Ne spominjite poziv, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi ponor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno ljubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig i na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada tamo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo…
Ali šta je umetnik? Ni pred kojim pitanjem nije se pokazala upornijom ljudska lenost i tromost u saznanju no baš pred ovom. „Tako što je dar“, smerno vele dobri ljudi koji stoje pod utiskom umetničkog dela, i kako, prema njihovom dobroćudnom mišljenju, vedri i uzvišeni utisci neophodno moraju poticati iz vedrih i uzvišenih izvora, to niko ni ne podozreva da se tu radi o nekom veoma zlo uslovljenom, do krajnosti sumnjivom daru… Zna se da je lako uvrediti umetnika – e, a zna se i to da te uvredljivosti obično nema u ljudi sa mironom savešću, u ljudi čija samosvest počiva na solidnoj podlozi… Vidite Lizaveta Ivanovna, ja u dnu svoje duše nalazim – u duhovnu oblast preneseno – celo ono podozrenje protiv tipa umetnika koje je ma koje od mojih čestitih i ispravnih predaka tamo gore u uskome gradu osećao prema nekom lakrdijašu ili artistu-pustolovu koji bi došao u njegov dom. Čujte sledeće. Ja poznajem jednog bankara, osedelog jednog poslovnog čoveka koji ima dar da piše novele. U dokolici on se koristi tim darom, i radovi su mu ponekad izvrsni. Uprkos – ja kažem „uprkos“ – ovoj sublimnoj sposobnosti, taj čovek nije besprekoran; naprotiv, imao je da izdrži tešku kaznu koja ga je, na izesno vreme, lišila slobode, i to iz važnih razloga. Štaviše, on je tek u kaznenom zavodu došao do svesti o svom daru, i njegova kaznenička iskustva svagda su osnovni motiv u njegovim proizvodima. Otuda bi se, sa nešto drskosti, mogao izvesti zaključak da se čovek mora odomaćiti u nekoj vrsti kaznenog zavoda da bi postao pesnik. No zar se ne nameće sumnja da su njegovi doživljaji na robiji možda manje tesno srasli sa korenom i izvorima njegova umetništva no što ga je onamo dovelo? – Bankar koji stvara novele, to je retkost, zar ne? Ali bankar bez kriminalnosti, besprekoran i solidan bankar koji bi stvarao novele, – toga uopšte nema… Da, smejte se, a ja se ipak samo upola šalim. Nema problema, nema ga na svetu, koji bi bio mučniji od problema umetničkog stvaranja i njegovog čovečanskog utiska. Uzmite najčudesniju tvorevinu najtipskijeg i stoga i najmoćnijeg umetnika, uzmite jedno tako moderno i duboko dvosmisleno delo kao što je Tristan i Izolda, i posmatrajte utisak koje to delo izaziva u nekom mladom i zdravom čoveku koji oseća snažno normalno. Videćete da je izdignut u duši, da je toplo, pošteno dirnut, možda čak podstaknut da sam „umetnički“ stvara… Dobri diletant! U nama umetnicima skoro drukčije izgleda no što on može da sluti u svom „toplom srcu“ i, „poštenom entuzijazmu“. Gledao sam kako žene i mladići obožavaju umetnike i kliču im – a ja sam o njima zna… Stičemo stalno najčudnovatija iskustva, odnosno porekla i propratnih pojava i uslova umetničkog stvaranja …
Na drugima, Tonio Kregeru – izvinite – ili ne samo na drugima?
On je ćutao. Nabrao je svoje kose obrve, i zviždukao za se.
Molim vašu zdelicu, Tonio. Nije jak. I uzmite još jednu cigaretu. Uostalom vi znate i sami da gledate stvari onako kako se ne mora na njih gledati…
To je odgovor Horacijev, draga Lizaveta. „Ko tako posmatra stvari, posmatra ih odveć pažljivo“, zar ne?
Ja velim da ih isto tako pažljivo možemo posmatrati i sa neke druge strane, Tonio Kregeru. Ja sam samo glupa ženska glava koja slika, i ako uopšte imam šta da vam odgovorim, ako vaš sopstveni poziv mogu malo uzeti u zaštitu pred vama, bez sumnje to nije ništa novo što iznosim, samo podsećanje na ono što i vi sami vrlo dobro znate… Kako dakle: literatura koja čisti i posvećuje, razorenje strasti putem saznanja i putem reči, literatura kao put ka razumevanju ka praštanju i ka ljubavi, spasonosna moć govora, književni duh kao najplemenitija pojava celokupnog ljudskog duha, književnik kao savršeni čovek, kao svetac – ko bi tako posmatrao stvari, znači da ih ne bi dosta pažljivo posmatrao?
Vi imate prava da tako govorite, Lizaveta, i to s obzirom na delo vaših pesnika, na obožavanja dostojnu književnost rusku koja zapravo prikazuje onu svetu književnost o kojoj govorite. Ali ja nisam prevideo vaše prigovore, oni štaviše spadaju uz ono što mi danas ispunjava duh…
Izvor: Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić-Rebac, Novosti, Beograd, 2004.
Slika: Rafaelo Santi, Apostol, 1519.
A . A . A 