Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом „перформативношћу“. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве.

 

 

Перформативно и театрално, Шиле себе представља као дендија. Одувек је имао осећај за текстилне одлике хаљина својих портретисаних, а тако је и сада, када приказује своју одећу. Нешто налик на ореол видимо око његове главе, паунова пера на грудима, положај дланова садржи извесну „речитост“ која упућује на византијску иконологију. О свему томе говорио је кустос Албертине, Клаус Албрехт Шредер.

Шиле не изгледа измучено и анксиозно, није наг, што је чест случај са његовим аутопортретима, већ изгледа поносно, истакнуто, помало и заводнички, подигнуте браде, благо спуштених очних капака који дају његовом лицу изглед блазираног енглеског младића. Усне су необично црвене, обрве прецизно исцртане. Тако замишљамо, рецимо, енглеског дендија Обрија Бердслија.

Положај његових прстију је у облику латиничног слова V. Христ Пантократор на византијским иконама управо са таквим положајем дланова симболички саопштава о спасењу. Шиле не сматра себе Спаситељем, како каже кустос музеја Албертина, већ сматра да уметност може допринети спасењу. И не човечанства колико појединачног људског живота дарујући му смисао.

Autoportreti Fride Kalo

Frida Kahlo (1907-1954), Autorretrato con Traje de Terciopelo, 1926

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Simon de Bovoar ili feminizma Kamil Palje) je prigrlio Fridu za svoju ikonu. Jedna zloupotrebljena pojava, pasivna u odnosu na novčani model koji ju je pokrenuo, zloupotrebila je i pogrešno interpretirala drugu pasivnu i zloupotrebljenu pojavu. Feminizam našeg doba jedna je od dominantnih zloupotreba na koju su žene, sva je prilika, nasele. Frida Kalo deo je te pošasti.

Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider. Na njemu su srp i čekić. Poznat je njen portret Staljina. Poznat je njen Autoportret sa Staljinom. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih levičarskih amblema prisutnih na velikom muralu. Frida Kalo je bila ljubavnica Lava Trockog, čoveka koji je mogao, umesto Staljina, da bude vođa svetske revolucije. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, njeno učešće u štrajkovima, protestima, učešće u pisanju pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna bolesnica koju muž vara, a koja se, u svrhu neke emotivne nadoknade, samo fotografiše, što većina današnjih „feministkinja“ na instagramu i Starbaks marksista čini. Frida Kalo je volela da se fotografiše, ali ne propuštajući priliku da pored sebe stavi skulpturu iz perioda prekolumbovskog Meksika. Naivna umetnost, to sam već u jednom tekstu pokazala, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka.

frida 1

Emotivni i fizički problemi Fride Kalo su, svakako, bili značajan deo njenog života, uslovili su određena emotivna raspoloženja koja su prisutna u stvaralaštvu ove žene, kao motiv ili kao nagoveštaj, ali nikako nisu poluga zahvaljujući kojoj se objašnjava njeno delo (ukoliko se neko uopšte i potrudi da delo još i interpretira). Frida je bila revolucionar (revolucionarka?), to je način na koji ju treba posmatrati. Frida ni u kom slučaju nije bila feministkinja, bar ne u zloupotrebljenom značenju koji taj politički i društveni pokret podrazumeva danas. Sve što današnji ljubitelji ove umetnice mogu da kažu o njoj dolazi iz ponuđenih odgovora koji su u sferi isključivo emocionalnog: patnja, prevara, izdaja, bol. Sa tim se svaki čovek može identifikovati. Frida je najdominantniji primer zloupotrebe, ali i čitav pokret ženskih pesnikinja, ženskih slikarki, ženskih pisaca, ženskih koreografa, ženskih ilustratorki, ženskih rudara, ženskih fotografa, ženskih pilota, svega što u sebi nosi prefiks ženski, a što je isključivo prisutno u javnom prostoru zbog novca. Prefiks ženski prodaje. Njihova umetnost svedena je na robu. Ne sme se nasesti na tu priču, baš zbog same feminističke filozofije, kao dela levičarske ideje o ravnopravnosti svih ljudi, o jednakim pravima koja svi ljudi treba da imaju. Predavanje Čimamande Ngozi Adiči, kasnije pretočeno u esej, je, takođe, izuzetno problematično interpretirano. Pominjem ga u ovom kontekstu jer i ono dolazi iz „zemalja trećeg sveta“ (kolonijalni termin), ali je preuzeto na zapadu, ne da bi žene „trećeg sveta“ emancipovalo, već da bi žene zapada, koja su sva svoja politička i društvena prava odavno ostvarile, stvarale frustraciju. Frustracija ima ogroman tržišni i potrošački potencijal. Jedna od predvodnica ove izokrenute priče, žena koja priča o feminizmu, ali ženama sa zapada, jeste Ema Votson, glumica sa posebnim instagram nalogom za kolekciju svojih brendiranih haljina (@the_press_tour). Pitanje je da li je njen „aktivizam“ ikada došao do devojčice u Pakistanu. Licemerstvo na koje u eri dostupnosti informacija (ali ne i njihovog konstruktivnog povezivanja), većina žena naseda. 

frida 2

Uvek sam smatrala da je umetnost u životu Fride Kalo bila nešto sekundarno, ali ne u smislu značaja same umetnosti i stvaralačkog impulsa, koliko u samom njenom odnosu prema tome. Autoportret je ego dokument. Frida je, umesto da piše o sebi, sebe portretisala. To je bio njen način samospoznaje, njen način razgovora same sa sobom pred ogledalom, njen način da dopre do dubine svog bića kroz različite faze životnih, emotivnih i misaonih iskustava. Film Džuli Tejmur o Fridi Kalo, sa Selmom Hajek u glavnoj ulozi, doprinosi ovome što sam napisala: kada u filmu Andre Breton zajedno sa Trockim razgleda slike u Fridinom ateljeu, on je oduševljen, dok ona sama govori da im pridaje mali značaj, uz rečenicu „moje slike mogu da znače samo meni“. To je veran prikaz njenog odnosa prema svom delu. Ja ih posmatram kao dnevnik i kao putopis. Autoportreti su svedočanstvo o radoznalosti subjekta prema samom sebi. Oni su, baš kao što stoji kod Montenja, pokušaj da se ocrta i opiše biće koje ćemo zvati Ja. Isto stoji i na početku Rusoovih Ispovesti. Izraz samosvesti, pokušaja samospoznaje, način izgradnje identiteta kroz crtanje sopstvenog lika jesu mogućnosti autoportreta. Autoportret je, sa jedne strane mimezis, odraz stvarnosti, pokušaj prenošenja obrisa fizičkog (svog lica) na platno. Sa druge strane, autoportreti su čin samokreacije, stvaranje sebe ex-nihilo posredstvom vizuelizacije. Isto je sa piscima koji pišu o sebi, bilo kroz formu dnevnika, bilo kroz neki drugi vid fikcije. Jer, to ne smemo prevideti: pisanje o sebi, slikanje sebe, uvek je vrsta fikcije. Samostvaranje je, istovremeno, i samootuđenje. Subjekt mora da se izmakne, da napravi korak unazad i sebe posmatra i poima kao drugog. Pisati o sebi nije samo pisanje o sebi. Od sebe se polazi ali se nastavlja kao da se radi o nekom drugom. Dakle, maska. Frida ima i takvu sliku.

frida 3

Ja je telo, ali Ja je i duša. Oba elemeta ličnosti, i fizički i psihički, upadljivo su prisutna na autoportretima Fride Kalo i to je ono što ih čini specifičnim, vibrantnim, podsticajnim za analizu. Tela su kod ove slikarke naročito bitna. Slikarka sebe udvaja, slika dve Fride u različitim haljinama, jednu u evropskoj, drugu u tradicionalnoj, meksičkoj. Ona svoju glavu stavlja na telo srne, svoju glavu stavlja na telo bebe koja sisa. Sisa je „otvorena“, vide se njeni nervi, njena nabreklost. Sve je naturalistički do granice neprijatnosti po posmatrača. Svoje srce ona, naturalistički, stavlja u svoje ruke, ono je njena paleta kojom slika portret svog doktora. Portretiše se sa polomljenom kičmom, tela potpuno šupljeg. Ogrlica od trnja steže joj vrat, pogled je hipnotišući. Niske te ogrlice su kapi krvi koje teku niz vrat. Njeno telo na bolesničkom krevetu koji lebdi, leži nago, na krvavom čaršafu. Njena glava pomalja se iz vulve njene majke koja leži na samrtničkom odru. Čaršaf je krvav. Njena stopala, deformisana, precizno nalakiranih crvenih noktiju, vire iz kade pune simbola njenog života. Telo pada kroz prozor, telo je probodeno desetinama udaraca nožem, džinovsko srce krvari na obali, do nabreklog, deformisanog stopala. Kosa je isečena i svuda naokolo je pobacana, na čelu je znak smrti. U naručju su majmunčići i papagaji, na leđima su dva duga reza od operacije, nad ustima je splačina hrane koju bolesnica treba da preživa dok leži u bolnici. Posmatrač shvata sav užas višemesečne nepokretnosti. Jak karnalni, telesni element je vrlo značajan za poetiku Fride Kalo. On, bizaran, prenaglašen, brutalan, vodi nas ka emotivnom. Radikalna iskustva su na taj način postavljena pred posmatrača. Džigerica. Izvrnuta nutrina, kako je pisao Majakovski. To ne može biti fake. To ne može biti Instagram. Tako snažna dela, uprkos njima, neko je uspeo da zloupotrebi. Ovaj tekst iskren je podsticaj budućim ljubiteljima umetnosti i socijalne pravde da misle svojom glavom.

Najzad, nekoliko reči o mom upoznavanju sa ovom slikarkom. Moja lutalačka hodanja gradom podrazumevala su da ulazim u knjižare i razgledam različita izdanja knjiga, a naročito monografije posvećene slikarima. Tako sam došla i do Fride. Tada sam bila četvrti razred srednje škole, bio je maj 2004. kada sam kupila knjigu o Fridinom životu i delu. Danima sam razgledala slike neverovatne snage i hrabrosti. Slike izrazito jakog koloriteta. Podstakle su me da razmišljam o Meksiku dvadesetih godina 20. veka. Slike izrazito intezivne. Pitala sam se kakvo ih je iskustvo moralo proizvesti. Zainteresovala sam se za život ove žene pa sam nabavila i film Frida rediteljke Džuli Tejmur. On me je u potpunosti opčinio. Predamnom je bila izrazito čulna žena, hrabra i liberalna za svoje doba. Njen stvaralački potencijal sam posmatrala u kontekstu ogromne seksualne energije koja uvek, na svom vrhuncu, prelazi u stvaralačku energiju (Frida i Pikaso su uvek po toj liniji bili par u mojoj uobrazilji). Njena putovanja, način oblačenja, slikarstvo i ekscentričnost nisu bili deo od nje otuđen, iako je ona bila, kao što sam već naglasila, neko ko je voleo da pozira i da gradi personu. Njena izražena egocentričnost i njena izražena ekscentričnost bile su utemeljene. Sećam se dana proslave svoje velike mature. Uopšte se nisam spremala i doterivala. Sat vremena pred polazak ja sam čitala knjigu o Fridi. Firda mi je dala drugi oblik pojavnosti iz koje nisam tako lako mogla da pređem u jedan površniji i prizemniji. Moj život nije bio tako filmski i herojski kao Fridin. Međutim, uspevala sam da održim korak sa težinom bizarnosti i težinom stvaralačke snage koju je ona predstavila posredstvom svog stvaralaštva. To je bilo važno. Shvatila sam, na primeru njenog lika i dela, koliko sam se, i kako, menjala, uvek ostajući, u samoj suštini, ista. I pogled na Fridino delo neka je vrsta mog autoportreta.

DODATAK

Neposredno po objavljivanju ovog teksta dobila sam mejl od čitaoca koji se zove Dimitar Anakiev. U opisu je stajalo da je Dimitar lekar iz Ljubljane koji radi u Klinici za migrante i da je u jednom delu godine na volenterskoj humanitarnoj misiji u Velikoj Kladuši, u tamošnjem izbegličkom logoru Trnovi. Njegova pesma koju vam prilažem u nastavku nastala je kao reakcija na moj esej. Reakcija je istovremeno i dopuna, ali i subverzivan odgovor na idealizaciju lika, dela i političkog (ideološkog) angažmana meksičke slikarke.

Dobila sam dozvolu od autora da objavim njegovu pesmu na ovom mestu. Ona stoji u istoj ravni sa mojim radom i mislim da je ova objava sada neka vrsta zajedničkog teksta. Fenomen „Frida Kalo“, sa svim svojim protivrečnostima, sagledan uz dozu cinizma i subverzivno u odnosu na dominantno mišljenje o slikarki ophrvanoj bolom. Lekar, pesnik i čitalac, Dimitar Anakiev, otkriva nam kako moć umetnosti, zapravo, izrasta iz slabosti i kako je Frida bila samo slikarka, ali ne i revolucionar(ka). Pročitajte!

DIMITAR ANAKIEV: JOŠ MALO O FRIDI KALO

Pročitah onomad opširan esej
o Fridi Kalo iz ugla njenih autoportreta
i feminizma. Okej, ima tu nečeg
istinitog: feminizam danas ne valja,
treba biti revolucionaran, treba
voditi ljubav sa Trockim ali sloboda
umetnika nije put koji dovede do autoportreta
sa Staljinovim likom. Doduše Fridin Staljin
nije ispao dobro i više liči na Ničea nego Staljina
i možda je umetniku zato oprošteno – negde drugde
koštala bi glavu omaška u portretu diktatora. Mene interesuje
da li je umetnost bila Fridi nešto sekundarno i da li je bila
zaista revolucionar(ka)? Njena kuća u Kojaokanu
u blizini je kuće-bunkara Lava Trockog.
Gledajući ne tako davno u njeno ogledalo (ogledalce?)
zapisao sam haiku:

U ogledalu Fride Kalo
vidim jedino sebe.

Frida je bila umetnica, bila je umetnica,
(u senci velikog Diega Rivere, ako je to važno)
bila je dakle umetnica – njeni opsesivni
autoprtreti jesu umetnikov hipertrofisani ego,
to đubrište iz kojeg raste umetnost (parafraziram
neku svoju mladalačku pesmu).
Trocki je tvrdio da je Rivera umetnik-revolucionar
jer se svojim muralima obraća masama, jer je
epski i historičan. Frida sve to nije bila, ona je
malograđanka iz haciende opsednuta sobom, koja kad je
(hipotetični) ljubavnik izneveri-pogine pobegne u zagrljaj
njegovom ubici, ubici njegove dece, i hiljada drugih.
Zanimljivo: skok od Trockog ka Staljinu nikog
ne uznemirava. Je li to dokaz da je Frida komunista?
Niko ne osuđuje umetnicu-ljubavnicu
za taj ideološki salto mortale jer i liberalizam
i feminizam su na njenoj strani i sve je to tako humano!
Nisam mogao da odgonetnem da li je priča o vezi
između Fride Kalo i Trockog samo dobro smišljena
staljinistička propaganda koja Trockog želi da predstavi
kao pohlepog jevrejskog Satira nesposobnog da se
savlada (kako bi takav vodio državu?) i čak u prisustvu
žene predaje se satanskom bludu? Miriše na tamjan.
Fotografija iz Tampika na kojoj Frida ugurava svoje
grudi između Trockog i Natalije Sedove verovatno je
zagolicala erotsku maštu KGB službenika osuđenih
na kancelarijsku onaniju… Odgovora nema. Ni studenti zapošljeni
u muzuje Trockog odgovor ne znaju. Znamo da je na
slici iz Tampika januara 1937. klica izdaje već prisutna svuda
oko Trockog. Šahtman, zatim Frida a onda i Natalija poći će putem
od Trockog omražene „malograđanske tendencije“.
Na slici iz Tompika kolebljivci okružuju revolucionara.
Frida, dakle, nije revolucionar(ka) ni u muškom
ni u ženskom gramatičkom obliku. Frida je slikarka,
meni jako draga. Njene slike otkrivaju stisku. Njene slike
pokazuju da moć umetnosti izrasta iz slabosti.

25/03/2018

Olivera Janković o slici „Slikarka sa strelcem“ Milene Pavlović Barili

Image result for slikarka sa strelcem

Slikarka sa strelcem iz 1936. godine bavi se temom dualizma i antinomija, kao i željom da se takva stanja prevaziđu. Daleki uzor ove slike mogao bi se naći u posebnom tipu renesansnih slika na kojima su parovi iz patricijskih porodica, bilo verenici ili venčani, predstavljeni atributima Marsa i Venere. Ideja tih dvostrukih portreta bila je da stvarni likovi budu predstavljeni kao alegorije dveju kosmičkih sila iz čijeg spoja nastaje harmonija. Ervin Panofski u Ikonološkim studijama primećuje da bi takva ikonografija mogla da deluje neobično budući da su, prema antičkim izvorima, Venera i Mars bili ljubavnici te da njihov odnos nije bio sasvim legalan, ali da je renesansnom umetniku očito bila važnija ideja koju mit sugeriše o spoju hrabrosti i lepote nego sam mit kao paradigma ljudskih odnosa. (1) Milena Pavlović Barili je izvesno poznavala ovaj tip slika, kao što je verovatno poznavala i kontekst u kojem su nastajale.

Slikarka na slici, romantično umotana u čipke, nabore, velove i sitne uvojke, ima idealizovan lik umetnice i stešnjena je u uskom prostoru između uspravne kosine štafelaja, horizontala prozora iza kojeg se vide pusta obala i more i figure strelca. Ona slika tankom četkicom koju drži kao strelicu: potez koji će naneti očito će biti disciplinovan i precizan pa je njemu primeren i uzdržan zamah ruke u čipkastoj rukavici. Ali ona ne gleda u sliku, već plaho i iskosa gleda u strelca koji sa razapetim lukom kleči do nje, pogledom koji nije samo pogled umetnika dok koncentrisano gleda svoj model već i pogled nekog ko sa zebnom očekuje odgovor drugog.

Strelac, koji takođe ima lik umetnice, zauzima više prostora i slobodniji položaj na slici. Štaviše, on svojim telom zatvara jedini izlaz iz uskog ugla u kome je stešnjena. Mada je njegov napeti luk usmeren ka slikarki, on ne pozira za sliku, već preko ramena samosvesno hvata pogled posmatrača. Svojim pogledima slikarka i strelac formiraju trostepenu strukturu koja uključuje i gledaoca kao surogat društva, ili druge scene. Strelac u slici odgovara figuri kazivača koju pominje Akile Bonito Oliva govoreći o umetnosti manirizma: „To je figura okrenuta posmatračima koja prstom pokazuje radnju koja se odvija na slici. U odnosu na publiku ona je svedok i posrednik, dvostruka figura u dvostrukom položaju između umetnosti i života, nestvarnosti slike i stvarnosti sveta. Time dramski naboj deluje zaleđeno; kazivač prevodi događaj u priču i teatarski se stvara prsten koji je spoj duha dela i života.“ (2)

Figura slikarke odgovarala bi Veneri sa renesansnog uzora, koja je za humaniste, kao i za astrologe, bila oličenje lepote i apolonijskog principa reda i harmonije. Tako shvaćena, Venera nagoveštava odustajanje od umetnosti kao istraživanja i eksperimenta radi umetnosti kao umiruće priče o lepoti, neprolaznosti i savršenstvu slikarskog umeća, do čega je došlo upravo te 1936. godine. U toj godini u sredini opusa čiji je procvat trajao oko desetak godina nastale su, naime, brojne slike Milene Pavlović Barili različitih likovnih prosedea, koje povezuju difuzno organizovane prizore prethodne faze sa budućim radovima preciznih linija, velikih glatkih površina, pregledne i jasne kompozicije.

Strelac ili Mars kao mitološki lik koji simbolizuje hrabrost, sirovu snagu, brzinu i razaranje, predstavlja i određen tip ličnosti, jedan temperament i način ponašanja. Mars je, pored toga, vladalac zodijačkog znaka u kome je Milena Pavlović Barili rođena, škorpiona, kao i njegovog sedišta: osme kuće horoskopa koja se tiče smrti, seksa (kao „male smrti“) i regeneracije. (3)

U horoskopu kao i na Olimpu on upravlja energijom i animalnom prirodom, a u svojoj višoj oktavi, kao Pluton, onim što je skriveno od pogleda, skrivenim Ja koje poznaje tajanstvene sile senki, pozemlja, unutrašnje tame, kao i polnosti u smislu dijalektike uništavanja i stvaranja, smrti i rađanja, prokletstva i iskupljenja. Ljudi rođeni u znaku škorpiona koji se na astrološkom nebu ukazuje u kasnu jesen (21. 10 – 21.11), kada vegetacija nestaje pred zimsko mirovanje, u vreme kiša i hladnih vetrova, kao da u svom karakteru nose nešto od te involutivne snage prirode, opisuju se kao osobe magnetske snage, oštroumne i odlučne, snažne volje i velike istrajnosti, ali i netolerantne, sarkastične i ljubomorne. U tom smislu, naslikani strelac kao Mars bio bi onaj koji povezuje biće sa pričom koja mu prethodi i sa ulogom koja mu je namenjena, prošlo i buduće na planu proticanja života, čoveka sa njegovom sudbinom.

Paralelne kratke kosine udova i strele koje povezuju slikarsku i strelca na ovom dvostrukom kostimiranom autoportretu, međutim, sugerišu želju za ukidanjem dvojstva. Strela označava smer u kojem strelac teži za poistovećivanjem, pokazuje ono što će biti „ustreljeno“ i tako zaposednuto. Ako je njegova želja slikarka koju drži na nišanu i zatvara u slici, odnosno slika na kojoj ona radi, onda bi on, koji povezuje svet slikanja sa svetom gledanja slike, bio talenat ili božanski dar čiju reč ona prihvata i preko koga, kao da je u pitanju idealan muž, zatim stupa u svet.

Citati:

(1) Ervin Panofski, Umetnost i značenje: ikonološke studije, Neoplatonistički pokret u Firenci i severnoj Italiji, „Nolit“, Beograd, 1975, str. 108-134.

(2) Akile Bonito Oliva, Ideologija izdajnika, „Bratstvo-jedinstvo“, Novi Sad, 1989, str. 24.

(3) U osnovi zodijačkog škorpiona je mito o Orionu, velikom lovcu i najlepšem muškarcu, koji je kao i Venera rođen bez učešća ženskog principa. Orion je lovio ne samo na zemlji već i u podzemnom svetu, a u lovu sa Artemidom i njenom majkom Leto i sam je ubijen na Kritu. Prema jednoj verziji, ubila ga je Gea zato što se hvalio da će poubijati sve zveri na zemlji, a prema drugoj, češćoj, ubila ga je sama Artemida, greškom, na nagovor brata Apolona koji se plašio da ona ne podlegne njegovim čarma. Kako joj nije uspelo da Orion bude vraćen u život, Artemida je uzdigla njegov lik među zvezde ali tako da se vidi škorpion koji ga proganja. Njegovo ime potiče od Urion, što znači onaj koji pušta vodu, što treba da podseća na način na koji je došao na svet, kao i da izlazak i zalazak sazvežđa Orion donosi kišu. (Hugh Lloy d-Jones, Myths of the Zodiac, Gerald Duckworth&Co. Ltd., London 1978, p. 7-79)

O autorki

Olivera Janković je rođena 1955. godine u Beogradu. Magistrirala je na Katedri za modernu umetnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavila je monografiju Zora Petrović – umetnost kao život (SANU, Beograd, 1995). Bavi se nacionalnom umetnošću 20. veka. Živi i radi u Beogradu.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 2001.

Preporuka: Besplatan online katalog o izložbi M. P. Barili u Muzeju savremene umjetnosti Republike Srpske (juli 2011)

Autoportret Hijeronimusa Boša

„Čovek-drvo“, groteskno kompozitno biće, prikazan je na crtežu koji se sada nalazi u Beču, u muzeju Albertina. Purpurne gajde su na okrugloj dasci (ili tepsiji), a ona je na vrhu glave stvorenja čiji ostatak tela čine drvene noge i trup sačinjen od ljuske jajeta. U unutrašnjosti  trupa je krčma, simbol pada, greha i posrnuća čoveka, mesto izokrenutog sveta i karnevala. O oba ta motiva, izražena u srednjevekovnoj narodnoj tradiciji i, kasnije, renesansnoj književnosti, pisala sam povodom Rablea, Šekspira i, najzad, ruskog kritičara Mihaila Bahtina.

Teritorija na kojoj je slikar rođen, na kojoj je živeo i stvarao, pripada današnjoj južnoj Holandiji. Boš je rođen oko 1450. godine u Hertogenbošu, gradu na granici sa Belgijom, koji je bio čuven po graditeljima orgulja i livcima zvona. U Bošovo vreme Hertogenboš je bio srednjovekovni grad u kome je bila razvijena trgovina, ali bez univerziteta i dvorskih običaja kakvi su postojali u Briselu.

Postoji bezbroj interpretacija njegovo dela koje je povezivano sa veštičarenjem, religijskim sektama, jeresom, alhemijom, upotrebom opojnih draga i orgijama. U jednom dokumentarnom filmu iz 1980. godine, čiji je narator i istraživač Nikolas Baum, možete čuti objašnjenja nekih pojava na Bošovim slikama. Zašto je bratstvo kome je pripadao preziralo polifonu muziku, kako je izgledao njegov atelje ili kako su smrdeli podzemni kanali u Hertogenbošu i zašto su baš oni bili jedna od inspiracija za prizore pakla.

Obe priložene slike, crtež koji je nastao samostalno i, moguće je, kao predložak kasnijeg prikaza na triptihu „Vrt uživanja“, predstavljaju, veruje se, slikarev autoportret. Krčma unutar njegovog trupa poručuje nam nešto što nije bilo van srednjevekovnih običaja i doživljaja: Ludost, potpuna ludost, vlada i hodi zemljom. Greh i ludost zauzimaju značajno mesto u Bošovoj umetnosti i Filip II, španski kralj koji je kupio njegova dela i preneo ih u Španiju, voleo ih je i pribavljao više radi moralne pouke nego radi zabave koju bi mogao doživeti tokom njihovog posmatranja. Element duhovitog, fantastičnog i grotesknog Bošova dela poseduju podjednako koliko i element religioznog, provokativnog, nedorečenog. Boš je naš savremenik. U njegovim delima prepoznajemo nešto što još uvek korespondira i rezonira sa dobom u kome mi živimo i stvaramo. Njegove mračne, lepe, dvosmislene vizije žive su i prisutne i u našem vremenu.

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise.

U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama. To je kasnije, u daleko većoj meri činila i Tamara de Lempicka, poljska umetnica iz 20. veka.

Verovatno postoji mnogo poznatijih slika od ove na kojima su prikazane žene pred ili sa muzičkim instrumentom, najčešće alegorije, ili prikazi svetica, ali meni se svidela ova baš zato što je autoportret žene koja se tada usudila, ili kojoj je tada bilo omogućeno, da bude umetnica, da bude samosvesna i da živi svoj život onako kako bi ona želelea, posvećena duhovnosti i stvaralaštvu, a da nije morala da ode u manastir (poput Hildegarde iz Bingena ili Huane de la Kruz).

Kako sam i sama umetnica, koja piše i u pisanju nalazi artikulaciju svojih misli, namerno sam odabrala baš ovu sliku jer sam kao dete silno želela da pohađam časove klavira, uživajući u klasičnoj muzici, igrajući prstima po stolu na određenu melodiju. Međutim, moji roditelji su tu želju procenili kao hir i kao neosnovanu, a i časovi klavira, kao i sam instrument, su nešto što je njima bilo izuzetno skupa i, po njihovoj proceni, „neisplativa investicija“.

Ženski portret na blogu A . A . A

Tri autoportreta Sofonizbe Angvisole

selfspin

Self-portrait at the Easel Painting a Devotional Panel by Sofonisba Anguissola.jpg

Autoportret italijanske umetnice Sofonizbe Angvisole (1531-1625) dok svira spinet (instrument nalik klavir čembalu) prikazuje nam devojku pomalo melanholičnog pogleda, skupljenih usnana, ovalnog lica i krupnih očiju koje kao da prenose note koje umetnica svira. U „dijalogu“ sa ovim autoportretom stoji autoportret pred slikarskim platnom.

Umetnica je živela skoro sto godina, što joj je omogućilo da u svom veku vidi mnoštvo različitih instrumenata i izvođenja. Na sajtu Design is Fine možete pronaći pregled istorijskih instrumenata i posredstvom njih shvatiti značaj muzike za zapadnog čoveka.

Donji portret takođe prikazuje umetnicu za muzičkim instrumentom, samo što je sada, kao i na autoportretu Lavinije Fontane, dodata i kućna pomoćnica koja pridržava notne zapise. Sofronizba je rođena u Kremoni, mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, u plemićkoj porodici koja je verovala da svoje poreklo vodi od Kartaginjana.

Sofronizbin talenat porodica je rano prepoznala i poslala ju je u Rim gde joj je Mikelanđelo bio učitelj. Ubrzo postaje dvorski slikar Filipa II i učiteljica slikanja Elizabeti Valoa, ženi španskog kralja. Pošto je napustila Španiju, Filip II joj je obezbedio dvorski brak i naknadu od koje je mogla da se posveti stvaralaštvu.

Po smrti muža, sa kojim je po napuštanju Španije boravila na Siciliji, zaljubljuje se u pomorskog kapetana i udaje se po drugi put. Zahvaljujući svom poreklu, i porodičnoj podršci, Sofronizba nije imala uobičajenu sudbinu žena svog veka. Ipak, tadašnji običaji nisu joj dozvolili da se dodatno razvija u svom izrazu. Njen život može biti polazište za roman a slike, portreti i autoportreti, polazišta za studije samosvesti žena umetnica u 16. veku.

Pet portreta umetnika romantizma

Léon Cogniet (French, 1794-1880)

William Turner (English, 17751851)

Gerhard von Kügelgen (German, 1772-1820)
‘Portrait of Caspar David Friedrich’, ca. 1810.

Orest Kiprensky (Russian, 1782-1836)
‘Portrait of A. Pushkin’, 1827.

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

Théodore Géricault (French, 1791-1824)
‘Portrait of Eugene Delacroix’, 1818.

 

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara.
Vilijam Blejk, „Milton“, 2 knj., 34.

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac.

Rečeno jezikom Žorža Pulea, kritičara književnosti i pripadnika ženevske škole mišljenja, središte kruga sada definiše periferiju, ja i ne-ja u potpuno su drugačijem odnosu nego što je to bilo uobičajeno za bilo koji drugi period ljudskog stvaralašta – antički, srednjevekovni, renesansni ili prosvetiteljski. U čemu je razlika? Sam Pule – čije je poglavlje „Romantizam“ iz knjige Metamorfoze kruga od najvećeg značaja za ovu temu – objašnjava fenomen umetnika romantizma na sledeći način:

Čovek, dakle, samo ponavlja proces božanskog i kosmičkog stvaranja. U sebi, još od svoje sažete verzije koju predstavlja njegovo prvobitno stanje, on sadrži u klici Boga i svet. Pronaći čoveka u toj prvobitnoj tački, to znači pronaći, u zgusnutom obliku, božansku neizmernost i kosmički totalitet. Kao što je govorio Paracelzus, sve izlazi iz čoveka i sve vodi čoveku. On je, po Herderovim rečima, „Središnja tačka kruga, kojoj kao da svi zraci teže“.

U umetnosti romantizma glavno mesto pripada tvorcu umetničkog dela koji iz centra, iz središta svoje imaginacije širi postojeći ili iznova stvara novi svet. Otuda, nije slučajno što sam na početku teksta umetnike ovog perioda uporedila sa renesansnim slikarem. Doduše, alter Deus odlike umetnika renesanse i umetnika romantizma znatno se razlikuju i na ovom mestu bilo bi dobro uporediti shvatanje čoveka prema Piku de la Mirandoli i prema nemačkom filozofu Johanu Gotlibu Fihteu. Na taj način, verujem, približićemo se shvatanja ovih (auto)portreta.

Ukoliko se napravi tek panoramski pregled autoportreta umetnika kroz već navedena doba, retko da ćemo uočiti predstave subjekta na bilo koji način slične sa umetnicima koji su ovde sebe predstavili (autoportreti Cognieta i Turnera) ili koje su drugi predstavili (portreti Fridriha, Puškina i Delakroaa). Umetnik sada svoju volju bezrezervno projektuje u spoljašnji svet, on je centar i žarište svetlosti imaginacije (setimo se Blejkovih crteža) i svi spoljašnji entiteti pasivni su u odnosu na njega. U subjektu je središte svih doživljaja. To se na osnovu ovih (auto)portreta i uočava, a naročito na osnovu prikaza poze i pogleda umetnika.

Piko de la Mirandola i Johan Gotlib Fihte imaju istu temu svoje filozofije – čoveka. No, načini na koji obojica poimaju njegovu ulogu i predstavu u svetu obrnuto je proporcionalna, njihova razmišljanja na suprotnim su krajevima kruga. Mirandolin odnos prema čoveku najbolje bi se dao opisati renesansnim izumom perspektive. Čovek posmatra svet u svojoj ravni. On ne predstavlja pojavni svet odozgo, već iz jedinog ugla koji je za njega adekvatan i prihvatljiv – u ravni sa sobom. Čovek je u centru kruga, u tački odakle najbolje može da posmatra svet i da sebe ravna i oblikuje prema tom svetu. Mikrokosmos uvek sebe ravna prema makrokosmosu. Pronaći u sebi ono što pripada kosmosu, u pojedinačnom uočiti i razviti opšte odlika je Mirandolinog (renesansnog) shvatanja čoveka.

Sa druge strane, Fihteovom subjektu dodeljeno je mesto u centru, ali ne da bi odatle svoje mogućnosti merio sa opštim i da bi sebe oblikovao u odnosu na makrokosmičku stvarnost, već da bi sebe istoj nametnuo. Fihte nedvosmisleno insistira samo na Ja koje svoju volju nameće spoljašnjim pojavama i koje isključivo ono formira. Po njemu, ne stvara kosmos čoveka prema vlastitom uzoru, već obrnuto, čovek prema svojoj meri oblikuje stvarnost i sve što je van njega, sve što je u domenu ne-ja. Kod Pika, čovekovo dostojanstvo sastoji se u asimilaciji sebe i sveta, a kod Fihtea u nametanju sebe svetu.

U ovoj razlici sadržan je sav problem romantičarskog pogleda na stvarnost. Jedino rešenje moguće je, možda, potražiti u filozofiji Fridriha Šelinga koji je smatrao da su suprotnosti između centra i periferije, pojedinca i spoljašnjeg sveta, subjekta i objekta nepremostive jer su, u suštini, iste prirode. Šeling poistovećuje suprotnosti. Čovek je u isto vreme i središte i krug i to bi mogla biti jedna od mogućnosti koju bi valjalo uzeti u razmatranje kada se govori o umetniku doba romantizma. Naime, Šelingova filozofska opcija ostavlja nam da periferiju kruga znanja proširimo, ili da bar to pokušamo, nekim narednim tekstom, podstaknutim nekim novim stihovima i platnima.

Citat: Žorž Pule, Metmorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.

Baltusov autoportret i Hambert Hambert

Portret njegovog veličanstva, kralja mačaka, autoportret, MCMXXV ispisano je na belom platnu, oslonjenom o stolicu na kojoj je – bič. Sa jedne strane mršavog i namrgođenog neurastenika stoji mačka, a sa druge prazno platno bez oblika i boja, ali sa naslovom.

Ideš ženi – ponesi bič, napisao je Niče (devojčici!, ispravio bi Baltus).

Sadistički element prisutan je i na ovoj slici. Ono što meni znači kada je u pitanju ovaj Baltusov autoportret jeste vizuelna sličnost ove slike i moje zamisli literarnog junaka opsednutog devojčicama – Hamberta Hamberta, protagoniste romana Lolita Vladimira Nabokova. Ovako zamišljam tog perverznog nitkova koji je književno lucidno predočen.

Baltus na blogu A . A . A

Vladimir Nabokov na blogu A . A . A

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

JEDNIM OKOM

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih golubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

DOLAZAK BUJICE VODA

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
jer reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

NEPOMIČNE I SJAJNE

Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!

RASPLELA SAM DUGE KOSE

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?.

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene
ovaploćenja čini i potajnog milovanja
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom
sa grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života.
Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

U MOJOJ SVESTI

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

HTELA BIH DA TE VOLIM

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Pesme Milene Bavlović Barili sa italijanskog i francuskog jezika preveo je Nikola Bertolino. Prevodi su prvi put objavljeni u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, Život i delo, „Prosveta“, Beograd, 1966, a kasnije preneti u katalogu retrospektivne izložbe 1979, kao i u monografiji istog autora Milena Pavlović Barili, Požarevac, 1990. i zbirci njenih pesama koju je pod naslovom Poezija priredio Milisav Milenković, a objavio Verzal-press, Beograd, 1998. Pesme sa španskog objavljene su u prevodu Radivoja Konstantinovića, jedino u zbirci Poezija.

U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine Milena Pavlović Barili je objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). Ona je napisala ukupno oko 60 pesama na četri jezika, i to, pored na srpskom, isključivo na romanskim jezicima – 17 na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Na taj način usitnila je svoje pesničko delo i onemogućila da ono pripadne nekoj od ovih književnosti. Verovatno je ipak da nije ni nameravala da stvori sistematičan pesnički opus, već da je pesme pisala iz unutrašnje potrebe, odnosno da bi izrazila trenutna osećanja, zbog čega su joj zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od složenosti značenja, semantičkih igara, ili eksperimenta u jeziku.

Ritam i melodija ovih stihova grade jednoličan, ljuljuškav tok, a pesničke slike se spajaju kao kod simbolista – ne toliko na osnovu uobičajene upotrebe reči i logike koliko prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama. Kao i slike koje su im prethodile, i pesme objavljene 1934. godine odnose se na melanholična raspoloženja, na inhibicije, nemogućnost pokreta, stanja ni života ni smrti čoveka koji pati zbog osećajne ambivalentnosti. Pošto je osećanje okeanske praznine glavni sadržaj ove poezije, umetnica nalazi za njega odgovarajuću formu u labavo vezanim rečima koje naizgled slobodno dolaze jedna za drugom.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Topy, Vojnoizdavački zavod, Znamenje, IK Prometej, Galerija Milene Pavlović Barili, Beograd, 2001.

Slika: Milena Pavlović-Barili, Slikarka sa strelcem, 1936.

Ijan Vat: „Renesansni individualizam i protivreformacija“

I BELEŠKA O INDIVIDUALIZMU

Termini individua i individualnost izvedeni su iz latinskog individuus, što znači „nepodeljen“ ili „nedeljiv“. U engleski su stigli preko srednjevekovnog francuskog i po svoj prilici su najpre korišćeni u ranom XVII veku. Oksfordski rečnik engleskog jezika pod odrednicom individualno, koje definiše kao „ono što je svojstveno pojedinačnom ljudskom biću“, citira Frensisa Bejkona: „A kad se tiče ponašanja učenog čoveka, to je lična i individualna stvar.“[1]

Prva važna rasprava o pojmovima koje podrazumevaju termini individua i individualnost pojavljuje se u još uvek klasičnoj studiji Jakoba Burkharta Die Kultur der Renaissance in Italien (Kultura renesanse u Italiji, 1860).[2] U žiži drugih šest delova te knjige, pod naslovom Razvoj individue, nalazi se suprotnost između pripadnika ranijih društava, s jedne strane, i do tada nepoznatog cvetanja „slobodne ličnosti“ u renesansnoj Italiji, naročito u Firenci, s druge strane. Pre renesanse, smatra Burkhart, čovek je „sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenosti“.[3] Upravo se u Italiji desilo da se „ta koprena raspršila i probudilo se objektivno promatranje i postupanje sa državom, kao i uopće sa svima stvarima ovoga svijeta. Uz to se podiže punom snagom subjektivno – čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav.[4] Argumenti kojima Burkhart ovde podupire svoje tvrdnje svakako su podložni primedbama u svetlu potonjih istraživanja, ali je njegova teorija, u kontekstu knjige kao celine, obilno potkrepljena. On iznosi da su u Italiji i despotske države i republike podsticale ličnu želju za izvrsnošću u širokom rasponu estetskih i naučnih oblasti, te da su isto tako pothranjivale i novo pridavanje važnosti vrednostima privatnog života. Leon Batisata Alberti je, na primer, bio veliki arhitekta, muzičar, matematičar i pronalazač; pisao je romane i pesme na latinskom – da ne pominjemo posmrtni govor njegovom psu – a napisao je i Tratto del governo della famiglia. Mnogi drugi – Dante, Petrarka, Pjetro Aretino, Leonardo da Vinči – podjednako su težili ka slavi samoobrazovanja da bi dostigli univerzalnost čoveka vičnog svim umetnostima i naukama.[5] Svi oni su, naravno, bili aristokratskog porekla; ali malo je društava, ako ih uopšte ima, koja su stvorila tako mnogo ljudi ostvarenih u svom uverenju da je samousavršavanje vrhunski ljudski cilj, i to sa uspehom i u tako velikoj meri. Nastavite sa čitanjem

Rolan Bart: „Arčimboldo ili retoričar i čarobnjak“

Zvanično, Arčimboldo je bio Maksimilijanov portretista. Ipak, njegova delatnost je umnogome prevazilazila slikarstvo: sastavljao je grbove, ambleme za vojvodstva, kartone za vitraže, tapiserije, ukrašavao je ormare od orgulja, čak je i smislio kolorometrijsku metodu muzičke transkripcije po kojoj se „melodija mogla prikazati malim mrljama boje po papiru“; ali pre svega, bio je zabavljač prinčeva, lakrdijaš: priređivao je i predstavljao zabave, izmislio je karusele (giostre). Njegove kompozitne glave, koje je slikao dvadeset pet godina na dvoru nemačkih careva, imale su funkciju salonske razonode. U detinjstvu smo se igrali „Porodice“: svaki igrač, sa ilustrovanim kartama u rukama, morao je od suigrača da traži figure porodice koju je trebalo da sastavi, i to svaku ponaosob: Mesar, Mesarka, njihov sin, ćerka, pas, itd.; pred jednom od Arčimboldovih kompozitnih glava, ja sam na isti način pozvan da rekonstituišem porodicu Zime; od jednog tražim panj, od drugog bršljan, pečurku, limun, asuru, sve dok mi se pred pogledom ne ukaže čitava zimska tema, čitava „porodica“ proizvoda mrtvog doba. Ili se pak to, sa Arčimboldom, igramo igre koja se zove „kineski portret“: neko izađe iz sobe, a ostali biraju lik kojeg će morati da pogodi, a kad se ispitanik vrati, mora da reši zagonetku strpljivom igrom metafora i metonimija: Da je to obraz, šta bi bilo? – Kruška. – A da je okovratnik? – Klasje zrelog žita. – A da je oko? – Trešnja. – Znam: u pitanju je Leto. Nastavite sa čitanjem

Orhan Pamuk: „Zašto sam ja to što jesam?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Najzad, on bespomoćno upita: „Pa dobro, šta da radim?“ Rekoh mu da razmišlja o tom pitanju „zašto sam ja to što jesam“, ali to nisam kazao kao da mu delim savet; pošto mu ja ne bih mogao pomoći u tome, sve je bilo na njemu. „Šta da učinim, dakle, da se pogledam u ogledalo?“ upitao je podrugljivo. Ali nije izgledao kao da mu je bilo lakše. Ćutao sam kako bih mu dao vremena da razmišlja. Ponovio je: „Treba li da se gledam u ogledalo?“ Odjednom me je obuzeo bes, pomislio sam kako sam nikud neće moći da stigne. Želeo sam da to shvati, došlo mi je da mu u lice kažem kako bez mene uopšte neće moći da razmišlja ni o čemu, ali nisam imao hrabrosti; zato mu samo tromo rekoh da se pogleda u ogledalo. Ne, nije hrabrost bila u pitanju, jednostavno, nisam bio u stanju. Razjaren, zalupio je vrata vičući na izlazu: ti si glupak.

Tri dana kasnije, kad sam ponovo načeo ovu temu, videvši da on opet hoće da razgovara o „njima“, poželeo sam da nastavim igru; jer, bilo kako bilo, premda je zahtevala dosta razmišljanja, ova je igra u tom trenutku makar ulivala nadu. Rekoh mu kako se „oni“ odista gledaju u ogledalu, i to zapravo mnogo više nego što to ljudi ovde čine. Ne samo palate kraljeva, princeza i plemića, već su čak i kuće običnih ljudi ispunjene brižljivo uramljenim i o zidove pažljivo okačenim ogledalima; ali nisu oni u tome napredovali samo zbog toga, već zato što su neprestano razmišljali o sebi. „Napredovali u čemu?“ upitao je sa radoznalošću i naivnošću koje su me iznenadile. Pomislio sam da je poverovao u ono što sam kazao od reči do reči, ali se on zatim osmehnuo: „Hoćeš da kažeš, gledaju se u ogledalo od jutra do mraka?“ Bio je to prvi put da se rugao onome što sam ja za sobom u svojoj domovini ostavio. Besno sam smišljao šta bih mogao reći da ga povredim i bez ikakvog razmišljanja i vere u to što ću izgovoriti, smesta rekoh da čovek jedino sam može da razmišlja o tome šta je, ali da on za to nema hrabrosti. Prijalo mi je kada sam video kako mu se lice, kao što sam i želeo, iskrivilo u bolnom grču.

Ovo me je zadovoljstvo skupo koštalo. Ne zbog toga što je pretio da će me otrovati, već zato što je, nekoliko dana kasnije, zahtevao da ja pokažem tu hrabrost za koju sam rekao da je on nema. Najpre sam hteo da čitavu stvar okrenem na šalu, kao i gledanje u ogledalo, šala je bila i to da čovek sopstvenim razmišljanjem može stići do odgovora o tome šta je; to sam izgovorio onako u besu da bih ga naljutio; ali izgledalo je da mi ne veruje: pretio je da će mi, ne dokažem li svoju hrabrost, smanjiti obroke i da će me, što je još gore, zaključavati u sobu: razmišljao sam; treba samo da na parčetu hartije ispišem ko sam; videće on kako se to radi, videće koliko sam hrabar.

Izvor: Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Slika: Parmiđanino, Autoportret u konveksnom ogledalu, 1524.

Dva autoportreta Ežena Delakroaa i odlomci iz slikarevog dnevnika

Ežen Delakroa - Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa – Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

13. april 1854, Šamproze

Kad sam otvorio prozor, najlepše jutro na svetu i najljupkiji utisak. Ne može se izraziti spokojstvo koje ovde u osećanju mira i slobode uživam. Pustio am bradu i hodam skoro u nanulama. Radio sam celo jutro na Kupačicama, povremeno prekidajući rad da siđem u baštu ili u polje.

Oko tri sata kratko sam se prošetao kroz šumu, kroz aleju hrasta nastojnika, vraćajući se prema velikoj aleji koja se ukršta sa alejom pustinjaka, i najzad sam njome prošao u senci iza ograde. Malo ideja, ali određeno stanje sreće: zadovoljstvo samim sobom i svojim radom.

Našao dva lepa pera ptice grabljivice.

Uveče, dremanje nakon večere, i šetnja, na mesečini, po vrtu, do 11 sati.

17. septembar 1854, Dijep

Dosta tužno večerao. To nadoknadio na plaži uz sunce koje zalazi kroz tragove zlokobnih crvenih i pozlaćenih oblaka, koji se odražavaju u moru, dok je mračno svuda gde taj odsjaj ne dopire. Ostao sam više od pola sata nepomičan na pesku, dodirujući talase; nije mi dosadila njihova žestina, vraćanje, ta pena, kamenčići koji se kotrljaju..

Zatim na nasipu gde je vraški duvalo. Lutao ulicama, a zatim popio čaj i legao u deset.

9. oktobar 1854, Dijep

Dižem se kasnije. Uopšte ne negujem bradu niti izlazim; zapaliću vatru; pokušavam da zaustavim nazeb u samom začetku. Čini mi se da je zgodno doći u Dijep da ne bih izlazio iz sobe; srećom, moja mašta se ne zamara putujući; od gravira prelazim na ovu knjižicu. Eh, putovati – zar to ne znači imati ispod prozora jako živ prizor? Ovde udovoljavam toj sklonosti ka fizičkom odmoru, koju sam uvek imao, ka, ako tako mogu da kažem, povlačenju. Kiša i siv dan uvećavaju moje zadovoljstvo: tako se pravdam pred sobom zbog te averzije prema kretanju. Oko četri sata pruža mi se lep prizor duge, sa tim posebnim što me čudi i što nisam video da je neko pomenuo: duga čiji se trag jasno vidi na nebu, i koja se još diže ispred kuća koje čine okvir luke, i drveća koje skriva pogled na malo brdo sa desne strane, iznad slanih močvara gde se delimično izliva Ark; tako se pojava ne odvija na velikoj udaljenosti, mi je takoreći dodirujemo prstom; ove kuće su bile na sto koraka od mene; ima dakle u vazduhu pare koja se ne vidi, a koja je ipak dovoljno gusta da se boji bojama prizme; skoro se može izračunati tačno mesto gde se ona ocrtava; iznad je bila i jedna slabija, druga duga, kao i uvek; ja sam mogao da je pratim, kao i drugu, samo na nebu. ..

Izvor: Ežen Delakroa, Slikanje života – izabrane stranice dnevnika, prevela Eleonora Prohić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Albreht Direr: „Pismo mladom slikaru“

Albrecht Durer - Self-portrait with Pillow and Hand

Albrecht Dürer

Neka niko ne misli o sebi suviše visoko, jer mnogi više vide nego jedan. I mada može da se desi da jedan razume više od stotine drugih, ipak se to retko dešava. Korisnost je veliki deo lepote. Stoga ono što čoveku nije za upotrebu, nije ni lepo. Čak se i u nesličnim stvarima velika sličnost može naći. Vi ćete još mnogo pisati o temama i o umetnosti slikanja, jer predviđam da će ubuduće biti mnogo odličnih ljudi koji će svi dobro pisati o ovoj umetnosti i predavati je, i to bolje od mene. Jer ja znam koji su moji nedostaci.

Zato neka svako skupi hrabrost i neka se uči na mojim nedostacima koliko god može. Kad bi Bog dao pa da sad vidim dela i umetnost budućih velikih majstora, onih još nerođenih. Verujem da bi mi to koristilo.

Isto tako, koliko puta sam video vredne stvari i veliku umetnost u snu, što mi se na javi nije dogodilo. Ali, kad bih se budio, sve sam zaboravljao.

Neka se niko ne stidi da uči, jer dobar savet koristi dobrom radu. Ali onaj koji traži savet o umetnosti neka ga traži od onog koji odlično poznaje te stvari i može da svojeručno pokaže ono što misli.

Ako zapalim jedan plamen i ako se tome doda sav razvoj i napredak umetnosti, vremenom može da se razgori vatra koja će obasjati ceo svet. I pošto je prijatno gledati lepog čoveka, počeću da radim na ljudskim proporcijam, a posle ću, ako mi Bog da vremena, da napišem i druge stvari, da radim na njima. Ali dobro znam da zavidljivci neće svoj otrov zadržati za sebe. Pa ipak me ništa neće sprečiti, jer je velikim ljudima suđeno da to trpe.

Dalje, imamo razne oblike čoveka (teorija o četiri vrste naravi). Ali bi trebalo načiniti sliku onako kako umemo, najlepše što predmet dopušta, onako kako doliči. Jer nije jednostavna stvar portretisati mnoge različite i lepe ljudske figure. Ono što je ružno, stalno preti da se uplete u naš rad.

Ako hoćete da napravite lepu sliku čoveka, morate brižljivo da posmatrate kako izgledaju udovi mnogih ljudi, uzimajući od jednog glavu, od drugog grudi, ruke, noge, i tako sa svim delovima tela, i spreda i pozadi, ne ispuštajući ništa. I tražite načina da svemu tome date pravu meru. Jer uvek postoji prava sredina između suviše mnogo i suviše malo, a na to ne zaboravljajte ni u jednom radu.

Neki ljudi mogu da se uče od svih načina umetničkog rada, ali svi nisu za to sposobni. Samo, ni jedan razuman čovek nije toliko sirov da ne bi mogao naučiti nešto čemu njegov duh najviše teži. Zato se nijednom čoveku ne može oprostiti što ništa nije naučio. Jer zbog opšteg dobra je potrebno da učimo i iskreno pokažemo potomstvu ono što znamo, a ništa da ne sakrijemo. Zato mi je namera da nacrtam nešto što izvesnim ljudima neće biti nezanimljivo da vide. A čovekovo najplemenitije čulo je Vid.

Utoliko što lakše i zapamtimo i verujemo u svaku stvar koju vidimo nego u ono što čujemo. Ali ono što i čujemo i vidimo, jače je. Naš vid je kao ogledalo, jer odražava sve vrste oblika koje izađu pred nas. Tako čovek često rado gleda svoje drugove, i što su lepši, u tome više uživa. O suđenju o lepoti oblika više znaju vešti slikari nego drugi ljudi, jer oni bolje od ostalih umeju da sude o svim vidljivim stvarima.

O SPISU

Direrovo veliko delo o poučavanju „potomstva“, koje je nameravao da nazove „Hrana za mlade slikare“, nikad nije otišlo dalje od prvobitnog plana i nekoliko fragmenata. Jedini delovi štampani za njegova života bili su „Uputstvo o merama“, koje je izašlo 1525, i traktat o utvrđenjima, objavljen 1527. Traktat o proporcijama pojavio se posle njegove smrti, 1528. Svi ovi traktati su doživeli brojna izdanja, a njihov latinski prevod je štampan u Parizu. Savremeno shvatanje o Direru kao prvom nemačkom umetniku evropskog značaja umnogome je zasnovano na njegovim teorijskim i vaspitnim spisima.

O CRTEŽU

82nd and Fifth je naziv ulice u Njujorku u kojoj se nalazi jedna od najbogatijih umetničkih kolekcija na svetu: The Metropolitan Museum of Art. Muzej ima izvanrednu virtuelnu bazu podataka u okviru koje izdvajam Heilbrunn Timeline of Art History i 82nd and Fifth.

Prva je bogat izvor tekstualnih podataka sortiranih hronološki i stilističku, po periodima i teritorijama. Druga je izvor različitih video i audio zapisa koji su na temu određenog umetničkog dela koje je u kolekciji muzeja. Jedno od takvih je i crtež Albrehta Direra, skica za autoportret, kao i crtež jastuka u različitim oblicima.

Evo videa na tu temu, a zatim i detalja koji prate video.

Izvor: Ričard Fridental, Istorija umetnosti kroz pisma velikih stvaralaca (od Gibertija do Gejnzboroa), prevela Desa Milekić, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1967.

Albrecht Durer

Albrecht Dürer

Upotreba tuge: Lizel Miler i Meri Oliver

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Mari Lorensin, Autoportret, 1904. 

LISEL MUELLER: WHEN I AM ASKED

When I am asked
how I began writing poems,
I talk about indifference of nature.

It was soon after my mnother died,
a brilliant June day, everything blooming.

I sat on a gray stone bench
in a lovingly planted garden,
but the daylilies were as deaf
as the ears of drunken sleepers,
and the roses curved inward.
Nothing was black or broken
and not a leaf fell,
and the sun blared endless commercials
for summer holidays.

I sat on a gray stone bench
ringed with ingenue faces
of pink and white impatiens
and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

*

MARY OLIVER: THE USES OF SORROW
(in my sleep i dreamed this poem)

Someone I loved once gave me
a box full of darkness

It took me years to understand
that this, too, was a gift.

Mit o Pandorinoj kutiji promenio je tokom vekova mnoga narativna obličja i u ovom do mene je stigao posredstvom dve pesnikinje – Lizel Miler i Meri Oliver. Nije reč o intenciji autorki da mit redefinišu ili poetski uobliče. Reč je o mom transponovanju mita na čitalačko iskustvo.

Pesma Meri Oliver, ovako postavljena, zapravo je zaključak pesme Lizel Miler. Treba ih čitati zajedno, kao početak i kao nastavak. Pisanje je dar tuge. Box full of darkness iz pesme Meri Oliver ekvivalentna je smrti majke iz prve pesme.

U prirodi, u spoljašnjem svetu,  sve  je ravnodušno spram bola onoga koji ga oseća. To je razlog i započinjanja pisanja. Indiferentnost razoružava. Sa junakinjom pesme Lizel Miler ne saoseća se ništa oko nje, osim:

and placed my grief
in the mouth of language,
the only thing that would grieve with me.

U romanu Gospođa Bovari, otac Eme Bovari, po saznanju da mu je kćer umrla, ne može da poveruje da je to jutro kao i svako drugo, ništa se nije promenilo i, čini se, svet je apsolutno ravnodušan, nedotaknut.

U filmu Amadeus Miloša Formana, po smrti kompozitora, po kišnom danu, sve je isto dok konjska zaprega odnosi sanduk na groblje. Krave se moraju izvesti na ispašu, trgovačka kola moraju proći.

Najzad, tu je primer i sa mitom o Ikaru i njegovom padu, naročito onako kako je prikazan na Brojgelovoj slici. Ikar je pao, niko to ne primećuje, svet nastavlja dalje svoj tok. Seljani i dalje oru.

Postoji adekvatan odgovor na indiferentnost: to je umetnost. Ne zato što će stvaralački čin bol ublažiti ili poništiti, već zato što će borba biti ravnopravnija.

Ili neće?

Autoportreti i pismo Vinsenta van Goga iz 1889. godine

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh, Self-portrait without beard, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Vincent van Gogh – Self-portrait, 1889.

Biti „veličanstveni ludak“ u slučaju holandskog slikara Vinsenta van Goga nije bila tek puka retorska figura, stilistički ukras ili egzotična upotreba reči, već trajna reakcija na postojanje. Ovaj umetnik nije stvarao u korist racionalne kalkulacije već u korist ludila, opsesije i halucinantnih fantazija. Evo jednog pisma upućenog rođenom bratu Teu:

3. februara 1889.

Kada sam sa dobrim Rulenom uzašao iz bolnice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan, Šta ćeš, ima trenutaka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu.

Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim…

Moram da kažem to da su susedi posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponovo posetim devojku kod koje sam odlazio u svom duševnom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale.

Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa da mi ne bi bilo ništa.

Izvor: Vinsent van Gog, Pisma bratu, prevela Vesna Cekeljić, Stoper Book, Beograd, 2002.

Прикази шешира у западном сликарству

Peter Paul Rubens - Honeysuckle Bower, ca. 1609.

Питер Пол Рубенс, 1609.

У последње време често размишљам о појму грађанске класе. Нажалост, увек завршавам са закључком да је та друштвена категорија релативна и непостојана у контексту наше земље. Бити грађанин ствар је социјалног и образовног карактера, стања свести које човек за себе присваја. Бити грађанин неминовно захтева, осим класне предиспозиције, и одлучност духа да држи до извесног нивоа цивилизацијских домета, да ствари не посматра нужно утилитарно, већ и из угла естетске димензије. Дакле, може се јести рукама и хранити хлебом од јуче. Многи су, нажалост, на то приморани. Тада човек постаје животиња која себе ставља у положај онога који трпи, а трпљење је, то свака иоле освешћена особа увиђа, нешто најгоре што неко себи може да дозволи, одлика човека у ланцима који цивилизацијске домете, такве какви су, није преокренуо у сопствену корист.

Грађанска класа подразумева економску сигурност без које уметност одржања достојанства није могућа. Дакле, човек који нема здравствено осигурање, човек са кварним зубима и страховитим боловима у деснима неће мислити о Бетовену. Човек у стабилним економским околностима, било да су оне личне или објективне, моћи ће да путује, да ужива у храни или да без нервозе напушта свој стан, упућујући се према таксију или сопственом аутомобилу, а не према градском превозу. Јер, управо ту, у градском превозу, на месту где је разлика сведена на минимум али, парадоксално, и изузетно изражена, моћи ће се појмити свест грађана и постојање друштвене категорије коју зовемо грађанском класом.

Одело чини човека. Немојмо сумњати у ту чињеницу коју нам наше доба изнова приноси пред очи. Избацимо моралне и етичке категорије из предходно реченог и концентришимо се једино на естетску димензију. Једна од битних одлика грађанства јесте начин на који се оно односи према одећи. Читав овај увод заправо ми је био потребан да бих се осврнула на тему овог текста, а то је приказ шешира у историји западног сликарства. Посматрајући ова дела, од ренесансне и барокне уметности па све до уметности 20. века, приметила сам како је приказивање одеће само још један тон више, још један слој преко већ постојеће нијансе, којим сликар наглашава оно што је уметност била за грађане наручиоце: свест о материјалном статусу и могућност наглашавања истог.

Стога, један амстердамски трговац из 17. века уздигао је себе на ниво који му је омогућио да има скупоцене шешире од материјала из Индије, порцеланске тањире из Кине, разноврсне таписерије из Марока, намештај и предмете из најбољих радионица Италије, ципеле и крагне најцењенијих занатлија у Лондону. Купујући наведено трговац-грађанин није мислио искључиво на њихову употребну вредност јер, како сам већ нагласила, једна од дистинктивних одлика тог друштвеног слоја јесте што на детаље не гледа утилитарно и искључиво са тачке корисности и употребне вредности. Грађанин, у оном лепом смислу те речи, не грађанин према Бодлеру или Флоберу, је првенствено естета духа, човек који не поима предмет као употребну већ као естетску вредност. Човек који носи шешир, не зато што је хладно, не зато што дува ветар или пада снег, већ зато што је то лепо, јесте уметник налик сликару савременог живота који је дубоко инкорпориран у стварност и, истовремено, неколико свтлосних година ван ње.

Rembrant van Rijn - Portrait of Girl

Рембрант

Lucas Cranach the Elder - Portrait of a Lady

Лука Кранах

Johanes Veermeer - Girl with the Red Hat

Јохан Вермер

Frans Halls - Portrait of a Man

Франс Халс

Gentile Bellini - Dodge Giovanni Mocenigo

Ђовани Белини

Rigaud Hyachinte - Autoportrait au turban

Rigaud Hyachinte

Rembrant van Rijn - Self-portrait with a Wide Brimmed Hat

Рембрант

Peter Paul Rubens - Old Man With Black Hat

Рубенс

 Tiziano Vecellio - Portrait of a Young Woman

Тицијан

Peter Paul Rubens - Portrait of Susanne Fourment

Рубенс

Tommaso Dolabella - Portrait of Stanislaw Teczynski

Томазо Долабела

Francisco De Zurbaran - St Margaret

Франсиско Сурбаран

Thomas Gainsborough - Lady Georgiana Cavendish

Томас Гејнсборо

Elisabeth-Louise Vigée-Lebrun - Selfportrait in a Straw Hat

Елизабета Виж ле Брун

Jean-Baptiste Greuze - The White Hat

Жан-Батист Грез

Francis Cadell - Lady in Black

Френсис Кадел

Edgar Degas- At the Milliners

Едгар Дега

August Macke - Before the Hat Shop

Аугуст Маке

Tamara de Lempicka - Portrait of a Girl

Тамара де Лемпика

Amadeo Modiglani - Portrait Of A Woman With Hat

Амадео Модиљани

Rene Magritte

Рене Магрит

Emil Nolde - Self-portrait

Емил Нолде

Топографија људског лица: Сали Ман и Орхан Памук

Sally Mann - Self-portraits

Аутопортрети Сали Ман

Узајамна веза лица и предела. На свакој географској карти, на свакој страници књиге, кори дрвета, облаку или кратеру месечевог наличја може се препознати људско лице. Лица која је фотографисала Сали Ман (серија Лица, 2004.) допуњују њене циклусе који су у претходним фазама подразумевали афирмацију облика који сугеришу распадање, трулеж и декомпозицију. Циклус Лица састоји се од приказа лица сопствене деце, као и њених аутопортрета. Уметница користи специфичну технику, с обзиром на доба у коме ствара. Да би њен, преко сто година стар фото-апарат, забележио лице пред собом потребно је да прође више од неколико минута. За то време фотографисани не сме да трепће и мора да гледа право у објектив. У једном од документарних филмова о америчкој фотографкињи забележен је такав тренутак. Скоро концептуалним средствима Сали Ман упорно преиспитује однос живота и смрти, виталне форме и мртвог ткива. Сва енергија бића које позира концентрисана је у једну тачку, очи се пуне сузама услед недовољно трептаја, лице постаје биста, предмет за слику мртве природе. Још више, лице постаје рељеф, лице постаје избраздана фасада, кора брезе, облик, крхк налик старом осушеном папирусу, лице постаје пергамент. Сећање.

Роман Црна књига турског писца Орхана Памука адекватна је допуна теми лица и могућностима његовог симболичког потенцијала у уметности. Прво: лице не треба изједначавати са портретом. Приказ лица у уметности, за разлику од портрета, има својеврсну картографску тенденцију. Приказ лица не афирмише оно унутрашње већ оно спољашње, начин на који су спољашњи облици обликовали унутрашњи предео. У роману Црна књига, видећемо на основу наредног цитата, да су лица житеља града или државе најадекватнија дословна и симболичка слика тих истих градова и држава (у овом случају Истамбула и Турске). Лица су огледала спољашњег. У поглављу под називом „Мистерија слова и нестанак мистерије“ један од јунака романа, Галип, открива трајну фасцинацију лицима свог рођака Џелала, колумнисте и коментатора истамбулских прилика. Док чита Џелалове колумне Галип у стану открива кутије са фотографијама на којима су искључиво лица потпуно непознатих људи, из разних крајева Турске. Сви они били су Џелалови читаоци и сви су му они послали своју слику, на његов захтев.

Из плакара у ходнику извадио је кутију у којој је Џелал чувао књиге, брошуре, исечке из новина и часописа и на хиљаде слика и фотографија у вези са хуруфијским редом и почео да ради. Видео је лица сачињена од арапских слова, очи направљене од слова вав и ајн, обрве од слова з и р, носеве од слова елиф.  Видео је […] галије што се њишу на олуји, муње што с неба падају као око, поглед и ужас, лица помешана с гранама дрвећа, браде од којих је свака била различито слово. Видео је бледа лица с очима ископаним са слике, невине са словима назначеним траговима греха што су им захватили углове усана , грешнике са причом о њиховој страшној будућности утиснутом међу браздама на челу. […] Видео је на стотине, хиљаде, десетине хиљада слика „грађана“ послатих Џелалу које су врвеле од слова – из свих места Анадолије у последњих шездесет година, из градића прекривених прашином, забитих касаба у којима лети земља испуца од сунца а у које зими због снега нико не може да сврати осим гладних вукова, из шверцерских села на сиријској граници по којима половина мушкараца храмље због нагазних мина, из планинских села која сто година чекају да се направе путеви, из барова и ноћних клубова у великим градовима, из кланица смештених у пећине, из „управних“ соба пустих железничких станица и кафана шверцера и цигарета и хашиша, из хотелских лобија у којима су ноћивали трговци говедима и јавних кућа у Согуколуку. Видео је на хиљаде фотографија снимљених старим апаратима лајка којима је управљао улични фотограф што се покривао црним чаршавом са својим троножним апаратима са стативом поред столова државних надлештава, вилајетских зграда и састављача молби, и који се бавио стаклом припремљеним са хемикалијама попут алхемичара или гатара, црним поклопцима, пумпама и меховима. Није било тешко осетити да је земљаке док су гледали у објектив обузимао језив осећај за време с неодређеним страхом од смрти и жељом за бесмртношћу. Галип је увиђао да је та дубока жеља везана уз пропаст, смрт, пораз и несрећу, чије је знакове препознавао на лицима и картама.

Опседнутост рељефом људског лица као симболичким огледалом историјских и културних артефакта у прози Орхана Памука има сасвим другачију конотацију од оне која је присутна на фотографијама Сали Ман. Памук је концентрисан на лице као одраз објективног света, лице као одраз традиције и културе која га твори. Сали Ман концентрисана је на дешифровање слова речи „Танатос“ које свако лице крије у свакој својој пори. Интенција Сали Ман циклусом Лица вербално је описана и обликована двема последњим реченицама цитираног одломка из књиге Орхана Памука. Особа која гледа у објектив сусреће се, у тим дугим минутима непомичности, првенствено са собом, сопственом прошлошћу, страхом од протицања времена. Када гледамо у лица која је Сали Ман фотографисала чини нам се да уколико бисмо их дотакли могли бисмо осетити колико су мека, колико су етерична. Људски дух садржан у њима води константну борбу са шкољком ткива којом је обгрљен, налик воћу у посуди и води између дланова. The Flesh and the Spirit, последња серија фотографија коју је Сали Ман израдила, својим називом предочава вечити дуалитет, константну узајамност и међусобну неодвојивост тела и духа, пропадљивог и оног што остаје. Иста тема предочена је и у овом циклусу, неколико година млађем од редова који припадају роману Црна књига. Два савременика различите националности, пола, животног и историјског искуства, два уметника који користе различит медиј за своју уметност проговарају, заправо, о суштински истој ствари: оно што остаје нису лица. Као и градови, и она ће нестати. Као и царства – и она ће се урушити. Као и текст на пергаменту – и преко њих ће неки нови текст бити исписан. Али, оно што остаје јесте дух, а то је, у случају оба уметника овог текста, ништа друго до уметничко дело које су створили.

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Sally Mann

Сали Ман

Париске године Едварда Хопера

Edward Hopper, Solitary Figure in Theatre, 1904.

Едвард Хопер, Самац у биоскопу, 1904.

Слике по којима препознајемо стваралаштво Едварда Хопера део су његове знатно касније фазе. За дела која су у фокусу овог представљања не бисмо одмах могли рећи да припадају његовом опусу, али су за нас битна као адекватно предочен наговештај каснијих мотива који ће се појављивати у његовом сликарству. Пре него што се вратио у Америку и посветио сликању празних ентеријера, из неочекиваног угла воајеристички опсесивних приказа људских фигура које у празним собама седе, размишљају или се свалаче, Едвард Хопер је, као и сваки уметник у младости, предочавао себе, а самим тим, формирао нацрте и за каснија дела.

Доза меланхоличног и усамљеног, сугерисана употребом плаве и сиве боје, личног, исповедног присутна је на раним платнима. Тонови и боје који доминирају почетном фазом Хоперовог опуса тамнији су и под утицајем импресионистичког сликарства, нарочито начина на који су импресионистички сликари откривали потез руке оку посматрача. Грубе, недефинисане контуре, облици у назнакама, атмосфера оформљена више бојом него линијом, неке су од одлика слика насталих у периоду Хоперовог боравка у Паризу средином прве деценије 20. века.

Hopper made his first trip to Paris in the autumn of 1906, aged 24, having finished art school the previous spring. He described his impressions in a letter home: „The roofs are all of the Mansard type and either of grey slate or zinc. On a day that’s overcast, this same blue-grey permeates everything.“ But it wasn’t the emerging contemporary avant-garde who drew his attention. „Whom did I meet? Nobody.“, he later admitted. „I would heard of Gertrude Stein, but I don’t remember having heard of Picasso.“ Instead, among French painters, he was inspired by earlier generations, Degas, Pissaro, Sisley, Monet and Cézanne.

Two paintings in this room, in particular, foreshadow the preoccupations to come. One, Solitary Figure in a Theatre, made while still at art school, depicts a shadowy theatre-goer before an empty stage. Hopper was fascinated by theatre and was also an avid film goer, a sense of dramatic anticipation permeates his work. Stairway at 48 rue de Lille, shows the interior stairway leading to the flat where Hopper boarded on a visit to Paris. The tight cropping and deep shadows are almost cinematic, giving the work an air of expectancy, as though someone is about to enter or has just exited the frame.*

While in Europe, Hopper spent much of his time at the theatre, attending operas and visiting art galleries. He described Rembrandt’s painting „Night Watch“ as „the most wonderful thing of his I have seen“ with its moody atmosphere and strong contrast between light and dark perhaps contributing to Hopper’s decision to return to the darker color palette he was more comfortable with.

As one of Hopper’s earliest works, Stairway at 48 rue de Lille, Paris (1906) uses a far darker palette than his later, mature style. Even at this early stage in his career, Hopper uses an unusual composition to create a sense of mystery – a technique he would employ throughout his lifetime. From the door at the top of the picture, the bold diagonal of the stairs draws the viewer’s attention down, leading around the corner and to the out-of-sight landing on the floor below. The question of what lies beyond the stairs will remain forever elusive… *

Edward Hopper - Man Seated on Bed, 1905-6.

Едвард Хопер, Мушкарац седи на кревету, 1905.

Edward Hopper - Artist in Studio, 1905.

Едвард Хопер, Уметник у атељеу, 1905.

Edward Hopper, Stairway at 48 Rue de Lille in Paris, 1906.

Едвард Хопер, Степенице – 48 Rue de Lille у Паризу, 1906.

Edward Hopper, Self-portrait, 1902/5

Едвард Хопер, Аутопортрет, 1902.

Edward Hopper Self-portrait, 1906.

Едвард Хопер, Аутопортрет, 1906.

Edward Hopper, Model Sitting, 1902.

Едвард Хопер, Модел који седи, 1902.

Edward Hopper, Summer Interior, 1909.

Едвард Хопер, Акт у ентеријеру, 1909.

Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Vivian Maier – Self-portrait

Speculum и umbra, огледало и сенка, два најприсутнија мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од светлости у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима врло ретко има огледала.  Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити – истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала изопачавање реалности или алтернатива изопаченој реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога. Огледало као општи принцип маске.  Испред позорнице стоји огледало, глумац себе посматра (док глуми?).

Стајати испред огледала исто је што и заједно глумети са сопственом сенком. „Ја, то су други“ поручује свако огледало ономе ко стане испред њега. Огледало је саће, унутар једне целине много је других. Када уметник стане пред огледало самоотуђење постаје једини начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Свет иза огледала свет  је сенки. Сенка, или umbra, није толико представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетка самоспознаје.

Сенка представља почетак спознаје сопствене коначности и, истовремено, сопствене бесконачности – њу је немогуће нагазити. Она је одраз светова, облика постојања који се прикривају, а ипак, откривајући нам се, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог предмета, она рефлектује облике у другачијој техници од оне на коју смо навикли. Сенка је природнино средство илузије, огледало је човеково. Узајамну везу између сенке, огледала и човека који разговара наглас сам са собом уметност открива, али на исти тајновити начин на који то чине огледала и сенке разоткривајући, уз помоћ светлости, нечије лице.

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Vivien Maier – Self-portrait

Препоруке: 1 , 2 , 3