Rafaelova freska „Atinska škola“

Image result for The School of Athens

Ova freska, koju sam prvi put videla u udžbeniku filozofije za četvrti razred gimnazije, podstakla me je na razmišljenje da bih, umesto jezika i književnosti, kao i istorije umetnosti, mogla da upišem filozofiju. To se nije desilo. Međutim, da jeste, ispit iz antičke filozofije, kao i moja buduća predavanja učenicima, spremala bih na osnovu njenog redosleda.

Videla sam ovu fresku i u Vatikanu. Nije bilo mnogo ljudi u sobi u trenutku kada sam je posmatrala. Međutim, sada uopšte ne mogu da se setim nijednog detalja, niti tog trenutka. Previše je oblika, lepote, formi oko vas u Vatikanu i dok doprete do Rafaela vaša memorija je popunjena. Mozak više ne može da procesuira stvari koje oko zapaža.

Treća impresija koju bih podelila jeste rezignacija koja je, možda, posledica pogrešnog i prevelikog očekivanja. Kako je moguće da je i pored ovoliko mudraca, njihovog uticaja na potonju evropsku civilizaciju, svet pravio greške koje je pravio? Istinito, dobro i lepo nisu uvek pobeđivali. Isto se, naravno, može pojedinac zapitati u vezi sa Bogom.

Stoga, možda je stvar u pojedincu. On bi trebalo da bude promena koju želi da vidi u svetu. Da počne od sebe, od vajanja sopstvene duše, počevši od umetnosti, filozofije, religije, nauke i ljubavi. U nastavku sledi, manje apstraktan od mog, odlomak o ovoj Rafaelovoj fresci. Nastavite sa čitanjem

Evropski putnici i komparativna književnost

16142656_1162449513872218_7008757541783666538_n

Rafaelo, „Autoportret sa prijateljem“, Rim, 1519.

PUTNICI

Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontenovu lastu, a prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i odande doneo neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.

Postoje dve kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: Francuzi koji odlaze u Nemačku i Nemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Dez Esenta sanjaju prelistavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea hodaju po svojoj sobi, takvih koji kao Kolet čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde.

Od 16. do 19. veka, u zlatno doba putovanja, ne susreću se na putevima Evrope samo pikari koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i posmatranjem lepota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode kao Italijani; Rable i Di Bele dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montenja goni radoznalost; u Italiju putuju i mnogi pesnici prve polovine 17. veka: Saint-Amant, Mainard, Scarpon – a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućeg kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, pre renesanse, za renesanse i posle nje ne veruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu posmatrali blago večnog grada: Flamanci 15. i 16. veka; u 17. veku Nikola Pusen, zatim umetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Mediči, gde je Engr bio jedan od upravitelja. Overbek i Kornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu pre engleskih prerafaelita. Danski skultor Tornvaldsen boravi tamo i vraća se u Kopenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Džons doneo je u 17. veku u Englesku paladijski stil. Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Ne spominjite poziv, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponnor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno lubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo… Nastavite sa čitanjem