Horhe Luis Borhes: „Priručnik fantastične zoologije“ (Kerber)

Ako je pakao kuća, Hadova kuća, normalno je da ima svoga psa čuvara; takođe je prirodno da taj pas bude strašan. Heziodova Teogonija opisuje ga s pedeset glava, da bi se lik pojednostavio za prikazivanje u likovnim umetnostima, taj je broj smanjen, pa se Kerber sada prikazuje sa tri glave. Vergilije pominje tri njegova ždirjela; Ovidije trojaki lavež; Butler uspoređuje trorogu tijaru pape, rajskog vratara, s troglavim psom, koji je vratar pakla. Dante mu pridaje ljudske značajke koje pojačavaju njegovu paklensku ćud: prljava crna brada, a na šapama pandže koje u žestokoj kiši razdiru duše prokletnika. Iskeženim zubima grize i dere.

Posljednja Herkulova dužnost sastojala se u tome da Kerbera izvede na danje svjetlo. „Izveo je napolje Kerbera, psa pakla, piše Čoseru „Fratarevoj priči“. Zachary Grey, engleski pisac iz osamnaestog stoljeća, u komentaru djela Hudibras izlaže tu pustolovinu ovako:

Taj pas sa tri glave označava prošlost, sadašnjost i vrijeme koje će doći; koji prihvaća i, na neki način, proždire sve stvari. Herkules se pokazao jačim od njega, što potvrdjuje da junačka djela uvijek pobjeđuju vreme, jer su uvijek prisutna u sjećanju budućih pokoljenja.

Prema najstarijim tekstovima, Kerber svojim repom (koji je zapravo zmija) pozdravlja one koji dolaze u pakao, a razdire na komadiće one koji pokušaju pobjeći. Kasnija legenda kaže da grize pridošlice; da bi mu utažili glad, stavljali su medenjak u lijes preminulog.

U nordijskoj mitologiji krvlju poprskani  pas Garmr stražari pred kućom mrtvih i borit će se protiv bogova kad vukovi pakla budu proždirali mjesec i sunce. Neki drže da taj pas ima četri oka; psi bramanskog boga mrtvih, Yamae, imaju također četri oka.

I bramanizam i budizam imaju pakao pun pasa, koji su, kao i Danteov Kerber, mučitelji duša.

Izvor: Jorge Luis Borges, Priručnik fantastične zoologije. Knjiga o izmišljenim bićima, preveo Ivan Ott, Znanje, Zgreb, 1980.

Rečnik mitova: Kerber

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Bertold Breht: „Pitanja radnika koji čita“

Tko je sagradio Tebu i njenih sedam dveri?
U knjigama zapisana su imena kraljeva.
Zar su kraljevi vukli kamenje?
A Babilon – uvijek ponovo razoren –
Tko ga je sazidao – uvijek nanovo? U kakvim su kućama
Zlatom bliješteće Lime živjeli građevinari?
Kamo su pošli zidari one večeri kad je dovršen Kineski zid?
Pun je slavoluka veliki Rim. Tko ih je podigao?
Nad kim su cezari slavili svoje trijumfe?
Zar je jedino palača bilo u mnogo opjevanom Bizantu?
I u samoj bajoslovnoj Atlantidi
Dozivahu one noći kad ju je more progutalo
Davljenici, vrišteći, svoje robove.
Mladi Aleksandar osvojio je Indiju,
Zar on sam?
Cezar je potukao Gale.
Nije li uz njegao bio bar njegov kuhar?
Filip Španjolski plakao je gorko
Kad mu je potopljeno brodovlje. Nije li plakao još tkogod?
Friedrich Drugi pobijedio je u Sedmogodišnjem ratu.
Tko je još pobijedio s njim?
Na svakoj stranici po jedna pobjeda.
Tko je kuhao gozbu u slavu pobjede?
Svakih deset godina novi velikan.
Tko plaća troškove?
Toliki izvještaji.
Tolika pitanja.

Fotografija: Vivijen Majer

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

Image result for Niš

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, Velflinovski rečeno, izgleda veoma barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta.

Slika: Vladimir Veličković: „Upotrebljeni elementi i dokumenti, fig. XV“, 1974.

Umetnik i njegov pas: Ričard Avedon

Ričard Avedon bio je jedan od najpoznatijih modnih fotografa 20. veka. Njegove fotografije deo su mnogih modnih editorijala, najpoznatijih modnih časopisa. Ova fotografija nastala je 1955. godine. Na njoj je Dovima, američki model, veoma popularna i uspešna tokom pedesetih. Ona sedi u jednom pariskom kafeu sa svojim predivnim psom, avganistanskim hrtom. Dovima je u Parizu, u  Balenciaga kostimu. Svi elementi su tu, sve ono zahvaljujući čemu idealizujemo grad svetlosti: elegantna devojka, diskretno ali istaknuto našminkana, položaj njenih ruku, izvesni nehaj na stolu, diskretna čaša vina, cigarete i ona .. ah, zamišljena. Možemo da osetimo uzdah ove gospođice, skoro literarne heroine. Veličanstvena fotografija i jedan od dokaza da modnu fotografiju, kao i umetnost mode uopšte, ne treba podceniti. Uostalom, upravo su Amerikanci u Parizu zaslužni za sav mitski oreol koji smo pripisali ovom gradu, a to nije malo.

Fotografija: „Dovima with Sacha, cloche and suit by Balenciaga, Café des Deux Magots, Paris“, 1955. Photograph by Richard Avedon © The Richard Avedon Foundation.

Umetnik i njegov pas: Arnold Šenberg

Image result for arnold schoenberg 

Arnold Šenberg, austrijski kompozitor, sa svojim psom, tokom boravka u Sjedinjenim Američkim Državama. Šenberg je bio avangardni kompozitor koji je značajno uticao na razvoj muzičke umetnosti 20. veka svojim delima, ali i teorijskim stavovima. Poslužio je i kao predložak za Manovog ukletnog umetnika, Adrijana Leverkina, predočenog u romanu „Doktor Faustus“.

Umetnik i njegov pas: Hajnrih Kun

Meine Diana 

Ovo je jedna od najranijih crno-belih gotografija na kojoj je prikazan pas. Ne razabiram kojoj rasi pripada ali je njegova duša ovde ostala, tako se čini dok posmatram ovaj pogled, lepu njušku, spuštene uši i glatko krzno. Mudro gleda, „samo što ne progovori“, kako bi se to reklo za pametnu životinju. Ovo je još jedno u nizu umetničkih dela koje afirmiše pojavu psa u umetnosti i njegov značaj za umetnika. Dosadašnje objave na ovu temu možete pogledati ovde.

Fotografija: Hajnrih Kun, „Moja Dajana“, 1896.

Izvor: Photo Seed

Zoran Konstantinović o Štefanu Cvajgu

Cvajg i pas

Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.

Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo Austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.

Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.

Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrebu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.

Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.

Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917, u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komada u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.

Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922) i Pometnja osećanja (1926). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929, o Mariji Antoaneti, objavljena 1932, o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.

Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.

Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.

Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-Ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.

Zoran Konstantinović, Pismo nepoznate žene (pogovor)
Rad, edicija „Reč i misao“, Beograd, 1969.

Izvor: Livano 85

Rečnik simbola: Pas

Nema mitologije koja psa nije povezala sa smrću, s paklom, s podzemnim svetom i nevidljivim carstvima kojima vladaju htonska ili mesečeva božanstva. Veoma složen simbol psa već je, dakle, na prvi pogled vezan uz trilogiju elemenata zemlja – voda – mesec čije nam je okultno, žensko značenje poznato istovremeno s vegetativnim, seksualnim, predskazivačkim i temeljnim, jednako s obzirom na pojam nesvesnog i na pojam podsvesnog.

Prvobitna mitska funkcija psa, koja se posvuda potvrđuje, uloga je psihopompa, čovekovog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. Od Anubisa do Kerbera, preko Tota, Hekate i Hermesa posudio je svoje lice svim velikim vodičima duša, svim putokazima naše zapadne kulturne istorije. Ima, međutim, pasa po celom svetu i u svim kulturama, a pojavljuju se u varijantama koje još više obogaćuju taj prvobitni simbolizam.

Brojni su psoglavi u egipatskoj ikonografiji, a zadatak im je da zdrobe ili uništeneprijatelje svetlosti i da čuvaju vrata svetih mesta.

Kod Germana strašni pas po imenu Garm čuva ulaz carstva mrtvih, zemlje leda i mraka. Stari Meksikanci su uzgajali pse koji će pratiti i voditi umrle u onostrano. S lešom se pokopavao pas boje lava – to jest sunca – koji je pratio pokojnika, kao što je Ksolotl, bog-pas, pratio sunce na njegovom putovanju ispod zemlje. Ili se takav pas žrtvovao na gospodarevom grobu da bi mu na kraju dugog putovanja pomogao da pređe devet reka koje su sprečavale pristup večnom boravištu mrtvih, devetom nebu.

Trinaesto i poslednje sazvežđe drevnog meksičkog Zodijaka je sazvežđe Psa; ono uvodi u pojmove smrti, kraja i podzemnog sveta, ali i inicijacije, te obnavljanja, jer prema Nervalovim stihovima: Trinaesto se vraća… i opet je prvo.

Pas je i posrednik između ovoga i drugog sveta, tumač živima kad ispituju mrtve i vrhovna božanstva svoje zemlje. Pas često posećuje podzemne svetove, ali im je još češće čuvak ili svoje lice posuđuje njihovim gospodarima; osim već pomenutih primera, mogli bismo navesti još mnoge. U grčkoj mitologiji je Hekata, boginja tame, poprimala oblik ili kobile ili psa: hrebala je na raskršćima u pratnji paklenog čopora. Povezivanje psa, htonskih božanstava i ljudske žrtve proizilazi jasno iz peruanskog mita iz perioda koji prethodni Inkama, a donosi ga Otac Avilski u svojoj hronici koja datira iz prvih dana španskih osvajanja. Prema tom mitu uspostavljanje novih vremena, koja se verovatno poklapaju s mitskim počecima ratarskog ciklusa, obeležava pobedu uranskog božanstva, gospodarice voda i nebeske vatre, nad htonskim božanstvom, gospodaricom zemljine unutrašnje vatre. Pošto je suparnicu sterala u visoku andsku dolinu i tako je učinila nemoćnom, nebeska boginja odluči da će ona, koja se dosad hranila ljudskim mesom, od sada jesti pseće meso; stoga, zaključuje Otac Avilski, Junke, poštovaoci svrgnutog božanstva, još i danas jedu pseće meso.

Pošto je psihopomp kao Hermes, pas poseduje i lekarske sposobnosti; u grčkoj mitologiji on je jedan od atributa Asklepija (kod Rimljana, Eskulap), junaka i boga lekarstva. Pas poznaje onostranost i ovostranost ljudskog života, pa se često javlja kao prosvetiteljski junak, a najčešće kao gospodar ili osvajač vatre i mitski predak, što njegovom simbolizmu dodaje i seksualno značenje.

Na keltskom području pas je u vezi sa ratničkim svetom, obrnuto od onoga što se dešava kod Grka i Rimljana, pas je kod Kelta predmet laskavih poređenja i metafora. Najveći junak Kukulin je Kulanov pas, a svi Kelti, i ostrvski i kontinentalni, imali su dresirane pse za borbe i lov. Uporediti junaka sa psom služilo mu je na čast i odavalo je priznanje njegovoj ratničkoj valjanosti. Čini se da nema psa koji je analogan Kerberu. Zlokoban pas postoji samo u folkloru, verovatno pod uticajem hrišćanstva: u Bretanji crni pas Arejskog gorja predstavlja prokletnike. Glavna zabrana u pogledu jela irskog junaka Kukulina odnosila se na pseće meso.

Opisani aspekti simbolike psa: prosvetiteljski junak, mitski predak, simbol seksualne moći i dugovečnosti, zavodnik, bludnik koji je kao priroda u obnavljanju prepun životnosti, ili pas kao plod zabranjene veze, otkrivaju dnevno lice jednog simbola. Treba mu razmotriti i noćno lice. Najuverljivija ilustracija toga jeste nemilosrdna zabrana koju ta životinja trpi u islamskim zajednicama. U islamu pas je slika onoga što je u stvaranju najniže. Vezati se uz svet znači poistovetiti se sa psom koji se hrani lešinama; pas je simbol lakomosti i nezasitosti; istovremeno postojanje psa i anđela je nemoguće. Prema islamskim predanjima pas ipak poseduje pedeset i dva obeležja, polovina ih je sveta, polovina sotonska. Pas bdi, strpljiv je i ne ujeda gospodara. Veliča se njegova vernost: Ako čovek nema braće, braća su mu psi. Srce psa je nalik srcu njegovog gospodara. Sirijski muslimani veruju da anđeli nikad ne ulaze u kuću u kojoj je pas. Prema predanju Prorok je izjavio da se posuda iz koje je pio pas mora oprati sedam puta, a prvi put sa zemljom. Kažu da je branio ubijanje pasa, osim crnih sa belim pegama ispod očiju za koje se veruje da su đavoli. Ubiti psa jednako je kao ubiti sedmoro ljudi jer se veruje da pas ima sedam života. Muslimani ipak razlikuju hrta od običnog psa, koga plemenitost spoljašnjosti čini čistom životinjom. Danteov je poslanik, veltro, hrt; nalazimo ga i kod Direra. Pas koji pljuje oganje je amblem svetog Dominika čiji su redovnici prozvani Dominicanes (Gospodarevi psi), oni koji glasom štite kuću.

Burjati tvrde da je bog prokleo psa ovim rečima: Uvek ćeš patiti od gladi, glodaćeš kosti i jesti ostatke hrane ljudi koji će te satirati udarcima. U krajnjoj tački svoga zlokobnog aspekta simbol psa pridružuje se simbolizmu žrtvenog jarca.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Slika: Aleks Kolvil, Dog and Priest, 1978.

Milena Pavlović Barili: Pismo majci

Mamo, srce moje milo, ima puno sveta uvek, ali se nije još ništa prodalo. Uzroci su razni, ali uglavnom to je da od mene sad niko nema tri čiste ovde ništa da kupi… Zbog prodaje mi je veoma teško, znam samo to: da ja nisam živa, da bi se ove slike basnoslovno prodavale. Iz poslanstva mi još niko nije došao. Cela se ljubaznost svodi na to da su mi još pre dva meseca stavili do znanja da preko njih može da mi se pošalje od kuće koliko hoću novaca. To ti nisam javila, jer sam se bila tog puta mnogo naljutila, a nadala se na izložbi da ću da isplivam sama. Pitala sam i molila da mi poslanstvo kupi jednu sliku, tim pre što ih ja ničim nisam do sada uznemiravala. On (službenik) reče da bi bilo dobro da se stanjim i da tražim mesto u Južnoj Srbiji, i da je kupovina lična ministrova stvar… Ni jedan novinar nije došao jugoslovenski. Meni je dosta svega, a Ti sudi sama kako to izgleda. Što umem tebi da kažem to je da treba raditi na Zapadu, a ne tamo dole. A meni je do guše tog načina našeg. Ne umem da ti kažem koliko sam tužna i koliko mi je žao što tako naši sa mnom rade. Ja sam zdravo skromno bio obučen (ponekad koristi prvo lice muškog roda kao oblik umiljavanja – prim. ur.), lepo sam izgledao, nisam ništa zbunjen bio, samo sam se vrlo umoran osećao. Sa svima sam pomalo razgovarao i znam da su Talijani ostali oduševljeni i sa mnom. Sveta je bilo vrlo interesantnog. Svi su grabili sa mnom da razgovaraju, bilo je puno fine i mlade gospode, koji su prosto krasili izložbu. Ovo je malo ironično, ali i istina zato što su mi se mnogi udvarali. Ja sam ozbiljan i gord. Ja sam užasno umoran. Sve mi se pred očima ljulja.

Izvor:  Vreme

Četri pesme Marine Cvetajeve

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali –
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

 

Mojim pesmama pisanim izrana
Kad nisam ni znala jesam li poeta
Pesmama što liče na mlazove fontana
Na iskre raketa
Što se pokraše kao đavoli zlosti
U svetilište tamjana i snova
Mojim pesmama o smrti i mladosti
Punim nepročitanih stihova!
Razbacanim po podrumima i prašini
Gde ih niko ne čita i ne prelistava
Mojim pesmama kao starim vinima
Doći će dan slavlja.

Maj 1913

 

Ja sam stranica

Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.

Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bela hartija.

 

Stihovi posvećeni Bloku

Ti odlaziš na sunčev zapad,
sjaj ćeš večernji videti blag.
Ti odlaziš na sunčev zapad,
sneg će tvoj zavejati trag.

Kraj prozora ćeš mojih – bez strasti –
proći kroz nemi snežni kraj,
ti, moj pravednik božji, prekrasni,
ti, moje duše tihi sjaj.

Na tvoju dušu – nemam prava!
Neizmenljiv tvoj je hod.
U ruku, bledu od milovanja,
neću zabiti čavao svoj.

Neću pružati ruke ni zvati,
nećeš od mene čuti krik.
Pokloniću se samo, već kad ti
promine voštani, sveti lik.

I, dok polako pahulje lete,
u prečisti ću kleknuti sneg,
i u tvoje ću ime sveto
predvečernji poljubiti sneg –

onde gde sred grobne tišine
tvoj uzvišeni prođe hod,
tihi sjaju – pun veličine –
svedržitelju bića mog.

Umetnik i njegov pas: Margerit Dira

Christina Malman, Woman and a dog, 1935.

Kupio sam kuću. Mesto je veoma lepo. Pomislio bi čovek da je u Grčkoj. I drveće oko kuće je moje. Jedno drvo je ogromno i u leto će pružati takav hlad da neću osećati žegu. Napraviću i terasu sa koje se uveče vide sijalice u Ž.

Na momente svetlost je ovde potpuna, obuhvata sve, a, u isto vreme, snažno obasjava samo jedan predmet.

Mada je, krećući se duž provalije, prvobitno veselo trčao, pas naglo poče zastajkivati. Njuškao je sivu svetlost koja je prekrivala dolinu. U toj dolini polja su bila opkoljena selima iz kojih su mnogi putevi vodili prema Sredozemnom moru.

Pas nije odmah video čoveka koji je sedeo pred kućom – jedinoj u čitavoj okolini. Tek daleko, na drugoj strani padine brda, videla su se naselja koja su, takođe, bila okrenuta istom praznom i obasjanom predelu, preko koga su povremeno preletala jata ptica. Pas je, dahćući od umora i toplote, najzad seo.

Iako je vladala potpuna tišina, pas je naslućivao da njegova usamljenost nije potpuna, da je narušena prisustvom čoveka. Uz vrlo slabo i jedva primetno škirpanje pletene fotelje u kojoj je sedeo, gospodin Andemas je pratio ritam teškog psećeg dahtanja, a to ravnomerno i neobično škripanje nije prevarilo psa.

Okrenuo je glavu, otkrio prisustvo čoveka, podigao uši i, zaboravivši na umor, pažljivo ga počeo posmatrati. Svakako je ovu zaravan, koja se pružala pred kućom, dobro poznavao odonda kako je počeo juriti po planini i snalaziti se u njoj. Ipak, nije imao toliko godina da bi poznavao i ranijeg vlasnika ove kuće. Prvi put, otkako se tuda skita, ovde je ugledao čoveka.

Gospodin Andemas se nije pomakao, nije se obratio psu kao prijatelj, niti kao neprijatelj.

Pas ga je neko vreme ispitivački posmatrao ukočenim pogledom. Uplašen ovim susretom, i smatrajući se primoranim da zbog toga nešto učini, mašući repom, spustio je uši, pošao prema čoveku, ali pošto njegov napor čovek ničim nije nagradio, predomislio se pre nego što će mu prići, i odjednom se zaustavio.

Osetivši umor opet je počeo dahtati i kroz šumu otišao prema selu.

Mora da je svakog dana na taj brežuljak dolazio zbog kuja ili zbog hrane; verovatno je svakodnevno išao do ona tri kućerka na zapadnoj padini i svako popodne prelazio tu razdaljinu tragajući za hranom.

– Verovatno traži hranu, pomisli gospodin Andemas. Vratiće se on opet.

Tome psu treba dati vode, njemu je potrebna voda za vreme dugih skitnji po šumi i po selima. Njemu treba dati nešto čime bi se okrepio i bar donekle mu olakšati težak život. Na jedan kilometar odavde je jezerce, tu se svako može napiti vode. Samo, ta voda je rđava i bljutava, i gusta od sokova raznih trava. Mora da je ta voda zelena i lepljiva, nezdrava i puna larvi raznih insekata. Tom psu, toliko željnom najobičnijih stvari, potrebna je dobra voda.

Valerija će mu dati da pije kad nekad ponovo bude naišao pred njihovu kuću.

Pas se opet pojavio. Zbog čega? Opet je prešao preko zaravni ispred koje je zjapila provalija. I opet je pogledao čoveka. Nije mu se približio mada je čovek ovoga puta odavao znake prijateljstva. Polako je otišao i više se nije vratio. Mada je njegov hod po oštrom stenju po kome je gazio, ostavljao jedva primetan trag, ipak, u vazduhu se osećalo da je tuda prošao pas.

Izvor: Margerit Dira, Popodne gospodina Andemasa, preveo Petar Adamović, Novi Sad, 1963.

Ilustracija: Kristina Malman, Woman and a dog, 1935.

Predložak za Prustovu Bertu: Sara Bernar

Slavna zbog svoje glume i zbog svog zlatnog glasa, bila je sposobna za sve. Kao što je napisao jedan od njenih ljubavnika: mogla bi se zatvoriti kod karmelićanki, otkriti Severni pol, ubrizgati sebi mikrob besnila, ubiti kakvog imperatora ili udati se za nekog crnačkog kralja, ništa me ne bi začudilo…

Ja sam laž koja uvek kazuje istinu, govorila je Sfinga Koktoa. Takva je Sara.. Delikatan je, ali i fascinantan zadatak biografa koji mora da razmrsi istinito od mašte, da odvoji autentično od izmišljenog kod ove genijalne glumice čiji je jedini razlog postojanja bila iluzija.

Bez obzira. Ona je nadahnula najveće pisce i umetnike svoga vremena, od Oskara Vajlda do Marsela Prusta, od Monteskijea do Rostana, od Gistava Dorea do Alfonsa Muhe, ona koja je bila prva i poslednja obožavateljka Koktoa i poslednja Igoova ljubav, može samo da potakne bezbroj pitanja. – Anri Židel

In the privacy of her home or in the theatre, Sarah Bernhardt made her life into a spectacle at the service of her talent. To achieve this, she managed to inspire the admiring complicity of painters, sculptor, photographers and poster designers, who depicted the many facets of her role as a Diva. The painter Clairin, who was her lover and then a loyal friend, remained the official portraitist of his illustrious muse for fifty years.

Umetnik i njegov pas: Emili Dikinson

 

Rano ustanem – Psa povedem –
U posjet moru krenem –
Iz Prizemlja su – da vide mene –
Izišle sve Sirene.

Fregate – s prvog sprata – ruke
Kudeljne ispružale –
Misleći da sam Miš nasukan –
Na pjeskovite žale –

No ne makoh se – dok mi Plima –
Cipelu prostu ne prođe –
I moju Kecelju – i moj Pojas –
I Steznik moj – takođe –

Ko da je htjelo – cijelu mene –
Da proguta ko Rosu
Što se rukavom Maslačka osu –
A potom – i ja krenem –

Išlo je za mnom – tik uz mene –
Moji Gležnjevi ćute –
Srebrnu Petu mu – a Cipele mi
Biserjem obasute –

Kod Tvrdog Grada više nikog
Znanog mu nije bilo –
Pa uz naklon – i uz mig oka –
More se povlačilo –

 

I started early, took my dog,
And visited the sea;
The mermaids in the basement
Came out to look at me,

And frigates in the upper floor
Extended hempen hands,
Presuming me to be a mouse
Aground, upon the sands.

But no man moved me till the tide
Went past my simple shoe,
And past my apron and my belt,
And past my bodice too,

And made as he would eat me up
As wholly as a dew
Upon a dandelion’s sleeve—
And then I started too.

And he—he followed close behind;
I felt his silver heel
Upon my ankle,—then my shoes
Would overflow with pearl.

Until we met the solid town,
No man he seemed to know;
And bowing with a mighty look
At me, the sea withdrew.

 

Izvor: Emili Dikinson, Poezija, preveli Jasna Levinger i Marko Vešović, Svjetlost, Sarajevo, 1988.

Source: Poetry Foundation  |  Preporuka: Robin Ekiss

Pesma pod rednim brojem 520.

Danilo Kiš: „U to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima“

Gustave Courbet ,

Gustave Courbet , „Self Portrait with a Black Dog“, 1842.

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima.

Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke krupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrde i modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obraćali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noći, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili čopor pasa, što nas je dotle pratio, nemo, skoro pobožno kupi šljive sa šljunka na putu i iz blata u kanalu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su ti psi tako nemi i pogruženi: te su divlje jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Čuo sam samo kako im krckaju pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, međutim, da su se i sami stideli svega toga – čim je automobil bacio iznenadno svetlost svojih farova, oni su se sakrili u kanal pored puta, a oni što su imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.

Čovek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.

„Čudno“, reče; a ja nisam mogao da vidim kome se obraća. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno.

Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao govoreći: „Čudno! Čudno!“

Mi smo se stisali uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje. Videsmo još samo kako se čovek vrati u kola i upali farove.

Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola su se spustila niz ulicu bez svetla, na „lerlauf“, sa prepredenošću kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.

Onda smo preskočili kanal i zaustavili se na onom mestu gde je malopre stajao auto. Oba psa su ležala na desnom boku, skoro simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio stari buldog sa majmunskom njuškom koju su točkovi još više unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medaljonu, ne većem od nokta, bilo je utisnuto:

Larron. Crimen amoris

Izvor: Danilo Kiš, Mansarda, BIGZ, Beograd, 1990.

Slika: Gustav Kurbe, Autoportret sa psom, 1842.

Umetnik i njegov pas: Andrej Tarkovski

Ovo je kultna scena iz filma „Stalker“, jedna od najdirljivih u filmskoj umetnosti.

Dodirnuta remek-delom, osoba počinje da osluškuje u sebi isti onaj poziv istine koji je potakao umetnika na stvaralački čin. Kada je uspostavljena veza između dela i njegovog uživaoca, sledeće iskustvo je sublimna, očišćujuća trauma. Unutar te aure koja ujedinjuje remek-dela i publiku, najbolje strane naših duša izlaze na videlo. U tim trenucima sebe otkrivamo i uviđamo bezdanu dubinu naših moći, kao i najdalje domete naših osećanja.

Andrej Tarkovski na blogu A . A . A

Umetnik i njegov pas na blogu A . A . A

Umetnik i njegov pas: Pikaso, Kafka, Barili

Man Rej,

Pablo Pikaso sa svojim psom (fotografisao Man Rej)

Franc Kafka sa psom

Franc Kafka sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Serija objava Umetnik i njegov pas odnosi se na različite forme umetnosti – fotografije, slikarstvo, književnost – koje predstavljaju određenog umetnika sa njegovim psom. Verujem da je odnos umetnika i životinja, u ovom slučaju psa, u drugom mački, ili papagaja, ili majmuna, ili ribica u akvarijumu (kao u slučaju Fride Kalo ili Anri Matisa) veoma važan i kreativno podsticajan.

Serija nema za cilj da svaku vrstu psa detaljno predstavi ili da se bavi životinjama u užem smislu reči, donoseći prikaze o rasi ili naglašavajući sam kontekst u kome je neko delo na kome je pas nastalo. Naprotiv. U pitanju je samo naglašavanje nečega što je česta pojava, a što ljubiteljima umetnosti treba predstaviti, čega oni često nisu svesni. Pas je čovekov najbolji, najodaniji, najpouzdaniji prijatelj.

Nastanak serije, ideja da tako nešto objavljujem, lične je prirode. Svojevremeno, imala sam dva psa. Prvo mužjaka pinči čivavu pa ženku nemačkog ovčara. Oba psa bila su prisutna u mom životu, ne u isto vreme, tokom rane osnovne škole i, kasnije, tokom srednje škole. Imali smo i jednoj papagaja, aru, i nekoliko puta ribice. Svi su, u svoje vreme, nestali iz našeg (porodičnog) života.

Životinje su ljubav, koju možemo dobiti, ali i ljubav koju moramo pružiti, koju kroz ispunjavanje obaveze moramo dokazivati. To je veliki rizik. Pošto već osam godina živim sama nisam se usudila da i jednu jedinu životinju nabavim, a želela bih. Ljudska sebičnost može ih povrediti, oni u potpunosti zavise od nas. Zašto da svoju usamljenost (taj osećaj kad kasno sa posla dođeš u prazan stan) lečim tako što bih njih učinila usamljenima? Moje životne faze bile su takve da životinju nisam mogla da imam. Ukoliko bih birala, volela bih da imam dvorište za dva dalmatinca, jednog nemačkog špica, dva zeca i puno, puno povrća. Ipak, nema izgleda za tako nešto u skorijoj budućnosti. Do tada, virtuelni svet nastavlja da pruža utehu.

Tomaš Ružicki: „Žene i zlato“

Ketrin Hepbern, 1933.

Ketrin Hepbern, 1933.

Nas je petorica, a ona je jedna. Kada smo
juče došli da se kupamo u moru
prvi put sam video kakvo telo može
da ima anđeo. Nas je petorica i sva nastojanja
su napori u vezi s njom, samo zbog njene naklonosti
svake večeri odvija se nadmetanje. Ne umem dobro
da plivam kao A. i drugi, i svakako lošije
plivam nego S. ili M. – a ona to obožava.
Nemam ni auto kao P. – a ona voli
sportske automobile. Ne mogu da joj kupim
parfem u luksuznoj parfimeriji, ne mogu da je
pozovem u klub kao oni. Potičem iz najdivljije,
najbednije zemlje, ali pored toga
večeras će u moj krevet doći.

Izvor: Tomaš Ružicki, Anima, a postoji, prevela Biserka Rajčić, KOV, 2013.

Pesma je preuzeta iz kulturnog dodatka „Kultura“ dnevnog lista Novosti od 23. 11. 2013.

Sergej Rahmanjinov: „Klavirski trio“

Sergei Rachmaninoff

Sergei Rachmaninoff

Nedavno sam prisustvovala koncertu u Narodnoj biblioteci Srbije gde je Trio Attacca izvodio kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta, Kloda Debisija i Sergeja Rahmanjina. Kako nikada ranije nisam čula kompoziciju o kojoj je danas reč, petnaestominutno izvođenje, za mene sada već jednog od najlepših dela klasične muzike, izazvalo je reakciju divljenja, kada sam se još jednom uverila o snazi muzike i njenog uticaja na duh.