Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом „перформативношћу“. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве. Наставите са читањем

„Noa Noa“: Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Između vaše civilizacije i mog varvarstva je raskorak. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen, 1895.

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao postimpresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i sam zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li i doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke provedene sa njima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom. Njegov način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Pošto ostane bez novca vratiće se u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četiri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja na kojima čita odlomke iz svog dnevnika, ilustrovane knjige koja će biti štampana pod nazivom Noa Noa i koja je predmet naše objave. Nastavite sa čitanjem

Rilke: „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ (prvi odlomak)

1

Ne mogu spavati pri otvorenom prozoru. Tramvaji jure zvoneći mojom sobom. Automobili prelaze preko mene. Netko je zalupio vratima. Negdje pada staklo prozora zvečeći, čujem grohot velikih krhotina, mali se komadići smijulje. Tada nenadano prigušen, mukli topot s druge strane, iz unutrašnjosti kuće. Netko se uspinje uza stepenice. Dolazi, dolazi neprestance. Ovdje je, dugo je ovdje, odlazi. I opet ulica. Neka djevojka vrišti: Ah tais-toi, je ne veux plus. Tramvaj juri sasvim razdraženo, gubi se, gubi iznad svega toga. Netko zove. Ljudi žure, prestižu se. Pseto laje. Kakvo olakšanje: pas. Prema jutru čak i pijetao, a to je tako dobro, bezgranično dobro. Nenadano se gubim u snu.

To su šumovi. Ali ima ovdje nešto što je mnogo strašnije: tišina. Za velika požara, držim, nastupa katkada trenutak pun neke naročite napetosti, mlazovi vode popuštaju, vatrogasci se više ne penju, nitko se ne miče. Bez glasa pomiče se crni vijenac krovišta, a visok zid iza kojega se vidi plamsaj vatre, naginje se se bez buke. Sve stoji, čeka, uzdignutih ramena, obrazi im se prometnuli u gledanje: čekaju strašan udarac. Takva je ovdje tišina.

Učim gledati. Ne znam u čemu je stvar, sve ulazi dublje u mene i ne ostaje ondje gdje je inače ostajalo. Posjedujem nutrinu o kojoj ništa nisam znao. Ne znam šta se ondje dešava.

Pisao sam danas jedno pismo, pri tom mi je na um palo kako sam ovdje tek tri tjedna. Tri bi tjedna negdje drugdje, na ladanju, na primer, protekla kao jedan dan, ovdje su to godine. Neću ni pismo da pišem. Zašto da nekome kažem kako se mijenjam? Ako se mijenjam, ne ostajem onaj koji bijah, a ako sam odsad nešto drugo, jasno je da više nemam znanaca. Pisati, dakle, strancima, ljudima koji me ne poznaju, nemoguće je.

Jesam li već rekao? Učim gledati. Jest, počinjem. Slabo mi to, doduše, uspijeva. Ali ja hoću da iskoristim vrijeme.

Izvor: R. M. Rilke, Zapisci Maltea Lauridsa Brigea, preveo Oto Šolc, Rad, Beograd, 1964.

Izložba posvećena Edvardu Munku u bečkom muzeju Albertina

 

 

 

 

U bečkom muzeju Albertina u toku je izložba posvećena Edvardu Munku. Kroz četri video snimka kustosi izložbe govore o njegovim delima, životu i inovaciji koju je ovaj norveški slikar ostvario. Sva četri snimka imaju prevod na engleski jezik i korisno su predavanje o ovom umetniku.

Izvor: Albertina

Franc Kafka i Emil Sioran o knjigama

German School, illuminated manuscript, 16th century. Trompe l'oeil Painting on wood. Florence, Uffizi Gallery. Ministry of Heritage and Culture, Museums of Florence. 📷 Rabatti & Domingie. Via Palazzo Strozzi, Exhibition Art and Illusions, 2009.

U pismu Oskaru Polaku, iz 1904, Kafka je napisao:

Mislim da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i bodu. Ako nas knjiga koju čitamo ne probudi udarcem po glavi, zašto je onda čitamo? Da bi nas usrećila, kako Ti pišeš? Zaboga, ta bili bismo sretni i kad ne bi bilo knjiga, a takve knjige koje nas usrećuju, mogli bismo za nuždu sami pisati. No trebaju nam knjige koje na nas deluju poput nesreće, koja nas jako boli, kao smrt nekoga koga smo voljeli više od samih sebe, i da nas protjeraju u šume, daleko od čovječanstva, poput samoubistva, knjiga bi morala biti sjekira za zamrznuto more u nama.

Emil Sioran je pisao: Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Gotfrida Bena

800px-Schiele_Hafen-triest

Egon Šile, „Luka u Trstu“, 1907.

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka.

STATIČKE PESME

Nesklonost razvitku
dubina je mudraca,
deca i deca dece
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delanja,
dolaske i odlaske,
znak je sveta
koji ne vidi jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
pruža se dolina,
u njoj se zbiraju senke,
dve topole iviče jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je naziv za njegovu statiku:
povući linije,
vući ih dalje
po zakonu izdanka –
izdanci izbijaju –
a i jata, vrane,
isterati u zimsko rumenilo jutarnjeg neba,
a onda ih pustiti da se spuste –
ti znaš – za koga. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Georga Trakla

Egon_Schiele_094

Egon Šile, „Četiri drveta“, 1914.

UVEČE, SRCE MOJE

Uveče se čuje krik slepih miševa
Dva vranca skaču na livadi.
Crveni javor šumori.
Šetaču se javlja malena krčma kraj puta.
Divno prijaju mlado vino i orasi.
Divno: pijan se povoditi u sutonskoj šumi.

Kroz crno granje probrujava bolna zvonjava.
Na lice kaplje rosa.

VEČERNJA PESMA

Uveče, dok idemo tamnim stazama,
naše se blede prilike javljaju pred nama.

Kad smo žedni
pijemo bele vode iz jezera,
slast našeg tužnog detinjstva.

Zamrli počivamo ispod zovina žbunja,
gledamo sive galebe.

Prolećni oblaci nailaze nad mračni grad,
koji ćuti plemenitija doba monaha.

Kad sam te uzeo za uske šake,
ti si tiho otvorila krupne oči.
Davno je ovo bilo.

Ali kad tamno blagoglasje pohodi dušu,
ti se bela pojavljuješ u prijateljevom jesenjem predelu. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов атеље: Едвард Мунк

painters-in-color: “Edvard Munch in his studio at Ekely in Norway, 1938. Photo: Ragnvald Væring ”

Као илустрацију теме која је назначена насловом, уз фотографије прилажем и два одломка романсиране биографије Едварда Мунка коју је 1993. године написао Ћетил Бјернстад, норвешки пијаниста, композитор и писац.

*

Ћутљив човек? Тако је. Едвард Мунк је постао ћутљив човек. Сада је постао симбол оне контрадикције за којом је одувек осећао потребу. Поносит и достојанствен, држао се далеко од гомиле, чак подаље и од оне мале групе својих присталица која је пропагирала његову уметност са фанатичним жаром.

Мунк већ годину дана живи међу нама, у Кристијанији. Али крије се у једном пансиону близу Лјана и ни друштво које се окупља у Гранду, ни редовни шетачи по улици Карла Јохана нису били у прилици да виде његов набусити лик. Јер Мунк је, током прошле године, био и болестан човек.

*

Мунк је унајмио атеље на три месеца. Дошло је време да се поново окуша у Немачкој. Колебао се између Немачке и Париза, али у Берлину боље познаје уметничке кругове.

Ангажује једну риђокосу као модел, што ће касније навести људе да мисле да је на литографији Грех насликао своје виђење Туле Ларсен. На једној литографији Мунков модел стоји обнажен испред преврнуте верзије Жене/Сфинге, што је наговештај да је у својој свести обрадио догађаје из последњих неколико година. Наставите са читањем

Фјодор Достојевски: „Записи из подземља“ (одломак)

Eric Lacombe

Слика: Ерик Лакомб

Eric Lacombe

Слика: Ерик Лакомб

Нешто није хтело да умре у мени, у дубини срца и савести; није хтело да умре и испољавало се у тешкој чамотињи. Никако нисам могао сам са собом да будем начисто. Нешто се стално дизало у души, подизало се без престанка и са болом, и никако није хтело да се смири. Вратих се кући потпуно растројен.

Извор: Фјодор Достојевски, Записи из подземља, превела Бранка Ковачевић, Логос, Београд, 2005.

Аутопортрети Винсента ван Гога из 1889. године

Vincent van Gogh - Self-portrait with Bandaged Ear and Pipe, 1889.

Винсент ван Гог, „Аутопортрет са завијеним ухом и лулом“, Арл, јануар 1889.

Vincent van Gogh - Self-portrait, 1889.

Винсент ван Гог, „Аутопортрет са завијеним ухом“, Арл, јануар 1889.

Бити „величанствени лудак“ у случају холандског сликара Винсента ван Гога није била тек реторска фигура, стилистички украс или егзотична употреба речи, већ реакција на постојање. Овај уметник није стварао у корист рационалне калкулације, то је често и сам истицао. Склон опсесивном раду, визијама, жељи за бољим друштвом, у једном писму рођеном брату Теу из фебруара 1889, недуго пошто је себи одсекао уво, написао је следеће:

3. фебруара 1889.

Када сам са добрим Руленом узашао из болнице, умишљао сам да ми није ништа, тек сам после имао осећај да сам био болестан. Шта ћеш, има тренутака када се грчим од усхићења или лудила или порицања, као грчки пророк на свом троношцу.

Тада имам велико присуство духа у говору и говорим као Арлезијанке, али осећам се тако слабим са свим тим…

Морам да кажем то да су суседи посебно добри према мени, сви овде пате било од грознице, било од халуцинација или лудила, разумеју се као људи једне исте породице. Јуче сам ишао да поново посетим девојку код које сам одлазио у свом душевном растројству, тамо су ми говорили само такве ствари, овде у овом крају нема ништа зачуђујуће. Она је због тога патила и била се онесвестила али је повратила свој мир. А њу, уосталом, хвале.

Али да бих ја себе сматрао сасвим здравим, не треба то да радим. Мештани који су болесни као ја свакако ми говоре истину. Човек може бити стар или млад, али увек ће имати тренутке када губи главу. Дакле, не тражим од тебе да кажеш да ми није ништа да ми не би било ништа.

Наставите са читањем