Monsiuer Courbet,

Ovom prilikom odajem poštu Vašem radu i angažovanju, uz kontrast i alegoriju koje doliče mom vremenu.

Znali ste koliko je vreme važan prostor za delovanje umetnika. Pariska komuna, Pjer Žozef Prudon, Vaše učestvovanje u rušenju stuba na trgu Vandom, autoportret u zatvoru kao realna posledica angažovanja, Emil Zola i tucači kamena.

Autoportret sa šeširom i psom, autoportret sa muzičkim instrumentom. Dve devojke u putenom zagrljaju, Vaša beskompromisna verzija porekla sveta. Radikalan, slobodan i duh potisnutog besa – ukoliko je suditi po desetinama slika na kojima ste prikazivali ubijanje životinja. Pejzaži sa juga Francuske, obale, talasi, jutarnja svežina i tišina u kojoj se pojavljuje Bog. Sa kojim ste Vi imali složen odnos, verujem.

Vaš duh poštujem i divim mu se jer je učestvovao politički i odgovarao stvaralački spram izazova zvog vremena.

U mom vremenu-prostoru sve je drugačije. Niko više ne veruje u promenu, iako se svet oko nas neprestano menja. Način na koji ste Vi bili angažovani i način na koji ste Vi verovali u mogućnost promene društva današnjem umetniku ne znače puno. On ih ceni, mada im neće aplaudirati jer je blazirano lišen sentimentalnih oznaka poštovanja. Ipak, ja verujem da mu pred njima nešto zastane u grlu, ali on je nemoćan da prevaziđe svoju slabost, nepokretnost, inertnost. Kao u snu – današnji čovek želi napred, ali ne može da pomeri telo. Neka sila ga koči. Da li ona dolazi spolja ili mu je inherentna? Taj misaoni čvor on ni ne pokušava da odmrsi. Ostaje izbezumljen, i u mestu, očajan, skoro kao i Vi na autoportretu u beloj košulji širom raširenih očiju.

Gete je rekao da je vreme njegov prostor. Vaš atelje je upravo taj prostor-vreme o kome govorim, oduševljeno kada ga posmatram iz Vaše vremenske pozicije, rezignirano kada ga posmatram iz svoje. Pogledajte, on je velik i vrata su otvorena. Kroz njega se prolazi, u njemu se ostaje, ljubi, čita, razgovara i jede. On je nalik agori, a u zatvorenom smo. Vaš atelje je pozornica istorije. Nije stvarnost Vama nametala društvo nego ste Vi stvarnost otkrili društvu. Samo u toj međuigri može se razumeti Vaš cilj. Hronotop, kako će neki reći kasnije. 

Moj atelje, tačnije radna soba, je eskapistički prostor na kraju grada. Šta on, koji se ne razlikuje puno od prostora drugih, govori o umetniku danas? Zašto je sve tako izolovano? Ili je bolje napisati otuđeno? I ko još veruje u nagu lepotu-istinu koja treba da stoji naspram dela, i u čist, nevin dečiji pogled na njega? Vaš atelje je pun, u njemu su Bodler, Prudon, bračni drugovi, ljubavnici, radnici, trgovci. U mom su neživi predmeti, lampe, merdevine, zvučnici i slike.

Kako prevazići sopstveno vreme koje je, istovremeno, toliko pružilo mogućnosti umetniku za delovanje i slobodu, izraz i novu tehnološku agoru, a tako ga je učinilo aktivnim samo u nihilizmu. Kažu da je opasno biti u nesporazumu sa vremenom.

Čitala sam Gustava Landauera koji je napisao da je država stanje, odnos između ljudi, način na koji se ljudi ophode jedni prema drugima i da se ona može uništiti samo tako što ćemo stupiti u drugačije odnose, tako što ćemo početi da se ponašamo drugačije jedni prema drugima.

Čitala sa Vilijama Morisa i njegov zapis pod krošnjom bresta, njegova razmišljanja na selu pred okućnicama koje blistaju od cveća, daleko od industrijske čađi gradova. Kao i Vi, kao i Moris, želim da odem iz grada. Centri dešavanja me više ne privlače. Ponekad pomišljam da se oni koji se kreću po obodima, najautentičnije kreću. 

Čitala sam Džordža Orvela koji na početku knjige Kataloniji u čast citira „Priče Solomonove“:

Ne odgovaraj bezumniku po bezumlju njegovu, da ne budeš i ti kao on. Odgovori bezumniku prema bezumlju njegovu da ne misli da je mudar.

Čitala sam Albera Kamija koji je napisao:

Uzmičem li pred ovim škrtim vremenom, golim drvećem, zimom sveta? Ali, sama ta čežnja za svetlošću daje mi za pravo: ona mi govori o jednom drugom svetu, o mojoj pravoj domovini.

A u eseju S one strane nihilizma da istoriju pokreću oni koji su, najzad, spremni da se u pravom trenutku pobune protiv nje i da će se zauvek čuti ono „zašto“ Dimitrija Karamazova; da će umetnost i pobuna nestati onda kada nestane poslednji čovek i da pobuna nikada ne sme da zaboravi na svoje plemenito poreklo i da porekne život.

Ostavljeni među ruševinama, mi pripremamo preporod kojim ćemo prevazići nihilizam. Ali danas to malo njih zna.

Monsiuer Courbet, naš dijalog se mora nastaviti. Zanima me Vaše mišljenje o potrebi prevazilaženja eskapizma, nihilizma, konformizma, pogleda na svet kao kroz vodu.

Pišem, mislim i čitam, verujem da Vam je, za sada, to najvažnije da znate.

Vaša A. A.

Citati: Gustav Landauer, Slabi državnici, još slabiji narod, prevela Bojana R; Vilijam Moris, Pod krošnjom bresta, preveo Aleksa Golijanin, Džordž Orvel, Kataloniji u čast, preveo Mirko Bižić; Alber Kami, Pobunjeni čovek, preveo Slobodan Damnjanović;

Slike: Poreklo sveta, 1866; Autoportret sa psom, 1842; Atelje, 1855; Autoportret očajnika, 1845; Autoportret ranjenika, 1854;