Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala a na nagovor svoje majke, udate za cara, ali na Krstiteljevo negodovanje, za uzvrat je tražila glavu sveca. Saloma je prototip junakinje kakvu književnost dekadencije i simbolizma veliča u svom stvaralaštvu, inspirisana, najpre, poezijom Šarla Bodlera ali, pre nje, i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Saloma, Vajldova Saloma, sve su to fatalne žene, neprobojne i okrutne sfinge, objedinjene istim imenom.

Na sajtu Britanske biblioteke, odakle su preuzete Berdslijeve ilustracije Vajldove drame, piše sledeće:

Aubrey Beardsley (1872–1898) was a fashionable young London illustrator. When „Salomé“ was first published in February 1893, the „Pall Mall Budget“ magazine asked Beardsley for a drawing in response. They rejected the macabre, fantastic image he based around the play’s last scene, in which Salomé embraces the severed head of John the Baptist.

In April, however an art publication, „The Studio“, ran it as part of its first edition.

The critic Peter Raby argues that „Beardsley gave the text its first true public and modern performance, placing it firmly within the 1890s – a disturbing framework for the dark elements of cruelty and eroticism, and of the deliberate ambiguity and blurring of gender, which he released from Wilde’s play as though he were opening Pandora’s box.“

Berdsli ilustruje Vajldovo delo pet godina pre svoje smrti. Kada je pisac prvi put video ove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

March ’93. For Aubrey. For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj umetnosti, u poglavlju „La belle dame sans merci“, piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela, o kome se, kao i uostalom o celokupnoj Vajldovoj ličnosti i pojavi, ne izjašnjava najpohvalnije:

Dakle, pre nego što će Vajld obraditi priču o Salomi, Hajne i Laforg su je ironijom oslobodili tragičnog sadržaja. Pa ipak, kao što se često dešava sa lažnim delima iz druge ruke, upravo je Vajldova Saloma postala popularna (godine 1894. Antoine Sabatier je prikazao jednu svoju dramu, „Le Baiser de Jean“, u kojoj je Saloma zamišljena na isti način kao kod Vajlda: kao histerična, demonska i mračna, luda od sadističke ljubavi. Saloma je inspirisala i Rusa Aleksandra Bloka, u drugoj pesmi o „Veneciji“, u „Pesmama o Italiji“, 1909, i Portugalca Eugenio de Castra). Godine 1896. ova drama – napisana specijalno za Saru Bernar, ali je cenzor sprečio to izvođenje – doživela je osrednji uspeh na pozornici. Godine 1901, godinu dana posle Vajldove smrti, prikazana je u Berlinu i od tada – zahvaljujući i muzici Riharda Štrausa – neprestano se pojavljuje u evropskim pozorišnim repertoarima. U Nemačkoj je bila na repertoaru duže od bilo koje druge engleske drame, uključujući i Šekspirove. Prevedena je na češki, holandski, grčki, mađarski, poljski, ruski, katalonski, švedski, čak i na jidiš. U Italiji je bila na repertoaru Lide Boreli i ja se još sećam s koliko su uživanja muškarci okretali durbine prema razrokoj zvezdi odevenoj samo u ljubičasta i zelena svetla reflektora.

Salome Flobera, Moroa, Laforga i Malarmea poznate su samo ljudima od pera i sladokuscima, ali Salomu genijalnog lakrdijaša Vajlda znaju svi.

Najzad, Prac piše i o Berdsliju, ilustratoru ove drame, čija smo dela upravo videli. Manje je poznato da je Berdsli bio i pisac.

Sok engleskog dekadentizma nalazi se u četrdesetak stranica „romantičnog romana“ Obrija Berdslija „Under the Hill“ (posthumno objavljenog 1904, u znatno pročišćenijoj verziji od originalne), u kome preciozni stil koji podseća na stil „Hypnerotomachia“ (iz čijih famorznih ilustracija Berdsli za svoje crteže uzima ne samo ornamentalne motive nego čak i tehničke sugestije – uporedi poročna lica Berdslijevih figura s licimafigura u knjizi Frančeska Kolone i biće jasno kako Englez samo karikira ove poslednje moralnim ili je bolje reći nemoralnim sadržajem, lakim izoipačivanjem crta) dobija živahnost nekim osobinama iz 18. veka i sladostrasnim francuizmima: to je jedan ustajali stil prema estetici Dez Esenta.

U „Under the Hill“ izvrsni Opat Fanfreluš, Polifil ove fine avanture, ulazi u misteriozni breg gde živi Elena i tu biva pozvan na veličanstvenu orgiju. Priča je samo neprekidni opis dekora, pred kojima Fanfreluš polifilski pada u ekstazu, haljina, šešira „floral with red roses“; obiluju dekorativni citati retkih ili izmišljenih knjiga i Vagnerovih dela (Berdsli je bio oduševljen Vagnerom, kad je bio u Londonu retko je propuštao Vagnerove koncerte. Među njegovim crtežima postoji i jedan pod naslovom „The Wagnerians“). Opisan je i balet sa satirima i seoskim devojkama „The Bacchanals of Sporion“, gde je Sporion „visok, mršav, izopačen mlad čovek, lako pognut, poremećena hoda, ovalnog bezizraznog lica sa maslinastom kožom nategnutom preko kosti, snažan, purpurnih usana, dugačkih kosih očiju i s velikom pozlaćenom kosom“. Delo je od strane preobraćenog Berdslija, katolika francuskog dekadentnog tipa, posvećeno kardinalu Poldiju Pecoliju, „nunciju svete stolice u Nikaragvi i Patagoniji“.

U „Ballad of a Barber“, koja je takođe objavljena u časopisu „The Savoy“, jula 1896, Berdsli daje oduške jednom perverznom hiru; berberin Karusel, oduševljen mladalačkom svežinom jedne mlade trinaestogodišnje princeze, „lirske i nežne kao neka Šubertova melodija“, preseca njen vrat komadom stakla od boce kolonjske vode, a zatim napušta žrtvu „nežno kao što se san odvaja od spavača“; i, na kraju, završava na vešalima.

Ovaj letimičan pregled, za kraj, dopunjujemo i jednom muzičkom kompozicijom, pomenutom Štrausovom melodijom iz opere-jednočinke „Saloma“ koju je komponovao bivajući inspirisan Vajldovom predstavom. U Bibliji se nigde ne pominje ples sa sedam velova ali najpoznatijoj kompoziciji u okviru svoje opere Štraus daje ime prema Vajldu. Ples sa velovima u doba ovih umetnika naročito je dobro izvodila američka balerina Lui Fuler.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Franc Kafka: „Most“

Bio sam ukočen i hladan, bio sam most, razapet nad provalijom. S jedne strane sam se ukopao vrhovima peta, sa druge strane šakama, zube sam čvrsto zario u ilovaču što se mrvila. Skutovi kaputa lepršali su mi oko bokova. U dubini je hučao ledeni potok pun pastrmki. Nijedan turist nije zabasavao do ove besputne visije, most još nije bio ucrtan u karte. – Tako sam ležao i čekao; morao sam da čekam. Dok se ne sruši, nijedan podignuti most ne može prestati da bude most.

Jednom, spuštalo se veče – ne znam da li je to bilo prvo ili hiljadito – moje misli su se kretale neprestano u zbrci i neprestano u krug. Pred veče, u leto, potok je tamnije žuborio, kad začuh nečije muške korake! Ka meni, ka meni. – Opruži se moste, dopro se opri, gredo bez priručja, održi onoga ko ti je poveren. Neprimetno uravnotežavaj nepouzdanost njegovog koraka, ali ako posrne, otkrij svoje lice i poput planinskog boga zavitlaj ga na obalu.

Došao je, gvožđem okovanim šiljkom štapa pokucao je po meni, onda mi je njime zadigao skutove kaputa i složio ih preko mene. Zario je šiljak u plast moje kose i dugo ga onde zadržao, verovatno divlje streljajući očima na sve strane. Ali tada mi je – upravo sam ga sanjarski pratio preko brda i dolina – obema nogama skočio posred tela. Stresoh se od neobuzdana bola, ništa ne shvatajući. Ko je to bio? Dete? San? Drumski razbojnik? Samoubica? Iskušač? Uništitelj? I ja se obrtoh da ga vidim. – MOst se obrće! Još se nisam do kraja obrnuo kad se počeh rušiti, stropoštah se i začas se raspadoh i nabodoh na šiljato kamenje koje me je dotle uvek tako mirno netremice gledalo iz bučne vode.

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Slika: Edvard Munk

Hari Klark: Ilustracije Poovih priča

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo, čak ni kasniji filmski stvaraoci, slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Osim Poovih priča (namerno nisam stavljala naslov priče ispod ilustracije smatrajući da će oni koji su čitali Poa sami biti u mogućnosti da prepoznaju o kojoj priči je reč, umetnik je u toj meri uspeo da izvuče jedinstvenu suštinu svake od njih), Hari Klark je ilustrovao još i Andersenove bajke, Geteovog „Fausta“, kao i mnoge katedrale, oslikavajući njihove vitke prozore. Nešto od stila specifičnog za takvu vrstu stvaranja, Klark je transponovao i na ilustracije pomenutih književnih dela.

Na srpski jezik objavljena je knjiga Priče tajanstva i mašte u izdanju izdavačke kuće Tisa. U tom izdanju našle su se priče „Pad kuće Ašerovih“, „Maska crvene smrti“, „Vilijem Vilson“, „U Malstremskom vrtlogu“, „Crni mačak“, „Ligeja“ i „Izdajničko srce“. Priče su preveli Svetislav Stefanović (poznat je i njegov prevod Poove pesme „Gavran“), Andrej Vijatov i Nebojša Todorović. U tom izdanju našle su se ilustracije ovog umetnika, svaka prati odgovorajaući priču. Pošto pored izdanja Poovih dela koja je u jednoj knjizi objavila izdavačka kuća „Rad“ imam i ovo izdanje palo mi je na pamet da čitaocima bloga, u okviru tematskog ciklusa postova o Edgaru Alanu Pou, predstavim i ove ilustracije koje, smatram, podjednako kao i njegova proza, poezija i poetički spisi, obogaćuju čitalačko iskustvo ljubitelja ovog neobičnog pisca.

Izdanje Poovih priča možete kupiti OVDE

Izvor slika: 50Watts

Izložba posvećena Edvardu Munku u bečkom muzeju Albertina

 

 

 

 

U bečkom muzeju Albertina u toku je izložba posvećena Edvardu Munku. Kroz četri video snimka kustosi izložbe govore o njegovim delima, životu i inovaciji koju je ovaj norveški slikar ostvario. Sva četri snimka imaju prevod na engleski jezik i korisno su predavanje o ovom umetniku.

Izvor: Albertina

Lavirinti na holandskim grafikama iz 17. veka

Dama na ulazu u lavirint (1625-1635)

Alegorija lavirinta ljudske ludosti (oko 1650)

Dvorac sa lavirintom i fontanom (1570-1580)

Jan van Call: Lavirint u vrtu kraljevske palate (1695-1705)

Jan van Call: Fontana Fauna u vrtu kraljevske palate (1695-1705)

Boëtius Adamsz: Dete-hodočasnik u središtu lavirinta (1590-1624)

Životno hodočašće ili čovekova duša obično se poimaju kao lavirint koji je, gledan odozgo, iz perspektive boga, pregledan ali u kome se lako zagubiti ukoliko ste u njemu, ukoliko hodate pravolinijski. Neke od simboličkih predstava lavirinta date su i na ovim gravirama iz 17. veka.

Žan-Pjer Bajar u svom tekstu „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, piše sledeće:

Rože Kajoa, u odličnom članku o „osnovnim temama Horhea Luisa Borhesa“, objavljenom u časopisu L’Herne, piše da se lavirint može zamisliti kao beskrajna i vijugava, ali obavezna putanja na kojoj je kolebanje nemoguće, pošto je u svakom trenutku ponuđen jedan jedini hodnik, mada savijen pod pravim uglom i pogodan da u onome ko se njim kreće stvori utisak stalnog vraćanja unazad. Taj put ga, u stvari, primorava da uzastopno prođe kroz sve tačke iskorišćene površine. Lavirint se takođe može smatrati mestom na kome je čovek prepušten sam sebi, usred mnogobrojnih hodnika. „Svaki deo hodnika polazi sa jednog raskršća, a završava se na drugom, istovetnom. Tako zalutala osoba biva bacana iz jedne u drugu nerazmrsivu pometnju. Nema načina da proceni da li je raskršće na koje izbija jedno od onih kojima je već prošla. Nema mogućnosti da sazna da li je napredovala ili ne, dok je u građevinamaprvog tipa nemoguće da ne bude napretka, onaj ko se usudio da se kroz njih uputi, neizbežno se uputio prema izlazu, ili – u slučaju vraćanja unazad – prema svom polazištu. Ovakva vrsta lavirinta ili prinudnog prolaska obično se smatra inicijatičkim simbolom putešestvija duše u potrazi za Milošću ili Spasenjem, simbolom iskušavanja kroz koja ona zaredom mora da prođe, etapa koje mora da prebrodi u jednom nepromenljivom poretku.“

Citat: Žan-Pjer Bajar, „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, prevela Ana Moralić, u Delo, godina XXVII, broj 1-2, januar-februar 1981.

Izvor grafika: Rijksmuseum

Frensis A. Jejts – „Okultna filozofija i melanholija: Direr i Agripa“

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

O Erazmo Roterdamski, zašto ne istupiš?
Vidi šta nepravedna tiranija svetovne moći
i moći tame može? Začuj, ti viteže Hristov,
i jaši uz Hrista Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali stari čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bliski. Jedan je veliki naučnik klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora “Okultne Filozofije”? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, “Melencolia I” iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine “De occulta philosophia”.

Interpretacija ove gravire kao predstave inspirisane melanholije se prvi put pojavila na nemačkom u radu Panofskog i Saksla iz 1923. Ponovo je razmatrana u knjizi Panofskog o Direru, 1945. U potpunosti je razrađena u radu “Saturn i Melanholija” Klibanskog, Saksla i Panofskog objavljenom 1964. To je pravi rudnik detaljnih informacija i bogatog istraživanja o humorima i njihovom predstavljanju u umetnosti. Kroz učenu raspravu Klibanskog o četiri humora u staroj i srednjevekovnoj psihologiji, Sakslov pregled likovnih tipova humora i analizu Panofskog same gravire u okviru renesansne ikonografije – izgrađuje se lik Direrove “Melencolia I” u kojem se svi ovi slojevi upotrebljavaju za objašnjenje neuobičajene crnolike ličnosti koja je utonula u duboku meditaciju, a okružena je mešavinom objekata.

Prema Galenovoj psihologiji, koja je bila dominantna kroz ceo srednji vek, četiri su humora ili temperamenta u koja obuhvataju sve ljude: sangvinik, kolerik, flegmatik i melanholik. Sangvinični ljudi su aktivni, puni nade, uspešni i širokih pogleda; oni su dobri vladari ljudi i poslova. Kolerici su ljudi nervoznog temperamenta koji naginju sukobima. Flegmatici su smireni i ponešto letargični. Melanholici su tužni, siromašni, neuspešni, osuđeni na najponiznije i prezrene poslove. Teorija je čovekovu psihologiju zarobljavala kosmosom, jer su četiri humora-temperamenta korelativna sa četiri elementa i četiri planete:

Sangvinik – Vazduh – Jupiter
Kolerik – Vatra – Mars
Flegmatik – Voda – Mesec
Melanholik – Zemlja – Saturn.

Teorija je povezana s astrologijom. Ukoliko je Saturn dominirao horoskopom osobe, ona bi bila sklona melanholiji, ukoliko je to bio Jupiter njeni izgledi bi bili bolji; i tako dalje.

Najnesrećniji i najomraženiji od četiri humora bio je Saturn-Melanholija. Melanholik je tamnog lika, crne kose i crnog lica – facies nigra – ili modrog, izazvanog crnom žuči melanholičnog sastava. Tipičan fizički stav ovog lika je glava naslonjena na šaku, što izražava tugu i depresiju. Čak ni “darovi”, karakteristične preokupacije, nisu privlačni. On je dobar u merenjima, brojanju, prebrojavanju – merenjima zemlje i brojanju novca – ali kako su to niska zanimanja prema sjajnim darovima sangviničnog čoveka Jupitera ili ljupkosti i milosrđu rođenih pod Venerom!

Direrova Melanholija ima modrinu u licu, crnoputost, “crno lice” tipa. Zamišljena glava pridržavana je rukom u karakterističnoj pozi. U ruci drži kompase za merenje i brojanje. Pored nje je torba za brojanje novca. Oko nje su alatke kakve bi zanatlija koristio. Očigledno je melanholik okarakterisan fizičkim tipom, položajem tela i zvanjem stare loše melanholije. Ali kao da, ovde, predstavlja nešto uzvišenije i intelektualno podvižnije. Ona ustvari ne radi ništa, samo sedi i razmišlja. Šta znače te geometrijske forme i zašto se lestvice uzdižu ka nebu iza poliedra?

Postojala je struja mišljenja po kojoj je Saturn (i melanholični temperament) „revalorizovan“, uzdignut od najnižeg od četiri da postane najviši – humor velikana, velikih mislilaca, proroka, religioznih mudraca. Biti melanholičan je bio znak genija; darove “Saturna”, učenje brojeva i merenja, što je pripisivano melanholicima, treba podržavati kao najviša zanimanja koja čoveka približavaju božanskom. Ova radikalna promena u odnosu prema melanholiji je prouzrokovala i promenu u smeranjima ljudskog uma i proučavanja.

Promenu je prouzrokovao uticaj teksta čije se autorstvo pripisuje Aristotelu, ali je bezbednije pripisati ga pseudo-aristotelijanstvu. Trideseta “Problemata physica” ove pseudoaristotelijanske rasprave razmatra melanholiju kao humor heroja i velikaša. Argumenti su vrlo detaljni, i medicinski, ali glavni je da junačka mahnitost, ludilo, ili “furor”, što je po Platonu izvor svake inspiracije, u kombinaciji s crnom žuči melanholičnog temperamenta, proizvodi velike ljude, temperament genija. Svi izvanredni ljudi su bili melanholici, heroji poput Herkula, filozofi kao Empedokle, Platon, i skoro svi veliki pesnici.

Teorije Pseudo-Aristotela o melanholiji nisu bile nepoznate u srednjem veku, ali su u renesansi privukle opštu pažnju. Usvojena u neoplatonizmu, kroz platoničku teoriju “furores”, ideja melanholičnog heroja – čiji je genij nalik ludilu – postaće bliska evropskom umu.

Fićino je znao za pseudo-aristotelijansku teoriju i pomenuo ju je u “De triplici vita”, radu u kome izlaže svoju astralnu magiju. U obraćanju studentima za koje se smatra da pate od melanholije, kroz usamljenost i koncentraciju učenja, savetuje ih da saturničan tj. melanholičan čovek ne bi trebalo da izbegava duboko učenje kome je temperamentalno sklon. Saturnične uticaje valja samo uravnotežiti sa jovianskim i veneričnim. Ingenioznost Klibanskog, Saksla i Panofskog dokazala je da Direrova gravira otkriva poznavanje Fićinove teorije. Kvadart na zidu iza melanholične figure je magični kvadrat Jupitera. Sadrži raspored brojeva sračunatih da prizovu uticaj Jupitera kroz numerički raspored. Tako se žestoki uticaj Saturna i inspirisane melanholije ublažava gravirom s jupiterovskim uticajem, baš kao što je Fićino savetovao.

Direrov izvor inspirisane melanholije, međutim, nije bio Fićino nego Agripina “De occulta philosophia”. Gravira je datirana 1514-om, to jest skoro dvadeset godina pre objavljivanja štampane verzije Agripinog rada, 1533. Pretpostavlja se, dakle, da je Direr upotrebio rukom pisanu verziju iz 1510. koja je kružila u mnogobrojnim kopijama i svakako bila dostupna krugovima u kojima se Direr kretao. U knjizi “Saturn i Melanholija” se navodi pasus preveden doslovno na engleski onako kako je u rukopisnoj verziji. Sledi je skraćeni citat:

“Kada se ‘humor melancholicus’ zažari i sija, stvara frenetičnost (‘furor’) koja nas vodi ka mudrosti i otkrovenju. Naročito kada je frenetičnost kombinovana s nebeskim uticajem, iznad svega uticajem Saturna… Tako Aristotel kaže u ‘Problemata’ da kroz melanholiju neki ljudi postaju kao božanska bića, proriču budućnost kao Sibile… dok drugi postaju kao pesnici… A, kaže dalje, svi ljudi koji su se istakli u bilo kojoj grani znanja uglavnom su bili melanholici. Štaviše, “humor melancholicus” ima takvu moć da, kažu, privlači određene demone u naša tela. Kroz demonsko prisustvo i dejstvo ljudi padaju u ekstaze i govore mnoge divne stvari… To se, prema trostrukoj mogućnosti naše duše, odvija u tri različita oblika: imaginaciji (imaginatio), razumu (ratio), i mentalno-intelektualnom (mens). Jer, kada je oslobodi humor melancholicus, duša je potpuno koncentrisana u imaginaciji. Automatski postaje naseobina nižih demona, od kojih često prima čudesna uputstva o manuelnim veštinama. Tako vidimo kako nevešt čovek odjednom postaje slikar ili arhitekta ili veoma istaknut majstor kakve druge umetnosti. Ukoliko nam demoni ovakve vrste otkriju budućnost, pokazuju nam stvari u vezi s prirodnim katastrofama i opasnostima, na primer nadolazeće oluje, zemljotrese, naoblačenja, ili pretnje bolešću, glađu i razaranjima… Ali kada se duša koncentriše na razum, postaje dom srednjih demona i stiče znanje prirodnih i ljudskih stvari. Tako vidimo čoveka koji iznenada postane filozof, lekar ili govornik. Od budućih događaja srednji demoni otkrivaju padove kraljevstava i sunovrate epoha, na isti način na koji je Sibila prorokovala Rimljanima… Ali kada se duša vine u intelekt, postaje dom viših demona, od kojih saznaje tajne božanskih stvari. Zakon Božji, anđeoske hijer-arhije, znanja o večnim stvarima i spasenju duše. Od budućih događaja pokazuju nam na primer dolazeće genije, čuda, proroke, pojave novih religija, kao što je Sibila predskazala Isusa Hrista mnogo pre nego što se pojavio.”

Ova značajna klasifikacija nam pojašnjava interesantnu činjenicu da je naslov Direrove gravire “Melencolia I”. Mora da je u pitanju prva iz niza koji je Agripa opisao: ona koja se bavi imaginacijom i inspiracijom slikara, arhitekata i majstora drugih veština. U stvari, na graviri vidimo alatke i geometrijska tela koji aludiraju na tradicionalna „zanimanja Saturna“ – veštine u broju i merenjima, ali preobražene, u atmosferi nadahnute melanholije, u instrumente umetničkog genija. Jedini lik koji se nalazi na graviri je “putto” i izgleda da drži gravirsku alatku.

Zapaža se, autori “Saturna i Melanholije” su to naravno naglasili, da klasifikacija tri vrste melanholije naizgled odražava oblik “De occulta philosophia” u celini. Autor se uspinje kroz tri sveta u tri knjige. Gde su onda “Melencolia II” i “Melencolia III” ? Gravira koja je pred nama ne može biti potpuni odgovor na pitanje nadahnute melanholije kako ju je Direr video.

Knjiga “Saturn i Melanholija” dokazuje, s ogromnom učenošću, da je tema Direrove gravire melanholija u nadahnutom i ukazuje na Agripin rad kao osnovni izvor Direrovih misli o temi. Ipak, posle sve briljantnosti i napora, konačna interpretacija Panofskog je antiklimaks. Razočaranje, u neku ruku.

Panofski veruje da gravira predstavlja frustraciju nadahnutog genija. Ukazuje na krila “Melanholije”, velika moćna krila koja ne koristi, jer sedi nepomična. Za Panofskog krila predstavljaju težnje genija, sakupljene i bespotrebne; to stanje frustriranosti je uzrok melanholije. Gravira odražava, misli Panofski, stanje patnje kreativnog genija, nemoćnog da izrazi vizije, ograničenog materijalnim stanjem; njegov pad u melanholičnu neaktivnost zbog osećaja nesposobnosti i promašaja. Panofski bi želeo da Direrovu sliku usmeri u modernom ili možda devetnaestovekovnom pravcu, onda bi ona odražavala patnje i promašaj kreativnog umetnika. Melanholija je okružena alatkama svoje umetnosti, ali ih ne koristi. Ne širi krila već sedi nepomična, nesposobna da uzleti. Čak i iscrpljeni i izgladneli pas na graviri biva uvučen u ovu depresivnu atmosferu propasti, melanholije frustriranog genija.

Usuđujem se da se ne složim s ovom romantičarskom interpretacijom. Ona ne uzima u obzir poglede “okultne filozofije” kojima se Direr svakako bavi, ukoliko je na njega uticao Agripa.

Kao što je danas opšteprihvaćeno, okultna filozofija od Pika pa nadalje, i po Agripinoj formulaciji, sadrži hermetičku i magijsku misao fićinijanskog neoplatonizma. Piko joj je pridodao i kabalističku magiju. Knjiga “Saturn i Melanholija” ne bavi se ovim dvema osnovnim kategorijama. Iako se puno pominje Direrov dug Fićinovoj “De vita”, on se razmatra uglavnom u svetlu melanholije. Nema pozivanja na opštu važnost tog teksta za duhovnu magiju, kako ga je odredio D. P. Voker. Vokerova otkrića o hermetičkim uticajima na “De vita” još uvek nisu bila objavljena kada je Panofski radio na svom prilogu za “Saturn i Melanholiju”, stoga cela strana okultne filozofije ostaje nepokrivena.

Još je nesrećnije potpuno izostavljanje Agripinog kabalizma. To je učinjeno namerno, jer su autori verovali da u verziji “De occulta philosophia” iz 1510, koju je Direr koristio, nije bilo kabale. To nije tačno. Naprotiv, Čarls Zika može da tvrdi da je u rukopisu iz 1510. čak bilo više kabalističkih uticaja nego u kasnijoj štampanoj verziji. I da Agripa već u toj verziji daje sintezu magije i religije kroz kabalu, sintezu koju je Piko najavio i koju će Reuhlin dalje razviti. Reuhlinova sinteza iz “De verbo mirifico” u potpunosti je bila dostupna Direru. Najverovatnije je i bila glavna inspiracija za njegove gravire, zajedno s poznavanjem neobjavljene verzije “De occulta philosophia”. Uzbudljiva pomisao religije i magije, ojačane hermetičkom i kabalističkom magijom, dotakla je Direra kroz uticaj Reuhlina i Agripe u njegovom okruženju.

Verujem, dakle, da pristup Direrovoj graviri treba preispitati u smislu našeg novog poznavanja renesansne misli s okultne strane. Predlažem sledeće primedbe kao početak pokušaja interpretacije Direrove gravire u skladu sa Agripinom okultnom filozfijom.

U prošlom poglavlju, naglašavana je uloga koju kabala igra u Agripinoj “De occulta philosophia” ne samo u svetu nadnebeskih anđeoskih hijerarhija i religioznih misterija, već kroz sva tri sveta. Nadasve, garant je sigurnosti da je opisana magija bela, magija vođena dobrim anđeoskim silama koje su štitile od sila zla. U tri stadijuma nadahnute melanholije, koje je opisao Agripa, zaštita je preko potrebna. Jer, za inspiraciju se definitivno tvrdi da je demonske prirode. Direrova “Melanholija” s anđeoskim krilima možda upravo odražava agripansku kombinaciju magije i kabale. Okružena saturnijanskim aluzijama i zanimanjima, ona magijom zaziva najvišu od svih planeta i biva zaštićena od zla Saturnovim anđelom. Njen anđeoski karakter ne samo da je sugerisan krilima, već i lestvicama iza nje. Lestvicama koje nisu za vrh zgrade, već za uopšteno gore, za nebo, jakovljeve lestvice kojima se anđeli penju i silaze.

Direrova “Melanholija” nije u stanju depresivne neaktivnosti. Ona je u jakom vizionarskom transu, stanju anđeoskim uputstvima zaštićenom od demonske intervencije. Nju ne inspiriše samo Saturn, moćni demon-zvezda, već i anđeo Saturna, duh s krilima poput krila samog vremena.

Izgladneli pas je važan ključ za interpretaciju značenja. Ovaj pas, po mom mišljenju, nije još jedan pokazatelj depresivnog stanja promašaja. On predstavlja, verujem, telesna čula, izgladnela i pod strogom kontrolom u ovom prvom stadijumu nadahnuća, u kojem neaktivnost nije promašenost već jak unutrašnji vid. Saturnijanskog melanholika su „čula napustila“ i on se, u stanju vizionarskog transa, uzdiže visoko u svetove izvan svetova. Jedino čulo koje je budno i živo jeste umetnikova ruka, ruka jednog “putto”, koja beleži viziju rukom gravera – ruka samog Direra koji beleži psihologiju nadahnuća u ovoj čudesnoj graviri. Klasična moralizacija o čulima kao psima goničima može se naći u interpretaciji legende o Akteonu Natalia Komea, gde Akteonovi psi predstavljaju čula. Smatralo se da melanholični temperament nadvladava čula. Teoretičar humora definiše melanholiju kao „sladak san čula“. Možemo se Okrenuti i Miltonu koji je u “Il Penseroso” podario vrhunski poetski izraz teorije nadahnute melanholije. “Najbožanskija Melanholija”, čiji crni lik sakriva svetačko lice isuviše sjajno za ljudska čula, živi na „prostoj dijeti“ i u vrhum skim vizijama beži od čula:

Il’ nek moja lampa u po’ noći
Sine u samoći neke kule,
Okle mogu medveda
U traganju prevazići,
Uz Hermesa trostruke moći
Ili dozvat duh Platona
Da mi kaže koji svetovi
Il’ oblasti kriju onaj Um
Besmrtni što nastambu svoju
u puti ovoj zanemari
I demone što se kriju
U vodi vatri i vazduhu
Il’ pod zemljom
Čija moć snagu
U saglasju pravom
Sa planetom ili elementom ima

Miltonova melanholična inspiracija je takođe demonska, ali i bela asketska magija (pas izgladnelih čula), i povezana je s višim carstvima proročanstava i anđeoskih hijerarhija. Njegova Melanholija sa sobom nosi

Onoga što na zlatnim krilima se vine
Vodeć’ vatrenih točkova presto
Kontemplacije Heruvima

Direrova “Melencolia I”  predstavlja prvi od Agripinih stadijuma, nadahnutu umetničku melanholiju. Postojao je stadijum vezan za nadahnuće proroka, kao i stadijum u kojem se nadahnuti intelekt uzdizao do shvatanja božanskih stvari. Sva tri su sadržana u Miltonovoj “Melanholiji”, svetačkoj, tamnoj, koja izgleda, preko Agripe, potiče od Reuhlina. A sva tri su nagoveštena u Direrovoj “Melencolia I”  kroz anđeoska krila koja je podario svojoj crnolikoj figuri.

Iste godine u kojoj je gravirao “Melencolia I” , 1514, Direr je proizveo svoju čuvenu graviru Svetog Jeronima u radnoj sobi. U knjizi o Direru Panofski veli da je Direr Svetog Jeronima morao smatrati suprotnim parom “Melencolia I”, jer ih je često prijateljima poklanjao u paru. Ne manje od šest kopija je dato u paru, dok je samo jedna “Melencolia I” data posebno.

Ako se zagledamo u dve gravire, jednu do druge, kako je Direr nameravao da ih vidimo, jasno je da postoji namerna paralela. Sveti čovek sedi za svojim stolom duboko utonuo u nadhnuto pisanje. Njegovu ćeliju Panofski opisuje kao „mesto začaranog blaženstva“, ispunjeno geometrijskom istinom. Konstrukcija prostora u ovoj graviri je „besprekorno tačna s matematičke tačke gledišta. Sve u ovoj neformalnoj i nepretencioznoj sobi je podložno matematičkom principu. Očigledno nedeljiv osećaj poretka i sigurnost, koji su znak Direrovog Svetog Jeronima, mogu se objasniti činjenicom da su slobodno raspoređeni objekti po sobi … čvrsto određeni perspektivnom konstrukcijom“. Panofski tu pravi kontrast s neredom koji okružuje, na “Melencolia I” , nesrećnog tragičnog genija u frustriranom očajanju. Ovo, ja verujem, pogrešno interpretiranje “Melencolia I” sprečava nas da sagledamo da Direr možda predstavlja različite stadijume nadahnute vizije. U “Melencolia I” nadahnuta imaginacija umetnika nalazi se na nižem stepenu lestvice vizija nego Jeronim i njegov uređeni okoliš. Jeronim je možda na trećem stupnju agripanske klasifikacije nadahnute melanholije, u kojem “mens” “uči o tajnama božanskih stvari, na primer zakonima Božjim, anđeoskim hijerarhijama i onome što se tiče znanja večnih stvari”.

U stvari, smatram da je “Sveti Jeronim”, možda, “Melencolia III”. U tom stadijumu “mens” ima uvid u sve istine, uključujući i istinu geometrije, zamračenu i zbunjeno počašćenu u “Melencolia I”.

Revalorizovanje melanholičnog humora i teorija nadahnute melanholije, koja iz toga proističe, naizgled nema veze s kabalom, bilo hrišćanskom, bilo jevrejskom. Osim činjenice da je Agripa uključio svoje izlaganje o teoriji nadahnute melanholije i njenim stadijumima u svoju “De occulta Philosophia”, nije lako videti zašto je melanholija tako blisko pridruživana okultnoj filozofiji. Ipak, nema sumnje da je tako bilo. Nadahnuta melanholija bez sumnje spada u atmosferu renesansne okultne filozofije.

Zato je bilo tako preko potrebno pokušati reinterpretaciju najčuvenijeg predstavljanja melanholije, Direrove “Melencolia I” . Privremena reinterpretacija ove gravire koju sam ovde navela, kao predstavu nadahnutog transa u kome je vizionar svetim anđeoskim prisustvom zaštićen od demonskih opasnosti, povezala bi jednom crtom hrišćansku kabalu, kako ju je shvatao Piko, i Reuhlina i Agripu.

Nekoliko godina po pojavljivanju Direrove gravire (1514), Lukas Kranah je naslikao niz slika koje su očigledno rađene pod uticajem Direrove ikonografije. U tim Kranahovim kompozicijama, žena, očigledno derivat Direrove ‘Melanholije’, sedi desno od slike, izgubljena u transu, dok se “putti” igraju s budnim psom. Žena nije odbegla u svete vizije, njena melanholija nije zaštićena hrišćanskom kabalom od demonskih sila. Naprotiv, ona je veštica, nad njom se na nebu nadvio veštičji sabat. Trans veštičje melanholije implicira da je ona odsutna jer slavi đavola na sabatu.

Dosta nam otkriva poređenje zaspalog psa čula u Direrovoj asketskoj viziji sa zlim budnim psom i “putti” na Kranahovoj slici. Lošom upotrebom magije, bez čistih pobuda, nezaštićena svetim anđelima, melanholična veštica je krenula lošom stazom i potpala pod moć Satane. Nadahnuta melanholija je postala veštičarenje; ozbiljni “putto”  Direrove gravire je postao nered senzualnih “putti”; zaspali pas čula je postao zlokobno budan. Hrišćanski kabalisti su oduvek upozoravali na opasnost koju je Kranah prikazao preokrećući Direrovu ikonografiju melanholije u pravcu veštičarenja.

Nova interpretacija Direrove “Melencolia I”, kao i poređenje Direrove nadahnute melanholije sa Kranahovom melanholijom veštice, predstavljaju problem. Da li je postojala veza između lova na veštice u kasnom XVI veku i praktikovanja nadahnute melanholije u renesansnoj okultnoj filozofiji?

Izvor: Frensis A. Jejts, Hermetička filozofija i elizabetansko doba, preveo Miloš Tomin, SKC, Beograd, 1999.

Grafike: Albreht Direr, 1514.

Umetnik i njegov pas: Margerit Dira

Christina Malman, Woman and a dog, 1935.

Kupio sam kuću. Mesto je veoma lepo. Pomislio bi čovek da je u Grčkoj. I drveće oko kuće je moje. Jedno drvo je ogromno i u leto će pružati takav hlad da neću osećati žegu. Napraviću i terasu sa koje se uveče vide sijalice u Ž.

Na momente svetlost je ovde potpuna, obuhvata sve, a, u isto vreme, snažno obasjava samo jedan predmet.

Mada je, krećući se duž provalije, prvobitno veselo trčao, pas naglo poče zastajkivati. Njuškao je sivu svetlost koja je prekrivala dolinu. U toj dolini polja su bila opkoljena selima iz kojih su mnogi putevi vodili prema Sredozemnom moru.

Pas nije odmah video čoveka koji je sedeo pred kućom – jedinoj u čitavoj okolini. Tek daleko, na drugoj strani padine brda, videla su se naselja koja su, takođe, bila okrenuta istom praznom i obasjanom predelu, preko koga su povremeno preletala jata ptica. Pas je, dahćući od umora i toplote, najzad seo.

Iako je vladala potpuna tišina, pas je naslućivao da njegova usamljenost nije potpuna, da je narušena prisustvom čoveka. Uz vrlo slabo i jedva primetno škirpanje pletene fotelje u kojoj je sedeo, gospodin Andemas je pratio ritam teškog psećeg dahtanja, a to ravnomerno i neobično škripanje nije prevarilo psa.

Okrenuo je glavu, otkrio prisustvo čoveka, podigao uši i, zaboravivši na umor, pažljivo ga počeo posmatrati. Svakako je ovu zaravan, koja se pružala pred kućom, dobro poznavao odonda kako je počeo juriti po planini i snalaziti se u njoj. Ipak, nije imao toliko godina da bi poznavao i ranijeg vlasnika ove kuće. Prvi put, otkako se tuda skita, ovde je ugledao čoveka.

Gospodin Andemas se nije pomakao, nije se obratio psu kao prijatelj, niti kao neprijatelj.

Pas ga je neko vreme ispitivački posmatrao ukočenim pogledom. Uplašen ovim susretom, i smatrajući se primoranim da zbog toga nešto učini, mašući repom, spustio je uši, pošao prema čoveku, ali pošto njegov napor čovek ničim nije nagradio, predomislio se pre nego što će mu prići, i odjednom se zaustavio.

Osetivši umor opet je počeo dahtati i kroz šumu otišao prema selu.

Mora da je svakog dana na taj brežuljak dolazio zbog kuja ili zbog hrane; verovatno je svakodnevno išao do ona tri kućerka na zapadnoj padini i svako popodne prelazio tu razdaljinu tragajući za hranom.

– Verovatno traži hranu, pomisli gospodin Andemas. Vratiće se on opet.

Tome psu treba dati vode, njemu je potrebna voda za vreme dugih skitnji po šumi i po selima. Njemu treba dati nešto čime bi se okrepio i bar donekle mu olakšati težak život. Na jedan kilometar odavde je jezerce, tu se svako može napiti vode. Samo, ta voda je rđava i bljutava, i gusta od sokova raznih trava. Mora da je ta voda zelena i lepljiva, nezdrava i puna larvi raznih insekata. Tom psu, toliko željnom najobičnijih stvari, potrebna je dobra voda.

Valerija će mu dati da pije kad nekad ponovo bude naišao pred njihovu kuću.

Pas se opet pojavio. Zbog čega? Opet je prešao preko zaravni ispred koje je zjapila provalija. I opet je pogledao čoveka. Nije mu se približio mada je čovek ovoga puta odavao znake prijateljstva. Polako je otišao i više se nije vratio. Mada je njegov hod po oštrom stenju po kome je gazio, ostavljao jedva primetan trag, ipak, u vazduhu se osećalo da je tuda prošao pas.

Izvor: Margerit Dira, Popodne gospodina Andemasa, preveo Petar Adamović, Novi Sad, 1963.

Ilustracija: Kristina Malman, Woman and a dog, 1935.

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Zatvori“

 

Četrnaest (u prvom izdanju) grafika italijanskog gravera Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, , predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju.

Ovo je 3D verzija grafika koje otvaraju bezvremeni svet sna. One se u potpunosti uklapaju u neuravnoteženost barokne vizije podjednako koliko i u poljuljani status tendencija doba prosvetiteljstva.

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.)

Ne očajavajte zbog mene, mila moja. Znam da vas izluđujem svojim neradom i tim smešnim telefonskim pozivima ljudima od kojih mogu da očekujem samo izdaju.
Molim vas, draga: ne očajavajte!

Ostajem. Pored vas i pored sina. Izdržite!

Izvući ću se.

Volim vas, Paul

 

5. novembar 1961.

Mislimo na tebe, dragi moj, posle prve noći u Ženevi, sada si u toj radnoj sobi u kojoj ćeš provesti sate i sate radeći. Pariz je pod kišom jutros, stan mi izgleda veliki, slušam Mocartov koncert koji bismo tako često stavili! čuli i slušali zajedno, danju, noću. Ponovo ću otvoriti svoj, još uvek zatvoren, atelje, baciću se na veliko spremanje ovoga jutra a posle podne ću pokušati da opet počnem da radim. Moram da iskoristim ove duge sate koje provodim sama, ali malo se osećam izgubljeno, rastrojeno, znaš već. Kako da se ponovo vratim svemu tome? Kako da se usredsredim, da pronađem sebe, da se prepoznam, da dobro čujem šta se dešava u meni, da mi ne promakne ni najmanja misao, da otkrijem ono što bi se još tu moglo kriti i da vrlo brzo, u nekoliko redova ili boja, bacim to na papir. Toliko sam se odvikla od toga. Osećam se vrlo udaljeno od sebe same. Kako da ponovo pronađem sebe da bih tebe ponovo našla, da bih još dublje došla do tebe, sa još veće daljine, iz još veće blizine. To mi je najveća želja, najveća nada, upravo je to pomoć koju očekujem od ovih dugih dana koje treba sama da provedem. Polazim. Hrabro. Šaljem ti svoju hrabrost, svoju snagu i svoju ljubav. Primi ih, mili moj, neka budu tvoje. Volim te, Žizela

 

Pariz, 7. oktobar 1962.

Mili moj, ljubavi moja,

Pored vaših lepih ruža, koje ste toliko želeli da mi ostavite, čekam i pripremam naše sledeće viđenje. Provela sam dva predivna, jednostavna i neusiljena dana pored vas, i predivnu noć sa vama. Nismo imali mnogo toga jedno drugome da ispričamo, ali ponovo smo se uverili u našu ljubav. Ponovo sam osetila tu snagu koja se, uprkos svemu, kod tebe uvek i uvek obnavlja, kao i tvoju hrabrost, i to osećam svaki put kada razgovaramo telefonom, i da toga nema, ja ne bih mogla da podižem Erika, da živim, sa ipak velikom radošću, jedan veoma poseban život, pun velikih tuga i vrlo teških trenutaka, ali i onih srećnih. Bila sam srećna, istinski srećna tokom tog jučerašnjeg i današnjeg dana, i želela sam da ti to još večeras kažem, dok se ti voziš ka Ženevi a meni se čini da sam ti još sasvim blizu. Želim ti srećan put! Žizela

II GRAFIKE ŽIZELE LESTRANŽ-CELAN

III PESME PAULA CELANA

OVDE

Ovde – misli se ovde, gde trešnjev cvet želi biti crnji
nego tamo.
Ovde – misli se na ovu ruku koja mu pomaže da to i
bude.
Ovde – misli se na onu lađu, kojom dođoh na peščanu
struju:
privezana
leži u snu koji prosipaš.

Ovde – misli se na čoveka koga znam:
slepoočnica mu je bela
kao žar koji je ugasio.
Bacio mi je svoju čašu na čelo
i došao
kad je protekla godina
da mi poljubi ožiljak.
Izrekao je prokletstvo i blagoslov
i otada nije govorio više.

Ovde – misli se na ovaj grad,
kojim vladaš ti i oblak,
od njegovih večeri.

KO SVOJE SRCE ČUPA IZ GRUDI PREMA NOĆI, ON SEŽE ZA RUŽOM 

Njegov je njen list i njen trn,
njemu ona stavlja svetlost na tanjir,
njemu dahom puni čaše,
njemu šume senke ljubavi.

Ko svoje srce čupa iz grudi prema noći i baca ga uvis:
on ne promašuje,
on kamenuje kamen,
njemu zvoni krv iz časovnika,
vreme mu iz ruke izbija časove:
on može da se igra lepšim loptama
i da govori o tebi i meni.

U EGIPTU

Reci oku strankinje: Budi voda.
One, koje znaš u vodi, potraži u oku strankinje.
Zovi ih iz vode: Ruto! Noemina! Mirjam!
Ukrasi ih kad ležiš kraj strankinje.
Ukrasi ih oblačnom kosom strankinje.
Reci Ruti i Mirjam i Noemini:
Gledajte, ja spavam kraj nje!
Ukrasi strankinju kraj sebe najlepše.
Ukrasi je bolom za Rutom, za Mirjam i Noeminom.
Reci strankinji:
Gle, spavao sam kraj njih!

Nitasta sunca
nad sivocrvenom pustolinom.
Poput drveta
visoka misao
maša se svetlosnog tona: ima
još pesama za pevanje s one strane
ljudi.

 

 

PAUL CELAN

Ustvari, pravo ime mu je Paul Antšel. Sin je hasidskih Jefreja iz Bukovine. Rumun po rođenju, Francuz po opredeljenju, Austrijanac po jeziku i svom literarnom početku. 1970. godine izvršio je samoubistvo bacivši se u Senu. S nemačkim jezikom usvojio je tradiciju lirike od romantizma do Rilkea i Bena. Francuski i ruski simbolizam, takođe, bili su mu putokaz. Već prve zbirke pesama („Pesak iz žara“, 1948, „Mak i sećanje“, 1952, „Od praga do praga“, 1955) sadrže zrelu poeziju prožetu gorkim iskustvima ratnih dana, pesma o smrti i samoći, metafizički sasvim objektivizirane, i bez prizvuka lične ispovesti. Idealu poezije, pune kombinatorne slikovitosti i podatne zvukovnosti, odgovara i njegova najpoznatija pesma „Fuga smrti“, iz tog perioda. Kasnije zbirke (čiji se naslovi mogu prevesti samo približno) su: „Rešetka jezika“, 1959, „Ničija ruža“, 1963, „Preokret daha“, 1967, „Nitasta sunca“, 1968, „Prinuda svetlosti“, 1970, kao i pomrtna zbirka „Snežna deonica“, 1971. One su sve doslednije „hermetična poezija“, sastavljena od aluzija na verske predstave i motive iz jevrejske prošlosti. Izraz, na kraju, postaje toliko zgusnut, da se nalazi na granici jezičke artikulacije. Zvonimir Kostić-Palanski je 1978. godine objavio njegove izabrane pesme pod nazivom „Fuga smrti“, u izdanju „Gradine“ i „Jedinstva“.

Napomene:  Pisma su prvobitno objavljena na sajtu Sarajevske sveske i na sajtu Gledišta.

O grafikama Gisèle Celan-Lestrange detaljnije pogledjte ovde.

Izbor poezije, kao i audio snimak Paula Celana pripada Jadranki Milenković. Detaljnije možete pogledati ovde.

Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson

Pitam se zašto je umetnik četri elementa predstavio kao izmučene ljudske figure u prostoru elementa koji predstavljaju? Evo jedne pesme Emili Dikinson kao ponuđenog poetskog odgovora (koji je, kao i uvek, nova zagonetka):

Pain has an element of blank;
It cannot recollect
When it began, or if there were
A day when it was not.

It has no future but itself,
Its infinite realms contain
Its past, enlightened to perceive
New periods of pain.

Kako i elementi kruže, sukobljavaju se, međusobno podstiču, stapaju i razdvajaju, tako ih i bol, prema Blejku i Emili Dikinson prati jer im je u tom, a priori uslovljenom procesu ljubavi i sukoba, oduzeta sloboda izbora. Religijjske nedoumice, kao teme oba umetnika, i kroz posmatranje prirodnih procesa tematizovane su na kratak i jednostavan način. Rosa trpi bol jer je element neodvojiv od vode, zahvaljujući vatri (svetlosti) ispariće u vazduh ili će se stopiti sa zemljem. Šta ako ta kap rose, univerzum po sebi, ne želi da je deo većeg univerzuma koji joj je unapred odredio kretanje? Suštinski, postoji li sloboda, slobodna volja, sloboda izbora? Sloboda.

Konstantin Kavafi: „Očekujući varvare“

Otto Dix

-Šta ćemo ovde na agori okupljeni?

Treba danas varvari da stignu.

-Zašto u senatu vlada takav nered?
Što senatori većaju a ne donose zakone?

Zato što će varvari danas stići.
Kakve još zakone da donesu senatori?
Varvari će ih načiniti čim stignu.

-Zašto nam je car tako poranio,
i na glavnoj kapiji grada zaseo
na presto, sav svečan, sa krunom na glavi?

Zato što će danas varvari stići.
Pa car čeka da primi
njihovog vođu. Pripremio je
specijalno za njega povelju na pergamentu
sa silnim titulama i počastima.

-Zašto su se naša dva konzula i pretori
pojavili u svojim crvenim togama sa vezom;
zašto su stavili narukvice s toliko ametista,
i sjajno prstenje s divnim smaragdima;
zašto su im danas u rukama skupoceni štapovi
sa čudesnim inkrustacijama u zlatu i srebru?

Zato što će danas varvari stići;
a takve stvari zasenjuju varvare.

-Zašto naših valjanih retora nema da kao uvek
saopšte svoje besede, da kažu svoju reč?

Zato što će danas varvari stići;
a njima su govori i svečane besede dosadni.

-Zašto odjednom nastade toliki nemir
i zbrka. (Kako su im lica postala ozbiljna).
Zašto se tako brzo prazne ulice i trgovi
i svi se vraćaju kućama jako zabrinuti?

Zato što se već smrklo a varvari nisu došli.
A neki ljudi su stigli sa granice
i rekli da varvara više nema.

Pa sad, šta ćemo bez varvara?
Oni su ipak bili neko rešenje.

Prevela: Ksenija Maricki-Gađanski

Kompozicije Filipa Glasa

Devin Powers - Score, 2011.

Devin Powers – Score

Negde u ovo doba, leta 2009, bilo je neizdrživo vruće. Još jedno od leta koje sam teško podnosila, kako fizički tako i po pitanju raspoloženja. Ne volim leto jer nisam rođena na prostoru koji je adekvatan za to godišnje doba. Leta su za srećnije narode, lepše pejsaže, drugačija shvatanja sreće i svakodnevnog života. Leto ne bih umela da poistovetim sa trotoarom ali leto sa limunom ispred kuće bih, svakako. Svaki put kada pomislm na to godišnje doba setim se Geteovih stihova:

Gde limun rađa, znaš li kraje te,
U gustom lišću pomorandža zre,
Gde s plava neba lahor duše čist,
Gde mirtin cvet uz lovorov stoji list?
Znaš li ih ti?
U taj mili kut,
S tobom bih, dragi, putovala put.

Ova težnja ka povratku Arkadiji, spokoju grčkog podneva, tišini, vedrom nebu, pastirima i božanstvima koja zajedno love i vode ljubav, kletva je modernog čoveka koji je izgubio to stanje, ali ne i sećanje na njega. Melanholici često unapred pate, ali postoji i drugi oblik dijagnoze  – kada melanholik pati zbog gubitka, a ne zna tačno čega ili koga, ali svakako gubitka nečega što oseća da mu po pravu pripada. Bez toga, tog neimenjivog entiteta, prostora i utiska, melanholik se oseća necelovitim. Tada, u časovima užasa vreline i buke koju vrelina stvara, melanholik oseća nepodnošljiv ambis praznine, večito plutanje.

Ali, kakve to veze ima sa muzikom Filipa Glasa? Ima, velike, utoliko što pominjemo melanholiju. Tema leta bila je povod a melanholija je suština priče.  Pijanistkinja Branka Parlić, već pomenutog leta, imala je nastup u Muzeju afričke umetnosti i na repertoaru je bila Glasova muzika. Koncert je bio zakazan rano, kada se još uvek osećala jara Sunca koje je nemilosrdno nad nama gnevilo. Muzej afričke umetnosti sav od drveta koje dodatno zadržava toplotu, sala puna a neklimatizovana. Muzej na vrhu naselja, trebalo je pešačiti uzbrdo čitavim Senjakom. Jednom rečju: užas u mojoj glavi.

Sve je to postalo drugačije kada se začula muzika koja je dopirala iz klavira. I pre tog koncerta, ja sam bila upoznata sa Glasovom muzikom posredstvom filma Sati, kao i kompozicija rađenih drugim povodom, ali sam tada, upravo zahvaljujući vrućini kombinovanom, a potom suprotstavljenoj i poništenoj muzikom, shvatila koliko je sve to (nešto bez konkretnog oblika i verbalnog uobličenja) zapravo nebitno. Istovremeno nešto drugo (podjednako apstraktno) postalo je bitno, važeće i (patetike li!) spasonosno.

Glas je izrazito moderan. Ne govorim o formi i postupku, već o sadržaju i kasnijim utiscima koje njegova muzika podstiče. Metamorfoze su sjajan primer, ali još genijalnije, sjajno uklopljene sa filmom, jesu kompozicije za remek delo sedme umetnosti – film Sati. Sati, to je ono nepodnošljivo, ono što se ne meri kazaljkama već unutrašnjim tokom koji je neregulisan i bez plana. Glas je postigao – naročito uz pomoć postupka repeticije i neprestanog ponavljanja istih nota – oživljavanje emotivnog vertiga i vira, beskonačnu kružnost, dinamiku bez ikakve prave dinamike, opisavši tako stanje modernog čoveka, ili pak samo tugu koja se osetila u smeloj radosti tog vrelog podneva.

Napomena:

Citirana Geteova pesma deo je romana Godine učenja Vilhelma Majstera i često se štampa, nezavisno od romana, zajedno sa drugim Geteovim pesmama pod nazivom Minjon (po junakinji romana koja ju izvodi). U ovom tekstu pesma je citirana prema prevodu Milana Ćurčina iz antologije Pesništvo evropskog romantizma koju je sastavio  Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Kamij Sen-Sans i Maks Ernst

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Une semaine de bonté (Nedelja blagosti/dobrote mogao bi glasiti približan prevod sa francuskog) je grafička novela Maksa Ernsta, jednog od najznačajnih slikara nadrealističkog pokreta, objavljena 1934. godine. Dirketna inspiracija za knjigu bili su viktorijanski romani od čijih je ilustracija Ernst stvorio svoj kolažni san koji se sastoji iz sto osamdeset dve slike. Neki od izvora za slike su već identifikovani: recimo, izvesni Žil Meri je 1883. objavio roman „Les damnées de Paris“ koji je bio jedan od dominantnih uticaja. Ernst je počeo rad na knjizi tokom putovanja u Italiju 1933. godine da bi je već naredne objavio u Parizu kao seriju od pet pamfleta.

Palo mi je na pamet da bih mogla Kamij Sen Sansovo nešto starije delo i Ernstove radove da postavim u odnos poređenja nakon što sam čula Sen-Sansovu kompoziciju a potom i pronašla video rad koji je bio u funkciji predstavljanja Ernstovog dela gde je muzika francuskog kompozitora bila, naizgled, tek podloga. Posle malo dužeg zadržavanja na delima ispostavilo se da Sen-Sansova kompozicija nema tek dekorativnu „pozadinsku“ funkciju već da, pažljivo odabrana od strane autora videa, formira određeni značenjski odnos sa Ernstovim delima. Pre svega, tu je humor koga, po pravilu, sledi ironija. Dovoljno, za početak.

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté

Max Ernst - Une Semaine de Bonté

Max Ernst – Une Semaine de Bonté