Jugoslovensko izvođenje oratorijuma „Carmina Burana“ Karla Orfa

001.jpg Treba početi od imenovanja. Ono često zbunjuje a, zapravo, rešava polovinu „zagonetke“. Carmina Burana znači Pesme iz Bajerna. Burana je pridev od latinske reči Buria koja je označavala ime manastira pa bi doslovan prevod dela glasio Pesme bajernske. Bajern je Nastavite sa čitanjem

Рихард Штраус: „Салома“

 

Рихард Штраус компонује оперу „Салома“ 1905. године. Опера се састоји из једног чина и инспирацију за њу композитор је пронашао у делу Оскара Вајлда, његовој драми „Салома“ о којој је писао италијански критичар и историчар књижевности, Марио Прац. Ти Працови редови објављени су на овом интернет месту и могу послужити као увод у тему која је била присутна у уметности с краја века (fin de siècle). Уметност декаденције инспирисала се фаталним женама које од грчког мита и библијских јунакиња, до романтизма, прерафаелитског сликарства и Бодлера увиђамо кроз историју уметности као значајну тему. Nastavite sa čitanjem

Čarls Bukovski o klasičnoj muzici

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

Vojčeh Vajs, „Melanholik“, 1894.

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

laclefdescoeurs: “Vanitas - Still Life with Books and Manuscripts and a Skull, 1663, Edwaert Collier ”

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

Bilo je to jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Nastavite sa čitanjem

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje Nastavite sa čitanjem

Josif Brodski o klasičnoj muzici

MANFREDI, Bartolomeo 1610

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča. Nastavite sa čitanjem

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture. Dragulj, ali anahron. Nastavite sa čitanjem

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče o Rihardu Vagneru

I Pre sedam godina sam prvi put posetio Tribšen. I svake godine, u mesecu maju, na onaj dan kad slavimo godišnjicu vašeg rođenja, ja slavim godišnjicu svog duhovnog rođenja. Jer, još od prvog dana, vi neprestano živite i radite u meni, kao da je kap nove krvi ušla u moje vene. Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Valkire“

Vagner, Edward Robert Hughes, Dream Idyll (A Valkyrie) 1902,detail.

Edvard Robert Hjuz, „Valkire“, 1902. (detalj)

U nordijskoj mitologiji Valkire odlučuju ko će u poginuti, a ko ostati živ prilikom bitke. „Kas Valkira“ ili „Jahanje Valkira“ („Ritt der Walküren“) je jedna od najpoznatijih kompzicija Vagnerove opere Die Walküre. Kompozicija je nastala 1851. godine. O njoj je, pošto je odgledao i odslušao izvođenje, Petar Iljič Čajkovski napisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Drugi umetnici o Rihardu Vagneru

Vagner, silueta

ANDRE ŽID

Grozio sam se Vagnerovog lika i dela: moja je averzija od detinjstva samo još porasla. Njegov raskošni genij više uništava no što ushićuje. Dozvolio je tolikim snobovima, ljudima od pera i glupacima da poveruju kako zaista vole muziku, a pojedinim umetnicima da poveruju kako se genijalnost može naučiti. Nastavite sa čitanjem

Italijanski tenor Enriko Karuso

 

Bilo je leto kada sam prvi put čula ovu kompoziciju u izvođenju italijanskog tenora Enrika Karuza (1873-1921), na večernjem programu prikazivan je film Vudija Alena „Match Point“ iz 2005. godine. Ova kompozicija je poput lajtmotiva, a tenor ju je, zapravo, prvi put izveo u operi „Kradljivci bisera“ Žorža Bizea, koju je nedavno bilo moguće pogledati u okvru prenosa Metropoliten opere, u jednom od bioskopa. Karuzov život poklapa se sa periodom kada je Marsel Prust živeo i pisao. To je doba belle epoque, period bez velikih ratova u Evropi, internacionalizma, umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Teodor Holst: „Neptun“

Engleski kompozitor Gustav Teodor Holst (1874-1934), slušalačkoj publici najpoznatiji je po seriji kompozicija The Planets. Svita od osam kompozicija, koje nose nazive po pojedinim planetama, prvi put je izvedena 1918. godine u Londonu. Kompozicija „Neptun“ slična je Sen-Sansovoj kompoziciji „Akvarijum“ u okivru njegovog muzičkog ciklusa Karneval životinja. Nastavite sa čitanjem

Kamij Sen-Sans: „Akvarijum“

Ovo je još jedna u nizu objava koje se tiču simboličke manifestacije planete Neptun u različitim umetnostima, od poezije, slikarstva i skulpture, do muzike. Mitološki elementi koje vezujemo za Posejdona odnosno Neptuna zadobili su, vremenom, simboličke konotacije. Sve ono što vezujemo za more nije a priori inherentno moru (okeanu). Snaga i intezitet talasa i dubine u simboličkoj transformaciji mita zaodobili su oreol snage i dubine tajne, imaginacije, mašte, skrivanja, obmane, iluzije, tonjenja odnosno gubljenja sopstva (samopredaje) u ogromnom prostranstvu. Nastavite sa čitanjem

Mihail Glinka: „Fantastični valcer“

 

Svako ko je gledao film „Onjegin“ rediteljke Marte Fajns seća se ove kompozicije. Muziku, koju je za film kompilirao, odabrao i komponovao bio je rediteljkin brat, Džozef Fajns. Drugi brat, Ralf, bio je u glavnoj ulozi. Muzika u filmu neodvojiva je od atmosfere, a na trenutke ona je njen graditeljski princip, kao u sceni na balu, posle Onjeginovog povratka nakon višegodišnjeg putovanja kada opet sreće Tatjanu Larinu. Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Turski marš“

 

Za sve one koji su zavoleli klasičnu muziku zahvaljujući ovoj kompoziciji, a među kojima sam bila i ja, objavljujem izvođenje kompozicije Turski marš koja, čini se, poseduje neverovatnu jednostavnost nota, baš kao i Betovenova Za Elizu, još jedno remek-delo klasične muzike koje je komponovano zarad potreba časa. Nastavite sa čitanjem

Fridrih Niče o klasičnoj muzici

File:Friederich Nietzsche.jpg

Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visočja, jak vazduh. Za njega se mora biti stvoren, inače opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu, usamljenost je neizmerna… – Fridrih Niče

Kazujem još jednu reč za najodabranije uši: šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti… Nastavite sa čitanjem

Ilustracije Rafala Olbinskog

olbinski_rafal_cyrulik_sewilski_b

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta. Nastavite sa čitanjem

Kamij Sen-Sans: „Samson i Dalila“

 

Kompozicija „Bahanalije“ deo je opere Samson i Dalila, komponovane 1877. godine. Opera je prvi put izvedena u Vajmaru 2. decembra iste godine. Francuska je još za vreme Napoleonove vladavine otkrila Orijent, njegovu egzotičnost, svevši ga na dva polariteta: ako nije orijentalna raskalašnost, onda je orijentalna brutalnost. Nastavite sa čitanjem

Impresije povodom jedne Bramsove kompozicije

 

Povodom nestalnih iskri lepote, povodm života koji straćiš u ovom gradu, a koji bi straćio i u bilo kom drugom. Povodom prijateljstava koja prekineš, povodom ljubavi koje, poput lepih zalazaka sunca, ostave nekakav utisak, neodrediv i kratak. Povodom lepote koju donosi jesen, stvorena za uspomene, povodom saznanja da će dani biti kraći i da će se tuga kretati baš tvojom ulicom u utvrđeni čas. Povodom srećnih susreta i zajedničkih šetnji, osmehivanja i draži.. Povodom svih voljenih lica i predela, povodom Sunca, povodom magli, povodom gradova u zoru, povodom dolina u sumrak. Povodom života, neba, bistrog vazduha, povodom elemenata, ova je muzika – kao voda koja teče.

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti. Nastavite sa čitanjem

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise. Nastavite sa čitanjem

Tri autoportreta Sofonizbe Angvisole

selfspinSelf-portrait at the Easel Painting a Devotional Panel by Sofonisba Anguissola.jpg

Autoportret italijanske umetnice Sofonizbe Angvisole (1531-1625) dok svira spinet (instrument nalik klavir čembalu) prikazuje nam devojku pomalo melanholičnog pogleda, skupljenih usnana, ovalnog lica i krupnih očiju koje kao da prenose note koje umetnica svira. U „dijalogu“ sa ovim autoportretom stoji autoportret pred slikarskim platnom. Nastavite sa čitanjem

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su oduvek bili poznati po izradi odličnih violina. Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji. Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko.

Nastavite sa čitanjem

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem. Nastavite sa čitanjem

Edvard Grig: „Per Gint“

Henrik Ibzen 1867. godine napisao je dramu „Per Gint“ koju je norveški kompozitor Edvard Grig postavio na scenu, i na osnovu koje je komponovao istoimeno delo, osam godina kasnije, 1875. Za isti događaj, nekoliko decenija kasnije, Edvard Munk je izradio poster koji se koristio u reklamne svrhe izvođenja ovog dela. Nastavite sa čitanjem

Franc List: „Totentanz“

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih, koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, savremena ukrajinska pijanistkinja. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela. Nastavite sa čitanjem

Muzička arheologija: Gregorijanska kultura

tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o1_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o5_r1_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o2_r2_1280tumblr_ncn0w0jdhl1rpgpe2o3_r2_1280

Početkom VI stoleća sv. Benedikt osniva prvi monaški red na Zapadu (što predstavlja bitan doprinos naporima da se nova spiritualnost ukoreni u istoriji i u životu) i među osnovne odredbe svog pravilnika unosi učenje muzike. Tako red benediktinaca još od samog nastanka postaje čuvar muzičkog nasleđa ranog hrišćanstva, i taj zadatak će verno ispunjavati sve do velike obnove gregorijanskih studija u prošlom veku. Nastavite sa čitanjem

Muzička arheologija: Stara Grčka

Henri Matisse‚1910 MUZIKAHenri Matisse, 1910 PLES

Muzika ulazi u istoriju sa Grcima. Ulazi u istoriju sa punom kulturnom svešću i uz strogo produbljavanje svakog od svojih brojnih problema: muzika kao tehnika komponovanja; muzika kao izvođačka tehnika; kao specifična potreba za zapisivanjem (tj. potreba da se sačuva u trajnim dokumentima, prevazilazeći prolaznost usmenog i praktičnog predanja); muzika kao umetnost, Nastavite sa čitanjem

Zbignjev Herbert o Betovenu

Alois Kolb, Betoven, 1900.

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike: Dva Betovenova portreta – W. Strasser i Alois Kolb.

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja? Nastavite sa čitanjem

Tomazo Albinoni i drugi italijanski barokni kompozitori

 

Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. – Fridrih Niče

Priloženi video kombinacija je muzike venecijanskog kompozitora Tomaza Albinonija s početka 18. veka i animiranog filma ruskog geditelja Garija Bardina iz 2000. godine.

Doprinos Venecije muzici XVIII veka ravnomerno je raspoređen između opere i instrumentalne muzike. Ovaj grad blistao je kao jedna od muzičkih prestonica Evrope, zahvaljujući stvaralaštvu kompozitora kao što su Tomazo Albinoni i Antonio Vivaldi. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust: „Jedna Svanova ljubav“ (odlomak o muzici)

A kad je pijanista završio sviranje, Svan je s njim postao još ljubazniji nego sa ostalim prisutnima. Evo zašto:

Predhodne godine bio je čuo jedno muzičko delo za klavir i violinu. Isprva je bio osetio samo materijalno svojstvo zvukova što su ih instrumenti lučili. I veliko mu je uživanje bilo već i to kad je, pod malom, tankom, čvrstom, gustom linijom violine, koja je predvodila, video odjednom kako, kao u nekakvom tečnom zapljuskivanju, nastoji da se uzdigne masa klavirske deonice, mnogolika, nerazdeljiva, prostrana i uzburkana kao sinje talasanje valova kad ih mesečina ublažava i stišava svojom mađijom. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Tomasa Transtremera o kompozitorima klasične muzike

Unknown Photographer

ALLEGRO

Nakon crnog dana sviram Hajdna
i u rukama osećam nasušnu toplinu.

Dirke su spremne. Nežni čekići udaraju.
Zvuk je zelen, živahan i smiren.

Tutnuo sam ruke u svoje hajdnovske džepove
glumeći nekog ko staloženo gleda na svet.

Dižem zastavu hajdnovsku – što će reći:
„Ne predajemo se. Ali mir hoćemo.“

Muzika je staklena kuća na nizbrdici,
po kojoj se kamenice kotrljaju i preleću.

I kamenice probijaju kroz nju,
al’ okno svako ostaje celo.

UMETNIK NA SEVERU

Ja Edvard Grig kao slobodan čovek krećem se međ ljudima.
Na šalu spreman, čitač oglasa, putnik kojekuda.
Vodio sam orkestar.
Sa svojim svetiljkama koncertna sala treptala je
trijumfalno poput  voza koji ukrcavaju na feribot.

Sklonio sam se ovamo u tišini da ćutim.
Kućica u kojoj stvaram je mala.
Klaviru je tu tesno ko lasti pod crepom.

Te divne padine ponajvećma tihuju.
Onamo nema prolaza,
tek povremeno otvorčić se odškrine
i čudnovata trolova svetlost procuri.

Sažmi!

I udarci čekića u planinu stigoše
stigoše

stigoše
stigoše jedne prolećne noći u našu sobu
prerušeni u otkucaje srca.

Na godinu dana pre no što ću sklopiti oči
otposlaću vam četri himne o traženju Boga.

Ali to započinje ovde.
Pesma o stvarima bliskim.

O stvarima bliskim.

U nama je bojno polje
gde mi Kosti Smrti
vodimo bitku kako bismo oživele. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Aleksis“ (dva odlomka o muzici)

Germaine Krull, "Etude de Mains", 1929.

Germaine Krull, „Etude de Mains“, 1929.

I

Večeri su pripadale samo meni. Tada sam se prepuštao muzici koja je samo meni bila upućena. Sigurno je da je to bilo usamljeničko zadovoljstvo jalovo, ali nijedno zadovoljstvo nije jalovo ako nas izmiruje sa životom. Muzika me je odnosila u svet u kome je bol večit ali u kome on postaje lakši, gde se smiruje i postaje istovremeno tiši i dublji, poput bujice koja se pretvara u jezero. Nemoguće je kad se vratite kasno svirati vatrenu muziku; ja je, zapravo nikad nisam ni voleo. Osećao sam, u kući, da samo podnose moju muziku. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Opera „Didona i Eneja“ Henrija Persela

smith_edward_woodley_add_15979f2r

Originalni notni zapis Henrija Persela opere „Didona i Eneja“

Henri Persel je rođen 1659. godine u Engleskoj, gde se formirao kao umetnik, uglavnom crpeći italijanski i francuski uticaj za svoja dela. Opera Didona i Eneja prvi put je izvedena 1688. godine u Londonu.

Persel je komponovao operu inspirisan četvrtim poglavljem Vergilijevog epa Eneida, ljubavnom pričom Eneje, budućeg osnivača Rima, i Didone, kraljice Kartagine. Libreto za operu napisao je Naum Tejt.

U pitanju je moja omiljena barokna opera, a uz Verdijevog „Otela“, Bizeovu „Karmen“ i Mocartovog „Don Žuana“, jedna od najdražih. Evo šta o prvoj engleskoj operi piše Lučano Alberti u knjizi Muzika kroz vekove.

Engleska XVII veka, u kojoj se pozorišta ponovo otvaraju po završetku stroge puritanske ere koja ih je zabranjivala, ubira plodove italijanskih uticaja, primljenih gotovo ilegalno, posredstvom otmenih privatnih predstava u aristokratskim domovima. Novosti koje oni donose su vizuelne (naslikani dekor zauvek će istisnuti staru i slavnu elizabetansku koncepciju pozornice) ali i muzičke: takozvane „maskarade“ (masks), dvorske priredbe s muzikom, glumom i baletom, prihvataju firentinski pronalazak „pevanog pozorja“, prihvataju monodiju. Ali već „Venera i Adonis“ od Džona Bloua, mada nazvana „mask“, u stvari je minijaturna opera.

Ipak, kad se pojavi prava opera, biće to u jednom ženskom koledžu, na pozornici smanjenih dimenzija, s gudačkim kvartetom kao jedinom pratnjom. Tu iz mnogobrojnih zametaka, nadovezujući se na muzičku tradiciju elizabetanske Englenske, niče ono jedinstveno delo koje će istorija proglasiti za prvu englesku operu: „Didona i Eneja“ Henrija Persla (1659-1695).

Klasična Vergilijeva tema ovde je oslobođena venecijanskih preuveličavanja koja joj je dodao Kavali i vraćena svojoj ljudskoj jednostavnosti. Uz to ona dobija i engleske boje: među ličnostima se pojavljuju veštice i mornari, a bolna pesma napuštene kraljice, rešene da se ubije, u svojoj dubokoj i burnoj tragici uzdiže se do šekspirovskih visina.

Za samog Šekspira – za njegov „San letnje noći“ i „Buru“ – kao i za druge engleske dramske pisce, Persl se vezuje svojom izvanrednom scenskom muzikom, u većini slučajeva toliko obimnom da se može govoriti o „operi s dijalozima“.

I pored ovog plodnog i raznovrsnog stvaralaštva (i u oblasti crkvene muzike) čije se vrednosti danas vredno otkrivaju, Persl ostaje, pre svega, autor „Didone i Eneje“ Od 1689. godine kad je to delo ugledalo svet, proći će vekovi pre no što se pojavi još jedna prava engleska opera.

Izvor: Lučano Alberti, Muzika kroz vekove, preveo dr Ivan Klajn, Vuk Karadžić, Beograd, 1974.

tumblr_oh8t3nht2b1riatdoo1_1280

Abraham van den Tempel, David Leeuw sa porodicom, 1671. (detalji)

tumblr_oh8t3nht2b1riatdoo2_1280

Abraham van den Tempel, David Leeuw sa porodicom, 1671. (detalji)

Barok nedeljom: Johan Sebastijan Bah i Frančesko Boromini

 

BAROK NEDELJOM je nova serija objava na ovom internet mestu. Nedelja je težak dan, dosadan i deprimirajući. Iako tokom čitave nedelje pojedinac mašta o vikendu (dokaz robovlasničkog odnosa koji vlada u društvenom ekonomskom poretku), nedelja mu je teška, duga, a naročito se takvom čini tokom zime. Nastavite sa čitanjem

Sergej Rahmanjinov: „Klavirski trio“

Sergei Rachmaninoff

Sergej Rahmanjinov

Nedavno sam prisustvovala koncertu u Narodnoj biblioteci Srbije gde je Trio Attacca izvodio kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta, Kloda Debisija i Sergeja Rahmanjina.

Kako nikada ranije nisam čula kompoziciju o kojoj je reč, petnaestominutno izvođenje, za mene sada jednog od najlepših dela klasične muzike, Nastavite sa čitanjem

Rihard Vagner: „Holanđanin lutalica“

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Fotografija: Ana Arp

Nedavno je u Narodnom pozorištu u Beogradu izvedena opera na kojoj sam prisustvovala. U pitanju je „Holanđanin lutalica“ Riharda Vagnera. Opera je izvedena u cilju obeležavanja dvesta godina od rođenja nemačkog kompozitora.

Operu u tri čina režirao je Dejan Miladinović dok je orkestrom dirigovao Dejan Savić. Uloga letećeg Holanđanina dodeljena je druge večeri – kada sam ja prisustvovala izvođenju – Stefanu Pavloviću. Nastavite sa čitanjem

Kompozicije Hildegarde iz Bingena

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

Rogier van der Weyden, "Portrait of a Woman"

OVDE možete preslušati kompozicije nemačke kaluđerice, pesnikinje, mistika i kompozitorke Hildegarde iz Bingena ili Hildegarde Bingenske. Hildegarda, sada to otkrivamo, možda predstavlja prvog predstavnika one struje evropske književnosti koja je crpla građu za svoja dela iz vizija, iz halucinantnih slika koje su se pred njom smenjivale, Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Lacrimosa“

 

Latinska reč Lacrimosa označava tugu, plač, bol izražen kroz jadikovanje, suze i naricanje. Lacrimosa se najčešće vezuje za muziku, ali ako ju transponujemo na slikarstvo, možemo uočiti izvanredne umetničke primere na kojima su prikazane scene skidanja Isusa Hrista sa krsta ili polaganja u grob. Neki od najpoznatijih slikara tih scena su Rodžer van der Vajden i Grinevald, kao i mnogi italijanski renesansni slikari.

U muzici, Lacrimosa je neodvojiva od mise posvećene mrtvima, rekvijema. Mnogi kompozitori uzimali bi temu koja se prevashodno ticala muzike korišćene u crkvenim obredima i interpretirali ju kroz norme klasične muzike. Tako su, pored Mocarta, neki od poznatijih kompozitora koji su koristili Lacrimosu kao deo svojih kompozicija bili Berlioz i Verdi, ali i Erik Nordgren, savremeni kompozitor čija se muzika može čuti u filmu Sedmi pečat Ingmara Bergmana, čija je scena sa flagelantima praćena upravo ovom kompozicijom.

Mocart komponuje Rekvijem 1791. godine u Beču, po anonimnoj porudžbini grofa Franca fon Valzega koji je na taj način želeo da obeleži godišnjicu smrti svoje žene. „Lacrimosa“ je deo Rekvijema i dolazi na kraju dela. Mocart ne dovršava Rekvijem, ironično, zbog sopstvene smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Kompozicije Filipa Glasa

Devin Powers - Score, 2011.

Devin Pavers, „Partitura“, 2011.

Leta 2009. godine bilo je neizdrživo vruće. Ne volim leto jer nisam rođena na prostoru koji je adekvatan za to godišnje doba. Leta su za srećnije narode, lepše pejsaže, drugačija shvatanja svakodnevnog života. Leto ne bih umela da poistovetim sa betonom, ali leto sa limunom ispred kuće bih. Svaki put kada pomislm na to godišnje doba setim se Geteovih stihova:

Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?

Ova težnja ka povratku Arkadiji, spokoju grčkog podneva, tišini, vedrom nebu, pastirima i božanstvima koja zajedno čuvaju stada, love i vode ljubav, kletva je modernog čoveka koji je izgubio to stanje, ali ne i sećanje na njega. Melanholici unapred pate, uglavnom zbog gubitka, ne znajući tačno čega, ali svakako gubitka nečega što osećaju da im po pravu pripada. Bez tog neimenjivog entiteta, prostora i utiska, melanholik se oseća necelovitim. Tada, u časovima užasa vreline i buke koju vrelina stvara, melanholik oseća nepodnošljiv ambis praznine, večito plutanje. Nastavite sa čitanjem

Žan-Filip Ramo: „Galantna Indija“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Žak Aved, „Portret Filipa Ramoa“, 1728.

Francuski kompozitor Žan-Filip Ramo komponovao je balet-operu Les Indes galantes 1735. godine pošto su prvi francuski doseljenici i njihovi zvaničnici poslali predstavnike indijanskog plemena Čikago (današnja država Ilinois po kome je najveći grad u njoj i dobio ime) kralju Luju XV pred kojim su pripadnici plemena odigrali tri plesa. Nastavite sa čitanjem

Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Fransisko Goja, „Autoportret sa doktorom Arietom“, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni? Nastavite sa čitanjem

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1640.

hksa

Žorž de la Tur, „Marija Magdalena“, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, Nastavite sa čitanjem

Камиј Сен-Санс: „Карневал животиња“

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Француски композитор Камиј Сeн-Сaнс бива инспирисан једним од најстаријих библијских чуда, величанственом епизодом из Старог завета, причом о Нојевој барци.

Композитор, баш попут писца, организује дело у наративном следу. У барку, која ће преостале неискварене житеље спасти од потопа и са њима створења која ће им бити од користи, прво ступају лавови. За њима следе друге животиње, од најмањих до највећих, од најлепших до најкориснијих. Nastavite sa čitanjem

Уметник и Венеција: Рихард Вагнер

Maurice Sapiro - Venice

Морис Сапиро – Венеција

Уметник и Венеција назив је нове серије текстова коју желим да посветим једном од најлепших градова Европе, али кроз призму утицаја града и његове специфичне атмосфере – творене архитектуром, уметношћу, маглом над водом која прожима сваку пору фасада, „синусе пролазника мељући у прах“ – на уметника и његово дело. Боје, тоналитети измаглице, звукови – Венеција је град који је инспирисао стотине уметника, а за нас најзначајнији би могли бити: Вилијам Тарнер, Хенри Џејмс, Марсел Пруст, Томас Ман, Јосиф Бродски. Nastavite sa čitanjem