КласикААА: Михаил Глинка

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Слика: Бени Дрошер, „Почетак сећања“, 2020.

Човека можеш спознати по степену на који се уздигла музика у његовој души. Али, пошто ме занимају само они преплављени музиком, ограђујем се од спознаје људи.

Има музичких душа које немају музичко васпитање и културу. То значи да се рађамо са мноштвом треперења, чију вредност успостављају наша туговања. Носимо у себи музику коју нисмо никада у животу чули, али која лежи у дубини нашег памћења. Све музикално у нама је ствар сећања. Сигурно смо све то слушали док смо још били безимени. Не постоји музика без успомене на рај и без пада. – Емил Сиоран

Треперење је важно. Да ли његову вредност успоствљају туговања или сањарења или нешто треће, то је неизрециво, али то је порекло музике у нама коју помиње Сиоран, коју никада нисмо чули, али која лежи у дубини нашег сећања јер „све музикално у нама је ствар сећања“. Памћење и сећање нису исто. Сећања су поузданија, иако се можда никада нису догодила. Ми музику не памтимо, ми се музике сећамо. И не сећамо се ње, она је покретач, сила која помера лавину слика, импресија и емоција које постоје у нама. Но, ми музику никако не сматрамо само покретачем, она није само то. Музика није пасивна сила у човековом постојању и искуству.

Када већ помињемо сећање и доводимо га у везу са музиком, моје сеже до дна беле завесе, чији се рубови благо крећу, сасвим неприметно. Да су жива бића, ни мачке га не би приметиле. Ти рубови завеса покрећу и светлост пред њима, па и она игра. Тако се зазива нешто далеко у мени, слика ми отвара мост, и ја се окрећем ка књизи, да пронађем овај пасус: Наставите са читањем

КласикААА: Два индиго лабуда

Илустрација: Јана Хајдерсхоф

Само онај може бити уметник ко има сопствену религију, оригиналан поглед на бескрајно. – Фридрих Шлегел

Обојица су била опхрвана меланхолијом. Волим да их замишљам, не као црне или беле лабудове, иако та алхемијска трансформација, пре него психоаналитичка симболика, њиховој судбини пристаје, већ као индиго лабудове који плове само ноћу, по месечини. Охоле, лепе, тамне и силовите као ноћно небо или дубине мора. „Плава је боја мојих снова“, казао је и нацртао Хуан Миро. Нека плава буде још дубља, зато нек је индиго, када говоримо о њима, али нека се сјаји, као прах месечине на води, а лабудови су симболи аутентичности, лепоте, посвећености и промене, тај симбол им припада и без наше посебне назнаке.

Обојица су имала нешто више од тридесет година када су компоновала дела која овде прилажем. Бетовен, старији, са тридесет година је компоновао Седамнаесту клавирску сонату коју су назвали Бура, по Шекспиру, или по преромантичарском покрету Sturm und Drang, под чијим је он морао бити утицајем. Тенденције доба струје нашим делима, тај циркуларни вир духа не можемо избећи. Шуман је имао око тридесет и пет година када је компоновао свој Концерт за клавир у А молу. Клавир је инструмент романтизма, то је синегдоха самог покрета, кров над главом осећајности, интелектуалне, личне и стваралачке тога доба. А облик клавира ме је одувек подсећао на тело лабуда. Наставите са читањем

КласикААА: Ханс Цендер & Франц Шуберт

Јозеф Абел, „Портрет Франца Шуберта, 1814.

Срце му је као обешена лаута;
Чим га дотакнеш, оно одјекне.

Ево једног музичког дела које важи за Библију меланхоличних. Шубертова музика је за естете, ескаписте, модерне вампире под којима се подразумевају они који не желе често да излазе напоље – светлост би била ново насиље, и ко зна какве би све гадости разотркрила. Зато је боље излазити ноћу, у дуге шетње, када је град празан, и има врло мало људи. Није случајно што се Шубертова музика појављује у филму Глад који је о два вампира, окружени су дугим белим завесама и љиљанима у својој њујоршкој палати, играју их Дејвид Боуви и Кетрин Денев. Касније смо гледали и друге вампире-естете (ваљало би коначно објаснити тај загонетни топос – зашто су вампири, већином, естете, зашто је њихова, у основи, насилничка природа временом добила потпуно другачије конотације, и у каквој је то вези са прототипном фигуром Родерика Ашера Едгара Алана Поа?), као у филму Само љубавници преживљавају (линк). И у том филму ноћ и музика бивају искупљујући за протагонисте, али се уместо уз Шуберта, сањари уз Паганинијев виолински капричо (линк + линк).

Зимско путовање је циклус од двадесет и четири песме које је Франц Шуберт компоновао током 1827. године. Зимско путовање је, једноставно речено, ремек-дело класичне музике. У питању је незаобилазна творевина када говоримо о уметности, идејама, сензибилитету романтизма. У питању су песме (Lied) за глас (тенор) и клавир. Шуберт је компоновао музику, стихове је написао Вилхелм Милер. Шуберт их је открио неколико година раније, у једном часопису који је излазио у Лајпцигу, и који се звао Ураниа. Те песме о меланхоличном путнику, чија осећања, сентиментална и пренаглашена, прати изглед предела којим је окружен, и којим лута, Милер је посветио једном другом композитору, Карлу Марији Веберу. Но, иронија богова била је окрутна: Вебер је преминуо 1826, Милер 1827, Шуберт 1828. године. Наставите са читањем

КласикААА: Ханс Цендер & Фридрих Хелдерлин

Скулптура: Рејчел Вајтред

Ханс Цендер је био немачки диригент и композитор авангардне класичне музике, новог, експерименталног звука који прекорачује јасно дефинисане границе жанра. Омаж својој култури и једном од њених највећих синова дао је посредством пет концерата компонованих у периоду од 1979. до 2012. године, које је насловио Читања Хелдерлина I-V (Hölderlin lesen). У питању су дела за гудачкe инструменте и глас. Читања Хелдерлина су једно од централних дела у опусу Ханса Цендера. Од 1979. године он се бави поезијом немачког романтичарског песника и покушава да ју преточи у облик своје уметности, у музику. Резултат његове фасцинације су јесу музичких дела, од којих су три заснована на класичном гудачком квартету.

Основа композиције Читањe Хелдерлина I (1979) је песма Мадони. Читањe Хелдерлина II је дело за виолу, говорни глас и електронику уживо (1987) у којем се говоре само фрагменти текста (Hymnische Entwürfe). У Читањe Хелдерлина III (1991), Цендер користи девет стихова из различитих верзија химне Патмос. Читањe Хелдерлина IV (2000) засновано је на тексту све три верзије песме Мнемосина. Читањe Хелдерлина V (2012) састоји се од звука хармонике и гласа а језички материјал чине два касна Холдерлинова фрагмента која је Цендер сматрао актуелним. У њима се може чути жалба на неуспех демократије, као и упозорење да се поштује херметична и неупотребљива уметност. Наставите са читањем

КласикААА: Буђења у хладној соби

Едвард Хопер, „Сунце у празној соби“, 1963.

Буђење у хладној соби било је једно од најтрауматичнијих догађаја у детињству  многих људи. Пробуде вас рано, напољу је још мрак, а у соби је хладно.

Композиција Хладни комади Ерика Сатија настала је марта 1897. године и састоји се из две целине. Сати је становао на Монмартру, његова соба, чија би врата била блокирана када би распростро свој кревет, налазила се у приземљу, и није била грејана зими.

У то време критика је још увек тешко прихватала његова оригинална дела, упркос залагању његовог познатијег савременика, Клода Дебисија. Сатијева афирмација у критичким круговима, не толико међу публиком, текла је споро, што је допринело његовим стваралачким кризама, поред оних изазваних животним околностима.

Ова једноставна композиција својим ритмом евоцира атмосферу јутра, онда када су мисли још увек магловите и нефокусиране, и више су низ тачкастих импресија него јасан след. Чини се тада да је све могуће, свет плута, снага гравитације слабија је од оне на Месецу. Наставите са читањем

КласикААА: Чили Гонзалес

Омот албума „Solo Piano“ Чилија Гонзалеса

Чили Гонзалес је савремени канадски пијаниста. Његов први албум Solo Piano појавио се 2004. године. Албум, иако нема директних референци, недвосмилено подсећа на Париз, а пошто има много Париза, рећи ћемо да је у питању, како се нама чини, боемски Париз из педесетих и раних шездесетих година 20. века, Париз ситуациониста и Moderato Cantabile фазе Маргерит Дирас.

Критика је поредила Чилијеву музику са музиком Ерика Сатија. Ја не увиђам сличности, осим, можда, по благо меланхоличној атмосфери, поетици хладних соба из којих бежмо у празне кафее на Монмартру (али Монмартру Сатијевог а не Чилијевог времена). Сатијеве композиције везујем за тишину и хладна сунчана јутра, док Чилијеве увек асоцијативно везујем за топле вечери касног пролећа. Његова музика буди чулне сензације и евоцира призоре црно-белих фотографија егзистенцијалистичких кафеа. Овај албум имао је наставке у виду Solo Piano II (2012) и Solo Piano III (2018). Наставите са читањем

КласикААА: Мидори Такада

Дизајн омота албума: Микио Кавасаки

Мидори Такада је савремена јапанска композиторка која је своје класично образовање, стечено у Јапану, усавршавала у послератном Берлину. Међутим, Такади западни класични канон није одговарао па је, полазећи од њега, одлучила да га прошири и допуни, спајајући га са источним традицијама, инструментима и филозофијом. Тако је настао њен стил који се кретао у правцу минимализма и амбијенталне музике, а захваљујући интернету, након неколико деценија, сазнали смо да она није била усамљена у том покушају укрштања жанрова и новог израза, већ да је круг људи који су дефинисали тај правац био знатно шири.

Такада на свом албуму Through the Looking Glass подражава звукове природе. Она то чини врло једноставно, сведено, без превише инструмената, што њену уметност приближава амбијенталном звуку. Прва композиција са овог албума, њеног дебитантског остварења, зове се „Сан Анрија Русоа“. Композиција евоцира бајковите пределе пуне зеленила, птица и животиња која подсећа на егзотичне предле овог француског сликара али призива и у сећање егзотичан и чулан водопад из Колриџове песме Кублај Кан. Поред ових различитих уметничких веза и асоцијација, Такада се ослања и на Луиса Керола, јер је по његовој другој књизи дала назив свом првенцу: „С оне стране огледала“. Наставите са читањем

КласикААА: Арво Перт

Арво Перт 2014. године

Морао сам да се ослободим свега беспотребног да бих спасао себе. – Арво Перт

Арво Перт је рођен у Естонији 1935. године. Живео је у Талину, Бечу и Берлину. Од седамдесетих година 20. века компонује у минималистичком стилу. Познат је по својој техници тинтинабули коју је први пут употребио у делима Für Alina (1976) и Spiegel im Spiegel (1978). За себе каже да компонује класична и религијска дела. Његову музику упоредила бих са сликарством италијанских тречентиста и кватрочентиста, нарочито са Фра Анђеликом и Дучом, а гласове у његовим композицијама са анђелима у пурпурној одећи и љиљаном у руци. Клече, са златним ореолом око главе.

Пертова дела у потпуној су дисхармонији са временом у коме живимо, она афирмишу тишину, спорост, крхкост, слабост, фрагилност, понекад ме подсећају на Ђакометијеве „трске које мисле“, на слабе, једва покретне људе који се чине као сламке, али те сламке су, видимо, од челика и бронзе. Не можеш их преломити. Тако је и са Пертовим звуком, у њему осећамо снагу, али она је, истовремено, пропусна, рањива.

У оквиру Фестивала оргуља у Београду, лета 2018. године, слушала сам Марка Паолачија, оргуљаша који је извео Пертову композицију Pari Intervallo. Било је то млеко светлости које лије низ цеви инструмента, један емотивни и звучни сфумато, просветљујуће искуство када бива јасно зашто се каже да је музика једна од могућих еманација Бога и важан пут до њега. Наставите са читањем

„Немогуће дериште“ 18. века: Волфганг Амадеус Моцарт

Хелен Мартен, „Геолошке количине трезног времена (Моцарт алкохоличар)“, 2012.

Још једна икона 18. века било је „enfant terrible“ – Волфганг Амадеус Моцарт.

Овде га видимо на слици односно инсталацији савремене енглеске уметнице Хелен Мартен. Његов портрет повезан је са флашама алкохола које сугеришу Моцартову склоност ка боемском животу (ко се још усуђује да оспорава биографски приступ?).

Флаше могу бити визуелна референца и на филм Милоша Формана у коме је Моцарт приказан као панк дериште (сетимо се розе перике и чувеног кикота) које је неким случајем генијално и трагично.

Уметница користи пастелне боје, исте оне које је користила и Софија Копола у филму о Марији Антоанети (где се Моцарт, такође, помиње, и где је Марија, исто тако, приказана као инфантилна особа и неснађено дете у неопанк фази које никако да прихвати свет одраслих).

Питамо се шта је то што толико повезује последњу дворску уметност – рококо – са панком (у накнадној интерпретацији) односно панкерским (читај: бунтовним) понашањем аристократије времена пред револуцију из 1789? Чак је и Вивијен Вествуд покушала да нам на та питања одговори. Наставите са читањем

Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

Карл Густав Карус, „Огољено дрво у јесењој магли“, 1820.

Тајанствени пут води ка унутра

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу. Наставите са читањем

Jugoslovensko izvođenje oratorijuma „Carmina Burana“ Karla Orfa

Naslovna strana kataloga i programa scenske kantate „Carmina burana“ koji je dizajnirao Matjaž Vipotnik 1984. godine

Treba početi od imenovanja. Carmina Burana znači Pesme iz Bajerna. Burana je, isto tako, pridev od latinske reči Buria koja je označavala ime manastira pa bi doslovan prevod dela glasio Pesme bajernske. Bajern je drugi naziv za Bavarsku i jedan od manastira u pomenutoj južnoj nemačkoj regiji gde su sredinom 19. veka otkrivene pesme profanog sadržaja (narodne pesme koje stoje nasuprot dvorskoj poeziji srednjeg veka i renesanse), pisane i izvođene u 11, 12. i 13. veku. One su zapisane na latinskom, staronemačkom i starofrancuskom ali je moguće da su izvođene i na još nekom narodnom jeziku. Latinski je bio zajednički jezik, uglavnom dvora i crkve, i svedoči o zajedničkoj istoriji evropske kulture, o čemu je najbolje pisao Ernst Robert Kurcijus u knjizi Evropska književnost i latinski srednji vek.

Srednjevekovni studenti i vagabundi, lutalice, dangube i putnici izvodili su ove pesme, uz pratnju nekog instrumenta, najčešće na trgu, ili pod vešalima koje je, kasnije, opisao Fransoa de Vijon, po tavernama, na livadama, tokom karnevala koji se dešavao uvek pre velikog posta, na pijacama, u pauzama između dva izvođenja predstave neke lutajuće pozorišne trupe. Srednji vek, vibrantna atmosfera gradova toga doba, bio je uzbudljiv period i vrelo narodne kulture koja je bila drugačija u odnosu na latinsku kulturu srednjeg veka kakva nam stiže iz manastirskih skriptorijuma i biblioteka. Dvorska i narodna kultura tek kada se sagledaju zajedno pružaju savremenom posmatraču jasnu sliku o dobu koje je, posredstvom ove scenske kantate, predstavio nemački kompozitor Karl Orf.

Scenska kantata je delo otpevano na sceni (cantata je glagol u prošlom vremenu koji označava nešto što je otpevano). Dakle, ovde su prisutni podjednako muzički i dramski elementi. To još uvek nije barokna opera, koja unutar sebe može sadržati kantate dužeg trajanja. Forme su slične i nastaju u 17. veku, uz oratorijum kojim, pojedini muzikolozi, označavaju ovo Orfovo delo koje je izvedeno prvi put u Frankfurtu 1937. godine. Carmina Burana je prvi deo Orfove muzičke trilogije koju je naslovio Trionfi. Drugi deo čini Catulli Carmina, a treći Trionfo di Afrodite. Prvi deo, Carmina Burana, je najpoznatiji. Ovaj oratorijum sadrži dvadeset četiri pesme koje je iz manuskripta odabrao Orf i koji je na tekst dodao sopstvene note i orkestraciju. Sam manuskript sadrži dvesta pedeset četiri pesme, sačinjen je 1230. godine na sto devetnaest strana. Ne zna se ko je bio njegov „antologičar“. Nastavite sa čitanjem

О Štrausovoj operi „Saloma“

Gustav Klimt, „Judita“, 1901.

Rihard Štraus komponuje operu Saloma 1905. godine. Opera se sastoji iz jednog čina i inspiraciju za nju kompozitor je pronašao u delu Oskara Vajlda, njegovoj drami Saloma o kojoj je pisao i italijanski kritičar i istoričar književnosti, Mario Prac. Ti Pracovi redovi mogu poslužiti kao uvod u temu koja je bila prisutna u umetnosti s kraja veka (fin de siècle). Umetnost dekadencije inspirisala se fatalnim ženama koje od grčkog mita i biblijskih junakinja, do romantizma, prerafaelitskog slikarstva i Bodlera uviđamo kroz istoriju umetnosti kao značajnu temu.

U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova. Najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere, „Ples sa sedam velova“, Štraus daje ime prema Vajldovom opisu. Opera je imala premijeru u Drezdenu, 9. decembra 1905. U naredne dve godine izvedena je u pedeset operskih kuća. Austirjska premijera ovog dela dogodila se 1906. godine u Gracu kojom je dirigovao sam Štraus, a u publici su bili Pučini, Berg, Maler i Šenberg. U Beču je ova opera bila zabranjena sve do 1918. godine.

Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera o kompozitorima klasične muzike

Tomas Transtremer 1974. godine

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

Edwaert_Collier_-_Vanitas_-_Still_Life_with_Books_and_Manuscripts_and_a_Skull_-_Google_Art_Project

Ever Kolije, „Vanitas. Mrtva priroda sa lobanjom“, 1663.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost. Nastavite sa čitanjem

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo toga zajedničkog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača. Nastavite sa čitanjem

Josif Brodski o klasičnoj muzici

manfredi-bartolomeo-1610

Bartolomeo Manfredi, „Alegorija četiri godišnja doba“, 1610.

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa ruskim pesnikom Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je Brodski bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to takođe potvrđuju.

U intervjuu, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio. Nastavite sa čitanjem

Značenje boja na tavanici pariske opere „Garnije“

Pariska Opera koju je projektovao Šarl Garnije (1861-1875)

Mark Šagal je na poziv ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje i dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron.

Napoleon III je značajan po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična raspoloženja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženom izgledu opere, deluje razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset i devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je Francuska država finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena na kojoj su izvođači je najveća te vrste na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset ljudi.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. godine je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt nekoliko posetilaca. Nastavite sa čitanjem

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Vilhelm August Rider, „Portret Franca Šuberta“, 1875. (detalj)

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora. Nastavite sa čitanjem

Miholjska melanholija & Johanes Brams

Ivan Šiškin, „Jutro u borovoj šumi“, 1889. (detalj)

Ivan Šiškin, „Jutro u borovoj šumi“, 1889. (detalj)

Povodom nestalnih iskri lepote, povodm života koji straćiš u ovom gradu, a koji bi straćio i u bilo kom drugom. Povodom prijateljstava koja prekineš, povodom ljubavi koje, poput lepih zalazaka sunca, ostave nekakav utisak, neodrediv i kratak. Povodom lepote koju donosi jesen, stvorena za uspomene, povodom saznanja da će dani biti kraći i da će se tuga kretati baš tvojom ulicom u utvrđeni čas. Povodom srećnih susreta i zajedničkih šetnji, osmehivanja i draži… Povodom svih voljenih lica i predela, povodom Sunca, povodom magli, povodom gradova u zoru, povodom dolina u sumrak. Povodom života, neba, bistrog vazduha, povodom elemenata, ova je muzika – kao voda koja teče… Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Arija Kraljice noći“

Karl Fridrih Šinkel, „Scenografija za izvođenje Mocartove opere Magična frula“, 1815.

„Ariju kraljice noći“, deo Mocartove opere Magična frula, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel uradio je scenografiju za njeno izvođenje iz 1815. godine. Opera je prvi put izvedena 1791. godine kada je sam Mocart dirigovao orkestrom, sastoji se od dva čina i njen libretista je bio Emanuel Šikaneder. Ovo je poslednja Mocartova opera, izvedena je samo nekoliko meseci pre njegove smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara. Lučano Alberti je o njoj pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Turski marš“

Karta za Mocartov koncert iz 1781. godine

Za sve one koji su zavoleli klasičnu muziku zahvaljujući ovoj kompoziciji, a među kojima sam bila i ja, objavljujem izvođenje kompozicije Turski marš koja, čini se, poseduje neverovatnu jednostavnost nota, baš kao i Betovenova Za Elizu, još jedno remek-delo klasične muzike koje je komponovano zarad potreba časa.

Melodičnost kompozicije podstiče želju da se, dok se ista sluša, simulira sviranje klavira, ritmičnim pomeranjem prstiju. Mnogobrojne slike koje bivaju evocirane posredstvom nota, slušaoca vraćaju nekim drugim vremenima i prostorima. Klavirska sonata br. 11 je naziv dela kome pripada ova kompozicija, ona je njen treći stav. Nastavite sa čitanjem

Mihail Glinka: „Fantastični valcer“

Erté, „Golub“, 1959.

Svako ko je odgledao film Onjegin rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku je za film kompilirao, odabrao i komponovao rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip, kao u sceni na balu, posle Onjeginovog povratka nakon višegodišnjeg putovanja kada opet sreće Tatjanu Larinu.

Glinka je Puškinov savremenik. Kao što je Puškin važan za rusku književnost, tako je Glinka važan za rusku klasičnu muziku. Rođen je 1804. godine u Smolensku. Detinjstvo provodi na selu i pod uticajem bake dolazi u dodir sa muzikom koja je bila deo ruskog folklora. Počinje da komponuje oko 1820. Nastavite sa čitanjem

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

e3884af88b5d91909e77f18776c164d2

Ilja Rjepin, „Portret kompozitora Modesta Musorgskog“, 1881.

Deset kompozicija koje čine delo Slike sa izložbe, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana. Slike koje su se našle na izložbi bile su, kasnije, deo kolekcije samog kompozitora.

Delo je komponovano za klavir ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena simfonijskom orkestru. Slike koje je Musorgski video na Hartmanovoj izložbi, redosled slika koji bi možda mogao uticati na redosled kompozicija, izgubljen je, pa ne znamo da li kompozicije prate slike u istom redosledu.

U nastavku slede originalna verzija pisana za klavir u izvođenju pijaniste Evgenija Kisina i Ravelova orkestracija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede ova dva izvođenja, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela, što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca. Nastavite sa čitanjem

Edvard Grig: „Per Gint“

Ilustracija Edvarda Munka za izvođenje Ibzenove predstave „Per Gint“

Henrik Ibzen napisao je 1867. godine dramu Per Gint koju je kompozitor Edvard Grig postavio na scenu, i na osnovu koje je komponovao istoimeno delo, osam godina kasnije, 1875. Za isti događaj, nekoliko decenija kasnije, Edvard Munk je izradio poster koji se koristio u reklamne svrhe izvođenja ovog dela. Premijerno izvođenje komada i muzike zbilo se 24. februara 1876. u Oslu.

Sa Grigom, Skandinavija na delikatan i poetski diskretan način ulazi u istoriju muzike. Stvaralaštvo ovog kompozitora ograničava se na igre, na klavirske komade i na slavni Koncert za klavir i orkestar.

Grig je radio van glavnog toka evropske simfonijske tradicije što je njegovoj muzici donelo lakoću prirodne melodije. Grigov otac bio je trgovac škotskog porekla a majka pijanistkinja koja je svog sina uvela u svet muzike, ulivajući mu ljubav prema Mocartu, Veberu i Šopenu. Nastavite sa čitanjem

Kamij Sen-Sans: „Samson i Dalila“

Aleksandar Kabanel, „Samson i Dalila“, 1878. (detalj)

Aleksandar Kabanel, „Samson i Dalila“, 1878. (detalj)

Kompozicija „Bahanalije“ deo je opere Samson i Dalila. Opera je komponovana 1877. i prvi put je izvedena u Vajmaru iste godine. Francuska je još za vreme Napoleonove vladavine otkrila Orijent, njegovu egzotičnost, svevši ga na dva polariteta: ako nije orijentalna raskalašnost, onda je orijentalna brutalnost.

Apokrifne i biblijske priče o heroinama koje na različite načine obezglavljuju ili uspevaju da poraze svoje muške suparnike inspirišu francuske umetniku druge polovine 19. veka, među kojima su najpoznatiji slikar Gustav Moro i književnici Gistav Flober (Salamba) i Žoris-Karl Uismans (Nasuprot). U tom smislu Sen-Sansova tema ne odstupa od duha vremena u kome nastaje. Nastavite sa čitanjem

Johan Štraus: „Egipatski marš“

Žan-Leon Žerom, „Bašibozuk“, 1868.

Povodom otvaranja Sueckog kanala krajem 1869. godine, austrijski kompozitor Johan Štraus komponovao je ovo muzičko delo, jedno od mnogobrojnih nacionalnih marševa koje je uvrstio u svoj muzički katalog.

Teško je rečima približiti kako muzika deluje ali, recimo, da ovu kompoziciju doživljavam kao ceremonijalno, duhovito, vedro i slavljeničko delo. Orijent je baš u tom periodu bio tema evropske umetnosti, a naročit odraz dobija u romanu Salambo Gistava Flobera iz 1862. godine. Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Valkire“

Konrad Kajser, „Belifortis“. Ilustracija iz manuskripta koji datira s početka 15. veka

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće:

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot.

A evo šta o valkirama piše Horhe Luis Borhes u svojoj knjizi Priručnik fantastične zoologije: Nastavite sa čitanjem

Franc List: „Ples mrtvih“

Konor Fogel, „Portret Franca Lista“, 2019.

Već petnaest dana moj duh i moji prsti rade kao u snu. Homer, Biblija, Platon, Lok, Bajron, Igo, Lamartin, Šatobrijan, Betoven, Bah, Humel, Mocart, Veber, svi su oko mene… Ako ne poludim, zateći ćete me kao novog umetnika! Da, umetnika kakvog želite, kakvi su danas potrebni!

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih, koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, savremena ukrajinska pijanistkinja. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela.

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, Šubert – Austrijanac, veoma su raznoliki po načinu sviranja klavira i po senzibilitetu svojih kompozicija, ali sva četvorica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani jer su kao romantičari govorili jezikom koji je znatno obeležio muziku 19. veka, uz veliki Betovenov uticaj.

Franc List (1811-1886) je bio Mendelsonov, Šopenov, Šumanov savremenik. O njemu je Lučano Alberti pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče o klasičnoj muzici

Bartolomeo Manferi, „Dionis i satir“, 1620.

Bartolomeo Manfredi, „Dva satira“, 1620.

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.

Šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti.

Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla.

Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu. Nastavite sa čitanjem

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su oduvek bili poznati po izradi odličnih violina. Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji. Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko

Feliks Mendelson bio je jedan od najvećih kompozitora klasične muzike doba romantizma i njegov violinski koncert primer je veličanstvene upotrebe ovog instrumenta. U jedno od njegovih najpoznatijih dela spada Koncert za violinu u E molu koji na sledećim snimcima izvodi Filadelfijski simfonijski orkestar u pratnji violiniste Isaka Sterna.

VIOLINSKI KONCERT

Violina je vodeći zvuk i najbrojniji instrument u modernom orkestru. Prosečan orkestar ima oko trideset pet violina. Četri violinske žice daju instrumentu opseg od preko četiri oktave.

Mada niko ne zna ko je izumeo violinu, neke od najranijih instrumenata su napravili Italijani, među kojima se izdvaja Andrea Amati (1525-1611) iz Kremone, koji je postao osnivač kremonske škole izrađivača violina. Nastavite sa čitanjem