Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски Nastavite sa čitanjem

Autoportreti Fride Kalo

Frida Kahlo (1907-1954), Autorretrato con Traje de Terciopelo, 1926

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja Nastavite sa čitanjem

Olivera Janković o slici „Slikarka sa strelcem“ Milene Pavlović Barili

Image result for slikarka sa strelcem

Slikarka sa strelcem iz 1936. godine bavi se temom dualizma i antinomija, kao i željom da se takva stanja prevaziđu. Daleki uzor ove slike mogao bi se naći u posebnom tipu renesansnih slika na kojima su parovi iz patricijskih porodica, bilo verenici ili venčani, predstavljeni atributima Marsa i Venere. Nastavite sa čitanjem

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise. Nastavite sa čitanjem

Tri autoportreta Sofonizbe Angvisole

selfspinSelf-portrait at the Easel Painting a Devotional Panel by Sofonisba Anguissola.jpg

Autoportret italijanske umetnice Sofonizbe Angvisole (1531-1625) dok svira spinet (instrument nalik klavir čembalu) prikazuje nam devojku pomalo melanholičnog pogleda, skupljenih usnana, ovalnog lica i krupnih očiju koje kao da prenose note koje umetnica svira. U „dijalogu“ sa ovim autoportretom stoji autoportret pred slikarskim platnom. Nastavite sa čitanjem

Pet portreta umetnika romantizma

Autoportret: Léon Cogniet (1794-1880)

Autoportret: Vilijam Tarner ( 1775-1851)

Gerhard fon Kiglgen: Kaspar David Fridrih (1772-1820)

Orest Kiprenski: Aleksandar Puškin (1782-1836)

Teodor Žeriko: Ežen Delakroa (1791-1824)

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara. – Vilijam Blejk – „Milton“

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac. Nastavite sa čitanjem

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi Nastavite sa čitanjem

Ijan Vat: „Renesansni individualizam i protivreformacija“

I BELEŠKA O INDIVIDUALIZMU

Termini individua i individualnost izvedeni su iz latinskog individuus, što znači „nepodeljen“ ili „nedeljiv“. U engleski su stigli preko srednjevekovnog francuskog i po svoj prilici su najpre korišćeni u ranom XVII veku. Oksfordski rečnik engleskog jezika pod odrednicom individualno, koje definiše kao „ono što je svojstveno pojedinačnom ljudskom biću“, citira Frensisa Bejkona: „A kad se tiče ponašanja učenog čoveka, to je lična i individualna stvar.“[1] Nastavite sa čitanjem

Rolan Bart o slikarstvu Đuzepea Arčimbolda

Zvanično, Arčimboldo je bio Maksimilijanov portretista. Ipak, njegova delatnost je umnogome prevazilazila slikarstvo: sastavljao je grbove, ambleme za vojvodstva, kartone za vitraže, tapiserije, ukrašavao je ormare od orgulja, čak je i smislio kolorometrijsku metodu muzičke transkripcije po kojoj se „melodija mogla prikazati malim mrljama boje po papiru“; ali pre svega, bio je zabavljač prinčeva, lakrdijaš: priređivao je i predstavljao zabave, izmislio je karusele (giostre). Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: Nastavite sa čitanjem

Dva autoportreta Ežena Delakroaa i odlomci iz slikarevog dnevnika

Ežen Delakroa - Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa – Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

13. april 1854, Šamproze

Kad sam otvorio prozor, najlepše jutro na svetu i najljupkiji utisak. Ne može se izraziti spokojstvo koje ovde u osećanju mira i slobode uživam. Pustio am bradu i hodam skoro u nanulama. Radio sam celo jutro na Kupačicama, povremeno prekidajući rad da siđem u baštu ili u polje. Nastavite sa čitanjem

Albreht Direr: „Pismo mladom slikaru“

Albrecht Durer - Self-portrait with Pillow and Hand

Albrecht Dürer

Neka niko ne misli o sebi suviše visoko, jer mnogi više vide nego jedan. I mada može da se desi da jedan razume više od stotine drugih, ipak se to retko dešava. Korisnost je veliki deo lepote. Stoga ono što čoveku nije za upotrebu, nije ni lepo. Čak se i u nesličnim stvarima velika sličnost može naći. Vi ćete još mnogo pisati o temama i o umetnosti slikanja, jer predviđam da će ubuduće biti mnogo odličnih ljudi koji će svi dobro pisati o ovoj umetnosti i predavati je, i to bolje od mene. Jer ja znam koji su moji nedostaci. Nastavite sa čitanjem

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, „Autoportret“, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

Nastavite sa čitanjem

Autoportreti Vinsenta van Goga iz 1889. godine

Vincent van Gogh - Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vinsent van Gog, „Autoportret sa zavijenim uhom i lulom“, Arl, januar 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vinsent van Gog, „Autoportret sa zavijenim uhom“, Arl, januar 1889.

Biti „veličanstveni ludak“ u slučaju holandskog slikara Vinsenta van Goga nije bila tek retorska figura, stilistički ukras ili egzotična upotreba reči, već reakcija na postojanje. Ovaj umetnik nije stvarao u korist racionalne kalkulacije, to je često i sam isticao. Sklon opsesivnom radu, vizijama, želji za boljim društvom, u jednom pismu rođenom bratu Teu iz februara 1889, malo pošto je sebi odsekao uvo, napisao je sledeće: Nastavite sa čitanjem

Прикази шешира у западном сликарству

Peter Paul Rubens - Honeysuckle Bower, ca. 1609.

Питер Пол Рубенс, 1609.

У последње време често размишљам о појму грађанске класе. Нажалост, увек завршавам са закључком да је та друштвена категорија релативна и непостојана у контексту наше земље. Бити грађанин ствар је социјалног и образовног карактера, стања свести које човек за себе присваја. Бити грађанин неминовно захтева, осим класне предиспозиције, и одлучност духа да држи до извесног нивоа цивилизацијских домета, Nastavite sa čitanjem

Топографија људског лица: Сали Ман и Орхан Памук

Sally Mann - Self-portraits

Аутопортрети Сали Ман

Узајамна веза лица и предела. На свакој географској карти, на свакој страници књиге, кори дрвета, облаку или кратеру месечевог наличја може се препознати људско лице. Лица која је фотографисала Сали Ман (серија Лица, 2004.) допуњују њене циклусе који су у претходним фазама подразумевали афирмацију облика који сугеришу распадање, трулеж и декомпозицију. Nastavite sa čitanjem

Париске године Едварда Хопера

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Едвард Хопер, „Сам у биоскопу“, 1904.

Слике по којима препознајемо стваралаштво Едварда Хопера део су његове знатно касније фазе. За дела која су у фокусу овог представљања не бисмо одмах могли рећи да припадају његовом опусу, али су за нас битна као адекватно предочен наговештај каснијих мотива који ће се појављивати у његовом сликарству. Пре него што се вратио у Америку и посветио сликању празних ентеријера, Nastavite sa čitanjem

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два су честа мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од ње у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима ретко има огледала. Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити: истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала искривљење реалности или алтернатива искривљеној (изопаченој) реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога: огледало као општи принцип маске. Испред позорнице стоји огледало, глумац посматра себе док глуми. У каквој су вези персона (маска) и огледало? „Ја, то су други“, поручује огледало. Када уметник стане пред њега, самоотуђење постаје начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Свет иза огледала свет је сенки. Сенка, или umbra, није представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости, сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао, била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетак самоспознаје.

Сенка представља и почетак спознаје сопствене коначности али, истовремено, и сопствене бесконачности: њу је немогуће нагазити. Сенка је одраз облика који се прикривају тако што нам се експлицитно откривају, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог огледала (предмета), она одражава облике корисећи се другачијом технологијом. Сенка је средство илузије саме природе док је огледало човеково (иако му је и ту природа вишеструко помогла, али сам је морао пронаћи пут до ње). Узајамну везу сенке, огледала и човека који разговара сам са собом открива нам уметност.

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Сенка Вивијен Мајер

Аутопортрет Вивијен Мајер

Живимо у добу визуелних уметности, пре свега фотографије и филма. Изложени смо информацијама ускладиштеним у визуелној форми, и често, а на основу метода погрешно, одређеним феноменима културе приступамо са тог аспекта. Ово је доба потпуне секуларизације уметности. Инструменти стварања, као и галеријски простори, удаљени од нас на неколико кликова. То је добро и корисно. Међутим, све је могуће без превише труда. Нема ишчекивања, радозналости, истраживачког рада. Уметник који је предмет интересовања не живи дуго у нама јер већ у наредном тренутку нећемо одолети да другој асоцијацији уступимо неколико сати свог дана, асоцијацији која ће само, као када домине једна на другу почну да належу, повлачити за собом другу асоцијацију, па трећу, па четврту, а сума свих биће нераспоређене информације, ретко било какво кохерентно знање. Можда је доба у коме се остварујемо превредновало вредности па је допринело да информација постане знање. Онда, испада да је и у том случају, баш као и у модном, мање заправо више?

Уметница о којој говоримо није желела да буде препозната, нити је желела да излаже. Допрли смо до њених дела захваљујући интернету, највећем и најпосећенијем излагачком простору данашњице. Вивијен Мајер рођена је 1. фебруара 1926. године у Њујорку. Период ране младости проводи у Европи. По повратку у Америку живи у Њујорку где ради као дадиља. Из Њујорка прелази у Чикаго, издржавајући се и у том граду на исти начин, задржавајући навике пасионираног читања дневне штампе, сакупљања исечака, ходања бескрајним и динамичним улицама на којима би фотографисала, уметнички документујући скривене тренутке мегаполиса. Употребљене филмове није развијала већ би их остављала у шкољци, до краја живота их уопште не развијајући. Истрошивши један филм, уметница би га заменила другим док би искоришћени материјал завршавао у кутији за одлагање старих ствари. На улицама поменутих градова настају њене фасцинантне фотографије које би се дале описати називима романа Албера Косрија – Људи које је бог заборавио, Боје прљавштине, Сироти и горди.

Њене фотографије израз су снажне укорењености у динамику, дух и структуру града. Оне нису само поетична слика недавне прошлости већ су, у најбољем смислу речи, документ посредством кога се допире до одређеног историјског тренутка. Фотографије Вивијен Мајер историја су посведочена, не по неком општем мерилу, већ по Вивијен Мајер. Опште сазунајемо на основу појединачног. Уметница није забележила историју, она ју је створила. Њене фотографије визуелни су наратив, рељеф, замрзнут тренутак живота града и његових становника. Збир малих, свакодневних, личних историја које нас могу вратити нама самима, а првенствено научити нас да у контексту других, боље упознамо сопствени град. Оно што уметницу не чини припадницом свог времена јесте свако игносрисање могућности да се скрене пажња на себе и своје дело посредством изложби, штампања монографија. Као што сам нагласила, доба у коме живимо, доба у коме је Вивијен живела и стварала, доба је изложености, доба апсолутне демократизације уметничког резултата. Ова уметница је волела да посматра, али не и да сама буде посматрана.

Гледање се учи, оно је процес, резултат упорног менталног тренинга. Фотограф и воајер пар екселанс, Вивијен нас учи да је гледање вештина. Простор иза кључионице, простор је испред огледала. Сочиво фото-апарата ономе ко уме да гледа поклања начин да изађе из света, а да истовремено остане у свету. Стога, Мајерова је прави пример некога ко је припадао свету, а да је све време био на удаљености од њега. Вивијен Мајер откривена је 2010. године. Тада сам први пут, посредством блога младића који је на аукцији купио њене филмове, открила уметност ове жене. Њене фотографије су опчињавајуће, на основу њих се може написати безброј кратких прича, стилске вежбе ради.

Све фотографије Вивијен Мајер можете погледати ОВДЕ

Сликарство Тамаре де Лемпицке

Сесил Битон, „Фотографија Тамаре де Лемпике“, 1930.

Пољска уметница Тамара де Лемпика рођена је у Варшави 16. маја 1898. године. Испрва се као сликарка афирмисала у Паризу, а  затим, у послератним годинама, и у Америци.  Тамарин живот био је налик високобуџетној филмској нарацији, а и подударао се са временом успона седме уметности, нарочито холивудских класика. Nastavite sa čitanjem

Стваралачки чин као аутоегзорцизам

Леон Спилиар, „Аутопортрет“, 1908.

Себи. Историја једног од мојих лудила. – Артур Рембо

Спектаклима јавних сакаћења и погубљења у периоду средњег века и ране ренесансе придружују се и ритуали истеривања ђавола (егзорцизми) из особа чије су душе запоселе „нечисте силе“. На срећу, такве радње иза нас су, у вековима одавно довршеним, бар календарски. Оно што исте не довршава, јесте наше стално враћање њима кроз интерпретације културних модуса које су оне подразумевале. Nastavite sa čitanjem