Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca. Nastavite sa čitanjem

Časopis „Žuta knjiga“

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa.

Ikona pokreta dekadencije, međutim, nije Dorijan Grej već Dezesent, Uismansov bizarni esteta, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju iskaže počast prema dva velika romana s kraja 19. veka. Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Izvor slika: British Library

Ilustracije Harija Klarka

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Nastavite sa čitanjem

Izložba posvećena Edvardu Munku u bečkom muzeju Albertina

 

 

 

 

U bečkom muzeju Albertina u toku je izložba posvećena Edvardu Munku. Kroz četri video snimka kustosi izložbe govore o njegovim delima, životu i inovaciji koju je ovaj norveški slikar ostvario. Sva četri snimka imaju prevod na engleski jezik i korisno su predavanje o ovom umetniku.

Izvor: Albertina

Frensis A. Jejts: „Okultna filozofija i melanholija – Direr i Agripa“

Čuveni nemački umetnik Albreht Direr (1471-1528) bio je savremenik Erazma, Lutera i Agripe: pet godina mlađi od Erazma, dvanaest godina stariji od Lutera, petanest od Agripe.

Direr je bio duboko religiozan čovek čija se duhovna moć rano pokazala u ilustracijama Apokalipse. Posle druge posete Italiji (1505-7) njegov stil je promenjen. Usvojio je italijansku teoriju umetnosti zasnovanu na harmoniji makro i mikrokosmosa. Na harmoniji shvaćenoj u suptilnim geometrijskim terminima o proporcijama ljudskog tela u odnosu na zakone koji vladaju kosmosom, onako kako su dati od Arhitekte Univerzuma, Direr je postao glavni propagator ove teorije na severu. Teorija tvrdi da je proporcija veza između čoveka i univerzuma. Može se izraziti kroz arhitektonske proporcije, po Vitruviju, kao i u svim umetnostima. Ona je osnova lepote i estetskog zadovoljstva. Prema ovoj teoriji, geometrija je prva matematička nauka; na njoj počiva lepota u arhitekturi, slikarstvu, muzici. Direrova vizionarska sposobnost je prodrla do religiozne suštine ove teorije, njegov briljantni um je shvatio matematičku osnovu, a umetnička ruka izvodila nacrte dubokog religioznog značenja, besprekornom geometrijskom preciznošću. Direr je umetnost video kao moć, a koren estetske moći bio je u broju.

Od 1519. pa nadalje, Direr doživljava duhovnu krizu, stupivši u kontakt sa Luterom i prvim talasima reformacije. Luter je oktobra 1517. zakucao svoje teze na vrata virtenberške crkve. Uvek zabrinut crkvenim i papskim zloupotrebama, što je očigledno u ilustracijama Apokalipse, Direr je bio duboko opčinjen Luterom i njegovim pokretom. Postao je luteranski protestant. Stranica iz njegovog dnevnika je potresni poziv Erazmu da se otvoreno svrsta uz Lutera i reformu:

O Erazmo Roterdamski, zašto ne istupiš?
Vidi šta nepravedna tiranija svetovne moći
i moći tame može? Začuj, ti viteže Hristov,
i jaši uz Hrista Gospoda, zaštiti istinu i stekni
krunu mučenika. Ti si samo mali stari čovek.
Čuo sam da sebi daješ još dve godine života
u kojima možeš nešto učiniti. Upotrebi ih za
dobrobit Jevanđelja i vere hrišćanske.

Erazmo nije preduzeo korak na koji ga je Direr ohrabrivao. Ipak, Direr i Erazmo su bliski. Jedan je veliki naučnik klasičar, drugi umetnik i teoretičar umetnosti. Obojicu duboko brinu religiozni problemi doba, iako je jedan postao protestant a drugi nije.

A šta je bilo sa Direrom i Agripom? Kakva je bila Direrova reakcija na autora “Okultne Filozofije”? Učeni napori Rejmonda Klibanskog, Ervina Panofskog i Frica Saksla dokazali su da je jedna od najupečatljivijih Direrovih gravira, “Melencolia I” iz 1514, zasnovana na pasusu iz Agripine “De occulta philosophia”. Nastavite sa čitanjem

Animirani film o Piranezijevoj seriji grafika „Zatvori“

 

Četrnaest (u prvom izdanju) grafika italijanskog gravera Đambariste Piranezija autor ovog animiranog filma, , predstavio je kao da se kreće po njima, prateći redosled pojavljivanja u portfoliju.

Ovo je 3D verzija grafika koje otvaraju bezvremeni svet sna. One se u potpunosti uklapaju u neuravnoteženost barokne vizije podjednako koliko i u poljuljani status tendencija doba prosvetiteljstva.

Pisma, grafike i poezija Paula i Žizele Celan

I PISMA

Pariz, 5. novembar 1961.

Mila moja, apsolutno je neophodno da izađem iz svega ovoga i da se vratim sebi. Kad to budem učinio, vratiću se i vama i sinu: onom životu, u onaj život koji sam hteo, koji sam želeo da izgradim.

Možda ćete pronaći, preko Elizabete ili preko gospođe Filde, nekog lekara koji bi mogao da razume da ne „preterujem“ i da je sve ovo, kratko i jasno, jedna afera, jedinstvena u svojoj vrsti i istovremeno slična tolikim drugim. (Jer, svega tu ima, vi to dobro znate: laži, dvostruke igre, jevrejske saradnje itd.) Nastavite sa čitanjem

Композиције Филипа Гласа

Devin Powers - Score, 2011.

Девин Паверс, „Партитура“, 2011.

Лета 2009. године било је неиздрживо вруће. Не волим лето јер нисам рођена на простору који је адекватан за то годишње доба. Лета су за срећније народе, лепше пејсаже, другачија схватања свакодневног живота. Лето не бих умела да поистоветим са бетоном, али лето са лимуном испред куће бих. Сваки пут када помислм на то годишње доба сетим се Гетеових стихова:

Где лимун рађа, знаш ли краје те,
У густом лишћу поморанџа зре,
Где с плава неба лахор душе чист,
Где миртин цвет уз ловоров стоји лист?
Знаш ли их ти?

Ова тежња ка повратку Аркадији, спокоју грчког (италијанског) поднева, тишини, ведром небу, пастирима и божанствима која заједно чувају стада, лове и воде љубав, клетва је модерног човека који је изгубио то стање, али не и сећање на њега. Меланхолици унапред пате, углавном због губитка, не знајући тачно чега, али свакако губитка нечега што осећају да им по праву припада. Без тог неимењивог ентитета, простора и утиска, меланхолик се осећа нецеловитим. Тада, у часовима ужаса врелине и буке коју врелина ствара, меланхолик осећа неподношљив амбис празнине, вечито плутање. Наставите са читањем

Сликарство Едварда Мунка и поезија немачког експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења. Наставите са читањем