PUTNICI
Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontenovu lastu, a prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i odande doneo neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.
Postoje dve kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: Francuzi koji odlaze u Nemačku i Nemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Dez Esenta sanjaju prelistavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea hodaju po svojoj sobi, takvih koji kao Kolet čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde.
Od 16. do 19. veka, u zlatno doba putovanja, ne susreću se na putevima Evrope samo pikari koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i posmatranjem lepota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode kao Italijani; Rable i Di Bele dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montenja goni radoznalost; u Italiju putuju i mnogi pesnici prve polovine 17. veka: Saint-Amant, Mainard, Scarpon – a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućeg kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.
Slikari, pre renesanse, za renesanse i posle nje ne veruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu posmatrali blago večnog grada: Flamanci 15. i 16. veka; u 17. veku Nikola Pusen, zatim umetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Mediči, gde je Engr bio jedan od upravitelja. Overbek i Kornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu pre engleskih prerafaelita. Danski skultor Tornvaldsen boravi tamo i vraća se u Kopenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Džons doneo je u 17. veku u Englesku paladijski stil.
U dobrom engleskom društvu smatralo se da odgoj mladog čoveka nije dovršen ako nije okrunjen velikim putovanjem koje ga je u 18. veku za nekoliko dugih meseci putovanja vodilo u Italiju, Francusku, Švajcarsku, ređe u Španiju i Portugal (Bekford). Bezbroj mladih Ijudi, a i zrelih, susrećemo na kontinentu: Tomas Grej, Edvard Jang, Semjuel Rodžers, Gibon, Vordsvort; Šeli umire u Italiji (kao i u 17. veku metafizički pesnik Crashaw, koji se preobratio u katolicizam).
Italija, njeno sunce, žene, spomenici, čudesno je zanosila Engleze, i mogli bismo citirati mnoge podanike Britanske krune koji su više voleli život sa druge strane Kanala nego magle svog zavičaja (Walter Savage Landor). Istu takvu privlačnu silu vidimo i u Nemaca (Wanderlust) i u Nordijaca: Gete, nakon Vinkelmana, otkriva u Italiji vrline klasicizma, a Zacharias Werner zavodljivost katolicizma. Jedan nezavisan Francuz, Stendal, voleće da ga nazivaju Milanese.
U 18. veku, Pariz, metropola Evrope, takođe privlači putnike. Svi se saloni ponose ponekim egzotičnim gostom. Neki borave trajno u Parizu: Grim, Galiani. Drugi, opet, putuju gradovima i selima gledajući očima koje navika ne zaslepljuje, kao Artur Jang, koji nam je ostavio najbolju sliku Francuske uoči Revolucije. A ni Francuzi nisu sediše, vole promenu: Opat Prevo i Volter borave u Engleskoj; Monteskije putuje u Englesku i u Italiju; Falconet i Didro putuju do Rusije, tada nepoznate zemlje; a Ženevljanin Ruso večni je lutalica.
U 19. veku područje akcije se širi: Markiz de Kistin opisuje Rusiju u delu Rusija 1839 (objavljena 1843), zemlju koju je i Balzak proputovao; obrnuto, Tolstoj posećuje Pariz; Turgenjev živi u Parizu. Andersen, koji je toliko putovao po zemljama svoje mašte, ne zazire da putuje Evropom, kao i njegov zemljak Oehlenschlager. Delakroa donosi iz Maroka album crteža. Šatobrijan, Lamartin, Nerval, Flober putuju po Mediteranu. Onako kako se romantizam zamenjuje s couleur locale, tako ljudi odlaze u susedne zemlje, u Španiju (Šatobrijan, Merime, Gotje, Igo, Amerikanac Vašington Irving). A Venecija od Misea do Vagnera, u očekivanju Tomasa Mana, nastoji da nadomesti Rim.
Osamnaesti i devetnaesti vek upoznali su putnika posebne vrste: bogatog i pomalo ekscentričnog, takvog koji se svuda oseća kod kuće, odnosno bolje se oseća sa drugima nego sa svojima; Bekford i princ Pückler-Muskau posvedočili su u svojim zapisima kako su se s lakoćom prilagođivali stranim običajima. U to vreme putnici su prelazili iz jedne zemlje u drugu a da nisu bili žrtve birokratskih, policijskih i carinskih zabadanja. Zadržavali su se onde gde su hteli bez ikakvih ugovora o zaposlenju. Stranci koji su boravili u nekoj zemlji bili su vrlo korisni posrednici. Oni imaju posebno važnu ulogu kad su u uskoj vezi sa časopisima. Kako ne bi gospođa Blaze de Bury, rođena (misteriozno) Rose Stuart, koja je živela u Vajmaru i drugovala sa direktorom časopisa Revue des Deux Mondes usmerila Bulozovu radoznalost za strano?
U 20. veku, brodovi i avioni obuhvataju našu planetu sve gušćom mrežom i izazivaju ovu razočaranu tvrdnju Paula Moranda: Rien que la terre. Samo zemlja i ništa više. Klodela i Malroa nalazimo u Kini, Žida u Kongu.
Uz one koji putuju kako bi nešto naučili, ili pak za zabavu, treba spomenuti i putnike protiv volje; to nisu uvek oni koji od svojih kretanja ne izvlače nikakvu korist; vojnici u krstaškim ratovima, vođe ratova u Italiji, žrtve španske inkvizicije i portugalski sefardi (od kojih po svojoj majci vuče lozu Montenj), zabranjeni zbog verskih razloga (Marrot boravi u Ferari i odatle donosi sonet), protestanske izbeglice u Engleskoj, Holandiji, Pruskoj, nakon nanteškog edikta, politički prognanici (bez poteza viteza de Rohan ne bismo imali djelo Lettres philosophiques), vrlo brojni u 19. veku (Ugo Faskolo sikće svoj bes u Londonu, koji će pod Drugim carstvom, kao i Ženeva, postati glavni grad Revolucije; Goja umire u Bordou, a mnogi njegovi sunarodnici žive u Parizu), još brojniji u 20. veku, nemački i austrijski Jevreji preko Francuske odlaze u Sjedinjene Države. Ovde ne nabrajamo one koji su raskrstili s pevanjem i izgubili svoj dobar glas (Bajron, koji je nakon karijere Don Žuana u Italiji, pošao da umre u opsadi Misolongija; List, koji je otevši kontesu D’Angoult, živeo s njom nevenčan u Francuskoj i u Italiji).
UTICAJI PUTOVANJA
Ta dobrovoljna ili prisilna putovanja, izazvana modom ili nužnošću proizvela su obilje literature: to što je putnik video ili čuo i usmeno ispričao na povratku, moglo je oploditi maštu, ali izgubljeno je; no, ostalo je ono što je putnik poverio papiru u različitim oblicima, od beležaka u putnoj beležnici (Monteskije) do izveštaja o putovanju (Šatobrijan), ili zapisanih u dnevniku (Montenj), ili u pismima (De Brosse), a da ne zaboravimo pamflete pune besa (Jadna Belgija! Bodlera; stranice Leona Bloja i Selina protiv Danske). S putopisima kao Sentimentalno putovanje Sterna, osobito Geteovo Italijansko putovanje i Itineraire de Paris a Jerusalem, putopis postaje književna vrsta vrlo dobro potvrđena u doba romantizma, pa još i nedavno (Loti, Francis de Croiset, Morand).
Ništa manje obilna, štaviše preobilna je književnost posvećena tim putnicima: Francuzi u Engleskoj, Škotskoj, Siciliji i pomalo svuda po svetu prodefilirali su pred komisijama za disertacije, i ne samo na Sorboni. Dakle, Etiemble nije bio u krivu kad je ustao protiv zloupotrebe tih studija (napisanih na štetu drugih radova) koje lako mogu upasti u površnost inventara. Ali u načelu ne bismo ih ipak mogli osuditi pod samom pretpostavkom da su autori vrlo neiskusni istraživači. Ima, zapravo, osnovnih radova, koji dodiruju međunarodnu razmenu, psihologiju naroda, konstituciju mitova, obnavljaju misli nekog pisca ili smernice neke književnosti. Ovde nam valja citirati radove G. Cohena o Francuzima u Holandiji, J. M. Carrea o Francuzima u Egiptu, J. Ehrarda, koji je sledio u korak Monteskijea u Italiji. Jednostavno opisne monografije dobile bi na vrednosti kad bi uzele oblik repertorija ili analize poput onih G. R. de Beera, Travellers in Switzerland (1949) i J. W. Stoyea English Travellers Abroad 1604-1667. Their Influence in English Society and Politic (1952). Radeći to, treba istaći središta privlačnosti: provincije, krajeve, gradove, salone, sveučilišta, kafane, štamparije, akademije, kojih inozemci postaju počasni ili dopisni članovi. Oko nekih gradova nastali su poput aura istinski mitovi: Rim, Firenca, Napulj, Venecija, Vajmar, Pariz. Zanimljivo je odrediti dinamičke elemente.
Podsetimo se Labicheove izreke: „Uvek sam se pitao zašto su Francuzi u svojoj zemlji tako duhoviti, a tako glupi na putovanju.“ Englez, Nemac, Amerikanac takođe se ponašaju tako da ih sa sigurnošću možemo prepoznati.
Otkriće Amerike i Dalekog Istoka, delo pustolova, trgovaca, misionara, učenjaka, daje zapadnoj književnosti mnoge bitne teme i klice obnove. Iz Severne Amerike došao nam je dobar divljak, lažni naivac koji, od Montenja do Rusoa, svojim nepokvarenim nagonima ukazuje na iskvareno društvo, njegove crkve i feudalnost, dajući u isto vreme osetljiv udarac evrocentrizmu. Šatobijan preuzima temu i iz toga izvlači sasvim drugačije skladbe. Osvajanje Južne Amerike i Meksika donelo nam je epopeje, memoare i optužbe pa i, zahvaljujući jezuitima iz Paragvaja, jedan teokratski esej koji je beskrajno zavodio maštu, jer taj esej dokazuje da se utopija otvara prema stvarnosti.
Veze Zapada sa Bliskim ili Dalekim Istokom mnogo su starije: dovoljno je spomenuti ekspediciju Aleksandra Makedonskog, stvaranje grčko-budističke umetnosti, krstaške ratove, zanimanje za mitskog popa Jovana, put svile, putovanje i knjigu Marka Pola, tursko osvajanje Carigrada, što je oteralo prema Italiji vlasnike helenske kulture, a svetog Franju Ksaverskog u Indiju, koja će ući u veliku poeziju preko Camoensove Luisiade. U drugoj polovini 17. veka Evropa znanstveno upoznaje islam, nešto malo Kinu i Indiju, koja će u idućem stoljeću biti snažnije prisutna.
Pustolovni Dekart, koji rado, ali uljudno, prezire tuđa mišljenja, ipak nije propustio da u delu Rasprava o metodi izjavi: „Iako možda ima pametnih ljudi među Persijcima i Kinezima, čini mi se, ipak, korisnije ravnati se prema onima s kojima moram živeti.“ Ta će ravnodušnost brzo nestati. Frangois Bernier, popularizator Gassendijeve filozofije, odlazi 1664. u Siriju i Egipat, a boraviće sve do 1668. u Indiji Velikog Mogula, gde postaje lekar Aureng-Zeba i odakle donosi persijsku verziju Upanišada i dovoljno čarolija da bi raspalio La Fontenovu maštu. Chardin i Tavernier putuju Azijom uzduž i popreko, a osobito Persijom. Antoine Galland objavljuje 1697. orijentalnu kolekciju Biblioteque orientale, bogat islamski inventar, što ga je D’Herbelot ostavio nedovršena, zatim još pre smrti Luja XIV remek delo klasicizma Hiljadu i jednu noć, prevedenu sa verzija koje je sam sakupio tokom svojih putovanja. Plemeniti Persijci i velikodušni Arapi dobili su tako lepu šansu.
La China Illustrata, delo je nemačkog jezuite Atanasija Kirhnera iz 1663. Zahvaljujući delu Lettres edifiantes izgrađuje se neka imaginarna domovina tolerancije, koja će protiv hrišćanstva uspostaviti rezultate napora misionara da prošire hrišćanstvo u Kini, taj Filozofski Istok (Etiemble) za koji su se Volter (vidi Essai sur les moeurs) i mnogi njegovi savremenici pasionirano zainteresovali, manje za couleur locale nego za ideje, i premda su počinjene greške u interpretaciji, opskrbio je filozofsku misao suptilnim oružjem i hranio sociološko ili etnološko razmišljanje jednog Monteskijea.
Anquetil Duperon došao je u Indiju 1754, William Jones 1783. Iduće godine osnovano je u Indiji Bengalsko azijsko društvo, a 1875. Wilkins je objavio u Londonu prvi potpuni prevod s originala velikog sanskritskog teksta: Bhagavad-Gita. Autentična Indija ulazi u filozofsku i književnu igru Evrope. Kapitalno otkriće, gotovo tako važno kao što je bilo u 15. i 16. veku otkriće grčko-latinske antike, očišćene od hrišćanske presvlake; odatle naslov remek-dela Rejmonda Švaba La Renaissance orientale (1950). Fridrih Šlegel izjavljuje 1800: „Najviši romantizam valja nam tražiti na Istoku.“ Herder, Gete, Šopenhauer duboko su uzbuđeni tim otkrićem i smatraju da Mišele ima pravo kad u Nemačkoj vidi Indiju Zapada. Taj će zanos preneti francuskim piscima (Lamartinu, Igou, Lamenaisu) baron D’Eakstein. U dešifrovanju pisma i znakova (ne zaboravimo hijeroglife) Englezi i Francuzi takmiče se sa Nemcima.
U poglavlju o putovanjima treba dodati i putovanja s područja mašte. To su: Utopija Tomasa Mora, Grad sunca Tomaza Kampanele, Mesec i carstvo Sunca Sirana de Beržeraka i, ne zaboravimo, Sviftov Liliput i Volterov Sirius: snovi sklada, sloge i pravde kao ironični kontrapunkt zemaljske nesavršenosti.
ULOGA KOLEKTIVA
Neke zemlje tradicionalno vrše službu raskrsnica: Holandija, emporij Evrope, šalje Nemačkoj italijanski barok, ponekad ponajpre preko Francuske (Marinov Adone štampan je u Parizu), što dokazuje da najkraći put nije preko Alpa; tolerantna nacija, Holandija, privlači Dekarta i janseniste nesigurne u Francuskoj, sočinijevce Italije i Poljske, Voltera i Didroa, švajcarska je posrednik i često filter pomoću kog Nemačka i Engleska (ova preko Ciriha) utiču na Francusku. Neki gradovi, u određenom trenutku, pokreću ili kataliziraju inostrane misli i dela: Lion je prirodni posrednik između Italije i Francuske u vreme renesanse; Ruan importira ili štampa španske knjige za Kornejeve mladosti.
Setimo se uloge sveučilišta koji su u doba specijalizacije (medicina u Salernu i Monpelieru, filozofija u Padovi, pravo u Bolonji i Orleanu) mamili studente da putuju po Evropi. Lajden za doba baroka privlači Šlezijce. Oko 1700. trebalo je putovati u Holandiju (to je učinio Anquetile Duperon), u pokrajinu Utreht, ako je neko hteo učiti arapski ili persijski. Pri kraju 18. veka i na početku 19. College de France privlačio je one koji su hteli učiti jezike Bliskog i Dalekog Istoka (za te je, uostalom, i osnovana Škola za istočnjačke jezike). Nemačka filozofija, filologija i istorija privukle su Benjamina Constanta i Charlesa de Villersa (student, a zatim profesor u Getingenu), koji je želeo da pobegne od francuske frivolnosti, kasnije Amperea, Ouineta i Micheleta. Još u srednjem veku pa sve do 17. veka na obrežjima brda Sen Ženevjev, ili na obalama Sene, izgrađeni su za strance kolegiji: des Irlandais, des Ecossais, des Quatre Maisons. Tek kasnije su nastali univerzitetski gradovi gde se sastaju studenti celog sveta.
Ateljei i radionice štampara, knjižara i izdavača (pre 19. veka teško ih je razlikovati) drugi su centri koji privlače: Erazmo radi kao korektor kod Aldusa u Veneciji, Volter i Ruso imaju izdavače u Holandiji. Časopisi, slobodno objavljivani, osiguravaju na francuskom jeziku rasprostranjenost književnih dela i filozofskih misli. Ne tako davno knjižare i čitaonice bile su mesta mnogih sastanaka: književni salon Vieusseux u Firenci, gde su se sastajali italijanski i francuski liberali; rue de l’Odeon, između dva rata kod Adrien Monije i njene prijateljice Silvije Bič (Shakespeare and Co.), Žid, Larbo, Klodel, Aragon, mogli su raspravljati sa Džojssom i svim Amerikancima u Parizu, pesnicima (Paund), romanopiscima (Hemingvej) i osnivačima revija (Eugene Jolas).
Ne smemo zanemariti ni javne biblioteke i privatne zbirke, naročito biblioteke koje organizuju izložbe, a prate ih katalozi; tako su katalozi Nacionalne biblioteke u Parizu, Šilerovog Nacionalnog muzeja u Marbahu na Nekaru priručnici, kao i Catalogo de la Exposicion de Bibliografia Hispanistica (Nacionalna biblioteka, Madrid 1957.) koji recenzira hispanizam u celom svetu od početka 19. veka. Dodajmo: The Romantic Movement (London 1959; monumentalni katalog u izdanju The Arts Council of Great Britain) i Les Francais a Rome de la Renaissance au debut du Romantisme (Hotel Rohan, Pariz 1961).
I akademije su ponekad korisni prenosnici: Italijanska, na primer, za književnost 16. i 17. veka, Berlinska za Fridriha II, ima za Francuze istu privlačnost kao i Francuska akademija; ona ceni filozofiju tako kao što njena starija sestra i suparnica ortodoksnost; ona ima prednost da povezuje s Nemcima, koji pate od galomanije, i druge strance ne samo Francuze. U novije vreme kongresi i internacionalne institucije prilika su za plodne kontakte, ako i ne za važne odluke. Nećemo zaboraviti ni pozorišta (dramska i operna) i koncertne dvorane (Teatro Fenice u Veneciji, San Carlo u Napulju, milanska Skala, koje je Stendal bio jedan od stupova, Mozarteum u Salcburgu, Vagnerijanska hala u Bajrojtu, moskovski Boljšoj balet, Covent Garden, Concertgebau u Amsterdamu) bilo da gostovanja dolaze k njima ili oni gostuju u inostranstvu. U tom smislu setimo se izložbe u Parizu 1827-1828 engleskih glumaca Kemblea i Harriet Smithson, za koje je celi Pariz imao Berliozove oči, te kako su izvanredno primili ruski balet Đagiljeva savremenici Žana Koktoa i Pikasa; setimo se i uticaja što ga mogu imati godišnje priredbe Theatre des Nation. Osim toga dug boravak Louisa Jouveta i njegove kompanije u Južnoj Americi tokom Drugog svetskog rata, turneja Comedie Francaise i gala turneja Karsentyja dopuštaju stranim amaterima da ostanu u kontaktu sa klasičnim repertoarom ili da upoznaju savremena ostvarenja. U Nemačkoj 17. veka engleske pozorišne trupe upoznale su Nemce sa Šekspirom, dok su ih mnoge francuske trupe upoznale s klasičnim teatrom.
Prvenstvo po svom produbljenom delovanju pripada kosmopolitskim salonima. Već smo spomenuli salon Madam de Stal u Kopetu, čiji se sjaj odrazio na celu Evropu. Spomenimo još i stariji salon u Bernu, salon Julije Bondeli, pasionirane i učene žene, kojom se Viland hteo oženiti, kojoj je Ruso za njen esej o Novoj Eloizi rekao da ima „um muškarca i duh žene“, koja se znala diviti delima mladog Getea. Kod nje su se sastajali eruditi, geografi, orijentalisti, te Vincenz Bernhard Tscharner, koji se družio sa Edvardom, Ričardsonom i Louisom Racineom. U kontaktu dve kulture ona je volela i jednu i drugu. Rahel Levin primala je strance na putovanju: uostalom prezirala je Mme de Stael i osvojila Markiza de Kistina.
Književnost i mondenost udruženi su na nekim prinčevskim dvorovima: u Vajmaru, gde dolaze da se dive Geteu. Nakon Prvog svetskog rata kod mecena: u Beču zaslugom Berte Cukerkandel Bečlije su upoznale savremeno francusko pozorište. Ona je izazvala preporod Molijerovog teatra. U Vajmaru, grof Kesler primio je Žida; grof Etienne de Beauinont organizira Pariske večeri (Soirees de Paris) blizu Ciriha. Književno drušivo izdaje reviju istoga naziva, prima ili objavljuje Kročea, Pirandela, Šoa, Konrada, Tagorea, Prusta, Valerija i Sen-Džon Persa.
Književnici bez mondenog snobizma, ali sretno nadahnuti njime, doprineli su upoznavanju autora: Klub Lihtfilda za Rusoa, Cenacle za romansero, kružok Blumsberija za ruski roman. Takvi su sastanci ponekad učinili čuvenim neke kafee, kao u naše vreme kafee bulevara Sen Žermen de Pre.
Napokon, onima koji žele i hoće da se upoznaju sa stranom književnošću sredstva nisu nikad, ili nisu uopše, nedostajala, a danas manje nego ikad.
Izvor: Klod Pišoa, Andre Ruso, Komparativna književnost, Matica hrvatska, Zagreb, 1973.
Slika: Rafaelo, Autoportret sa prijateljem, Rim, 1519.
Napomena: Zahvaljujem se Siniši Lekiću na otkriću eseja i preporuci da ga objavim.
A . A . A 