Rafaelo, „Autoportret sa prijateljem“, Rim, 1519.

PUTNICI

Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontenovu lastu, a prvi čovek koji je pošao svojim susedima u posetu i odande doneo neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.

Postoje dve kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: Francuzi koji odlaze u Nemačku i Nemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Dez Esenta sanjaju prelistavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea hodaju po svojoj sobi, takvih koji kao Kolet čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde.

Od 16. do 19. veka, u zlatno doba putovanja, ne susreću se na putevima Evrope samo pikari koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i posmatranjem lepota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode kao Italijani; Rable i Di Bele dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montenja goni radoznalost; u Italiju putuju i mnogi pesnici prve polovine 17. veka: Saint-Amant, Mainard, Scarpon – a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućeg kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, pre renesanse, za renesanse i posle nje ne veruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu posmatrali blago večnog grada: Flamanci 15. i 16. veka; u 17. veku Nikola Pusen, zatim umetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, francuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Mediči, gde je Engr bio jedan od upravitelja. Overbek i Kornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu pre engleskih prerafaelita. Danski skultor Tornvaldsen boravi tamo i vraća se u Kopenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Džons doneo je u 17. veku u Englesku paladijski stil. Nastavite sa čitanjem