Uskoro će zvezde potražiti gnezdo u obrvama sumornog čoveka. – Georg Trakl
Jeza života – poema o životu, ljubavi i smrti naziv je Munkove najpoznatije serije slika, započete 1893. godine dok je umetnik boravio u Berlinu. Teme koje njome dominiraju, ispostaviće se, bile su ciklične, one su se iznova pojavljivale, svedočeći, ne o maniru, već o opsesivnoj stvaralačkoj prirodi koja iznova postavlja ista pitanja, i vraća im se kao što to čini i potezom četkice na platnu, koncentričnim krugovima i bojom naglašavajući intezitet emocije.
Ako delo, između ostalih, može biti i polazište za hronološki pregled umetnikovih interesovanja, faza – kako životnih, tako i stvaralačkih – onda Munkova dela jesu, u izvesnom smislu, hronologija silaska, danse macabre u čijem su kolu seksualne frustracije, religijski zanosi, opsesivne misli i mučna snoviđenja.
San razuma stvara čudovišta naziv je jedne Gojine grafike koji bi bio odgovarajući i za naziv Munkove stvaralačke poetike. Koncentrični krugovi oko figura, ili od kojih su te figure satkane, na Munkovim platnima doprinose naglašavanju senke, aure nelagode, nalik jednoličnim zvucima tuberkuloznog kašlja koji se ponavlja kao nota u minimalističkoj muzici, repetitivnošću doprinoseći utisku da se neko usled bola i kakofoničnog nadražaja uporno trudi da udahne ali mu to ne uspeva. Telo nastavlja da živi kašljući, u stalnoj borbi za dah. Oči Munkovih naslikanih figura odražavaju takva granična stanja – nemoć, strah, bol, bolest, ludilo.
Slikarstvo Vinsenta van Goga, Pola Gogena, Anrija de Tuluz-Lotreka, Džejmsa Ensora i Edvarda Munka bio je složen rad, podjednako motivisan umetničkim i psihološkim tendencijama, koliko i duhom doba u kome su stvarali, a koje je bilo poput voza sa fotografije koji je iskočio iz šina i pao sa perona pariske železničke stanice.
Novine na planu motiva, podjednako koliko i načina na koji se oni predstavljaju, od slikarskog rukopisa do upotrebe boje, građanskoj konformističkoj estetici bacale su rukavice u lice. Odbacivanje tradicionalnih predstava akademskih ideala lepote i povratak „primitivnom“ (u rusoističkom smislu primitivnom, najpre afričkoj umetnosti i kultnim predmetima Okeanije) bili su načini preko kojih bi se izrazile psihološke dileme umetnika s kraja veka (fin de siècle) koji nisu etablirali svoje mesto u građanskom poretku i njegovom sistemu vrednosti. Tu umetnici sebe nisu prepoznali kao deo simbolističkog nasleđa, iako je većina čitala Bodlera i svoje stavove o ženi i lepom formirala na osnovu njegove poezije. Stavove o društvu, bogu i egzistenciji, i tu se vraćamo na onaj vozi koji je ispao iz šina, formirali su čitajući Ničea.
Ovde su u fokusu ona Munkova dela na kojima su prikazani parovi, muškarac i žena u neodređenom predelu – koje je i Knut Hamsun slično predstavljao, stavljajući do znanja posmatračima i čitaocima o značaju prirode za čoveka sa Severa – agorafobični i otuđeni a, ipak, čini se, bliski u čežnji i nedoumici, u nemogućnosti samoostvarivanja kroz predavanje drugome.
AUGUST ŠTRAM: NAGON
Strašiti se, opirati se
Braniti se, rvati
Ječati, grcati
Padati
Ti!
Kričati, žudeti,
Uvijati se, hvatati,
Jariti se, slabiti,
Ja i Ti!
Razdvojiti se, kliziti,
Stenjati, talasati se
Iščezavati, naći,
Ja Tebe
Ti.
Preveo Branimir Živojinović
ERNST ŠTADLER: OSLOVLJAVANjE
Ja sam samo plamen, žeđ i krik i požar.
Kroz tesne jaruge moje duše probija se vreme
Kao tamna voda, silovito, brzo i neprepoznato.
Na mome telu tinja belega: prolaznost
No ti si ogledalo u kome
Protiču nabujali potoci svakog života
I iza zlatnog tla
Blistavo vaskrsavaju mrtve stvari.
Ono najbolje u meni gori i gasi se – zalutala zvezda
Koja pada u ponor plavih letnjih noći –
No slika tvojih dana je visoka i daleka,
Večiti znak da štiti od tvoje sudbine.
Preveo Branimir Živojinović
ERNST ŠTADLER: LETO
Srce mi je do grla u žutoj svetlosti žetvenoj
ko zemlja što žetvu čeka ispod letnjeg neba.
Ubrzo će ravnicom da jekne pesma srpa:
krv moja, srećom duboko zasićena,
zvuk podnevne vatre vreba.
Žitnice mog života, odavno puste,
sada nek se kapije vaše kao ustave otvore –
Po vašem tlu će zlatna plima snoplja
poteći kao more.
Preveo Ivan V. Lalić
Slično kao slikari ili reditelji, i pesnici ekspresionističke umetnosti vrše inovativan uticaj na modernu umetnost, prvenstveno na tematskom i jezičkom planu. Stav pesnika je hipersenzitivan, među raspoloženjima dominiraju strah, melanholija i vizionarski zanosi. Funkcija poetske slike je da šokira, bilo temom, tretmanom kompozicije ili bojom. Poetske slike ekspresionističkih pesnika nalik su viziji krika, plamena, žeđi, požara, baš kao u citiranoj Štadlerovoj pesmi.
Pretečom ekspresionističke poezije smatra se američki pesnik Volt Vitmen. U zbirci Vlati trave čovekova duša odsjaj je svega doživljenog, sve poetske slike fluidne su, rastočive, na granici jave i sna. Simultanizam čulnih opažaja doprinosi intezitetu vizije. Drugi veliki uticaj na ekspresionističke pesnike izvršilo je, pored Vitmenovog, i delo Šarla Bodlera sa temom ružnog, odurnog, temom estetizacije zla. Seren Kjerkjegor i Fridrih Niče najznačajniji su mislioci kojima su pesnici poput Georga Trakla, Gotfrida Bena, Augusta Štrama, Ernsta Štadlera i Georga Hajma bili inspirisani. Za kraj, ali ne i po značaju, treba pomenuti delo Franca Kafke, nezaobilazno kada se govori o ekspresionističkoj poetici.
Polazište za ovaj tekst prvenstveno je bila umetnost Edvarda Munka. Na nju me je asocirala muzika američkog čeliste Adama Hursta i zato su njegove kompozicije na neki način sastavni deo ovog teksta. One bi trebalo da budu viđene kao muzička dopuna Munkovom stvaralaštvu, a naročito tematskom opusu koji je za nas ovom prilikom značajan. Dopuna nema ambiciju da dovodi u vezu formalne sličnosti dva umetnika, već da podvuče, sasvim impresionistički, zajedničke emocionalne fragmente oba dela u celinu. Ekspresionistički pesnici svojim stihovima evociraju isti, ili sličan senzibilitet kao i norveški slikar ili savremeni američki čelista. Ovim kompozicijama luk teme biva zaokržen.
A . A . A 