Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju.

Skici za portret 19. veka pridružujemo još dva značajna poteza odnosno umetnika: španskog slikara Fransiska Goju i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširila granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su bili tako dobri umetnici i, istovremeno, potpuno gluvi.

U kojoj meri bolest oblikuje moć imaginacije? Tumačenja umetničkog dela i zaključci koji iz njih proizilaze nisu uslovljeni lekarskim kartonima umetnika ali bi kritika i u te biblioteke ponekad trebalo da proviri. Dela koji su proizišla iz umova ovih ljudi, naročito tokom bolesti, dela su koja, ne samo što su dobro predstavila 19. vek, već su srž svih vekova borbi, patnji i ideala predstavila na univerzalan i revolucionaran način.

Načini na koji su umetnici postali gluvi potpuno su drugačiji. Betoven je tokom života postepeno gluveo. Prvi simptomi bolesti pojavili su se kada je imao 28 godina. Kada je stvarao neka od svojih najpoznatijih dela bio potpuno neosetan na zvukove spoljašnjeg sveta i ironija bogova u njegovom slučaju dostigla je vrhunac predstavljajući nam na pozornici gluvog muzičara. Goja je tokom većeg dela života bio potpno zdrav sve dok jednom nije izgubio svest. Kada ju je povratio oko sebe je video oblike i pojave koje nije mogao da čuje. Njegova svest, bez ikakve najave, suočila se sa stravičnim šokom.

Na Betovenovim portretima vidimo strogost kao posledicu mentalnog i duševnog mučenja. Gojin autoportret ne odaje strogost, on odaje drugu vrstu emocije usled mučenja duše: stravično beznađe, patnju. To nije autoportret umetnika, to je autoportret bolesnog čoveka. Dovoljan je naš pogled na njegovu levu ruku kojom grčevito pridržava prekrivač, dezintegrisano i izmučeno lice, školjku tela bez duše, otovorena usta koja nisu otvorena da bi u njih doktor uneo kapi vode već su tunel kroz koji glas nemoćno vapi za pomoć. Tu su i aveti. Nakaze u pozadini, neke sažaljive, koje obolelom drže palčeve da preživi napad kako bi mogle nastaviti da ga muče, neke koje se keze, spodobe ružne kao Hristova pratnja koja mu se rugala dok se sa krstom peo na Golgotu.

Dve izložbe koje sam nedavno posetila vratile su me Goji. Prva je Užasi rata, serija kapričosa, koja je bila organizovana u Temišvaru. Druga je izložba slika Vladimira Veličkovića u galeriji SANU. Košmarne vizije, rat, uverenje da je Hobsova vučija teorija tačna, sadizam, agresija, izrugivanja, mučenja, vezuju ova dva umetnika koji su, što po paleti, što po motivima u određenim segmentima slični.

Betoven i Goja ličnu dramu preoblikovali su u umetnost. Te vizije, podjednako snažne, i dalje inspirišu da se o njima misli i da se upoređuju. Kroz poređenja, kroz analogije, može se uspostaviti i jasnije odrediti duh doba, podjednako njihovog i našeg. Oni su i naši savremenici. Zato su nam značajni. Koraci ljubitelja Gojinog slikarstva odzvanjaju muzejskim sobama isto kao što i taktovi Betovenove muzike odzvanjaju koncertnim salama širom sveta. Ali, ono što, čini se, najglasnije odzvanja jesu glasovi ova dva umetnika koji, i dalje, vode dijalog u paklu.

Slika: Fransisko Goja, Autoportret sa doktorom Arietom, 1820.