Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-1507) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni zastupnik ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila je nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

Erazmo, zašto ne istupiš?
Vidi šta može tiranija svetovne moći!
Viteže, jaši uz Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bili bliski. Jedan je veliki naučnik, klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora Okultne Filozofije? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, Melencolia I iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine De occulta philosophia.

Interpretacija ove gravire kao predstave inspirisane melanholije se prvi put pojavila na nemačkom u radu Panofskog i Saksla iz 1923. Ponovo je razmatrana u knjizi Panofskog o Direru, 1945. U potpunosti je razrađena u radu Saturn i Melanholija Klibanskog, Saksla i Panofskog, objavljenom 1964. To je rudnik detaljnih informacija i bogatog istraživanja o temperamentima i njihovom predstavljanju u umetnosti. Kroz učenu raspravu Klibanskog o četiri temperamenta u staroj i srednjevekovnoj psihologiji, Sakslov pregled likovnih tipova i analizu Panofskog same gravire u okviru renesansne ikonografije izgrađuje se lik Direrove Melencolia I u kome se ova značenja upotrebljavaju za objašnjenje osobe koja je utonula u duboku meditaciju, a okružena je različitim predmetima.

Prema Galenovoj psihologiji, koja je bila dominantna kroz ceo srednji vek, četiri su humora ili temperamenta u koja obuhvataju sve ljude: sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik. Sangvinični ljudi su aktivni, puni nade, uspešni i širokih pogleda; oni su dobri vladari ljudi i poslova. Kolerici su ljudi nervoznog temperamenta koji naginju sukobima. Flegmatici su smireni i ponešto letargični. Melanholici su tužni, siromašni, neuspešni, osuđeni na najponiznije i prezrene poslove. Teorija je čovekovu psihologiju objašnjavala kosmosom jer su četiri temperamenta korelativna sa četiri elementa i četiri planete:

Sangvinik – Vazduh – Jupiter
Kolerik – Vatra – Mars
Flegmatik – Voda – Mesec
Melanholik – Zemlja – Saturn

Teorija je povezana sa astrologijom. Ukoliko je Saturn dominirao horoskopom osobe, ona bi bila sklona melanholiji, ukoliko je to bio Jupiter njeni izgledi bi bili bolji; i tako dalje.

Najnesrećniji i najomraženiji od četiri humora bio je Saturn-Melanholija. Melanholik je tamnog lika, crne kose i crnog lica – facies nigra – ili modrog, izazvanog crnom žuči melanholičnog sastava. Tipičan fizički stav ovog lika je glava naslonjena na šaku, što izražava tugu i depresiju. On je dobar u merenjima, brojanju, prebrojavanju – merenjima zemlje i brojanju novca – ali kako su to niska zanimanja prema sjajnim darovima sangviničnog čoveka Jupitera ili ljupkosti i milosrđu rođenih pod Venerom!

Direrova Melanholija ima modrinu u licu, crnoputost. Zamišljena glava pridržavana je rukom u karakterističnoj pozi. U ruci drži instrumente za merenje i brojanje. Pored nje je torba za brojanje novca. Oko nje su alatke kakve bi zanatlija koristio. Očigledno je melanholik okarakterisan fizičkim tipom, položajem tela i zvanjem stare loše melanholije. Ali kao da, ovde, predstavlja nešto uzvišenije i intelektualno podvižnije. Ona ne radi ništa, samo sedi i razmišlja. Šta znače te geometrijske forme i zašto se lestvice uzdižu ka nebu iza poliedra?

Postojala je struja mišljenja po kojoj je Saturn (i melanholični temperament) revalorizovan, uzdignut od najnižeg da postane najviši, temperament velikana, mislilaca, proroka, mudraca. Biti melanholičan bio je znak genija; darove Saturna, učenje brojeva i merenja, što je pripisivano melanholicima, treba podržavati kao zanimanja koja čoveka približavaju božanskom. Ova radikalna promena u odnosu prema melanholiji je prouzrokovala i promenu u smeranjima ljudskog uma i proučavanja.

Promenu je prouzrokovao uticaj teksta čije se autorstvo pripisuje Aristotelu, ali je bezbednije pripisati ga pseudo-aristotelijanstvu. Trideseta Problemata physica ove pseudoaristotelijanske rasprave razmatra melanholiju kao temperament heroja i velikaša. Argumenti su vrlo detaljni, i medicinski, ali glavni je da junačka mahnitost, ludilo, ili furor, što je po Platonu izvor svake inspiracije, u kombinaciji sa crnom žuči melanholičnog temperamenta, proizvodi velike ljude, temperament genija. Svi izvanredni ljudi su bili melanholici, heroji poput Herkula, filozofi kao Empedokle, Platon, i skoro svi veliki pesnici.

Teorije Pseudo-Aristotela o melanholiji nisu bile nepoznate u srednjem veku, ali su u renesansi privukle opštu pažnju. Usvojena u neoplatonizmu, kroz platoničku teoriju furores, ideja melanholičnog heroja – čiji je genij nalik ludilu – postaće bliska evropskom umu.

Fićino je znao za pseudo-aristotelijansku teoriju i pomenuo ju je u De triplici vita, radu u kome izlaže svoju astralnu magiju. U obraćanju studentima za koje se smatra da pate od melanholije, kroz usamljenost i koncentraciju učenja, savetuje da melanholik ne bi trebalo da izbegava učenje kome je temperamentalno sklon. Saturnične uticaje valja samo uravnotežiti sa drugim temperamentima. Ingenioznost Klibanskog, Saksla i Panofskog dokazala je da Direrova gravira otkriva poznavanje Fićinove teorije. Kvadart na zidu iza melanholične figure je magični kvadrat Jupitera. Sadrži raspored brojeva sračunatih da prizovu uticaj Jupitera kroz numerički raspored. Tako se žestoki uticaj Saturna i inspirisane melanholije ublažava gravirom s jupiterovskim uticajem, baš kao što je Fićino savetovao.

Direrov izvor inspirisane melanholije, međutim, nije bio Fićino nego Agripina De occulta philosophia. Gravira je datirana 1514, to jest skoro dvadeset godina pre objavljivanja štampane verzije Agripinog rada, 1533. Pretpostavlja se, dakle, da je Direr upotrebio rukom pisanu verziju iz 1510. koja je kružila u mnogobrojnim kopijama i svakako bila dostupna krugovima u kojima se Direr kretao. U knjizi Saturn i Melanholija navodi se pasus preveden doslovno na engleski onako kako je u rukopisnoj verziji. Sledi je skraćeni citat:

Kada se „humor melancholicus“ zažari stvara frenetičnost („furor“) koja nas vodi ka mudrosti i otkrovenju, naročito kada je frenetičnost kombinovana s nebeskim uticajem, iznad svega uticajem Saturna. Aristotel kaže u „Problemata“ da kroz melanholiju neki ljudi postaju kao božanska bića, proriču budućnost kao Sibile dok drugi postaju kao pesnici. A, kaže dalje, svi ljudi koji su se istakli u bilo kojoj grani znanja uglavnom su bili melanholici. „Humor melancholicus“ ima moć da privlači određene demone u naša tela. Kroz demonsko prisustvo i dejstvo ljudi padaju u ekstaze i govore mnoge divne stvari. To se, prema trostrukoj mogućnosti naše duše, odvija u tri različita oblika: imaginaciji („imaginatio“), razumu („ratio“), i mentalno-intelektualnom („mens“). Jer, kada je oslobodi „humor melancholicus“, duša je potpuno koncentrisana u imaginaciji. Automatski postaje naseobina nižih demona, od kojih često prima čudesna uputstva o manuelnim veštinama. Tako vidimo kako nevešt čovek odjednom postaje slikar ili arhitekta ili veoma istaknut majstor kakve druge umetnosti. Ukoliko nam demoni ovakve vrste otkriju budućnost, pokazuju nam stvari u vezi sa prirodnim katastrofama i opasnostima, nadolazeće oluje, zemljotrese, naoblačenja, ili pretnje bolešću, glađu i razaranjima. Ali kada se duša koncentriše na razum, postaje dom srednjih demona i stiče znanje prirodnih i ljudskih stvari. Tako vidimo čoveka koji iznenada postane filozof, lekar ili govornik. Od budućih događaja srednji demoni otkrivaju padove kraljevstava i sunovrate epoha, na isti način na koji je Sibila prorokovala Rimljanima. Ali kada se duša vine u intelekt, postaje dom viših demona, od kojih saznaje tajne božanskih stvari, Zakon Božji, anđeoske hijerarhije, znanja o večnim stvarima i spasenju duše. Od budućih događaja pokazuju nam, na primer, dolazeće genije, čuda, proroke, pojave novih religija, kao što je Sibila predskazala Isusa Hrista mnogo pre nego što se pojavio.

Ova značajna klasifikacija pojašnjava nam interesantnu činjenicu da je naslov Direrove gravire Melencolia I. Mora da je u pitanju prva iz niza koji je Agripa opisao: ona koja se bavi imaginacijom i inspiracijom slikara, arhitekata i majstora drugih veština. U stvari, na graviri vidimo alatke i geometrijska tela koji aludiraju na tradicionalna zanimanja Saturna, veštine u broju i merenjima, ali preobražene, u atmosferi nadahnute melanholije, u instrumente umetničkog genija.

Zapaža se, autori Saturna i Melanholije su to naravno naglasili, da klasifikacija tri vrste melanholije naizgled odražava oblik De occulta philosophia u celini. Autor se uspinje kroz tri sveta u tri knjige. Gde su onda Melencolia II i Melencolia III? Gravira koja je pred nama ne može biti potpuni odgovor na pitanje nadahnute melanholije kako ju je Direr video.

Knjiga Saturn i Melanholija dokazuje, s ogromnom učenošću, da je tema Direrove gravire melanholija u nadahnutom i ukazuje na Agripin rad kao osnovni izvor Direrovih misli o temi. Ipak, posle sve briljantnosti i napora, konačna interpretacija Panofskog je antiklimaks. Razočaranje, u neku ruku.

Panofski veruje da gravira predstavlja frustraciju nadahnutog genija. Ukazuje na krila Melanholije, velika moćna krila koja ne koristi, jer sedi nepomična. Za Panofskog krila predstavljaju težnje genija, sakupljene i bespotrebne; to stanje frustriranosti je uzrok melanholije. Gravira odražava, misli Panofski, stanje patnje kreativnog genija, nemoćnog da izrazi vizije, ograničenog materijalnim stanjem; njegov pad u melanholičnu neaktivnost zbog osećaja nesposobnosti i promašaja. Panofski bi želeo da Direrovu sliku usmeri u modernom ili možda devetnaestovekovnom pravcu, onda bi ona odražavala patnje i promašaj kreativnog umetnika. Melanholija je okružena alatkama svoje umetnosti, ali ih ne koristi. Ne širi krila već sedi nepomična, nesposobna da uzleti. Čak i iscrpljeni i izgladneli pas na graviri biva uvučen u ovu depresivnu atmosferu propasti, melanholije frustriranog genija.

Usuđujem se da se ne složim s ovom romantičarskom interpretacijom. Ona ne uzima u obzir poglede Okultne filozofije kojima se Direr bavi, ukoliko je na njega uticao Agripa.

Kao što je danas opšteprihvaćeno, okultna filozofija od Pika pa nadalje, i po Agripinoj formulaciji, sadrži hermetičku i magijsku misao fićinijanskog neoplatonizma. Piko joj je pridodao i kabalističku magiju. Knjiga Saturn i Melanholija se ne bavi ovim dvema osnovnim kategorijama. Iako se pominje Direrov dug Fićinovoj De vita, on se razmatra uglavnom u svetlu melanholije. Nema pozivanja na opštu važnost tog teksta za duhovnu magiju, kako ga je odredio D. P. Voker. Vokerova otkrića o hermetičkim uticajima na De vita još uvek nisu bila objavljena kada je Panofski radio na svom prilogu za knjigu Saturn i Melanholija, stoga cela strana okultne filozofije ostaje nepokrivena.

Još je nesrećnije potpuno izostavljanje Agripinog kabalizma. To je učinjeno namerno, jer su autori verovali da u verziji De occulta philosophia iz 1510, koju je Direr koristio, nije bilo kabale. To nije tačno. Naprotiv, Čarls Zika može da tvrdi da je u rukopisu iz 1510. bilo više kabalističkih uticaja nego u kasnijoj štampanoj verziji. I da Agripa već u toj verziji daje sintezu magije i religije kroz kabalu, sintezu koju je Piko najavio i koju će Reuhlin dalje razviti. Reuhlinova sinteza iz De verbo mirifico u potpunosti je bila dostupna Direru. Najverovatnije je i bila glavna inspiracija za njegove gravire, zajedno s poznavanjem neobjavljene verzije De occulta philosophia. Uzbudljiva pomisao religije i magije, ojačane hermetičkom i kabalističkom magijom, dotakla je Direra kroz uticaj Reuhlina i Agripe u njegovom okruženju.

Verujem, dakle, da pristup Direrovoj graviri treba preispitati u smislu našeg novog poznavanja renesansne misli sa okultne strane. Predlažem sledeće primedbe kao početak pokušaja interpretacije Direrove gravire u skladu sa Agripinom okultnom filozfijom.

U prošlom poglavlju, naglašavana je uloga koju kabala igra u Agripinoj De occulta philosophia ne samo u svetu nadnebeskih anđeoskih hijerarhija i religioznih misterija, već kroz sva tri sveta. Nadasve, garant je sigurnosti da je opisana magija bela, magija vođena dobrim anđeoskim silama koje su štitile od sila zla. U tri stadijuma nadahnute melanholije, koje je opisao Agripa, zaštita je preko potrebna. Jer, za inspiraciju se definitivno tvrdi da je demonske prirode. Direrova Melanholija s anđeoskim krilima možda upravo odražava agripansku kombinaciju magije i kabale. Okružena saturnijanskim aluzijama i zanimanjima, ona magijom zaziva najvišu od svih planeta i biva zaštićena od zla Saturnovim anđelom. Njen anđeoski karakter ne samo da je sugerisan krilima, već i lestvicama iza nje. Lestvicama koje nisu za vrh zgrade, već za uopšteno gore, za nebo, jakovljeve lestvice kojima se anđeli penju i silaze.

Direrova Melanholija nije u stanju depresivne neaktivnosti. Ona je u jakom vizionarskom transu, stanju anđeoskim uputstvima zaštićenom od demonske intervencije. Nju ne inspiriše samo Saturn, moćni demon-zvezda, već i anđeo Saturna, duh s krilima poput krila samog vremena.

Izgladneli pas je važan ključ za interpretaciju značenja. Ovaj pas, po mom mišljenju, nije još jedan pokazatelj depresivnog stanja. On predstavlja, verujem, telesna čula, izgladnela i pod strogom kontrolom u ovom prvom stadijumu nadahnuća, u kojem neaktivnost nije promašenost već jak unutrašnji vid. Saturnijanskog melanholika su čula napustila i on se, u stanju vizionarskog transa, uzdiže visoko u svetove izvan svetova. Jedino čulo koje je budno i živo jeste umetnikova ruka, ruka jednog putto, koja beleži viziju rukom gravera – ruka samog Direra koji beleži psihologiju nadahnuća u ovoj čudesnoj graviri. Klasična moralizacija o čulima kao psima goničima može se naći u interpretaciji legende o Akteonu Natalia Komea, gde Akteonovi psi predstavljaju čula. Smatralo se da melanholični temperament nadvladava čula. Teoretičar humora definiše melanholiju kao „sladak san čula“. Možemo se okrenuti i Miltonu koji je u Il Penseroso podario vrhunski poetski izraz teorije nadahnute melanholije. „Najbožanskija Melanholija“, čiji crni lik sakriva svetačko lice isuviše sjajno za ljudska čula, živi na „prostoj dijeti“ i u vrhunskim vizijama beži od čula:

Neka moja lampa u sred noći
Sine u samoći neke kule,
Odakle mogu medveda
U traganju prevazići,
Uz Hermesa trostruke moći
Ili dozvati duh Platona
Da mi kaže koji svetovi
Ili oblasti kriju onaj Um
Besmrtni što sklonište svoje
u puti ovoj zanemari
I demone što se kriju
U vodi, vatri i vazduhu
Ili pod zemljom
Čija moć snagu
U saglasju pravom
Sa planetom ili elementom ima

Miltonova melanholična inspiracija je takođe demonska, ali i bela asketska magija (pas izgladnelih čula), i povezana je s višim carstvima proročanstava i anđeoskih hijerarhija. Njegova Melanholija sa sobom nosi

Onoga što na zlatnim krilima se vine
Vodeći vatrenih točkova presto
Kontemplacije Heruvima

Direrova Melencolia I  predstavlja prvi od Agripinih stadijuma, nadahnutu umetničku melanholiju. Postojao je stadijum vezan za nadahnuće proroka, kao i stadijum u kojem se nadahnuti intelekt uzdizao do shvatanja božanskih stvari. Sva tri su sadržana u Miltonovoj Melanholiji, svetačkoj, tamnoj, koja izgleda, preko Agripe, potiče od Reuhlina. A sva tri su nagoveštena u Direrovoj Melencolia I kroz anđeoska krila koja je podario svojoj crnolikoj figuri.

Iste godine u kojoj je gravirao Melencolia I, 1514, Direr je proizveo svoju čuvenu graviru Svetog Jeronima u radnoj sobi. U knjizi o Direru Panofski piše da je Direr Svetog Jeronima morao smatrati suprotnim parom Melencolia I, jer ih je često prijateljima poklanjao u paru. Ne manje od šest kopija je dato u paru, dok je samo jedna Melencolia I data posebno.

Ako se zagledamo u dve gravire, jednu do druge, kako je Direr nameravao da ih vidimo, jasno je da postoji namerna paralela. Sveti čovek sedi za svojim stolom duboko utonuo u nadhnuto pisanje. Njegovu ćeliju Panofski opisuje kao „mesto začaranog blaženstva“, ispunjeno geometrijskom istinom. Konstrukcija prostora u ovoj graviri je „besprekorno tačna s matematičke tačke gledišta. Sve u ovoj neformalnoj i nepretencioznoj sobi je podložno matematičkom principu. Očigledno nedeljiv osećaj poretka i sigurnost, koji su znak Direrovog Svetog Jeronima, mogu se objasniti činjenicom da su slobodno raspoređeni objekti po sobi čvrsto određeni perspektivnom konstrukcijom“. Panofski tu pravi kontrast sa neredom koji okružuje, na Melencolia I, nesrećnog tragičnog genija u frustriranom očajanju. Ovo, ja verujem, pogrešno interpretiranje Melencolia I sprečava nas da sagledamo da Direr možda predstavlja različite stadijume nadahnute vizije. U Melencolia I nadahnuta imaginacija umetnika nalazi se na nižem stepenu lestvice vizija nego Jeronim i njegov uređeni okoliš. Jeronim je možda na trećem stupnju agripanske klasifikacije nadahnute melanholije, u kojem mens „uči o tajnama božanskih stvari, na primer zakonima Božjim, anđeoskim hijerarhijama i onome što se tiče znanja večnih stvari“.

U stvari, smatram da je Sveti Jeronim, možda, Melencolia III. U tom stadijumu mens ima uvid u sve istine, uključujući i istinu geometrije, zamračenu i zbunjeno počašćenu u Melencolia I.

Revalorizovanje melanholičnog temperamenta i teorija nadahnute melanholije, koja iz toga proističe, naizgled nema veze sa kabalom, bilo hrišćanskom, bilo jevrejskom. Osim činjenice da je Agripa uključio svoje izlaganje o teoriji nadahnute melanholije i njenim stadijumima u svoju De occulta Philosophia, nije lako videti zašto je melanholija tako blisko pridruživana okultnoj filozofiji. Ipak, nema sumnje da je tako bilo. Nadahnuta melanholija bez sumnje spada u atmosferu renesansne okultne filozofije.

Zato je bilo tako preko potrebno pokušati reinterpretaciju najčuvenijeg predstavljanja melanholije, Direrove Melencolia I. Privremena reinterpretacija ove gravire koju sam ovde navela, kao predstavu nadahnutog transa u kome je vizionar svetim anđeoskim prisustvom zaštićen od demonskih opasnosti, povezala bi jednom crtom hrišćansku kabalu, kako ju je shvatao Piko, i Reuhlina i Agripu.

Nekoliko godina po pojavljivanju Direrove gravire (1514), Luka Kranah je naslikao niz slika koje su očigledno rađene pod uticajem Direrove ikonografije. U tim Kranahovim kompozicijama, žena, očigledno derivat Direrove Melanholije, sedi desno od slike, izgubljena u transu, dok se putti igraju s budnim psom. Žena nije odbegla u svete vizije, njena melanholija nije zaštićena hrišćanskom kabalom od demonskih sila. Naprotiv, ona je veštica, nad njom se na nebu nadvio veštičji sabat. Trans veštičje melanholije implicira da je ona odsutna jer slavi đavola na sabatu.

Dosta nam otkriva poređenje zaspalog psa čula u Direrovoj asketskoj viziji sa zlim budnim psom i putti na Kranahovoj slici. Lošom upotrebom magije, bez čistih pobuda, nezaštićena svetim anđelima, melanholična veštica je krenula lošom stazom i potpala pod moć Satane. Nadahnuta melanholija je postala veštičarenje; ozbiljni putto Direrove gravire je postao nered senzualnih putti; zaspali pas čula je postao zlokobno budan. Hrišćanski kabalisti su oduvek upozoravali na opasnost koju je Kranah prikazao preokrećući Direrovu ikonografiju melanholije u pravcu veštičarenja.

Nova interpretacija Direrove Melencolia I, kao i poređenje Direrove nadahnute melanholije sa Kranahovom melanholijom veštice, predstavljaju problem. Da li je postojala veza između lova na veštice u kasnom XVI veku i praktikovanja nadahnute melanholije u renesansnoj okultnoj filozofiji?

Izvor: Frensis A. Jejts, Hermetička filozofija i elizabetansko doba, preveo Miloš Tomin, SKC, Beograd, 1999.

Grafike: Albreht Direr, 1514.

Napomena: Zahvaljujem se Siniši Lekiću na upoznavanju sa delom Frensis A. Jejts i preporuci da neke njene tekstove objavim.