Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Čarls Bukovski: „Borodin“

okiesmen: “ The Thinker. Thomas Eakins. ”

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi –
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.
kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle sa kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;

Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije

spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se…

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Thomas Eakins, Thinker, 1900.

Oto Vajninger o misaonoj sadržini dela Riharda Vagnera

1006161_222040214611948_1098251909_n

Još nikad nije neka umetnost mogla tako potpuno da prikuje žudnju za umetnošću bilo kojeg vremena, i da je toliko potpuno zadovolji, kao Vagnerova delà. Sve težnje za stvaranjem neke nove književnosti, za zasnivanjem neke nove umetnosti, izgledaju nasilno pravljene i neistinite pred onim čemu se divimo u njegovim delima. Što se ovo potpuno zadovoljenje tolikih ljudi nalazi samo kod Vagnera, to odgovara svakako nesumnjivoj činjenici da nikad pre nije bilo čoveka s tako presilnom potrebom za izražavanjem kao što je on. Onaj koji mu se u tome najviše približava, kao što je i sam Vagner uvek osećao, jeste Betoven; a i on ovde daleko zaostaje za njim. Ali samo zato gotovo svako nalazi kod Vagnera ono što je najbliže ispunjenju-, jer on sam je imao najviši pojam o umetničkom delu koji je ikada uobličio neki umetnik i postavio je sebi najveći zahtev koji se ikada neki stvaralac usudio da postavi. Istom savršenošću, istom ispunjenošću počev od jednog izvesnog trenutka (od Loengrina do Parsifala) diše sve što je stvorio; a svojstvenost upravo Vagnerovih motiva jeste i muzički maksimum gustine, ako smem tako reći; oni nikada nisu razredeni, nego uvek kazuju sve. Najveća pregnantnost i koncentracija i neodoljivost njegovih melodija, najveća udaljenost od svake oskudice u kiseoniku, suprotnost svakoj razređenosti vazduha i praznini supstance, to obeležava Vagnerove motive čak i onda kad lebdi nad planinskim vrhuncima i opija se glečerima i udiše onaj visinski vazduh za koji niko nije imao toliko smisla kao on.

Izvor: Oto Vajninger, O krajnjim životnim svrhama, preveo Branimir Živojinović, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Iz muzeja Riharda Vagnera u Ajzenahu (Izvor: Vagner asocijacija Srbije)

Napomena: Zahvaljujem se Milanu Angelovskom na preporuci da objavim ovaj odlomak.

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

 

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

 

To je bilo jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svaratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Mrtva priroda je isečak iz života, takoreći, a ove reprodukcije na naslovnim stranama ploča bile su isečak isečka i one su mi, možda bolje od neke pouzdane istorije umetnosti, dozvolile da imam bolji uvid u detalj, u skriveni svet jednog skrivenog i tihog sveta. Bila je to osobena kamerna muzika. Uz muziku prošlost u našoj imaginaciji tada vaskrsava, sećanje biva pokrenuto. Mi prošlost ne pamtimo ali je se sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je nepouzdanije od sećanja. Sećanje otkriva istinu, sećanje je arhetipsko, ono povezuje, ne može se materijalizovati i nije u domenu lične prošlosti. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti. Predmeti koje vidimo na slikama mrtve prirode, poput zvuka čela ili klavira, jesu jedno sećanje, i oni u nama proizvode impresiju koju jedna kompozicija toga doba, satkanu od zvukova instrumenata koje smo pomenuli. Međutim, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je često senka, samo trag. Idemo ka njemu, iz hodnika u hodnik, otvarajući nova vrata, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je sto.

Ove slike predstavljaju tih svet, neobičan, čudesno primamljiv, tajanstven, a prepoznatljiv, kao da je naš vlastiti. Neodređen, taman, zvuk u daljini koji se, poput sporih vrata, otvara. Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom i zrakom. Sve je tiho, sve je tamno. Ko će razobličiti tajnu? Ove slike pretpostavljaju melanholiju, ali pre nje, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini tečnosti nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, tada su mrtva, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo.

Ako postoji prazan prostor i nelagoda u vezi sa njim, ona ne proističe jedino iz arhitektonske datosti i odlike sobe koja u sebi ne obuhvata nameštaj i pokućstvo, dekoraciju svakodnevnim upotrebnim predmetima. Praznina nije jedino arhitektonska odlika, ali nije ni metafora. Uvek mi se činilo da je prazna soba sinonim za hladnu sobu. Zašto za prazne sobe kažemo da su hladne, čak i onda kada je u njima sasvim odgovarajuća temperatura? Sobe koje su krcate nameštajem deluju toplije. Reč je starahu koji je u vezi sa smrću, a ona je, u predstavama, lišena toplote, energije i pokreta. Sekund pre našeg pogleda, u toj sobi, pred prizorom, za datim stolom, neko je sedeo. Gde je nestala osoba koja jede, koja miriše cveće, koja drži kompas u ruci i čašu piva pred sobom? Kao da je neko pokucao na vrata i kao da je osoba koja bi trebalo da je vlasnik predmeta, ili ona koja ih aranžira, ustala i otišla da otvori. Zašto su ovi predmeti na tamnoj površini? Zar ti predmeti nisu neprirodno združeni? Iz koga dela sveta potiču? Šta će kornjača na stolu? Gde su nabavljeni muzički instrumenti, u Kremoni ili u Hamburgu? Da li su papiri na stolu dnevni spisak ili računi za plaćanje ili dnevnička beleška? Globusi, lobanje, enciklopedije i peščani časovnici. Bube između latica. Sir i kriške hleba. Laute i tarot karte. Ogledala. Dogorele sveće. Prevrnuti, izokrenuti mesingani tanjiri, breskve i nakit, leptiri na svećnjacima. Odakle dolazi svetlost oblicima dajući sjaj, atmosferu čineći gušćom? Tek na ponekoj slici Biblija.

Vrhunci holandskog slikarstva 17. veka o tim prostorima nam govore na način nedorečenosti: najvažnije je ono što nije prikazano, već što je sugerisano. Sugestija je ključna za postizanje umetničkog efekta. Ona je, pak, tvorena orginalnim tretmanom svetlosti. Uzmimo za primer Vermerovo slikarstvo. Velike mermerne podne pločice, visoki kamini, slike velikog formata sa mitološkom ili religioznom sadržinom, mrtvom prirodom i egzotičnim pticama iz kolonija, orijentalni stolnjaci i tapiserije, muzički instrumenti od teškog drveta proizvedeni, stolice sa visokim tapaciranim naslonima, mape velikih formata koje prekrivaju zidove, vrč i oljušteni limun ostavljeni nehajno na stolu, nameštaj od teškog drveta i kavez sa pticom. Sve ovo, samo po sebi, da nije prikazano sredstvima koja su inherentna likovnoj umetnosti, boji i liniji, bilo bi istorijski dokument na platnu. Ovako, mi pred sobom vidimo nešto više od toga. Mi osećamo da tu mora postojati nešto više od onog što vidimo.

Ne znamo kakve su to prostorije, možemo samo da naslućujemo šta se zbilo sa ljudima koji su do tada tu boravili. To je nedorečenost koja ima narativni potencijal jer afirmiše maštu posmatrača da priču dovrši ali, i pre toga, da priču stvori. Mrtve prirode imaju veliki narativni potencijal, podjedanko i u pogledu zapleta i u pogledu predstavljanja (mimeze). Kako je protestantska etika bazirana na radu, izvesno je da već tada ljudi nisu često boravili u svojim domovima, okupirani različitim obavezama, bilo u okviru domaćinstva, bilo van njega. Ta nostalgija za domom, ali ona je samo jedna od mnogobrojnih nostalgija koje ovo slikarstvo za sobom povlači, doprinela je da upravo kamerne teme postanu neke od dominantnih u slikarstvu ovog dela Evrope. U Italiji žanr mrtve prirode dugo nije zaživeo. On je uvek bio deo veće celine i predmeti po sebi, oneobičeni bojom i svetlošću, koji su stvarali izvesnu poetsku atmosferu, nisu imali naročit umetnički značaj. Isto je važilo i za pejsažni žanr. U Holandiji, u istom periodu, stvari stoje potpuno drugačije. Te sobe, za kojima je i danas posmatrač u muzeju u stanju da oformi neku vrstu nespoznatljive i neodređene nostalgije, trebalo je opremiti i prazninu prostora (horor vacui) učiniti domom. Bila je potrebna, džojsovski rečeno, kamerna muzika.

Postojala je moda među naručiocima kojoj su slikari prilagođavali svoju tehničku virtuoznost, po strani stavljajući tematski korpus i orginalnost na tom polju. Vidimo da su sve ove slike međusobno slične, čak se i na slikama različitih umetnika ponajvljaju isti predmeti. Tokom najmanje sedamdeset godina ovaj žanr se nije menjao što nas navodi da ga posmatramo kao pojavu u oviru jednog pomalo konzervativnog kružoka ljubitelja umetnosti, iako promena odnosno kategorija novog sama po sebi ne mora da označava nikakvu suštinsku vrednost. Ono što izdaja sve ove slikare jeste način na koji oni stvarnost predstavljaju, tehnička virtuoznost, zanatska delikatnost kojoj su posvećeni i koju su savladali. Svaka biljka koja bi bila naslikana dobro je proučena isto kao i lauta ili ugao pod kojim svetlost pada na površinu vina, ogledala ili lobanje.

Pomenuli smo zanatsku veštinu ovih slikara. Svaki predmet, svaki detalj, tračak svetlosti i prirodna pojava (bilo da je u pitanju cvet ili mrtav zec) predstavljeni su detaljno i precizno. Ipak, mi prisustvujemo nestabilnosti. Nešto taj svet iznutra narušava. Ukoliko se malo bolje približimo cvetu prepoznaćemo insekta, a na jabuci ćemo ugledati tačku truleži, lauti je jedna žica pukla, a peščanik samo što nije iscureo. Ipak, svetlost odnekud dolazi, njen izvor nam je nepoznat, ali ona, uglavnom odozgo, obasjava prizor.  – Ana Arp

Slike: Harmen Steenwijck, Jan Davidszoon de Heem, Pieter Claesz, Willem Claeszoon Heda, Frans Snyders. Sve slike nastale su približno u periodu 1620-1680. Detaljnije

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača.

Tri boje, posebno ukoliko su u efektnom kontrastu, i posebno ukoliko svaka pojedinačno ima snažnu simboliku, koja je starija od svakog slikarstva i svake ideologije, dodatno učvšćuju u mestu posmatrača. Posle pronađenih boja, slikar je prešao na forme. Njih je dugo tražio, a boje je, tražeći ih, redukovao. Muziku, poput Kandinskog, koji je sličan eksperiment preduzeo, nije stvorio, već više niz odvojenih tresaka. Takav je moj utisak.

Zašto sam u odnos poređenja postavila delo umetnika koga smatram najznačajnijim slikarem 20. veka (po inovaciji, po uticaju, po razvijenoj filozofskoj i estetičkoj misli) u kontrast sa šarama i uobičajenim geometrijskim oblicima koji se mogu naći na ćilimima, prekrivačima, korpama, pletenim džemperima, stolnjacima i ostalim narodnim rukotvorinama koje vezujemo za stvaralaštvo žena? Zato jer sam slušala Mokranjca.

Mokranjac je za srpsku muziku ono što je Jovan Cvijić za geografiju. Moralo se putovati da bi se prikupilo i oformilo ono što je ušlo u korpus Rukoveti, koje sam sklona da uporedim, s jedne strane, sa Šubertom, a sa druge sa Maljevičem i pesmama njegovih seljaka. Šubert je tu kao primer romantičarskog odnosa prema narodnom stvaralaštvu koje je, zahvaljujući kompozitoru, dobilo svoj umetnički oblik u formi Lieda.

Related image

Mokranjčeve Rukoveti sastoje se od nekoliko narodnih pesama, sa raznih delova Balkana, koje su deo folklorne tradicije, i pevane su različitim povodima. Kompozitor ih je sastavio i rasporedio. Glasovi hora, posebno tekstovi pesama, zaista su me oduvek asocirali na stvaralaštvo Kazimira Maljeviča, iako sam pomenula da je Mokranjčevo delo pomalo zakasneli odjek romantičarskih tendencija umetnosti.

Kakve veze imaju Mokranjac i Maljevič? U mom ličnom doživljaju, glasovi se preklapaju geometrijiski, poput boja na haljinama i keceljama seljanki. Zamišljam da su i one morale pevati neke od pesama (ili slične) kao one koje je kompozitor zabeležio. Za mene je umetnost nadovezivanje i čitalac, posmatrač, slušalac, recipijent umetnosti, oformljuje dela i ontološku ravan gradi na osnovu njih po principu analogija.

Narodno stvaralaštvo redukuje, a ponekad se može učiniti i zaumnim. Hlebnjikov, ruski avangardni pesnik, a posebno Momčilo Nastasijević, svojim stvaralaštvom, pored Maljeviča, u dvadesetom veku pokazuju snažnu vezu folklora i novih umetničkih praksi. Naivnom umetniku forme koje ćemo u dvadesetom veku nazvati avangardnim oduvek su poznate. One su njegovo prvobitno slovo.

Početne slike deo su istraživanja ornamenata i šara prisutnih na srpskim rukotvorinama koje je istražio i precrtao profesor crtanja, Voj. Stevanović. Knjiga u kojoj su se našle ove šare objavljen aje 1936. godine. Stihovi koji za njima slede deo su narodnog stvaralaštva koje se našlo u jednoj od Mokranjčevih Rukoveti. Zatim, objavu ispunjavaju različite slike Kazimira Maljeviča, nastale u periodu od 1900. do 1930. Najzad, tu je i link za Mokranjčeve Rukoveti.

Nacrt za ovu objavu nalazi se u mojoj svesci još od aprila 2012. godine. Dugo mi je trebalo da objedinim nečim konkretnim, teorijskim ili kritičkim, utiske koje sam imala čitajući Nastasijevića i Hlebnjikova, slušajući Mokranjca, istražujući misao i slikarstvo Kazimira Maljeviča, jednog krajnje osobenog slikara prethodnog veka, tako bogatom kada je u pitanju nova likovna izražajnost. Ali, to sam sve već rekla. Međutim, moje „opravdanje“ čeka.

Već sam pominjala analogije koje prate svaki moj pristup umetnosti i koje na taj način razlistavaju svetove kojima prisutupam. Možda to ne bi bilo akademski prihvatljivo, možda moja razmatranja umetnosti, moja kreativna čitanja simbola, nisu u skladu sa vremenom u kome živimo i njegovim tendencijama. Možda su zastarela, a možda su naivna i nezrela. Znam da moram da ih zapišem jer utisci i trajne fascinacije jednog boljeg postojanja traže da budu prevedeni.

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC – RUKOVETI

Related image

Josif Brodski o klasičnoj muzici

MANFREDI, Bartolomeo 1610

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta…

P.: Da li podržavate ono što ste napisali pre trideset i pet godina: „U svakoj muzici je – Bah, u svakom od nas – Bog“?

B.: To je retorička fraza! Iako, generalno… U osnovi – da.

P.: U muzici Hajdna tražite svetlo, poredak, mirnu mudrost?

B.: Ne, tamo se ne traži, tamo se nalazi.

P.: Šta Vam daje slušanje muzike?

B.: Ma kako čudno zvučalo, za pisca u muzici je najvažnije da ga uči trikovima kompozicije. Iako ne odmah, jer ne mogu da se kopiraju. U muzici je uvek važno, šta sledi za čim i kako se sve menja.

P.: Posebna, izuzetna logika posledice?

B.: Tako je! I zato mi je drag Hajdn, pored lepote njegove muzike. Upravo zato što je potpuno nepredvidiv. To znači da on radi u određenoj, već poznatoj idiomatici, ali se stalno, svake sekunde desi to što slušalac nije u stanju da predvidi. Ali ako ste profesionalni muzičar, izvođač, onda se sve to zna napamet i ništa nas ne iznenađuje. Ali kada ste obični slušalac, onda ste stalno uronjeni u nekom čudu.

P.: Da li su neki ljudi imali uticaj na Vaš ukus u muzici?

B.: Imao sam prijatelja, Alberta Rutstejna, inženjera. Njegova supruga, Sedmara Zakarjan, kćerka profesora konzervatorijuma, bila je pijanistkinja, studirala je, a potom i predavala na Lenjingradskom konzervatorijumu. Jednom, kada sam ih posetio, čuo sam od njih nešto što mi je ostavilo neverovatno jak utisak: oratorijum Stabat Mater od Pergolezija. Pretpostavljam da je od ovoga sve počelo. Sada niko ne utiče na mene. Pa, postoji prijatelj koji pokušava nešto da mi poturi: jednom Karpentjera, drugi put Lilija – volim to. Ali, u suštini, on već zna šta može da mi preporuči. Međutim, nikakve inovacije, otkrića, nove pojave u muzici – pogotovo danas! – ne želim. Iako… muzika Šnitkea mi je ostavila prilično jak utisak, iz nekog razloga mi se zaista dopada. Ponekad mi se čini mi da postoje neka opšta pravila…

P.: A kada Vas je zavela muzika Persela, opera Didona i Eneja? Kada Vas je očarao izgovor, muzika engleskog jezika?

B.: To je bilo jedno od najranijih i najačih muzičkih iskustava, reč je za mene u ovom slučaju, nešto sekundarno – tačnije, nije predstavljalo suštinu iskustva. Najvažnija je bila izuzetna muzika Didone i Eneja, onda sam se očarao poznatom Perselovom pesmom „O smrti kraljice Marije“.

P.: Često ste razgovarali sa Anom Ahmatovom o Mocartu, Stravinskom?

B.: O Mocartu ne previše često. Češće o Bibliji.

P.: Kada ste, od 1962. godine, počeli da pišete pesme za svaki Božić, da li ste znali za klavirski ciklus Olivijea Mesijana, „Dvadeset pogleda na malog Isusa“?

B.: Ne, tada nisam znao. Sada znam ponešto od Mesijana.

P.: Postoje neke sličnosti u Vašim „pogledima“ na rođenje Isusa; kao i kod Mesijana, i Vi imate „Pogled Oca“, „Pogled zvezda“…

B.: Pa, to je prirodno; kada mislite o tome, tako nešto pada na pamet.

P.: Kod Stravinskog Vas je privukao ritam, paradoksalnost?

B.: Nisam stručnjak za muziku Stravinskog, bolje poznajem njegove intervjue. Ovi razgovori sa Kraftom su velika knjiga. Tu je moj omiljeni odgovor na pitanje: „Za koga pišeš?“ Uvek citiram Stravinskog: „Za mene i hipotetički alter ego.“ Što se tiče same muzike, bliski su mi samo neki fragmenti „Osvećenja proleća“; i naravno „Simfonija psalma“ – u celini, kao ideja. Zanimljivo, u jednom trenutku smo se „pregazili“ kao umetnici. Jednom sam napisao poemu „Isak i Avram“, a Stravinski je komponovao oratorijum pod istim naslovom. Ali ja ne znam njegovu muziku.

P.: Lično ste poznavali Dmitrija Šostakoviča, on Vam je poslao telegram u Vašu odbranu tokom suđenja?

B.: Da.

P.: Mislite li da je Šostakovič znao onda Vaše pesme?

B.: Mislim da ne. Verovatno se to dogodilo kao rezultat insistiranja, molbi Ane Ahmatove, koja je tada tražila podršku u mom slučaju od Šostakoviča, Maršaka. I oni su stali u moju odbranu.

P.: Sastali ste se sa Šostakovičem? Pamtite li ga?

B.: Video sam ga jednom, 1965. godine – izgleda u novembru. Upravo sam bio izašao iz zatvora. Posetio sam ga u bolnici u Lenjingradu. Sećam se da sam proveo sa njim dva ili tri sata, ali generalno se ne sećam da li je sa mnom onda bio još neko. Kakav je bio Šostakovič? Vrteo se u krevetu kao nemirno dete u… nekom kavezu… u nekoj… kako se to zove? … kolevci? Vrlo nervozan, ali kao i obično…

P.: O čemu ste razgovarali?

B.: Uglavnom su se razgovori odnosili na njegovo razumevanje mog kvaliteta živo ta. Ali, uopšte, bili su prilično površni. Video sam da ga taj razgovor pokreće; sa moje strane, to je bio, pre svega, gest dobrote, zahvalnosti.

P.: Šostakovičeva muzika nije Vam previše bliska?

B.: Iskreno, ne. U principu, prema savremenoj muzici odnosim se sa rezervom. Kako prema Šostakoviču, tako i prema Prokofjevu. Ali šta da radim, takav sam.

P.: Da li ste ikada čuli kako rabini čitaju svete tekstove?

B.: Ne, ali sam više puta čuo crkveno pevanje; znam melodiku akatista.

P.: Vaš način recitovanja poezije podseća na liturgijsko pevanje…

B.: U Rusiji, a – verujem – i u svim zemljama tzv. hrišćanskog sveta, visoka umetnost reči, poezija, izvedena je iz liturgijskih pesama. Mislim da je hijeratična književnost postojala najpre kao – da tako kažem – mnemotehnički način čuvanja muzičke fraze, jer nije bilo notacija. I sve bi bilo prelepo: ne bi bilo zapisivanja nota, muzički narativ bi ostao na nivou improvizacije, da muzika nije postala deo hrišćanske liturgije. Stvar je tome da se u liturgiji moglo improvizovati (tačnije: prilagođavati, ulepšavati) u nekim granicama, pevao se u stvari već ustaljen tekst, iz Svetog pisma, u kojem je improvizacija bila nedopustiva. Zato je stih da bi se pridržavao prateće muzičke fraze, strogo definisan u smislu dužine, a tekst je počeo da poprima oblik pesme. Po mom mišljenju, u hrišćanskoj kulturi pesme su stvorene samo kao način da se očuvaju i ponavljaju muzičke fraze. Onda su se pojavile različite vrste znakova, notacija je počela da se razvija – i brak, u koji su već neko vreme ušle poezija i muzika, raspao se. Notni zapis, sa izvesnom slobodom mišljenja, može se smatrati kao nastavak azbuke; ovaj jezik se brzo razvio u nešto sasvim nezavisno i između poezije i muzike je nastupilo odvajanje. Ali oni s vremena na vreme – grubo govoreći – imaju neke odnose i tako su stvorene razne vrste veza, sve što ti srce želi: od opere do vodvilja. I, donekle, najbolja poezija koju poznajemo, ima „muzički“ karakter: u njoj je prisutan ovaj muzički element, kada se, suprotno od očekivanja, pojavljuje u svesti neki muzički zvuk…

P.: Kada Vam se učinilo da je taj zvuk dobio imidž grubosti, vulgarnosti – sve ono što ne volite?

B.: Kao što je pre postojao jasan neprijatelj u nekoj vrsti zvanične kulture države, sada je taj neprijatelj sveprisutan. Upoznajemo ga na svakom koraku; taj lom, lom „popa“. Ovaj zaglušujući rokenrol. Možete videti mnogo ovde, razmišljajući o đavolskom planu… „nehumano“ anastomozira – kako ja to vidim – sa tehnologijom, sa idejom nasilja zvuka. Ako muzika – koliko sam ja shvatio – nije u potpunosti razumljiva semantički i nadsemantički – onda se ono što danas dopire do naših ušiju pojavljuje kao izvansemantički, čak antisemantični niz. Ta električna muza se pojavila na osnovi rokenrola kao proročki fenomen. Četrdesetih, tokom rata, to se desilo sa bugivugi muzikom, koja je u sebi već sadržala neku vrstu proročanstva… Iako je bilo više brzih igara, ovaj ples se bazirao na nekom upornom ritmu i nekim jasno suspendovanim melodijama. Sa bugivugi muzikom pojavila se sasvim nova situacija: ritam i melodija nekako nestaju iz svesti. Dakle, ritam bugivugija sadrži u sebi, u nekom smislu, najavu atomske bombe. To je kompletan raspad svega.

Sa poljskog preveo Zoran Đerić

Izvor: Časopis Polja

Slika: Bartolomeo Manfredi, Alegorija četri godišnja doba, 1610.

Preporuka: YouTube kanal bloga A . A . A sa listom klasične muzike koja se dopunjuje sa sadržajem na blogu.

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Muzika pakla: Note na dupetu mučenika u Bošovom „Paklu“

Ovaj kuriozitet bio je moje polazište za seriju tekstova o Hijeronimusu Bošu. Deluje mi neverovatno (ipak, treba proveriti!), da niko pre dvoje studenata iz Okalahome, da niko pre 2014. godine nije pokušao da odsvira note koje se nalaze ispisane (istetovirane?) na zadnjici mučenika u paklu, na Bošovoj slici koja pripada triptihu „Vrt uživanja“.

Namerno sam u naslovu stavila reč „dupe“ a ne „zadnjica“ jer, želeći da ostanem verna Bošovom svetu, nisam želela da podlegnem malograđanskim konvencijama. Uostalom, ova objava deo je ciklusa tekstova o karnevalu i renesansnom izokrenutom svetu u kome je psovanje bilo način govora a ružne reči jedno od materijalno-telesnog načela, favorizovanog u tom periodu.

Prva verzija odsviranih nota sa dupeta postavljena je pre tri godine. Od tada, snimak je čulo preko sto trideset hiljada ljudi, u jednom trentku ovo je bila internet senzacija. Druga verzija je horska, tekst pesme je parodičan, ali je efekat ubedljiv i snažan. Poslednja verzija je improvizovana, odsvirana je na luti, harfi i gajdama.

Slike koje slede posle linkova jesu detalji sa Bošovih slika koje svedoče o slikarevoj opsednutosti ljudskom pozadinom. Značenja nam izmiču. Levak, strele, ptice, cveće, kljun ptice. Sve staje u anus Bošovih mučenika.

NAJBOLJA VERZIJA

VERZIJA SA HOROM 

DOPUNJENA I IMPROVIZOVANA VERZIJA

Image result for hieronymus bosch obsession with buttRelated imageImage result for hieronymus bosch obsession with buttRelated imageImage result for hieronymus bosch butt

Ruke Karla Orfa na fotografijama Herberta Lista

Ruke su, kao i šeširi, ili psi, ili barok, ili purpurna boja, posebna tema na ovom internet mestu. Sve na ovom svetu može biti podsticaj, zanimljivost, mogućnost za istraživanje, za proširenje datih granica bića koje neminovno biva u procesu saznanja zaustavljeno samo sobom, svojim čulima koja ga ograničavaju. Mi ne možemo pobediti zakone prostora i vremena. Ne možemo istovremeno biti na dva mesta, ne možemo u celosti obuhvatiti svet, ljude koji ga čine, koji ga grade, razgrađuju, dopunjuju. Ne možemo razumeti, a pre razumevanja, ne možemo prisustvovati svakoj promeni u okrilju prirode, svakoj promeni misli u nečijoj glavi ili trzaju emocija. Međutim, umetnost nam omogućava da različite fenomene, različite pojave ovoga sveta, postavimo u takav odnos da oni ispadnu kao da nama pripadaju, kao da su naši. Umetnost nam omogućava da budemo svuda, da vidimo sve. I da opet ne iscrpimo taj dar u potpunosti.

Umetnost proširuje granice našeg sveta, ona ruši barijere koje prostor i vreme postavljaju pred nas. Ovo internet mesto primer je za to, ja sam to želela u svakom trenutku njegovog stvaranja. Kabinet kurioziteta, prostor neobičnih predmeta koji poništavaju vreme – do teksta o caru Rudolfu II može se pronaći slika jedne antičke statue, zatim čuti džez izvođenje, a potom pročitati stihovi poljske pesnikinje 20. veka. Zašto svaki okvir unutar koga je neka objava ne bi bio poput okvira neke vitrine? Svaka vitrina sadržala bi poseban muzejski primerak, mogla bi to biti neka vrsta vavilonskog muzeja. Ja umetnost doživljavam kao mogućnost za putovanje kroz vreme. Naravno, ona me uči lepoti, ali suštinski nikada nije mogla da me vaspita, u smislu da promeni moj pristup životu, ona je jedino doprinosila uspostavljanju većeg kriterijuma, većeg zahteva pred život, pred stvarnost, ali retko mi je davala mogućnost da budem mudrija nego što jesam. Mudrost je u iskustvu, u životu. Međutim, mudrost u knjigama deo je fikcije. Otuda niko nije mogao da uči iz istorije, otuda sve pošasti tokom ljudske povesti, uprkos svim veličanstvenim dometima za koje je čovek bio sazdan. Gete je spoznao šta je Čovek kada je video svod Sikstinske kapele. Ipak, čovek je bio i vojnik Karla V koji je samo nekoliko godina pre Mikelanđelovog dolaska u Rim ubio više od dvadeset hiljda ljudi za nekoliko dana. Prust je pisac koji je promenio moj život, pre svega, moj unutrašnji život, ali svi oni mudri esejistički ekskursi nisu me vaspitali (ali su postavili očekivanja), a Šiler nije pogrešio kada je rekao da se najbolje vaspitanje, formiranje, oblikovanje nečijeg karaktera postiže isključivo vaspitanjem umetnošću. Dakle, imamo paradoks. Ništa nije promenila i sve je promenila. Umetnost može malo toga promeniti, ali može jednom doprineti: spasti nečiji život. Spašavanje znači obogaćivanje, pružanje prostora, davanje smisla. Baš kao što je Balzak govorio da mu u životu nije dovoljno da ima šta da jede, već i da želi, dok jede, da ima prostora i za laktove.

Meni je bilo potrebno putovanje (otuda je ovaj internet magazin o putnicima, to je cilj) jer sam na taj način razbijala utvrđene koordinate koje zakoni fizike postavljaju pred sve nas. A zakoni fizike, to je stvarnost, to su činjenice. Hodala sam, i nastaviću, jednim beskrajnim hodnikom, holovima poput onih koje sam viđala putujući Evropom, posećujuću različite muzeje, dvorove, galerije, crkve. Kada čovek ostane sam u nekom od njih, a svi oni su veoma različiti, međutim, to može da primeti jedino onaj koji je mnogo putovao, neiskusnim putnicima ti spomenici naše civilizacije deluju isto, što je greška, svetovi se umnožavaju, jer je i to zakon fizike (ali mi vidimo sa obale samo deo štapa koji je iznad površine vode, a to ne znači da deo u vodi ne postoji). Kada se toliko dela, različitih ljudi, iz različitih epoha, sa različitih mesta, koja sadrže njihove energije, a energija je večna, nađu na istom mestu, ona moraju na posetioca uticati. To je energija koja poput Teslinih munja vije nad našim glavama (sigurna sam da čitaoci znaju na koju Teslinu fotografiju mislim). U zavisnosti od posetioca i njegove spremnosti na „prijem“ taj uticaj će se razlikovati, ali dela će svakako emitovati svoj potencijal, poput alefa na Borhesovog posetioca podruma u koji je smeštena ta jedna tačka u kojoj je sadržan čitav svemir.

Ali, zašto i u kakvoj je to vezi sa naslovom ovog posta i priloženim fotografijama? Karl Orf je umetnik, koji je uz Ingmara Bergmana najbolje predstavo doba srednjeg veka („Carmina Burana“ i „Sedmi pečat“). To je trajno uticalo na moju imaginaciju, na moje putovanje tim hodnikom, na eksponate koje sam viđala u vitrinama tog dela muzeja. Zatim, Karl Orf radi na svom delu „Antigona“ sledeći Helderlinov prevod te antičke drame. Koliko smo već doba nabrojali, koliko se hodnika već ukrstilo? Najzad, tu je Herbert List, a nimalo slučajno. Herbert List je Nemac, koji je poput svojih sunarodnika, Orfa i Helderlina, dao našoj imaginaciji neprocenjiv doprinos kada je u pitanju slika antičke Grčke. Herbert List je godine svoje mladosti proveo putujući Mediteranom, zadržavajući se u Grčkoj, fotografišući antičke ruševine. Njegove slike, po mom mišljenju, koje ne mora nikoga da obavezuje, i za koje mislim da može neko staviti pod znak pitanja, tipičan su primer nemačkog viđenja Grčke pod čijim smo mi (zapadna civilizacija) trajnim uticajem. Oni su germanizovali antičke ostatke, čineći ih hladnim, belim i poput obale Baltika jednostavnim, tihim, praznim. Hramovi grčkih božanstava nemi su poput horizonta neke nemačke pustopoljine na severu. Njihovim viđenjem dominiraju oštri kontrasti, nema palete. Ipak, na opšte razočaranje, stari Grci nisu bili to. Sada, u ovom ciklusu fotografija, s obzirom na tolika preklapanja i usecanja jednog hodnika u drugi, preklapanja vremena, antike i drame, 19. veka i poezije, muzike 20. veka, fotografije i prijateljstva, dolazimo do razloga zašto sam ja fascinirana ovim otkrićem, ovom serijom fotografija. Možda dosadašnji tekst ne korespondira sa samim naslovom, već je tematski širi, ali nije na odmet temu dopuniti i simbolom ruku, tačnije dlanova, metafore stvaralačkog potencijala. Otuda naslov „Ruke Karla Orfa“. Reč je o umetnosti kao proizvodu igre duha i dlanova. Ona ispunjava sve te hodnike kojima mi, putnici kroz epohe, prolazimo u potrazi za … novim hodnikom, novim vremenom, paralelnim, a istovremenim, postojanjem.

Fotografije: Herbert List, „Karl Orf radi na operi Antigona, prema Helderlinovom prevodu“, 1955.

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora.

Stvaralaštvo njegovo nastaje u osvit romantizma. Povremeno su ga zvali „kompozitor pesama“, ali je bio novator i u simfonijskom žanru, stvorivši principijelno novi tip simfonije, koji će kasnije nastaviti Brukner i Maler. „Neosporno, u Šubertu je zasijala iskra Božja. Verujte, da će ga jednom ceo svet slušati“, rekao je Betoven, kad su mu prijatelji pokazali pesmu Šuberta. Sam kompozitor nije imao smelosti da dođe kod svog idola, iako su živeli u istom gradu. Na sahrani Betovena, dve godine pre sopstvene smrti, dvadesetdevetogodišnji Šubert je nosio njegov sanduk zajedno sa ostalim bečkim kompozitorima.

Za života je imao jedan jedini koncert, 1828. godine u Beču. Međutim, bečki muzikolozi se nisu oglasili povodom njegovog koncerta, jer je svako pero bilo posvećeno nastupu idola tog doba, Nikolo Paganiniju. Za vreme gostovanja u Beču Paganini je dobio dvadeset osam hiljada guldena – osamsto sedam puta više od Šuberta, koji je od zarađenih trista dvadeset florina kupio sebi klavir. Bez obzira na siromaštvo, (nekad nije imao novca ni za notnu svesku) i nemogućnosti da izvodi ili izdaje svoja dela, to mu nimalo nije oduzelo snagu, ni elan da stvara do zadnjeg časa.

Iako je njegova muzička riznica neprocenjiva, pouzdanih podataka o njegovom životu i konkretnim događajima nema. Umro je 19. novembra 1828. U predsmrtnom bunilu tražio je da bude sahranjen pored Betovena na istom groblju, ali novca za to nije bilo. Tek nakon mnogo godina zemni ostaci obojice velikih kompozitora su preneseni na centralno bečko groblje i danas spomenici Betovena i Šuberta stoje jedan uz drugog, pored Johana Štrausa mlađeg i Johanesa Bramsa. Na spomeniku Šubertu ugravirane su reči pesnika Franca Grilparcera: „Muzika je ovde zakopala veliko bogatstvo, ali još veće nade“.

Jedno od najpoznatijih Šubertovih dela „Fantazija u f-molu“ posvećena je Karolini Esterhazi. Komponovana je 1828. godine, devet meseci pre smrti. Karolina je bila učenica genijalnog kompozitora, počela je da uči kod njega od svoje dvanaeste godine, a poslednji čas je imala kad joj je bilo dvadeset dve. Karolina je ceo život ostala njegova muza. Naravno da nikakvih odnosa među njima nije bilo, on je bio skromni učitelj bez plemićke titule, a ona grofovska kći. Jednom je rekla kako joj kompozitor nije posvetio ni jedno svoje delo, na šta je Šubert, kažu melahnolično, odgovorio: „Kako? Pa, sve je ionako vama posvećeno“.

Pariski simfonijski orkestar je odbio njegovu „Šestu simfoniju“. Londonska filharmonija se smejala nad njom, a njen dirigent je odbio i da je proba sa orkestrom. Ona nije izvođena čitavih trideset godina posle nastanka. Jednom je poznati dirigent i violinista Šupancig, svirajući Gudački kvartet u a-molu Šuberta, rekao: „Pa, nije loše, ali ne mešaj se u slične stvari, bolje se drži svojih pesama“. I ovo je rečeno pred punom salom u toku premijere. Šubert je prišao muzičarima, sakupio sa stalka notne listove i više za njegovog života niko nije čuo „Gudački kvartet u a-molu“.

U aprilu 1816. Šubert je poslao Geteu svesku sa uredno prepisanim pesmama na njegove tekstove, gde je bilo i niz remek dela, kao što je „Šumski car“. Ova balada je bila dosta korišćena u romantičnoj poeziji. Kod Šuberta je ona prerasla u pravu dramu sa nekoliko junaka, što je zahtevalo kolosalno majstorstvo interpretatora. Šubert je poštovao Getea i dva puta je pokušao da uspostavi lični kontakt sa njim. Ali nijedan pokušaj nije uspeo, pesnik nije shvatio genijalnost Šubertovu. Međutim, Gete je, bez obzira na ovo, ostao njegov idol.

Smatra se da je vrhunac njegovog stvaralaštva „Velika simfonija br. 9“. Njena partitura je slučajno pronađena deset godina posle smrti kompozitora. 1838. godine Robert Šuman, strasni poklonik njegovog stvaralaštva našao je ovu partituru među papirima kod brata pokojnog kompozitora. Ne zna se kad je komponovana. Šubert je na partituri stavio datum, mart 1828, iako to može biti i dan završetka, ali i dan poslednje korekture. Lajpciški Gevandhauz orkestar je prvi izveo „Veliku simfoniju“ 21. marta 1839. pod upravom Feliksa Mendelsona i pokazao svetu Šuberta-simfoničara. „To je gigantsko delo ogromnih razmera, ogromne snage i bogatog nadahnuća“, rekao je Čajkovski. On je „jedan od austrijskih najdražih sinova“, dodaće car Franja Josif II 1897. na stotu godišnjicu Šubertovog rođenja i održati govor u kom priznaje Šuberta kao tvorca umetničke pesme.

Prevod Jadranka Dubak.

Slika: Gustav Klimt, „Šubert za klavirom“, 1899.

Umetnik i njegov pas: Arnold Šenberg

Image result for arnold schoenberg 

Arnold Šenberg, austrijski kompozitor, sa svojim psom, tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama. Šenberg je bio avangardni kompozitor koji je značajno uticao na razvoj muzičke umetnosti 20. veka svojim delima, ali i teorijskim stavovima. Poslužio je i kao predložak za Manovog ukletnog umetnika, Adrijana Leverkina, predočenog u romanu „Doktor Faustus“.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (prvi odlomak)

A baš prethodnog dana bio je zamolio moje roditelje da me te večeri pošalju kod njega na večeru: „Dođite da pravite društvo svome starom prijatelju“, bio mi je rekao. „Kao buket što nam ga putnik pošalje iz zemlje u koju mi sami više nećemo putovati, dopustite mi da na vašoj dalekoj mladosti omirišem cveće onih proleća kroz koja sam i ja pre toliko godina prošao. Dođite s jagorčevinom, s vilinim kosom, sa ljutićem, dođite s jaričem, koji sačinjava omiljenu kitu balzakovske flore, sa ukršnjim cvetom, krasuljkom i s udljikom, koja počinje da miriše u lejama u vašoj bašti dok se još nisu otopile poslednje grudve uskršnjih susnežica. Dođite sa blistavom svilenom odeždom ljiljana, dostojnom Solomona, i s raznobojnim emaljem dana i noći, ali dođite naročito s povetarcem još svežim od poslednjih mrazeva, koji će odškrinuti prvi cvet jerusalimske ruže* pred dvojicom leptirova što odjutros čekaju pred vratima.“

* Nijedan komentator niti enciklopedija ili rečnik ne poznaju jerusalimsku ružu. Postoji jerihonska ruža, koja raste u pustinji Palestine i u nekim drugim, i Prust isprva i jeste napisao: jerihonska ruža – a potom – neobjašnjivo zašto – izmenio u jerusalimska ruža.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“ (drugi odlomak)

Večeras ima u oblacima tako lepih ljubičastih i plavih boja, zar ne, prijatelju, – reče on mom ocu, – naročito neko plavetnilo, više cvetno nego nebesko, plavo kao cinerarija, koje iznenađuje na nebu. A i onaj ružičasti oblačić, nije li i on kao cvet, kao karanfil ili kao hortenzija? Samo sam valjda na Lamanšu, između Normandije i Bretanje, video još veće bogatstvo takvoga biljnog carstva u atmosferi. Ima tamo, blizu Balbeka, kraj onih tako divljih mesta, jedan tako ljupko pitom zaliv, gde je zalazak sunca, kao u dolini Ož, zalazak sunca crven i zlatan, koji ja, uostalom, daleko od toga da prezirem, bez ičega osobenog, beznačajan; ali u onome vlažnom i blagom vazduhu rascvetaju se uveče, za nekoliko časaka, takve nebeske rukoveti, plave i ružičaste, koje su neuporedive i koje često satima ne venu. A neke odmah precvetaju, i onda je još lepše videti kako je celo nebo posuto bezbrojnim rasutim sumporastožutim ili ružičastim laticama. U tom zatonu, nazvanom Opalni zaton, zlatasta žala čine se još pitomija zato što su, kao plavokose Andromede*, prikovana za ono strašno stenje svud okolo, za tu kobnu obalu, čuvenu po tolikim brodolomima, gde se svake godine mnoge barke upokoje u morskim pogiblima. Balbek! Taj najdrevniji geološki kostur našega tla, odista Ar-mor, More, svršetak kopna, taj ukleti predeo koji je Anatol Frans – čarobnjak koga bi naš mladi prijatelj trebalo da čita – tako dobro naslikao, u njegovim večitim maglama, kao pravu postojbinu Kimera iz Odiseje**. A naročito, koliko li je uživanje ići na izlete po tim divljim i tako lepim predelima, sve na dva koraka od Balbeka, gde se već grade hoteli nad tim drevnim i krasnim tlom, ali ga ne narušavaju!

* Po helenskoj legendi, Andromeda je etiopska princeza, koju su prikovali za stenu te je ponudili morskom čudovištu da bi umirili gnev Posejdona, boga mora.

** Kimeri ili Kimerijci (Kimmerioi) po helenskoj legendi, a tako i u „Odiseji“ (XI, 16-19), stanovnici su zemlje kraj Okeana, na krajnjem zapadu, gde vlada večni mrak. A postojale su i Kimerijske pećine, u južnoj Italiji, gde je bio, verovalo se, ulaz u podzemni svet, u Had.

Izvor: Marsel Prust: „U traganju za minulim vremenom“, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd 2007.

Fridrih Niče o Rihardu Vagneru

Image result for richard wagner and nietzsche

Pre sedam godina sam prvi put posetio Tribšen. I svake godine, u mesecu maju, na onaj dan kad slavimo godišnjicu vašeg rođenja, ja slavim godišnjicu svog duhovnog rođenja. Jer, još od prvog dana, vi neprestano živite i radite u meni, kao da je kap nove krvi ušla u moje vene. To što mi dolazi od vas me gura, ponižava, hrabri, podstiče, ni na trenutak mi ne dozvoljava da predahnem, muči me do te mere da bih vam možda jednom i zamerio na tom večnom nemiru da ne znam da me ono gura u jedno slobodnije i bolje stanje. (Iz pisma Rihardu Vagneru, 1876.)

Kada dođemo u Bajrojt, prepuštamo sopstveno ja toj kući, odustajemo od prava da odlučujemo i pričamo slobodno, odustajemo od svojih sklonosti pa čak i hrabrosti, toliko da je jedino čemu težimo, među ta četri zida, Bog i svet. Niko pozorištu ne donosi najosetljivija čula svoje umetnosti, naročito ne umetnik koji radi za scenu, tu nedostaje usamljenosti a savršenstvo ne trpi svedoke… U pozorištu se postaje plebejcem, stadom, licemernom ženom, izbornom marvom, paorskim blatom, imbecilom, vagnerijancem: tamo, svest podleže bezmernoj magiji; tamo i vaš komšija postaje vi a vi on… (Niče protiv Vagnera)

Pošto u ovom trenutku pokušavam da pronađem reči utehe za svoj život, moram da izrazim zahvalnost onome što je bila moja najdublja i najomiljenija radost – moja bliskost sa Vagnerom. Odajem priznanje ostatku mojih međuljudskih odnosa; ali nikako ne mogu izbrisati iz svog života dane provedene u Tribšenu, dane poverenja, radosti, veličanstvenih trenutaka ili dubokih pogleda. Ne znam šta je Vagner bio za druge, ali znam da našim nebom nije prošao niti jedan oblačak. (Ecce Homo, 1888.)

Šta su mislili Gete i Vagner? Gete je jednom sebi postavio pitanje koja je to opasnost koja lebdi nad romantičarima, koja je to njihova fatalnost. Njegov odgovor je: „gušenje u zbrci apsurdnosti, moralnih i religioznih.“ Jednom rečju: „Parsifal“. Filozofija ovom dodaje još nešto: svetost. Možda poslednja viša vrednost u koju još treba da proniknu narod i žena; ograničeni horizont idealnog za sve što je kratkovido po svojoj prirodi. Filozofija nije sasvim dovoljna. Potrebna joj je svetost. (Slučaj Vagner, 1888.)

Po mom mišljenju, ne treba na osnovu onog što danas volimo u njemu, stvarati najvišu ideju o Vagneru. To je izmišljeno da bi se zavele mase: nas ostale to tera u beg, kao što to čini neukusna freska. U šta može da dirne nesnosna brutalnost uvertire za Tanhojzera? Ili ciklus Valkira? Sve što je postalo popularno u Vagnerovoj muzici, čak i van pozorišta, sumnjivog je ukusa i kvari ga. Tanhojzerov marš mi je sumnjiv u svojoj jednostavnosti; uvertira za Holanđanina lutalicu je mnogo buke ni oko čega. Preludijum za Loengrina nam daje primer uspelog lukavstva tako što nas hipnotiše muzikom… (Slučaj Vagner, 1888.)

Izvor: Marsel Šnajder, Vagner, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Rihard Vagner: „Valkire“

Vagner, Edward Robert Hughes, Dream Idyll (A Valkyrie) 1902,detail.

Edward Robert Hughes, „Dream Idyll (A Valkyrie)“, 1902. (detail)

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće:

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot.

A evo šta o valkirama piše Horhe Luis Borhes u svojoj knjizi Priručnik fantastične zoologije:

Ime Valkira u starogermanskim jezicima znači „izabranica pogubljenih“. Ne znamo kako ih je zamišljao narod Austrije i Nemačke; u nordijskoj mitologiji one su dražesne naoružane devojke. Obično su bile tri, iako se u Edama spominju imena više valkira. Po narodnom predanju, one prihvaćaju duše poginulih u bici i odnose ih u Odinov epski raj. Tu, u Predvorju palih, Valhali, čiji je strop od zlata a osvijetljen je isukanim mačevima umjesto svjetiljkama, ratnici se bore od zore do mraka. Tad se oni koji su poginuli vraćaju u život, a svi sudjeluju u božanskoj gozbi u kojoj se služi meso besmrtnog vepra uz neiscrpne rogove medovine. Motiv neprekidne bitke je, čini se, keltskog porekla.

Anglosaksonska čaroba protiv bola od iznenadnih uboda govori o valkirama a da ih ne imenuje; ovako izgledaju ti stihovi u prijevodu:

Glasne su bile, glasne, dok su zemljom jahale,
Žestoka srca su bile dok su gorom jahale!
Jer silovite djevice skupljale su svoju snagu…

Pod sve jačim utjecajem kršćanstva ime valkira se izopačilo; u srednjevjekovnoj Engleskoj jedan sudac je dao spaliti jednu nesretnu ženu na lomači pod optužbom da je valkira, to je značilo – vještica.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zagreb, 1980.

Drugi umetnici o Rihardu Vagneru

Vagner, silueta

ANDRE ŽID

Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushićuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nemačka možda nikada nije proizvela ništa toliko veliko a istovremeno toliko varvarsko.

KAMIJ SEN-SANS

Vagneromanija je oprostiva slabost; vagnerofobija je bolest. Upoznao sam vagnerijance i shvatio da nikad nisam bio jedan od njih niti ću ikada biti. Za njih, muzika uopšte nije postojala pre Vagnerovih dela ili je pak postojala u stanju embriona. Vagner ju je uzdigao na nivo umetnosti. Sebastijan Bah, Betoven i ponekad Veber, samo su najavili dolazak Mesije: kao prethodnici, imaju svoju vrednost. Drugi se uopšte ne računaju. Ni Hendl, Hajdn, Mocart niti Mendelson nisu napisali niti jednu podnošljivu notu; francuska i italijanska škola kao da nikada nisu ni postojale. Na zvuk bilo koje druge muzike, sem Vagnerove, oni izražavaju duboki prezir; a izvođenje bilo kog maestrovog dela, pa bio to i balet iz Rijencija, baca ih u zanos koji je teško opisati.

KLOD DEBISI

Posle dugogodišnjeg strastvenog hodočašća u Bajrojt, počinjem da sumnjam u vagnerovsku formulu; ili mi se pre čini da se njome samo, u pojedinim slučajevima, Vagner mogao poslužiti. On je bio veliki sakupljač formula, sve ih je sakupio i jednu, koja se pojavila kao njegova lična, zato što slabo poznajemo muziku. Njegova je genijalnost neosporna, ali se može reći da je on stavio tačku na muziku svog vremena, nešto poput Viktora Igoa koji je svojim delom obuhvatio svu prethodno napisanu poeziju. Trebalo je dakle tražiti posle Vagnera a ne na osnovu njega. Ne želim danas da sa vama pričam o Vagneru. Pošto ste nepravedni. Ali sudbina velikih genija je da ih njihovi savremenici ne shvataju. Vagner nije moj prijatelj, i nemam neko posebno mišljenje o njemu; ali ne mogu zaboraviti kakvo ogromno zadovoljstvo dugujem njegovom geniju. Njegova muzika poseduje neopisiv šarm. Sva je sačinjena od strasti, nežnosti, ljubavi. On je zaista otelotvorenje nemačkog duha XIX veka.

ČAJKOVSKI

Nakon poslednjeg takta „Sumraka bogova“, osetio sam se kao pušten iz zatvora. „Nibelunzi“ su zasigurno veličanstveno delo, ali je činjenica da je beskonačno dugo i zamorno. Video sam „Valkiru“. Predstava je bila odlična. Orkestar je prevazišao sam sebe. Najbolji pevači su učinili nemoguće. A ipak je bilo dosadno. Vagner je pravi Don Kihot. Prevazilazi sam sebe i u težnji za nemogućim, a u isto vreme bi, da želi da prati krivu liniju svog izuzetnog talenta, mogao postići potpuni svet muzičke lepote. Po mom mišljenju, Vagner je rođeni simfoničar. Poseduje jedinstvenu genijalnost koja se razbija o njegove namere; njegova je inspiracija paralisana teorijama koje je sam smislio i koje po svaku cenu hoće da primeni u praksi… Ali, nema sumnje da se radi o sjajnom simfoničaru.

Izvor: Marsel Šnajder, „Vagner“, prevela Ivana Utornik, Kiša, Novi Sad 2009.

Modest Musorgski: „Noć na pustoj planini“

 

I dalje se vode polemike je li ovo delo komponovao Musorgski ili Rimski-Korsakov jer ga je Korsakov, pet godina posle smrti Modesta Musorgskog, pripremio za izvođenje.

Inspiraciju je Musorgski pronašao u jednoj Gogoljevoj priči, kao i u mnoštvu narodnih bajki koje su za temu imale veštice i njihova okupljanja.

Pun naziv kompoozicije, dinamične muzičke slike, glasi „Noć svetog Jovana na pustoj planini“.

Musorgski je završio sa komponovanjem dela 23. juna 1867. godine, baš na dan tog sveca, a i kada je noć najkraća u godini. Šekspirovo delo „Snoviđenje u noć Ivanjsku“ odnosno „San letnje noći“ (prevodi se razlikuju, u orginalu „A Midsummer Night’s Dream“) takođe uzima tu noć kao inspirativnu za obradu. O tome sam več pisala u tekstu Metamorfoze u šumi ludosti: Vilijam Šekspir i Hajnrih Fisli.

Diznijev studio u okviru filma „Fantasia“ uključuje i ovu kompoziciju koja tada doživljava pravi proboj i postaje jedna od poznatijih kompozicija klasične muzike. O tome sam pisala u postu pod nazivom Bajke.

Modest Musorgski: „Slike sa izložbe“

Deset kompozicija koje čine delo „Slike sa izložbe“, ruski kompozitor Modest Musorgski komponovao je od 2. do 22. marta 1874. godine u čast svog rano preminulog prijatelja, slikara Viktora Hartmana.

Delo je komponovano za klavir, ali je, takođe, dosta poznata i verzija Morisa Ravela, prilagođena za simfonijski orkestar. Slike koje je Musorgski video na izložbi, redosled koji bi možda mogao uticati na redosled unutar njegovih kompozicija, izgubljen je, ali su neki Hartmanovi radovi sačuvani, za koje se može tvrditi da ih je Musorgski video.

U nastavku slede orginalna verzija pisana za klavir u izvođenju ruskog pijaniste Svjatoslava Rihtera i, zatim, Ravelova verzija prilagođena simfonijskom orkestru. Kada se uporede, ispada kao da su u pitanju dva potpuno različita dela što je, donekle, uporedivo sa istom knjigom koju prevedu dva različita prevodioca.

Slike koje su se našle na izložbi bile su deo kolekcije samog kompozitora. Više detalja ovde.

Italijanski tenor Enriko Karuso

 

Bilo je leto kada sam prvi put čula ovu kompoziciju u izvođenju italijanskog tenora Enrika Karuza (1873-1921), na večernjem programu prikazivan je film Vudija Alena „Match Point“ iz 2005. godine (topla preporuka!). Ova kompozicija je poput lajtmotiva, a tenor ju je, zapravo, prvi put izveo u operi „Kradljivci bisera“, Žorža Bizea, koju je nedavno bilo moguće pogledati u okvru prenosa Metropoliten opere u jednom od beogradskih bioskopa. Karuzov život poklapa se sa periodom kada je Marsel Prust živeo i pisao. To je doba belle epoque, period bez velikih ratova u Evropi, internacionalizma, umetnosti.

Kompozicija nosi u sebi, nisam bez razloga pomenula godišnje doba, određenu težinu sparne letnje noći, guste poput starog parfema, neprobojnog, koji u nozdrve kao da praši puder, a ne tečnost. Potom, sledi opijenost. U mraku, potpuno opuštenog tela, sa rukama daleko od sebe, zatvorenih očiju, slušalac kao da čuje viteza nekog davnog, herojskog doba, zamišljenog, koji uz draperiju, koja se talasa usled noćnog povetarca, stoji i razmišlja. Ili, u nekom gradu, Napulju, recimo, neko ko svoj život, bremenit prošlošću, vidi u potpunosti bez prošlosti. „I oseti se usamljenom poput prazne kuće“, napisao je Flober.

Muzika iz filma „Horisti“ i maštarije o putovanju

 

Muzika omogućava da se probiju vreme i prostor. Slušajući ovu kompoziciju ja vidim neki bicikl koji uskim ulicama ide nizbrdo, nebitno je ko sedi na njemu, recimo da je u pitanju jedan posleratni provincijski gradić, jedno sunčano jutro, mada prohladno, i recimo da je osoba na bicikli krenula do pijace. Da li je to dečak koji je krenuo mami da kupi čokoladu za kuvanje, domaćica kojoj treba brokoli, deka koji ide da posmatra partiju šaha.. to nije bitno. Bitan je tanak sloj vazduha koji oseća po licu, zraci sunca, mehuri što plutaju između lišća ružinog grma ili senka od ograde koja treperi na hladnom betonu ulice.

Inače, nisam gledala ovaj film, stoga, upravo opisano, i u duhu doživljeno, nije inspirisano filmom, već kompozicijom. Osim slika koje u meni stvara, ovaj hor me, iznova, uverava da je Zapadna (evropska) umetnička tradicija, ovoga puta oličena u horu dečaka, samo jednoj od njenih mnogobrojnih lepota, ipak (verujem da ću razočarati mnoge), nešto najbolje što je ovom svetu dato. Takođe, podstiče me da putujem, da putujem, da putujem. Dva puta u godini po tri nedelje, nema potrebe više od toga, da sednem u voz, da ni sama ne znam gde ću, dok ne dođem do šaltera za kupovinu karata, i samo krenem.