Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Pariska opera Garnije

Image result for marc chagall operaImage result for marc chagall opera

Slikar Mark Šagal je na poziv tadašnjeg ministra kulture Francuske, Andre Malroa, 1960. godine oslikao tavanicu opere Garnije, nazvanu po Šarlu Garnijeu, njenom arhitekti koji je za vreme Napoleona III, inače velikog obnovitelja Pariza, osmislio ovo, po svom stilu, barokno zdanje, dragulj arhitekture.

Napoleon III je značajan i po tome što je modrenizovao Pariz zajedno sa arhitektom Osmanom, što je Bodlera navodilo na melanholična stanja, a to nam pesma Labud i potvrđuje. Zdanje je građeno četrnaest godina, od 1861. do 1875, što, sudeći po priloženim nacrtima u nastavku objave, deluje sasvim razumljivo.

Opera ima hiljadu devetsto sedamdeset devet sedišta. U vreme kada je građena bila je najskuplja građevina koju je država Francuska finansirala. Njenoj popularnosti naročito je doprineo roman Fantom iz Opere Gastona Lerua. Scena je najveća na svetu i na njoj može da stane do četristo pedeset umetnika.

Još jedna zanimljivost Opere je njen luster, težak sedam tona, u centralnom delu, auditorijumu, koji je Garnije sam dizajnirao, a koji je koštao trideset hiljada zlatnih franaka. Događaj koji je inspirisao Lerua za roman iz 1910. je i činjenica da je jedan deo lustera pao i uzrokovao smrt posetioca.

Tavanicu u centralnom delu isprva je oslikao, danas u potpunosti nepoznati slikar, Žil Ežen Lenepu. Po Malroovom pozivu, Šagal je preko prvobitnih slika naslikao svoje i završio rad nakon četri godine. Prikazano na Šagalovoj tavanici ne razlikuje se od njegovih uobičajenih motiva, međutim, zanimljiv je njegov način korišćenja boja.

Već sam pisala o vizuelnim asocijacijama i likovnom toku unutar našeg uma kada slušamo određenu vrstu muzike, naročito podvlačeći razliku između klasične i džez muzike. Klasična muzika za mene je odnos svetlosti i senke, tonovi su prozračni ili u senci, ali je sa džez muzikom drugačije, tu je prisutna eksplozija boja.

Šagal je podelio krug tavanice, prostor od dvesta dvadeset kvadratnih metara, na pet delova, svaki označavajući jednom od osnovnih boja. U okviru prostora jedne boje ispisao je i pripisao dvojici kompozitora prisustvo, pridruženo po asocijativnom, ali i umetničkom toku. Svi kompozitori, njih deset, koji su se našli unutar kruga zaslužili su svet svojim operama i baletima. Evo Šagalovog rasporeda:

PLAVA: Musorgski „Boris Godunov“, Mocart „Čarobna frula“

ZELENA: Vagner „Tristan i Izolda“, Hektor Berlioz „Romeo i Julija“

BELA: Ramo „Galantna Indija“, Klod Debisi „Peleas i Melisandra“

CRVENA: Ravel „Dafnis i Hloja“, Igor Stravinski „Žar-ptica“

ŽUTA: Čajkovski „Labudovo jezero“, Alfred Adam „Žizela“

Unutar kruga je manji krug. U njemu su upisana imena sledećih kompozitora: Bize „Karmen“ (dominantna boja je crvena), Verdi „Travijata“ (dominantna boja je žuta), Betoven „Fidelio“ (plava i zelena), Glik „Orfej i Euridika“ (zelena).

U nastavku slede arhitektonski crteži zdanja Opere koja je uradila Celine Kim. Zatim, priložila sam i fotografije koje svedoče o maketi zdanja, kao i fazama izgradnje. Tu su i orginalni crteži koji predstavljaju Garnijeovu zamisao kako bi unutrašnjost zdanja trebala da izgleda. Na dva sajta koja preporučujem možete detaljnije čitati o Šagalovom delu, kao i videti dodatne crteže fasade, skulptura i enterijera. Za dodatne objave o kompozitorima, koje sam više puta pominjala na ovom mestu, pogledajte na kraju objave prostor sa oznakama.

Najzad, dok čitate ili ponovo gledate priložene slike, poslušajte ovu ariju, ona dodatno uverava kako je lepo biti na izvođenju opere jer ona nije samo muzika. Operi se mora prepustiti, mora se dobrovoljno pristati na takav žanr, događaj koji je uslovljen konvencijama. Ariju iz Glikove opere Orfej i Euridika izvodi Marija Kalas.

Ja obožavam operu! Omiljena mi je Didona i Eneja Henrija Persela. Prva kojoj sam prisustvovala jeste Hofmanove priče Žaka Ofenbaha koja se izvodila u Madlenijanumu. Scenografija je naročito bila bajkovita, sećam se da su učesnici na sceni, plivajući u vodi potopljene Venecije, bili na skejtovima, u ležećem položaju, a „klizili su“ odnosno „ronili“ uspešno tako što bi se rukama odgurnuli o tlo. Gledala sam i izvođenje Verdijevog Otela, ali i dalje u našoj zemlji ne postoji pravi izlazak u Operu. Duga svečana haljina, vredna ogrlica, crveni karmin.. Gledali ste film Talentovani gospodin Ripli ili poslednji deo filma Kum ili Vudi Alenov Match Point ili Mariju Antoanetu Sofije Kopole? To se zove izlazak u Operu. Naravno, izlazite na sopstvenu odgovornost.

Preporuke: Google Arts and Culture | Paris Opera Story

Zbignjev Herbert: „Betoven“

Alois Kolb, Betoven, 1900.

Vele da je ogluveo – a to nije tačno
demoni njegova sluha trudili su se neumorno

a nikad u ušnim školjkama nije spavalo mrtvo jezero

otitis media potom acuta
učiniše da su se u slušnom aparatu
održavali piskavi tonovi zvižduci šištanja

šumovi tutnjave – drvena zvonjava u uznjihanoj šumi
crpeo je iz toga kako je umeo – visoke diskante violina
postavljene potmulim crnilom basova

popis njegovih bolesti strasti padova
jednako je bogat kao i spisak okončanih dela
tympano-labyrinthische sklerose verovatno lues

na kraju stiglo je ono što je moralo doći – velika otupelost
neme ruke kidaju crne kutije i strune
naduveni obrazi anđela urlaju tišinu

u detinjstvu tifus angina pectoris arterioskleroza
u Kavatini kvarteta opus 130
čuje se plitko disanje stegnuto srce gušenje

zapušten svadljiv rošava lica
pio je prekomereno i jevtino – pivo kočijaški šnaps
sušicom oslabljena jetra otkazala je igru

nema šta da se šali – poverioci su umrli
umrle i dragane – kuvarice i grofice
kneževi zaštitnici servisi porazbijani

on kao da još hoda pokušava da posudi novac
da nastavi da sublimira da uspostavi veze
ali mesec je mesec makar i bez sonate

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT

Rođen je u Leopoliju, Poljska, 1924. godine. Pesnik, esejista, dramaturg; izdao je sledeće knjige poezije: „Žica svetlosti“, 1956, „Hermes, pas i zvezda“, 1957, „Studija predmeta“, 1961, „Natpis“, 1969, „Gospodin Kogito“, 1974. 1979. dobio je Petrarkinu nagradu za poeziju. Danas živi u Zapadnoj Nemačkoj. „Veselin Masleša“ je 1981. godine objavio izabrane stihove ovog pesnika pod naslovom „Tašto klasici“, u prevodu Petra Vujičića.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slike: W. Strasser | Alois Kolb

Velikani klasične muzike

10177519_673115106104454_7349846846396983292_n

Prvi red: Sergej Rahmanjinov, Jan Sibelijus, Petar Iljič Čajkovski, Johan Sebastijan BahFrederik Šopen

Drugi red: Rihard Štraus, Bela Bartok, Antonio Vivaldi, Moris Ravel, Johanes Brams

Treći red: Aaron Copland, Robert Šuman, Feliks Mendelson, Franc Šubert, Anton Bruckner

10410543_673115196104445_8244091166688745214_n

Prvi red: Gustav Maler, Franc List, Volfgang Amadeus Mocart, Hektor Berlioz, Dmitrij Šostakovič

Drugi red: Georg Fridrih Hendl, Đakomo Pučini, Rihard Vagner, Đuzepe Verdi, Sergej Prokofjev

Treći red: Klod Debisi, Jozef Hajdn, Igor Stravinski, Ludvig van Betoven, Antonjin Dvoržak

Dve slike sa portretima meni poznatih i nepoznatih umetnika dobro su mi poslužile da obnovim i sistematizujem podatke koji se tiču kompozitora klasične muzike o kojima je bilo reči na blogu A . A . A. Imena isprva neprepoznatih kompozitora otkrio mi je autor bloga Bezimena ulica. Hvala najlepše! O klasičnoj muzici na blogu A . A . A sve postove možete pogledati ovde.

Leonardo i Betoven: Ponovo pronađena harmonija

On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo

Bez obzira na to koliko su određena tumačenja Leonardovih dela u poslednje vreme išla u pravcu drugačijih tumačenja u odnosu na „uobičajena“, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, tananu baš kao što su i note priložene Betovenove kompozicije.

Na mnogim Da Vinčijevim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen prst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji, onoj gde Jovan ima krst između ruku (na prvoj taj detalj ne postoji), taj momenat izostaje, anđeo je spustio ruku.

Sada, sa ovom predstavom Da Vinčijevog Jovana Krstitelja – jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti – nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja ovog dela ima 60 godina.

Iz tamne pozadine kojoj pristaje osmeh u kome „ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“ – kako je pisao Tonio Kreger svojoj prijateljici Lizaveti Ivanovnoj – izranja figura nimalo namučenog sveca, do pola ogrnutom krznom, elegantno kovrdžave kose, koji blago pokazuje prstom ka gore.

Ja taj pokret čitam kao: „Gledaj put Duha, put svetlosti lepote i saznanja“ ili kao, u umetničkom smislu, istorijski predložak Šlegelovom fragmentu koji stoji kao poetsko načelo mog rada: „Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš na putu si ka religiji.“. Zato su za mene Da Vinči i Betoven poput osmeha. Spokojno saznanje o svetlosti koja svedoči o još jednom, višem krugu svetlosti.

Iako svestan svoje misije i puta stradanja svetitelj je spokojan. On izranja iz tame put sjaja zahvaljujući lepoti pogleda uperenom iza, van. Ja ne previđam religioznu funkciju ove slike ali njena lepota prevazilazi funkcionalnost koju ikona ima. Ova slika nije o Jovanu Krstitelju koliko je o spoznaji da lepota, naročito lepota duha (a duh je svetlost) iskupljuje.

Zahvaljujući brojnim gustim nanosima boje preko koje su potom nanošeni slojevi prozirnog laka, Jovan Krstitelj sav je od svetlosti, on je svetlost koji izranja iz tame – osmehujući se. On je izvor i svedok božanske svetlosti koja za nas – sada odvojenih od religijskih značenja – može biti mnogo toga: Bog, umetnost, saznanje, ljubav, dobrota. U kojoj meri sama tehnika kao što je sfumato određuje i značenjski sloj dela pisao je Frank Celner u svojoj monografiji posvećenoj italijanskom slikaru, odakle izdvajam jedan deo:

Dodajući brojne slojeve tankog, prozirnog laka, slikar može da stvori veliki raspon senki u slici, zamagljene meke konture i blage prelaze između svetla i senke, i da pojača voluminoznost figura. Krajnji efekat postignut ovim procesom (eksperimentom sa uljem koji omogućava višeslojno nanošenje boje) je monohromna predstava, stvorena finim odnosima valera. U slici Sveti Jovan Krstitelj upotreba sfumata dopunjava značenje: figura krstitelja, koja izranja iz skoro crne pozadine, deluje kao da je napravljena od svetla; scena je osvetljena izvorom svetla izvan same slike što je u skladu sa temom, jer Jovan Krstitelj nije izvor već samo svedok Božije svetlosti koja ga obasjava. Slika tako predstavlja vizuelizaciju prvog stiha Jevanđelja po Jovanu: „On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo“. Zato Leonardov sfumato nije samo tehnika, već upotpunjuje religijsko značenje dela.

Za mene je i ova Betovenova kompozicija sfumato. Iz prigušene tame, polako, probija se svetlost. Harmonija je opet postignuta.

Citati:

Tomas Man, „Tonio Kreger“, prevela Anica Savić Rebac.

Frank Celner, „Leonardo da Vinči“, preveo Nikola Gradić.

Fridrih Šlegel, „Ironija ljubavi“, preveo Dragan Stojanović.

Pijanistkinja Valentina Lisitsa

Valentina Lisitsa

Ukrajinska pijanistkinja Valentina Lisitsa od 1993. živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama gde je isprva želela da postane šahistkinja. S pojavom društvenih mreža postavljala je snimke svojih koncerata na kojima je izvodila Šopenova i Rahmanjinova dela koji su brzo dostigli pedeset miliona pregleda.

Odabrala sam da predstavim one kompozicije čije su mi se note, podjednako koliko i tehnička virtuoznost kojom su predstvljene, posebno dopale. Takođe, tu je i intervju sa pijanistkinjom u kome ona obajašnjava način na koji radi i koliko se zapravo posvećuje vežbanju dela pijanista kojima se divi.

Kompozicije: List, Rahmanjinov, Betoven

Biti gluv i biti genijalan: Goja i Betoven

Francisco Jose de Goya y Lucientes - Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Francisco Jose de Goya y Lucientes – Self-Portrait with Dr. Arrieta, 1820.

Na koje ličnosti prvo pomislimo kada kažemo 19. vek? – Napoleon. Dostojevski. Na koji oblik društvenog događaja? – Na revoluciju. Portretu 19. veka pridružujemo i španskog slikara Fransiska Goju, kao i nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena. Obojica su svojom umetnošću proširili granice koje su im vremenom i mestom rođenja date, njome ih prevazišavši, stvarajući dela koja značenjem i simbolikom poseduju oreol univerzalnosti. Goja i Betoven jedini su umetnici, meni poznati, da su istovremeno bili genijalni i gluvi. Ili je možda bolje prvo naglasiti da su bili gluvi i genijalni?

U kojoj meri bolest oblikuje moć imaginacije? Određen nivo tumačenja umetničkog dela i zaključci koji odatle proizilaze nisu uslovljeni lekarskim kartonima umetnika ali bi kritika i u te biblioteke trebalo da proviri. Dela koji su proizišla iz umova ovih ljudi, naročito tokom bolesti, dela su koja, ne samo što su dobro predstavila 19. vek, već su srž svih vekova ljudskih borbi, patnji, zverstava i ideala predstavila na univerzalan i revolucionaran način, podjednako formom i sadržajem.

Načini na koji su umetnici u fokusu postali gluvi potpuno su drugačiji. Betoven je tokom života postepeno gluveo a prvi simptomi bolesti pojavili su se kada je imao 28 godina. Kada je stvarao neka od svojih najpoznatijih dela bio potpuno neosetan na zvukove spoljašnjeg sveta i ironija bogova u njegovom slučaju dostigla je vrhunac, pomalo čak i degutantan. Goja je tokom određenog dela života bio potpno zdrav da bi samo jedne večeri pao i izgubio svest. Kada ju je povratio oko sebe je video oblike koje nije mogao da čuje niti im prepozna zvuk. Njegova svest, bez ikakve najave, suočila se sa stravičnim šokom.

Na Betovenovim portretima vidimo strogost kao posledicu mučenja. Gojin autoportret – pogled na levu ruku kojom grčevito pridržava prekrivač, dezintegrisano i izmučeno lice, otovorena usta koja nisu otvorena da bi u njih doktor uneo kapi vode već su tunel glasa koji vapi za pomoć – ne odaje strogost. To nije portret umetnika, to je portret bolesnog čoveka.  Tu su i aveti. Nakaze u pozadini, neke sažaljive koje obolelom drže palčeve da preživi napad kako bi mogle nastaviti da ga muče, neke koje se keze, spodobe ružne kao Hristova pratnja koja mu se rugala dok se sa krstom peo na Golgotu.

Dve izložbe koje sam nedavno posetila vratile su me Goji. Prva je izložba „Užasi rata“, serija kaprčosa posvećenih temi rata koja se održala u rumunskom gradu Temišvaru. Druga je izložba slika Vladimira Veličkovića u galeriji SANU. Košmarne vizije, rat, uverenje da je Hobsova misao „Čovek je čoveku vuk“ tačna, sadizam, agresija, izrugivanja, mučenja, patnja vezuju ova dva umetnika koji su što po paleti što po motivima u određenim segmentima vrlo slični.

Betoven i Goja ličnu dramu oblikovali su u umetničku viziju. Te vizije, podjednako snažne, i dalje inspirišu da se o njima misli i da se upoređuju jer se samo tako sinteza može uspostaviti i duh njihovog doba, podjednako kao i našeg, jasnije odrediti. Samo, bez velikih očekivanja. Koraci ljubitelja Gojinog slikarstva odzvanjaju muzejskim sobama isto kao što i taktovi Betovenove muzike odzvanjaju koncertnim salama. Ali ono što, čini se, najglasnije odzvanja jesu glasovi ova dva čoveka-umetnika koji, i dalje, vode dijalog u paklu.

Исаија Берлин о Бетовену

Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.Andy Warhol - Beethoven, 1987.

Фигура која доминира деветнаестим веком јесте разбарушени Бетовен у свом поткровљу. Бетовен је човек који ради према унутрашњем нагону. Он је сиромашан, неук, неотесан. Има лоше манире, зна мало и једино што је занимљиво, јесте надахнуће које га гура напред. Али он се не продаје. Он седи у свом поткровљу и ствара. Он ствара у складу са светлом које је у њему и то је све што човек треба да ради; то је оно што човека чини херојем. Чак и ако није геније као Бетовен, чак и ако је, као херој Балзаковог „Непознатог ремек-дела“, луд и своје платно прекрива бојама тако да на крају ништа није схватљиво – збрка несхватљивог и ирационалног пуна страха – чак и тада ова особа вреди више од сажаљења, она је човек посвећен идеалу, који је одбацио свет и представља најхеројскије, најсамопрегорније, најсјајније квалитете које људско биће може имати. Готје у свом чувеном предговору за Госпођицу де Мопен 1835. године, бранећи идеју уметности због уметности, каже: „Не, малоумници! Не! Будале и кретени, какви сте, књига неће створити тањир супе; роман није пар чизама; сонет није шприц; драма није пруга… не, две хиљаде пута не.“ Оно што Готје хоће да каже јесте то да стара одбрана уметности (потпуно независно од посебне школе друштвене корисности коју он напада – Сен Симон, утилитаристи и социјалисти), идеја да је циљ уметности да пружи задовољство великом броју људи или чак и малом броју пажљиво обучених цогносценти, није ваљана. Сврха уметности је да створи лепоту, и ако сам уметник види да је његов предмет леп, то је довољан циљ у животу.

Извор: Исаија Берлин, Корени романтизма, превео Бранимир Глигорић, Службени гласник, Београд, 2012.

Слике: Ендри Ворхол

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”
Beethoven - To “Immortal Beloved”

Писмо на десет страница Лудвига ван Бетовена, упућено непознатој женској особи, открива парадоксалност композиторове личности. Наиме, посматрајући преостале портрете који су до нас стигли, уља на платну или гравире, можемо видети уметника у заносу. Коса, најупадљиви део Бетовенове физиономије, чији интезитет допуњује интезитет продорности композиторовог дубоког и строгог погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата.

Коса, њен интезитет, рашчупаност и потпуна децентрираност присутна је и у рукопису приложеног писма. Редак случај да је нечија фризура у тој мери репрезент уметникове личности и стваралаштва. Но, ту су и његове многобројне клавирске сонате, као и ово писмо, а они заједно откривају једну сасвим другачију личност – крхку и усамљену. Личност која носи проклетство великог уметника чији је живот, заправо, пример древног митског обрасца. У Бетовеновом случају немогуће га је порећи: бити генијалан композитор и истовремено бити глув једна је од најокрутнијих иронија богова.

Моје мисли иду теби, моја бесмртна вољена. Могу да живим само потпуно са тобом или не уопште! Буди мирна животе мој, моје све, само мирним признањем нашег постојања можемо постићи нашу сврху да живимо заједно. Настави да ме волиш. Никада не потцењуј најверније срце свог вољеног.

Увек твој
Увек моја
Увек своји

Доба кентаура

Strelac

Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.

Стрелац, Sagitarius, девети знак Зодијака, одговара последњем јесењем месецу; Сунце пролази кроз овај знак између 22. новембра и 20. децембра, а Јупитер се овде налази у својој кући. Стрелац је ватрени, мушки, позитиван (активан) и променљив знак. Назив и представа Стрелца као сазвежђа (звезданог знака) јасно сежу уназад до вавилонских представа Кентаура са крилима и луком, какав се првобитно налазио на вавилонским каменовима међашима; велико зодијачко сазвежђе на јужном небу; Млечни пут овде испољава најјачи сјај.

На блогу А . А . А верује се у езотеријска учења и астролошку симболику. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона (баш као што је и Меркур, планета речи, комуникације и преношења знања, у наталној карти ауторке блога), али је његова ауторка рођена у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора свог кентаурског сазвежђа. У ту част и у част уметника рођених у овом знаку, приносим, стога, ову објаву пред своје читаоце.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин и многи други…

Приложени Рилкеови стихови кореспондирају са природом рођених под заштитом Јупитера, а и сам Рилке је био један од њих. Такође, они на овом месту кореспондирају и са првом објавом на блогу А . А . А, са фрагменом Фридриха Шлегела који гласи:

Твоји циљеви су уметност и наука, твој живот – љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији.

Стихови: Рајнер Марија Рилке, Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео Бранимир Живојиновић

Фрагмент: Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић