Уметник и његов пас: Алберто Ђакомети

Ђакометијев бронзани пас задивљује. Био је још лепши док су се крзали његови чудни материјали: помешани гипс и канап или кудеља. Линија његове предње шапе, без наглашеног зглоба, а опет сасвим јасна, толико је лепа да сама самцата одређује гипко држање пса. Јер он лута бесциљно, њушкајући, са њушком спуштеном ка тлу. Сама кост и кожа. Пошто се чудим присуству животиње – једине међу његовим фигурама:

ОН – То сам ја. Једнога дана видео сам себе на улици управо тако. Био сам пас.

А ако је и био изабран најпре као знак беде и самоће, чини ми седа је тај пас изведен као некаква складна шара у којој линија кичме прати линију шапе, али та шара је и дање врховно величање самоће.

Извор: Жан Жене, Атеље Алберта Ђакометија, превео Милојко Кнежевић, Службени гласник, Београд, 2009.

Фјодор Михајлович Достојевски: „Записи из мртвог дома“ (одломак)

Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и ништа више. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа грешка. Имао је и неких вредности, али све код њега, па и добре особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Pet pesama Žaka Prevera

Rober Desno, „Prever sa psom“, Pariz, 1954.

BARBARA

Seti se Barbara
Pljuštalo je neprestano nad Brestom tog dana
A ti si išla nasmejana,
Razdragana, očarana
Pod kišom što pljušti
Seti se Barbara

Pljuštalo je neprestano nad Brestom
Prošao sam pored tebe u ulici Sijam
Ti si se smeškala
I ja sam se smeškao
Seti se Barbara

Ti koju nisam poznavao
Ti koja me nisi znala
Seti se
Seti se ipak toga dana
Zaboraviti ga nemoj
Jedan se čovek bio sklonio pod trem
I vikao tvoje ime
Barbara
A ti si trčala k njemu kišom okupana
Razdragana očarana
I bacila se u njegov zagrljaj
Seti se Barbara
I ne zameri mi što ti kažem ti
Ja kažem ti svima koje volim
Čak i ako sam ih video jedan jedini put
Ja kažem ti svima koji se vole
Čak i kada ih ne poznajem
Seti se Barbara Nastavite sa čitanjem

Mit o Kerberu

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Umetnik i njegov pas: Vladimir Veličković

lot_3997

Pas je jedan od najčešćih simbola u slikarstvu Vladimira Veličkovića. On označava dinamiku, potez ruke ovog umetnika čini se poput skoka i trka jednog lovačkog psa. Međutim, osim gracilnosti, brzine i preciznosti pokreta, simbol psa je složeniji. Linija psa inherentna je liniji crtača, preciznosti pokreta njegove ruke, ali značenje je već nešto drugo. Pas je izgon, pas je sluga, pas je nesreća, pas je snaga koja svoju snagu nije artikulisala u svoju korist već u poslušnost, pokornost i trpljenje. Pas, naročito sa ovako prikazanom vilicom, istovremeno je gonjeni i predator.

Slikar je često sebe predstavljao kao psa. Mnoge slike Vladimira Veličkovića koje nose naziv „Autoportret“ zapravo prikazuju psa, u različitim dimenzijama njegovog kretanja i postojanja. „Ljudski život, snoviđenje strašno!“, napisao je Njegoš u „Luči mikrokozma“. Ako je pas simbol vremena i prostora, onda je ljudski život, taj prostor-vreme, nešto poput snoviđenja, strašan kao iskeženi pas u tami. Čitav crtež, velflinovski rečeno, izgleda barokno. Njegova forma, predmetna prikazanost, moguće značenje autorki ovih redova otkrivaju se u potpunosti kao osnovni postulati barokne umetnosti.

Obratiti pažnju još i na umetnikove slike „Put šest mogućih stanja jednog bića“ (1972-1973), delo visoko 195cm a široko 405cm. Takođe, odlična slika u kontekstu ove teme je i „Pas, fig. XXIV / R, varijacije na temu autoportreta“ (1972-1975), istih dimenzija kao i prethodno pomenuta. Naglašavanje veličine odnosno monumentalnosti tih slika nije bez značaja za samo značenje prikazanog simbola. Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Pas

Nema mitologije koja psa nije povezala sa smrću, s paklom, s podzemnim svetom i nevidljivim carstvima kojima vladaju htonska ili mesečeva božanstva. Veoma složen simbol psa već je, dakle, na prvi pogled vezan uz trilogiju elemenata zemlja – voda – mesec čije nam je okultno, žensko značenje poznato istovremeno s vegetativnim, seksualnim, predskazivačkim i temeljnim, jednako s obzirom na pojam nesvesnog i na pojam podsvesnog.

Prvobitna mitska funkcija psa, koja se posvuda potvrđuje, uloga je psihopompa, čovekovog vodiča kroz noć smrti, pošto mu je bio pratilac kroz dan života. Od Anubisa do Kerbera, preko Tota, Hekate i Hermesa posudio je svoje lice svim velikim vodičima duša, svim putokazima naše zapadne kulturne istorije. Ima, međutim, pasa po celom svetu i u svim kulturama, a pojavljuju se u varijantama koje još više obogaćuju taj prvobitni simbolizam.

Brojni su psoglavi u egipatskoj ikonografiji, a zadatak im je da zdrobe ili unište neprijatelje svetlosti i da čuvaju vrata svetih mesta.

Kod Germana strašni pas po imenu Garm čuva ulaz carstva mrtvih, zemlje leda i mraka. Stari Meksikanci su uzgajali pse koji će pratiti i voditi umrle u onostrano. S lešom se pokopavao pas boje lava – to jest sunca – koji je pratio pokojnika, kao što je Ksolotl, bog-pas, pratio sunce na njegovom putovanju ispod zemlje. Ili se takav pas žrtvovao na gospodarevom grobu da bi mu na kraju dugog putovanja pomogao da pređe devet reka koje su sprečavale pristup večnom boravištu mrtvih, devetom nebu. Nastavite sa čitanjem

Sergej Rahmanjinov: „Elegični trio“

22386d4535af4c0fb5729dcbc5328b2e.jpg

Mladi Rahmanjinov sa svojim psom i portretom Čajkovskog u pozadini

Nedavno sam prisustvovala koncertu u Narodnoj biblioteci Srbije gde je Trio Attacca izvodio kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta, Kloda Debisija i Sergeja Rahmanjina.

Petnaestominutno izvođenje, za mene jednog od najlepših dela klasične muzike, izazvalo je reakciju divljenja, kada sam se još jednom uverila o snazi muzike.

Kompozicija, čiji je puni naziv Elegični trio u D molu, Opus 9, nastala je 1893. u čast Petra Čajkovskog. Izveo ju je za klavirom sam Rahmanjinov, 31. januara 1894. u Moskvi. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов пас: Пикасо, Кафка, Барили

Man Rej,

Пабло Пикасо са својим псом. Фотографија Мана Реја.

Franc Kafka sa psom

Франц Кафка са својим псом

Milena Pavlović-Barili sa svojim psom

Милена Павловић Барили са својим псом

Серија објава Уметник и његов пас односи се на различите форме уметности – фотографију, сликарство, књижевност – које представљају одређеног уметника са његовим псом. Верујем да је однос уметника и животиња, у овом случају пса, у другом мачки, или папагаја, или мајмуна, или рибица у акваријуму (као у случају Фриде Кало или Анри Матиса) веома важан и креативно подстицајан.

Серија нема за циљ да сваку врсту пса детаљно представи или да се бави животињама у ужем смислу, доносећи приказе о раси или наглашавајући сам контекст у коме је неко дело на коме је пас настало. У питању је само наглашавање нечега што је честа појава, а што љубитељима уметности треба представити. Пас је човеков најоданији пријатељ.