Tela koja drhte

Dugo je posmatrao Žanu, koja se opružila, okrenuta na stranu i obučena samo u tanku, providnu košuljicu.

Bila je savila jednu nogu otkrivajući tako harmonične linije svog tela. Bodler skrenu pogled da ne bi podlegao neodoljivim zapovestima tela, sladostrašću koje samo obećava, a nikada ne ugasi žeđ.

Ah!, reče on, telo koje pamti počinje da drhti. Zar ne vidiš da mi paraš srce i da su naši jecaji i naši pobednički uzvici samo bogohulno osana sveštenika koji prinose žrtvu, kao da divljaštvo treba uvek da ima udela u ljubavi, a telesno uživanje, po nekoj satanskoj logici, da vodi uživanjima u zločinu.

Jednim nestrpljivim gestom on odgurnu Žanino telo. Ona se okrete zidu i dureći se zagnjuri lice u jastuke.

Odlomak pripada jednom potcenjenom književnom rodu, ponekad i zasluženo, romansiranoj biografiji. Odlomak je iz knjige o životu Šarla Bodlera koja se zove Ukleti pesnik a napisao ju je Mišel Manol. Citirala sam ga zato što mi se svidela formulacija „telo koje pamti počinje da drhti“. Asocijativni niz mojih misli vodio je ka Šileu. To je bio početni impuls da napišem esej o načinu na koji Šile vidi ljudska tela i načinu na koji ih dovodi u vezi sa seksualnošću.

Egon Šile je rođen 1890. godine u jednom carstvu koje po njegovoj smrti nije bilo moguće pronaći na geografskoj mapi. Istorijski raspad Austrougarske monarhije simbolično je označio i kraj slikarevog života. On umire 1918. godine od španske groznice. Međutim, simboličkoj smrti i konačnom rastrojstvu vrednosti jednog društva prethodi doba dekadencije koje, ispostavlja se, jeste povoljno tle za stvaralaštvo. Naknadno je Šile uvršten u ekspresionističke slikare kojima, podjednako hronološki i stilski, pripada. On se, sa pravom, smatra jednim od najznačajnijih slikara aktova, portreta i autoportreta 20. veka.

Šileove seksualne persone dekadentne su i umetnički vrhunski oblikovane erotske fantazije, obogaćujuće iskustvo za oko posmatrača, poziv na teorijsko razdvajanje pojmova erotsko i pornografsko. Pornografsko, za razliku od erotskog, nema umetnički kriterijum niti alibi. Pornografsko tretira telo kao komad mesa. Pornografsko zloupotrebljava telo. Pornografsko draži. Pornografski rečnik zna za gola (naked) tela, erotski jedino za naga (nude). Erotsko ima estetsku komponentu, ono je ideja, misao, žudnja za lepim. Pornografsko je bazirano na nasilju. Opravdanje nasilja je filozofska provokacija, naročito kada postoje tendencije da se oblici nasilja estetizuju. Moramo se setiti romana markiza de Sada ili filmova Salo i Kaligula. Gradiranje, kontrastiranje i sukobljavanje elemenata, istovremenog zadovoljstva i bola, izlučevina i nežnih reči, brutalnosti i naslade, tipično je za estetizovana pornografska dela. „Sve je dobro ako je prekomereno“, pisao je markiz de Sad. Šileovi aktovi su pornografski prikazi utoliko što prikazuju kinjena tela, mučena, razarana. Ta tela podsećaju na oglodane kosti. Međutim, nama se ta tela dopadaju.

Šta je to što nas privlači na ovim izbezumljenim, prljavim telima? Telima koja anksiozno drhte.

Šileove crteže ljubavnika, prikaze različitih nagih tela, možemo smatrati vrhunskim dostignućem korišćenja linije. Ta linija čini se da je u stalnoj napetosti, u stalnom strahu od cenzure ruke. Tela drhte. Akt pobune i provokacije, prikaz anksioznosti, bolesti, patnje, biva preokrenut u korist umetničkog dela zahvaljujući tehničkom savršenstvu, promišljenom potezu ruke. Linija je sredstvo slikara u nastojanju da odvoji dva entiteta, dve pojave, dva sveta, dva tela. Linija uvek podrazumeva dva. Dva nikada nije samo.

Šile zna kada treba da odmakne ruku od papira. Redukcija je bitno svojstvo u procesu predstavljanja. On na papir, na platno, postavlja ono što je suštinsko. Za njegovu umetnost to je patnja. Patnja duše izražena je posredstvom patnje tela. Telo i duh u snažnom su zagrljaju kada je u pitanju Šileova koncepcija bola. Što se jače grle duh i telo, bol je oštriji, poput njegovih poteza kičicom, kredom ili olovkom. Bol je prikazan, bol odlikuje, posredstvom agresivnih, reskih, brzih poteza ruke. Zatim, tu su i oči portretisanih. Još važnije, njihov pogled, neuhvatljiv pravac kretanja zenice. Najzad, boja. Redukovana, prljava, jednolična. Izražajna.

Šile je svestan da je prošlo vreme romana njegovih baka i da je patetika izlišna. Treba biti brutalan, poput trgovca decom. Da su Šilea pitali šta je voleo, on bi odgovorio Remboovim stihovima:

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Ruka ima najviše iskušenja u predstavljanju zagrljaja. Kako da opisujući kružnicu, dva zagrljena tela, ruka, baš kao i dva bića koja se susreću, bude disciplinovana i svoja, ali i predata, pripadajuća činu stvaranja. Sopstveni bol prikazati tako da svako može u njemu pronaći svoj bol, a ostati disciplinovan, uprkos viru u koji čin stvaranja može da utopi ruku. Šile uspostavlja autocenzuru. Ona se odnosi na pokret, na liniju. Međutim, on tu redukovanost nadoknađuje kada je u pitanju emotivni intenzitet. Što je linija snažnija, izrazitija, redukovanija, to je bol snažniji, izrazitiji, jači.

Najzad, melanholija. Suncokreti u decembru kao stalni motiv Šileovog stvaralaštva.

A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru

Tako je pisao Tadeuš Ruževič u svom nacrtu za savremenu ljubavnu pesmu. Ti suncokreti u decembru koje Šile slika jesu još jedno telo u sutonu duha.

Linija, jedan od osnovnih i ključnih likovnih elemenata, predstavlja zbir tačaka u nizu. Linija se pojavljuje kao kontura, kada opisuje oblik spolja, i kao linija, kada iznutra oblikuje karakter i reljef površine. Šile koristi podjednako dobro oba načina linije. Da nema kontura likovi na slici bi se pretopili jedan u drugi. Ovako, linija ih razdvaja i osporava u tom pokušaju. Tu podelu možemo transponovati i na Šileovu ličnost. Ta unutrašnja linija oblikovala je dobro reljef, ono što vidimo na površini.

Osim lirskog opisa prirode, izraženog u jednom pismu, prirode čiju sliku Šile interiorizuje, pa je tako ona, i način na koji je rečima predstavljena, umetnikov unutrašnji pejzaž, njegovo ogledalo, njegov autoportret, Šile nam je ostavio i nekoliko pesama. One se mogu porediti sa pesmama Georga Trakla, njegovog savremenika. Stav je hipersenzitivan, među raspoloženjima dominiraju strah, melanholija, vizionarski zanosi. Funkcija poetske slike je da šokira, temom, kompozicijom, bojom. Poetske slike ekspresionističkih umetnika nalik su viziji krika, plamena, žeđi, požara, baš kao u Štadlerovoj pesmi Oslovljavanje. Georg Trakl je umro na početku Velikog rata od predoziranja kokainom. Šile umire u godini okončanja Velikog rata. Strindberg i Munk bili su duhovne preteče. Ova četvorka svedoči o temama ekspresionizma, o duhovnoj krizi pojedinca koji nije u mogućnosti da odgovori na poziv svog vremena drugačije do krikom. Munkova slika, stoga, nije bezrazložno ikonički prikaz pojedinačne duše toga doba. Opet, još jednog preteču ćemo pomenuti, onog koga su, uz Ničea, svi ekspresionistički umetnici čitali: Fjodora Mihailoviča.

I kada smo već kod majstora iz Petrograda, bitan je još jedan motiv za Šileove portrete: epilepsija. Ritam pokreta portretisanih je epileptični ples, poput mučenja tokom egzorcizma. Ekspresionistički ples dlanova, podjednako koliko i epileptična ukočenost, jedna su od osnovnih odlika Šileovih aktova. Čovek svetu pristupa tako što traži odnos između uzroka i posledice. Posmatrač se pita zašto su tela baš u toj pozi. Zašto nemir pred svetom a ne optimizam? Razloge može potražiti van same slike, zadirući u privatni ili društveni domen, ali forma ostaje nepromenjena. I sto godina posle nastanka, ove slike provociraju svojim radikalnim zaokretom od klasičnog prikaza tela koje u umetnosti ispoljava srodnost sa erotskim.

Muškarac na crtežu, poput Dionisa raskomadan i mučen, dvaput je rođen, on prelazi iz haosa egzistencije u kosmos umetničkog bivstovanja. To su Šileova dela. Tela na njima su lepa, ona nam se dopadaju, estetski su nam privlačna. Svest o erotskom izmiče strogom određenju, međutim jedna konstanta uvek je prisutna: erotsko je uvek estetsko. Iako sa snažnim pornografskim elementima, Šileova dela su estetizovana. Erotske elemente u delu oblikuje uobrazilja posmatrača pre nego percepcija. Dakle, na perceptivnom planu možemo uočiti sirovost i brutalnost, izvesnu dozu nelagode i otuđenja. Međutim, na planu naše uobrazilje, mi ta dela vidimo kao vrhunski oblikovane forme.

„Svaki vid erotizma je osoben, katkada surov i kontroverzan, ali nikada nije površan ni jednostavan. Zato nije preporučljivo deliti erotizam na blaženi i demonski“, pisao je Milan Komnenić u eseju O erotskome. Ovim navođenjem i mi bismo zaokružili pisanje na ovu podsticajnu temu. Egon Šile ostaje naša inspiracija, mogućnost za uporedni pristup problemu prikazivanja telesnosti, erotskog i pornografskog u umetnosti 20. veka.

Citati:

Mišel Manol, Ukleti pesnik, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Artur Rembo, „Alhemija reči“, u: Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Tadeuš Ruževič, „Nacrt za savremenu ljubavnu pesmu“, preveo Petar Vujičić, u: Gradac, priredio Raša Livada, mart-jun 1981.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.