Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala a na nagovor svoje majke, udate za cara, ali na Krstiteljevo negodovanje, za uzvrat je tražila glavu sveca. Saloma je prototip junakinje kakvu književnost dekadencije i simbolizma veliča u svom stvaralaštvu, inspirisana, najpre, poezijom Šarla Bodlera ali, pre nje, i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Saloma, Vajldova Saloma, sve su to fatalne žene, neprobojne i okrutne sfinge, objedinjene istim imenom.

Na sajtu Britanske biblioteke, odakle su preuzete Berdslijeve ilustracije Vajldove drame, piše sledeće:

Aubrey Beardsley (1872–1898) was a fashionable young London illustrator. When „Salomé“ was first published in February 1893, the „Pall Mall Budget“ magazine asked Beardsley for a drawing in response. They rejected the macabre, fantastic image he based around the play’s last scene, in which Salomé embraces the severed head of John the Baptist.

In April, however an art publication, „The Studio“, ran it as part of its first edition.

The critic Peter Raby argues that „Beardsley gave the text its first true public and modern performance, placing it firmly within the 1890s – a disturbing framework for the dark elements of cruelty and eroticism, and of the deliberate ambiguity and blurring of gender, which he released from Wilde’s play as though he were opening Pandora’s box.“

Berdsli ilustruje Vajldovo delo pet godina pre svoje smrti. Kada je pisac prvi put video ove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

March ’93. For Aubrey. For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj umetnosti, u poglavlju „La belle dame sans merci“, piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela, o kome se, kao i uostalom o celokupnoj Vajldovoj ličnosti i pojavi, ne izjašnjava najpohvalnije:

Dakle, pre nego što će Vajld obraditi priču o Salomi, Hajne i Laforg su je ironijom oslobodili tragičnog sadržaja. Pa ipak, kao što se često dešava sa lažnim delima iz druge ruke, upravo je Vajldova Saloma postala popularna (godine 1894. Antoine Sabatier je prikazao jednu svoju dramu, „Le Baiser de Jean“, u kojoj je Saloma zamišljena na isti način kao kod Vajlda: kao histerična, demonska i mračna, luda od sadističke ljubavi. Saloma je inspirisala i Rusa Aleksandra Bloka, u drugoj pesmi o „Veneciji“, u „Pesmama o Italiji“, 1909, i Portugalca Eugenio de Castra). Godine 1896. ova drama – napisana specijalno za Saru Bernar, ali je cenzor sprečio to izvođenje – doživela je osrednji uspeh na pozornici. Godine 1901, godinu dana posle Vajldove smrti, prikazana je u Berlinu i od tada – zahvaljujući i muzici Riharda Štrausa – neprestano se pojavljuje u evropskim pozorišnim repertoarima. U Nemačkoj je bila na repertoaru duže od bilo koje druge engleske drame, uključujući i Šekspirove. Prevedena je na češki, holandski, grčki, mađarski, poljski, ruski, katalonski, švedski, čak i na jidiš. U Italiji je bila na repertoaru Lide Boreli i ja se još sećam s koliko su uživanja muškarci okretali durbine prema razrokoj zvezdi odevenoj samo u ljubičasta i zelena svetla reflektora.

Salome Flobera, Moroa, Laforga i Malarmea poznate su samo ljudima od pera i sladokuscima, ali Salomu genijalnog lakrdijaša Vajlda znaju svi.

Najzad, Prac piše i o Berdsliju, ilustratoru ove drame, čija smo dela upravo videli. Manje je poznato da je Berdsli bio i pisac.

Sok engleskog dekadentizma nalazi se u četrdesetak stranica „romantičnog romana“ Obrija Berdslija „Under the Hill“ (posthumno objavljenog 1904, u znatno pročišćenijoj verziji od originalne), u kome preciozni stil koji podseća na stil „Hypnerotomachia“ (iz čijih famorznih ilustracija Berdsli za svoje crteže uzima ne samo ornamentalne motive nego čak i tehničke sugestije – uporedi poročna lica Berdslijevih figura s licimafigura u knjizi Frančeska Kolone i biće jasno kako Englez samo karikira ove poslednje moralnim ili je bolje reći nemoralnim sadržajem, lakim izoipačivanjem crta) dobija živahnost nekim osobinama iz 18. veka i sladostrasnim francuizmima: to je jedan ustajali stil prema estetici Dez Esenta.

U „Under the Hill“ izvrsni Opat Fanfreluš, Polifil ove fine avanture, ulazi u misteriozni breg gde živi Elena i tu biva pozvan na veličanstvenu orgiju. Priča je samo neprekidni opis dekora, pred kojima Fanfreluš polifilski pada u ekstazu, haljina, šešira „floral with red roses“; obiluju dekorativni citati retkih ili izmišljenih knjiga i Vagnerovih dela (Berdsli je bio oduševljen Vagnerom, kad je bio u Londonu retko je propuštao Vagnerove koncerte. Među njegovim crtežima postoji i jedan pod naslovom „The Wagnerians“). Opisan je i balet sa satirima i seoskim devojkama „The Bacchanals of Sporion“, gde je Sporion „visok, mršav, izopačen mlad čovek, lako pognut, poremećena hoda, ovalnog bezizraznog lica sa maslinastom kožom nategnutom preko kosti, snažan, purpurnih usana, dugačkih kosih očiju i s velikom pozlaćenom kosom“. Delo je od strane preobraćenog Berdslija, katolika francuskog dekadentnog tipa, posvećeno kardinalu Poldiju Pecoliju, „nunciju svete stolice u Nikaragvi i Patagoniji“.

U „Ballad of a Barber“, koja je takođe objavljena u časopisu „The Savoy“, jula 1896, Berdsli daje oduške jednom perverznom hiru; berberin Karusel, oduševljen mladalačkom svežinom jedne mlade trinaestogodišnje princeze, „lirske i nežne kao neka Šubertova melodija“, preseca njen vrat komadom stakla od boce kolonjske vode, a zatim napušta žrtvu „nežno kao što se san odvaja od spavača“; i, na kraju, završava na vešalima.

Ovaj letimičan pregled, za kraj, dopunjujemo i jednom muzičkom kompozicijom, pomenutom Štrausovom melodijom iz opere-jednočinke „Saloma“ koju je komponovao bivajući inspirisan Vajldovom predstavom. U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova ali najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere Štraus daje ime prema Vajldu. Ples sa velovima u doba ovih umetnika naročito je dobro izvodila američka balerina Lui Fuler.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Hari Klarkove ilustracije Poovih priča

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Osim Poovih priča (namerno nisam stavljala naslov priče ispod ilustracije smatrajući da će oni koji su čitali Poa sami biti u mogućnosti da prepoznaju o kojoj priči je reč, umetnik je u toj meri uspeo da izvuče jedinstvenu suštinu svake od njih), Hari Klark je ilustrovao još i Andersenove bajke, Geteovog „Fausta“, kao i mnoge katedrale, oslikavajući njihove vitke prozore. Nešto od stila specifičnog za takvu vrstu stvaranja, Klark je transponovao i na ilustracije pomenutih književnih dela. Nastavite sa čitanjem

Izložba posvećena Edvardu Munku u bečkom muzeju Albertina

 

 

 

 

U bečkom muzeju Albertina u toku je izložba posvećena Edvardu Munku. Kroz četri video snimka kustosi izložbe govore o njegovim delima, životu i inovaciji koju je ovaj norveški slikar ostvario. Sva četri snimka imaju prevod na engleski jezik i korisno su predavanje o ovom umetniku.

Izvor: Albertina

Frensis A. Jejts – „Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa“

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju. Nastavite sa čitanjem

Pesme o Bloku Marine Cvetajeve

catonhottinroof:
“ Vojtěch Preissig (1873 - 1944)
Night. Dreams. 1906
”

1

Ime je tvoje – u ruci ptica,
Ime je tvoje – na jeziku leda kockica.
Jedno-jedino micanje usana.
Ime je tvoje – pet slova osama.
Loptica uhvaćena u letu svom,
U ustima srebrnog praporca zvon.

Kamen bačen u ribnjak, u zovu,
Zajecaće tako kako tebe zovu.
Ko noćnih kopita štropot strmi
Gromko tvoje ime grmi.
I kazaće nam ga u slepe oči, zorom,
Zvonko krcnuli oroz.

Ime je tvoje – ah, ne sroči! –
Ime je tvoje – poljubac u oči,
U nežnu studen kapaka – usne.
Ime je tvoje – poljubac u sneg.
Izvorski, leden, plav gutljaj gust.
S imenom tvojim – san je dubok, gust.

16. april 1916.

2

Priviđenje nežno,
Viteže bez mane,
Ko te prizva, grešno,
U moje mlade dane?

U magli nad visom
Stojiš – rizom
Snežnom ogrnut.

Ne goni me to
Vetar gradom,
Već mi je treće
Veče – nečisti za tragom.

Ureko me nežni,
Plavooki – snežni
Pesnik.

Snežni mi labud
Ćilim stere šuštav.
Perje lebdi sad svud
I u sneg se spušta.

Po perjanim vlatima
Idem ka vratima
Za kojima je – smrt.

On mi peva
Za plavim oknom mekim,
On mi peva
Praporcima dalekim.

Dugim krikom,
Labuđim klikom –
Zove.

Milo priviđenje!
Znam – vidim te tek kad zaspim.
Učini milost:
Amin, raspi se, raspi!
Amin.

1. maj 1916.

3

Ti odlaziš gde sunce zapada
I videćeš večernje svetlosti sag.
Ti odlaziš gde sunce zapada,
I mećava zameće trag.

Mimo prozora mojih – bestrasan – ti ćeš
Proći u snežnoj tišini, stušten,
Moj divni božji pravedniče,
Tiha svetlosti moje duše!

Na tvoju dušu lakoma nisam!
Nezadrživ tvoj je put.
U ruku bledu od poljupca prisna
Neću zabiti kljun svoj ljut.

I po imenu te neću viknuti,
I ruke neću pružiti, ni skloniti.
Tvom svetom, voštanom liku
Iz daleka ću se pokloniti.

I stojeć pod sporim snegom, setno,
Spuštaću se kolenima u sneg,
I u ime tvoje sveto
Poljubiću večernji sneg –

Tamo gde si korakom uzvišenim
Prošao u grobnoj tišini, stušten,
Svetlosti tiha, slavom uslišena,
Svedržitelju moje duše.

2. maj 1916.

4

Zveri – brlog pun.
Putniku – drum,
Mrtvacu – hum.
Svakom – svoje.

Ženi – varanje,
Caru – carevanje,
Meni – da slavim
Ime tvoje

2. maj 1916.

5

Kod mene u Moskvi – kupole gore,
Kod mene u Moskvi – zvona romore,
I grobnice, redom, kod mene govore,
U njima carice i carevi dremlju.

Ti ne znaš da se zorom u Kremlju
Lakše diše no na celoj zemlji!
Ti ne znaš da se zorom u Kremlju
Molim tebi – do zore, glasno.

Ti prolaziš iznad Neve plave
U čas kad nad Moskvom, rekom slave,
Ja stojim pognute glave
I fenjeri gasnu.

Svom nesanicom te volim, čedno,
Svom nesanicom te slušam žedno,
U čas kad po celom Kremlju vredno
Bude se zvonari.

No moja nek se reka – s tvojom rekom,
No moja nek se ruka – s tvojom rukom
Ne slije, Radosti moja, dok s mukom
Ne stigne zora – zoru – da ozari.

7. maj 1916.

6

Mislili su da je čovek!
I u smrt ga nagna tlačitelj.
Sad mrtav je. Dovek.
Za mrtvim anđelom plačite!

On je u smiraj dana
Opevao lepotu večernju.
Tri voštana plama
Drhture, u sujeverju.

Polazili su od njega zraci –
Žarke žice po snegu posnom.
Tri voštane sveće kraci –
Suncu! Svetlosnom!

O, pogledajte – kako su
Upali tamni kapci!
O, pogledajte – kako su
Slomljeni krila kraci!

Crni čita čtec,
Tapkaju ljudi prazni…
Mrtav leži poet-žrec
I vaskrs praznuje praznik.

6. maj 1916.

7

Mora biti – za onom se šumom prostire
Selo gde sam živela i snivala.
Mora biti – ljubav je prostija
I lakša no što sam očekivala.

– Ej, budale, crkli, dabogda, svi!
Podiže se i zamahnu bičem.
I za povikom – zvizd.
I opet: praporci ciče.

Nad gladnim i jadnim žitom
Za mlatom mlat se diže krt.
I pod nebom, žica sa žicom,
Peva i peva smrt.

13. maj 1916.

8

I oblaci obada oko ravnodušnih kljusa,
I rodno kaluško platno što ga vetar drmusa,
I veliko nebo, i zvizd prepelice,
I talasi zvona nad talasima pšenice,
I priče o Nemcu, dok ne dosade sasvim,
I žuti-žuti krst sa modrim šumama kasnim,
I slatka jara što slatko na zemlju čuči,
I ime tvoje što anđeoski zvuči.

18. maj 1916.

9

Ko slaba svetlost kroz mrklinu paklenih vrata,
Glas je tvoj sličan tutnjavi granata.

I gromovima, ko serafim neki,
Obaveštava glasom gluhim i dalekim –

Odnekud iz drevnih jutara maglovite stepe –
Kako nas je voleo, bezimene i slepe,

Za sivi plašt, za verolomstva – greh…
I kako nežnije od sviju – onu što je pre

Svih duboko u noći nestala – za dela svetla
I kako te nije prestao voleti, Rusijo sveta,

I duž slepoočnice – smešteni se prsti lome,
Sve prstom mota, mota… I još o tome

Kakvi nas čekaju dani, kako će Bog obmanuti dični,
Kako ćeš sunce početi da zoveš – i kako se neće dići.

Tako, kao zatočenik, sa sobom sam, i usud,
(Ili to ludo dete govori u snu?)

Javilo nam se – kao aleja široko!
Sveto srce Aleksandra Bloka

9. maj 1920.

10

Evo ga – gledaj – umoran od tuđina
Vođ bez družina.

Evo – šakom pije iz uzvišene bistrine
Knez bez baštine.

Tamo mu je sve: i kneževina, i četa,
I hleb, i mati sveta.

Divno je tvoje nasleđe – nek je tvoja želja,
Prijatelju bez prijatelja!

15. avgust 1921.

11

Prijatelji njegovi – ne dirajte ga!
Sluge njegove – ne dirajte ga!
Na licu njegovom bilo je tako jasno:
Nije od ovog sveta moje carstvo.

Kobne su mećave kružile duž žila,
Ramena zgrbljena svijala se od krila,
U pevački procep, u zapeklu jaru, u prisoju –
Ko labud je dušu ispustio svoju.

Padaj, padaj, bronze glasu presveti!
Krila su saznala pravo: leteti!
Usne što vikale su reč: odgovori, umeš li!
Znaju da toga nema – umreti!

Zore pije, more pije – do grla sit
Pijanči. – Parastose nemoj da služiš ti!
Kod onog što je naredio: biti treba!
Da se on nahrani – biće uvek hleba!

15. avgust 1921.

12

I nad ravnicom sinjom
Krik labuđi sinu.
Majko, zar ne pozna sina?
To on – sa zaoblačnih vrsti,
To on – poslednje oprosti.

A nad ravnicom
Zlosrećne mećave tuga.
Devo, zar ne pozna druga?
Poderane rize krilo se u krvi krivi
To on – poslednje nam: Živi!

Nad grešnom –
Uzlet ozaren: osama.
Pravedni je dušu oteo – osana!
Robijaš je našao postelju-kamin.
Pastorak majci u dom. – Amin…

15-25. avgust 1921.

13

Nije se rebro slomilo –
Slomljeno je krilo.

Nisu streljačkim metkom, znaj,
Grudi probili. Ne izvadi taj

Metak. Ne popravi krila u ne-letu.
Nagrđen je išao po svetu.

Hvata, hvata venac od trnja!
Šta je pokojniku – trepet grmlja,

Ženskog laskanja labuđe paperje…
Prolazio je, sam i gluv, bezmerjem,

Zaleđujući zalaske, prikovan
Prazninom bezokih kipova.

Jedno je samo u njemu živo bilo:
Prelomljeno krilo.

15-25. avgust 1921.

14

Bez reči, bez zova –
Ko zidar što pada s greda svežih.
A možda si snova
Došao – u kolevci ležiš?

Goriš i ne gasneš, a smrtnik,
Svetiljko dana bez oduška…
Koja ti od smrtnih
Kolevku ljuljuška?

Blažena težino reči!
Proročka trsko gipka!
O, ko će mi reći
Gde je tvoja zipka?

„Zasad ga izdali nisu!“
Samo s tom mišlju u svesti
Poći ću u pohod, ko na misu,
Po ruskoj zemlji i povesti.

Ponoćne zemlje predano
Proći ću s kraja na kraj,
Gde je usana-njegovih-rana,
Očiju plavetnih olovni sjaj?

Zgrabiti ga! Snažno!
Voleti ga bez oduška!
O, ko će da mi šapne važnu
Vest: koja te kolevka ljuška?

Bisera bela zrna,
Muslinske sene sneni pad.
Ne poput lovora, već poput trna –
Kape oštrozubi hlad.

Ne koprena, već ptica
Raširila krila bela!
– I opet se roditi iz tmica,
Da bi te mećava ponovo zamela!?

Baciti ga! Snažnim zamahom!
Držati ga! Samo ga ne dati!
O, ko će mi reći nežnim dahom:
U kojoj zipki? Koja mati?

A možda je lažan
Moj podvig, i zaludan trud je.
Ko položen u zemlju vlažnu,
Možda ćeš da spavaš – do trube.

Vidim opet sumor
Tvojih slepoočnica, sjaj njinim rubom.
Takav umor –
On se ne diže ni trubom.

Veličajna, ražana
Tišina pašnjaka svežih.
Meni će pokazati stražar
U kojoj kolevci ležiš.

22. novembar 1921.

15

Ko snen, ko pjan,
Nespremno za vest.

Na slepom oku jama:
Besana savest.

Prazne očne duplje:
Mrtvo i svetlo – zaklon.
Snovidica, svevidica šuplje
Prazno staklo.

Nisi li ti
Njen plašt što šuštav pada
Ne-izneo
Suprotnim klancem Hada?

Nije li ova,
Puna zvona srebrnoplava,
Duž snenog Hebra
Plivala glava?

25. novembar 1921.

16

Tako, gospode! I moj obol
Primi za utvrđenje hrama.
Ne pevam svoju ljubav, svoj bol,
Već zemlju svoju u ranama.

Ne tvrdice zarđali kovčeg, no žar,
Granit izglačan kolenima žrtvi!
Svima su žrtvovani heroj i car,
Svima – pravednik – poet – i mrtvi.

Lomeći Dnjepra led žilav,
Nezbunjen lesom mrtvačkim i talasom.
Rusija – Uskrsom tebi pliva,
Poplavom hiljaduglasom.

Tako, srce, plači i hvale romori!
Nek na vapaj tvoj – vapaja moru –
Smrtnu ljubav počne zavist da mori.
A druga se raduje – horu.

2. decembar 1921.

Preveo Danilo Kiš

Izvor: Danilo Kiš, Pesme i prepevi, Prosveta, Beograd, 2003.

Slika: Vojtěch Preissig, Snovi, 1906.

Umetnik i njegov pas: Margerit Dira

Christina Malman, Woman and a dog, 1935.

Kupio sam kuću. Mesto je veoma lepo. Pomislio bi čovek da je u Grčkoj. I drveće oko kuće je moje. Jedno drvo je ogromno i u leto će pružati takav hlad da neću osećati žegu. Napraviću i terasu sa koje se uveče vide sijalice u Ž.

Na momente svetlost je ovde potpuna, obuhvata sve, a, u isto vreme, snažno obasjava samo jedan predmet.

Mada je, krećući se duž provalije, prvobitno veselo trčao, pas naglo poče zastajkivati. Njuškao je sivu svetlost koja je prekrivala dolinu. U toj dolini polja su bila opkoljena selima iz kojih su mnogi putevi vodili prema Sredozemnom moru.

Pas nije odmah video čoveka koji je sedeo pred kućom – jedinoj u čitavoj okolini. Tek daleko, na drugoj strani padine brda, videla su se naselja koja su, takođe, bila okrenuta istom praznom i obasjanom predelu, preko koga su povremeno preletala jata ptica. Pas je, dahćući od umora i toplote, najzad seo.

Iako je vladala potpuna tišina, pas je naslućivao da njegova usamljenost nije potpuna, da je narušena prisustvom čoveka. Uz vrlo slabo i jedva primetno škirpanje pletene fotelje u kojoj je sedeo, gospodin Andemas je pratio ritam teškog psećeg dahtanja, a to ravnomerno i neobično škripanje nije prevarilo psa.

Okrenuo je glavu, otkrio prisustvo čoveka, podigao uši i, zaboravivši na umor, pažljivo ga počeo posmatrati. Svakako je ovu zaravan, koja se pružala pred kućom, dobro poznavao odonda kako je počeo juriti po planini i snalaziti se u njoj. Ipak, nije imao toliko godina da bi poznavao i ranijeg vlasnika ove kuće. Prvi put, otkako se tuda skita, ovde je ugledao čoveka.

Gospodin Andemas se nije pomakao, nije se obratio psu kao prijatelj, niti kao neprijatelj.

Pas ga je neko vreme ispitivački posmatrao ukočenim pogledom. Uplašen ovim susretom, i smatrajući se primoranim da zbog toga nešto učini, mašući repom, spustio je uši, pošao prema čoveku, ali pošto njegov napor čovek ničim nije nagradio, predomislio se pre nego što će mu prići, i odjednom se zaustavio.

Osetivši umor opet je počeo dahtati i kroz šumu otišao prema selu.

Mora da je svakog dana na taj brežuljak dolazio zbog kuja ili zbog hrane; verovatno je svakodnevno išao do ona tri kućerka na zapadnoj padini i svako popodne prelazio tu razdaljinu tragajući za hranom.

– Verovatno traži hranu, pomisli gospodin Andemas. Vratiće se on opet.

Tome psu treba dati vode, njemu je potrebna voda za vreme dugih skitnji po šumi i po selima. Njemu treba dati nešto čime bi se okrepio i bar donekle mu olakšati težak život. Na jedan kilometar odavde je jezerce, tu se svako može napiti vode. Samo, ta voda je rđava i bljutava, i gusta od sokova raznih trava. Mora da je ta voda zelena i lepljiva, nezdrava i puna larvi raznih insekata. Tom psu, toliko željnom najobičnijih stvari, potrebna je dobra voda.

Valerija će mu dati da pije kad nekad ponovo bude naišao pred njihovu kuću.

Pas se opet pojavio. Zbog čega? Opet je prešao preko zaravni ispred koje je zjapila provalija. I opet je pogledao čoveka. Nije mu se približio mada je čovek ovoga puta odavao znake prijateljstva. Polako je otišao i više se nije vratio. Mada je njegov hod po oštrom stenju po kome je gazio, ostavljao jedva primetan trag, ipak, u vazduhu se osećalo da je tuda prošao pas.

Izvor: Margerit Dira, Popodne gospodina Andemasa, preveo Petar Adamović, Novi Sad, 1963.

Ilustracija: Kristina Malman, Woman and a dog, 1935.

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Zatvori“

 

Četrnaest (u prvom izdanju) grafika italijanskog gravera Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, , predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju.

Ovo je 3D verzija grafika koje otvaraju bezvremeni svet sna. One se u potpunosti uklapaju u neuravnoteženost barokne vizije podjednako koliko i u poljuljani status tendencija doba prosvetiteljstva.

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)

Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!

Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!

Izvući ću se.

Volim vas, Paul

 

5. novembar 1961.

Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te, Žizela

 

Pariz, 7. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put! Žizela

II GRAFIKE ŽIZELE LESTRANŽ-CELAN

III PESME PAULA CELANA

OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.

KO SVOJE SRCE ČUPA IZ GRUDI PREMA NOĆI, ON SEŽE ZA RUŽOM 

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.

U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

Nitasta sunca
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

 

 

PAUL CELAN

Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.

Napomene:  Pisma su prvobitno objavljena na sajtu Sarajevske sveske i na sajtu Gledišta.

O grafikama Gisèle Celan-Lestrange detaljnije pogledjte ovde.

Izbor poezije, kao i audio snimak Paula Celana pripada Jadranki Milenković. Detaljnije možete pogledati ovde.

Pet pesama Georga Trakla

DE PROFUNDIS

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu

Zvonjahu opet kristalni anđeli.

DEČAKU ELISU

Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.

Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.

Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.

Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.

Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,

iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,

poslednje zlato strošenih zvezda.

ELIS

I

Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrca sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
Tiho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Giba se tvoje srce na pustom nebu.

II

Nježna glazba zvončića bruji u Elisovim grudima
Uvečer,
Dok mu glava u crn jastuk tone.
Plava zvijer
Tiho krvari u guštari trnjaka.
Tu suro stablo u osami čami;
Njegovi plodovi plavi već su pootpadali.
Znamenja i zvijezde
Polako utonu u večernje vode ribnjaka.
Iza brijega već je stigla zima.
Plavi golubovi
Piju noću ledeni znoj
Što oblijeva Elisovo kristalno čelo.
Sveudilj hulji
Samotnik vjetar oko crnih zidina Božjih.

IZ KNJIGE VJEČNOSTI

Uvijek se vraćaš, ti, melankolijo,
O nježna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.

Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.

Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.

Jezivo ispod jesenskih zvijezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.

JESEN USAMLJENIKA

Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.

Slika: Edvard Munk

Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson

Pitam se zašto je umetnik četri elementa predstavio kao izmučene ljudske figure u prostoru elementa koji predstavljaju? Evo jedne pesme Emili Dikinson kao ponuđenog poetskog odgovora (koji je, kao i uvek, nova zagonetka):

Pain has an element of blank;
It cannot recollect
When it began, or if there were
A day when it was not.

It has no future but itself,
Its infinite realms contain
Its past, enlightened to perceive
New periods of pain.

Kako i elementi kruže, sukobljavaju se, međusobno podstiču, stapaju i razdvajaju, tako ih i bol, prema Blejku i Emili Dikinson prati jer im je u tom, a priori uslovljenom procesu ljubavi i sukoba, oduzeta sloboda izbora. Religijjske nedoumice, kao teme oba umetnika, i kroz posmatranje prirodnih procesa tematizovane su na kratak i jednostavan način. Rosa trpi bol jer je element neodvojiv od vode, zahvaljujući vatri (svetlosti) ispariće u vazduh ili će se stopiti sa zemljem. Šta ako ta kap rose, univerzum po sebi, ne želi da je deo većeg univerzuma koji joj je unapred odredio kretanje? Suštinski, postoji li sloboda, slobodna volja, sloboda izbora? Sloboda.

Konstantin Kavafi: „Očekujući varvare“

Otto Dix

-Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas varvari da stignu.

-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

-Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Prevela: Ksenija Maricki-Gađanski

Kompozicije Filipa Glasa

Devin Powers - Score, 2011.

Devin Powers – Score

Negde u ovo doba, leta 2009, bilo je neizdrživo vruće. Još jedno od leta koje sam teško podnosila, kako fizički tako i po pitanju raspoloženja. Ne volim leto jer nisam rođena na prostoru koji je adekvatan za to godišnje doba. Leta su za srećnije narode, lepše pejsaže, drugačija shvatanja sreće i svakodnevnog života. Leto ne bih umela da poistovetim sa trotoarom ali leto sa limunom ispred kuće bih, svakako. Svaki put kada pomislm na to godišnje doba setim se Geteovih stihova:

Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?
U taj mili kut,
S tobom bih, dragi, putovala put.

Ova težnja ka povratku Arkadiji, spokoju grčkog podneva, tišini, vedrom nebu, pastirima i božanstvima koja zajedno love i vode ljubav, kletva je modernog čoveka koji je izgubio to stanje, ali ne i sećanje na njega. Melanholici često unapred pate, ali postoji i drugi oblik dijagnoze  – kada melanholik pati zbog gubitka, a ne zna tačno čega ili koga, ali svakako gubitka nečega što oseća da mu po pravu pripada. Bez toga, tog neimenjivog entiteta, prostora i utiska, melanholik se oseća necelovitim. Tada, u časovima užasa vreline i buke koju vrelina stvara, melanholik oseća nepodnošljiv ambis praznine, večito plutanje.

Ali, kakve to veze ima sa muzikom Filipa Glasa? Ima, velike, utoliko što pominjemo melanholiju. Tema leta bila je povod a melanholija je suština priče.  Pijanistkinja Branka Parlić, već pomenutog leta, imala je nastup u Muzeju afričke umetnosti i na repertoaru je bila Glasova muzika. Koncert je bio zakazan rano, kada se još uvek osećala jara Sunca koje je nemilosrdno nad nama gnevilo. Muzej afričke umetnosti sav od drveta koje dodatno zadržava toplotu, sala puna a neklimatizovana. Muzej na vrhu naselja, trebalo je pešačiti uzbrdo čitavim Senjakom. Jednom rečju: užas u mojoj glavi.

Sve je to postalo drugačije kada se začula muzika koja je dopirala iz klavira. I pre tog koncerta, ja sam bila upoznata sa Glasovom muzikom posredstvom filma Sati, kao i kompozicija rađenih drugim povodom, ali sam tada, upravo zahvaljujući vrućini kombinovanom, a potom suprotstavljenoj i poništenoj muzikom, shvatila koliko je sve to (nešto bez konkretnog oblika i verbalnog uobličenja) zapravo nebitno. Istovremeno nešto drugo (podjednako apstraktno) postalo je bitno, važeće i (patetike li!) spasonosno.

Glas je izrazito moderan. Ne govorim o formi i postupku, već o sadržaju i kasnijim utiscima koje njegova muzika podstiče. Metamorfoze su sjajan primer, ali još genijalnije, sjajno uklopljene sa filmom, jesu kompozicije za remek delo sedme umetnosti – film Sati. Sati, to je ono nepodnošljivo, ono što se ne meri kazaljkama već unutrašnjim tokom koji je neregulisan i bez plana. Glas je postigao – naročito uz pomoć postupka repeticije i neprestanog ponavljanja istih nota – oživljavanje emotivnog vertiga i vira, beskonačnu kružnost, dinamiku bez ikakve prave dinamike, opisavši tako stanje modernog čoveka, ili pak samo tugu koja se osetila u smeloj radosti tog vrelog podneva.

Napomena:

Citirana Geteova pesma deo je romana Godine učenja Vilhelma Majstera i često se štampa, nezavisno od romana, zajedno sa drugim Geteovim pesmama pod nazivom Minjon (po junakinji romana koja ju izvodi). U ovom tekstu pesma je citirana prema prevodu Milana Ćurčina iz antologije Pesništvo evropskog romantizma koju je sastavio  Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Kamij Sen-Sans i Maks Ernst

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Une semaine de bonté (Nedelja blagosti/dobrote mogao bi glasiti približan prevod sa francuskog) je grafička novela Maksa Ernsta, jednog od najznačajnih slikara nadrealističkog pokreta, objavljena 1934. godine. Dirketna inspiracija za knjigu bili su viktorijanski romani od čijih je ilustracija Ernst stvorio svoj kolažni san koji se sastoji iz sto osamdeset dve slike. Neki od izvora za slike su već identifikovani: recimo, izvesni Žil Meri je 1883. objavio roman „Les damnées de Paris“ koji je bio jedan od dominantnih uticaja. Ernst je počeo rad na knjizi tokom putovanja u Italiju 1933. godine da bi je već naredne objavio u Parizu kao seriju od pet pamfleta.

Palo mi je na pamet da bih mogla Kamij Sen Sansovo nešto starije delo i Ernstove radove da postavim u odnos poređenja nakon što sam čula Sen-Sansovu kompoziciju a potom i pronašla video rad koji je bio u funkciji predstavljanja Ernstovog dela gde je muzika francuskog kompozitora bila, naizgled, tek podloga. Posle malo dužeg zadržavanja na delima ispostavilo se da Sen-Sansova kompozicija nema tek dekorativnu „pozadinsku“ funkciju već da, pažljivo odabrana od strane autora videa, formira određeni značenjski odnos sa Ernstovim delima. Pre svega, tu je humor koga, po pravilu, sledi ironija. Dovoljno, za početak.

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Сликарство Едварда Мунка и поезија експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивно-компулзивне мисли и мучна сновиђења.

Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике. Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуцима туберкулозног кашља који се изнова понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне и настави да дише, али му то не успева. Тело тако наставља да живи кашљући, у сталној борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама, претеча је немачког експресионистичког сликарства. Новине на плану мотива, супротстављање грађанској конформистичкој естетици непосредним изразом, одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак примитивном, били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника који нису етаблирали своје место у грађанском поретку.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодредивом пределу, агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

АУГУСТ ШТРАМ: НАГОН

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ОСЛОВЉАВАЊЕ

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.

Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

ГЕОРГ ТРАКЛ: НОЋ

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,

храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи

звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ЛЕТО

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

Превео Иван В. Лалић

Као сликари и редитељи експресионистичке уметности, и песници врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првенствено на тематском и језичком плану, на начин и уз помоћ средстава која су уметности речи инхерентна. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци „Влати траве“ човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије, њеној концентрацији и, наизглед парадоксално, чврстом склопу апстракције заноса. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, дело Шарла Бодлера са темама ружног, одурног, темом естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма такође били инспирисани и подстакнути приликом стварања. За крај, али не и по значају, вреди поменути незаобилазно и духовито дело Франца Кафке које садржи многе елементе експресионистичке поетике.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције на неки начин саставни део овог текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке идејне, мисаоне или емоционалне фрагменте оба дела у једну целину. Експресионистички песници својим стиховима евоцирају исти, или сличан сензибилитет као и норвешки сликар или амерички савремени челиста. На тај начин лук ове теме бива заокржен.