odgovorio je: „Jedinu razliku koju smo uočili bila je da je voda postala slađa“. Nastavite sa čitanjem
Нобелов говор Орхана Памука
Орхан Памук у свом музеју
У једном од раних дела једне веома популарне списатељице главна јунакиња, још увек девојчица, после мајчине смрти нема никаквих емоционалних реакција, тупост је једино што је првих неколико дана, па и месеци, прожима после немилог догађаја. Онда, након одређеног времена, десило се нешто што је проузроковало страховиту реакцију, ону коју би свако очекивао, како то патетичне претпоставке сугеришу, одмах по сазнању да је вероватно најбитније биће у вашем животу нестало, да је, грозне ли речи! – умрло. Јунакиња једног топлог и пријатног поднева, из непознатих разлога, одлази у подрум куће у којој је становала и тамо, већ на почетку просторије, затиче кофер са старим стварима своје мајке. Ту проналази махом гардеробу по којој претура да би, у једном тренутку, рукама напипала старе мајчине ципеле. Јунакиња их полако вади из безобрличне масе и по некаквом необјашњивом правилу одмах окреће. Тада jунакиња сазнаје да су једине ципеле које је њена мајка носила последњих дана свог кратког живота заправо имале бушно дно. Nastavite sa čitanjem
