Eкспресионистички плес дланова Егона Шилеа

Четири приложене фотографије Егона Шилеа занимљиве су због специфичног положаја дланова који он на њима заузима. Театралне позе уметника заједничке су многим његовим фотографијама и аутопортретима. Положај руку као да је инспирисан експресионистичким плесом или као да га кроз фотографски приказ остварује.

Немачки уметник Харалд Кројцберг (1902-1968), балетан и кореограф, има сличне фотографије и могуће је успоставити макар визуелну, ако већ не и смисаону, аналогију са Шилеовом „перформативношћу“. У наставку следи кратак видео о једном његовом аутопортрету и кратак коментар слике на дну објаве.

 

 

Перформативно и театрално, Шиле себе представља као дендија. Одувек је имао осећај за текстилне одлике хаљина својих портретисаних, а тако је и сада, када приказује своју одећу. Нешто налик на ореол видимо око његове главе, паунова пера на грудима, положај дланова садржи извесну „речитост“ која упућује на византијску иконологију. О свему томе говорио је кустос Албертине, Клаус Албрехт Шредер.

Шиле не изгледа измучено и анксиозно, није наг, што је чест случај са његовим аутопортретима, већ изгледа поносно, истакнуто, помало и заводнички, подигнуте браде, благо спуштених очних капака који дају његовом лицу изглед блазираног енглеског младића. Усне су необично црвене, обрве прецизно исцртане. Тако замишљамо, рецимо, енглеског дендија Обрија Бердслија.

Положај његових прстију је у облику латиничног слова V. Христ Пантократор на византијским иконама управо са таквим положајем дланова симболички саопштава о спасењу. Шиле не сматра себе Спаситељем, како каже кустос музеја Албертина, већ сматра да уметност може допринети спасењу. И не човечанства колико појединачног људског живота дарујући му смисао.

A . A . A u sarajevskom „Almanahu Prosvjete“

Na preporuku pisca Muharema Bazdulja, urednik Almanaha Prosvjete za 2016-2017. godinu, Slobodan Šoja, pozvao me je na saradnju i zamolio da doprinesem novom broju godišnjaka za književnost, kulturu i društvena pitanja.

Poslala sam mu dva teksta, jedan o Matisu i Elijaru, drugi o Šileu. Objedinjujuća nit oba eseja je akt, način prikazivanja tela, kao i moguća značenja koja ta prikazivanja sa sobom povlače. Dakle, kretala sam se između estetike i kritike.

Oba eseja prvobitno su objavljena na blogu A . A . A. Tekst o Matisu i Elijaru objavljen je marta 2012. Tekst o aktovima Egona Šilea objavljen je decembra 2012. godine, ali je za ovu priliku znatno proširen i izmenjen.

U nastavku slede skenirane stranice oba eseja. Predstavljanje Almanaha bilo je na Sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2017. godine, kada sam i upoznala Slobodana Šoju (pre toga smo obavljali konverzaciju putem mejla), dobila svoj primerak, kao i honorar za tekstove. Ovo je prvi put da su neki moji tekstovi plaćeni, praksa koja bi trebalo da je pravilo, ali je, u ovakvim uslovima, više izuzetak i toliko interesantna pojava da ju je neophodno i pomenuti, kao da je u pitanju nekakav srednjevekovni mirakul.

Almanah Prosvejte za 2016-2017. godinu podeljen je u tri tematske celine. Prva je posvećena Petru Kočiću, druga našem savremenom dirigentu Radetu Radoviću i kamernom horu za crkvenu muziku koji deluje u okviru Muzičke akademije u Istočnom Sarajevu, treća nedavno preminulom istoričaru Dušanu T. Batakoviću. Između tih celina stalo je nekoliko zanimljivih eseja, priča, poezije i prevoda, kao i tekstova iz ranijih brojeva Almanaha.

Facebook reakcija

Једно писмо Егона Шилеа

Egon Schiele

Егон Шиле

Верујем да сваки уметник једном, или два пута, а да несрећа буде већа, можда и више од два пута, преиспитује свој однос према земљи у којој је рођен, према времену и простору којима је, желео то или не, обликован и условљен. Апсолутна слобода је немогућа. Њен привид, Платонова сенка, може се наслутути кроз стваралаштво које је било, и које ће остати, најузвишенији, најхрабрији, најтежи акт слободе, побуне, удаљавања, неприпадања, спасења и могућности за један другачији и бољи живот.

I wish to leave Vienna, very soon. How ugly it is here. Everybody is envious of me and deceitful; former colleagues look at me with dissembling eyes, in Vienna there is only shadow, the city is black, everything is done by recipe. I want to be alone.

I wish to visit the Bohemian Forest. May, June, July, August, September,October; I have to see new things and learn about them, want to taste dark waters, to see crashing trees untamed air, want to look in wonder at moldy garden fences how they all live, young birch groves and hear the shaking leaves, want to see light, the sun and savor wet green-blue evening valleys, feel goldfish gleaming, see white clouds amass, to speak to flowers, flowers. Grasses, to look deeply upon pink people, know to say old dignified churches small cathedrals, want to run off without heed over round field-mountains through wide plains want to kiss the earth and smell warm marsh marigolds, then I will give shape with beauty-colorful fields.

In the early morning I wish to see again the sun rise and be able to watch the breathing earth glimmering.

Now then active being! I! be always eternal current. You me green valley, you look green water-air fills you, you.

I cry, out of half-open eyes red, large tears, when I can see you. You pain-eye; you feel the wet forest wind. You who can smell, how wonderfully you must breathe divine breath.

Friend, crying, I laugh.

Friend, I think of you.

In me there is you.

Lay there … until I hear. Buy me a panel that I sent to the hunting exhibit, I keep it that short, why say it any differently, for I want to be free as soon as possible. Everything oppresses me. *

Egon Schiele's Letter, Page 1

Писмо Егона Шилеа, страна 1

Egon Schiele's Letter, Page 2

Писмо Егона Шилеа, страна 2

Egon Schiele's Letter, Page 3

Писмо Егона Шилеа, страна 3

Egon Schiele's Letter, Page 4

Писмо Егона Шилеа, страна 4

Сексуалне персоне Егона Шилеа

Egon Schiele

Дуго је посматрао Жану, која се опружила, окренута на страну и обучена само у танку, провидну кошуљицу.

Била је савила једну ногу откривајући тако хармоничне линије свог тела. Бодлер скрену поглед да не би подлегао неодољивим заповестима тела, сладострашћу које само обећава, а никада не угаси жеђ.

Ах!, рече он, тело које памти почиње да дрхти. Зар не видиш да ми параш срце и да су наши јецаји и наши победнички узвици само богохулно осана свештеника који приносе жртву, као да дивљаштво треба увек да има удела у љубави, а телесно уживање, по некој сатанској логици, да води уживањима у злочину.

Једним нестрпљивим гестом он одгурну Жанино тело. Она се окрете зиду и дурећи се загњури лице у јастуке. (1)

Овај одломак припада једном потцењеном књижевном роду, понекад и заслужено, романсираној биографији. Одломак је из књиге о животу Шарла Бодлера која се зове Уклети песник а написао ју је Мишел МанолЦитирала сам га зато што ми се свидела формулација „тело које памти почиње да дрхти“. Асоцијативни низ мојих мисли водио је ка Егону Шилеу. То је био почетни импулс да напишем есеј о начину на који Шиле види људска тела и начину на који их доводи у вези са сексуалношћу.

Егон Шиле је рођен 1890. године у једном царству које по његовој смрти није било могуће пронаћи на географској карти. Историјски распад Аустроугарске царевине симболично је означио и крај сликаревог живота. Он умире 1918. године од шпанске грознице. Међутим, симболичкој смрти и коначном растројству вредности једног друштва и  појединца увек претходи доба декаденције. Накнадно је Шиле уврштен у експресионистичке сликаре којима, подједнако хронолошки и типолошки, припада. Такође, он се са правом сматра једним од најзначајнијих сликара актова, портрета и аутопортрета 20. века. Један од његових тематских опуса уклапа се у циклус који сам назвала Сексуалне персонеослањајући се на истоимени назив књиге америчке критичарке Камил Паље.

Шилеове сексуалне персоне декадентне су и уметнички врхунски обликоване еротске фантазије, обогаћујуће искуство за око посматрача, позив на теоријско раздвајање појмова еротско и порнографско. Порнографско, за разлику од еротског, нема уметнички критеријум нити алиби. Порнографско третира тело као комад меса. Порнографско злоупотребљава тело. Порнографско, баш као и превише боје на једној слици, дражи око. Порнографски речник зна за гола (naked) тела, еротски једино за нага (nude). Еротско има естетску компоненту, оно је идеја, мисао, жудња за лепим. Порнографско је базирано на насиљу. Оправдање насиља је филозофска провокација, нарочито када постоје тенденције да се облици насиља естетизују. Морамо се сетити романа маркиза де Сада или филмова Сало и Калигула. Градирање, контрастирање и сукобљавање елемената, истовременог задовољства и бола, излучевина и нежних речи, бруталности и насладе, типично је за естетизована порнографска дела. „Све је добро ако је прекомерено“, писао је маркиз де Сад. Шилеови актови су порнографски прикази утолико што приказују кињена тела, мучена, разарана. Та тела подсеђају на оглодане кости. Међутим, нама се та тела допадају.

Шта је то што нас привлачи на овим избезумљеним, прљавим телима? Телима која анксиозно дрхте.

Шилеове цртеже љубавника, приказе различитих нагих тела, можемо сматрати врхунским достигнућем коришћења линије. Та линија чини се да је у сталној напетости, у сталном страху од цензуре руке. Тела дрхте. Акт побуне и провокације, приказ анксиозности, болести, патње, бива преокренут у корист уметничког дела захваљујући техничком савршенству, промишљеном потезу руке. Линија је средство сликара у настојању да одвоји два ентитета, две појаве, два света, два тела. Линија увек подразумева два. Два никада није само.

Шиле зна када треба да одмакне руку од папира. Редукција је битно својство у процесу представљања. Он на папир, на платно, поставља оно што је суштинско. За његову уметност то је патња. Патња душе изражена је посредством патње тела. Тело и дух у снажном су загрљају када је у питању Шилеова концепција бола. Што се јаче грле дух и тело, бол је оштрији, попут његових потеза кичицом, кредом или оловком. Бол је приказан, бол одликује, посредством агресивних, реских, брзих потеза руке. Затим, ту су и очи портретисаних. Још важније, њихов поглед, неухватљив правац кретања зенице. Најзад, боја. Редукована, прљава, једнолична. Изражајна.

Шиле је свестан да је прошло време романа његових бака и да је патетика излишна. Треба бити бруталан, попут трговца децом. Да су Шилеа питали шта је волео, он би одговорио Рембоовим стиховима:

Волео сам идиотске слике, надвратнике, декоре, пеливанска платна, фирме, народске сликарије; застарелу књижевност, црквену латинштину, еротске књиге без правописа, романе наших бака, вилинске приче, дечје књижице, старе опере, приглупе рефрене, наивне ритмове. (2)

Рука има највише искушења у представљању загрљаја. Како да описујући кружницу, два загрљена тела, рука, баш као и два бића која се сусрећу, буде дисциплинована и своја, али и предата, припадајућа чину стварања. Сопствени бол приказати тако да свако може у њему пронаћи свој бол, а остати дисциплинован, упркос виру у који чин стварања може да утопи руку. Шиле успоставља аутоцензуру. Она се односи на покрет, на линију. Међутим, он ту редукованост надокнађује када је у питању емотивни интезитет. Што је линија снажнија, изразитија, редукованија, то је бол снажнији, изразитији, јачи.

Најзад, меланхолија. Сунцокрети у децембру као стални мотив Шилеовог стваралаштва.

А белину је ипак
најбоље описати сивилом
птицу каменом
сунцокрете
у децембру (3)

Тако је писао Тадеуш Ружевич у свом нацрту за савремену љубавну песму. Ти сунцокрети у децембру које Шиле слика јесу још једно тело у сутону духа.

Линија, један од основних и кључних ликовних елемената, представља збир тачака у низу. Линија се појављује као контура, када описује облик споља, и као текстурална линија, када изнутра обликује карактер и рељеф површине. Шиле користи подједнако добро оба начина линије. Да нема контура ликови на слици би се претопили један у други. Овако, линија их раздваја и оспорава у том покушају. Ту поделу можемо транспоновати и на Шилеову личност. Та унутрашња линија обликовала је добро рељеф, оно што видимо на површини.

Осим лирског описа природе, израженог у једном писму, природе чију слику Шиле интериоризује, па је тако она, и начин на који је речима представљена, уметников унутрашњи пејсаж, његово огледало, његов аутопортрет, Шиле нам је оставио и неколико песама. Оне се могу поредити са песмама Георга Тракла, његовог савременика. Став је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, темом, композицијом, бојом. Поетске слике експресионистичких уметника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми „Ословљавање“. Георг Тракл је умро на почетку Великог рата од предозирања кокаином. Шиле умире у години окончања Великог рата. Стриндберг и Мунк били су духовне претече. Ова четворка сведочи о темама експресионизма, о духовној кризи појединца који није у могућности да одговори на позив свог времена другачије до криком. Мункова слика, стога, није безразложно иконички приказ појединачне душе тога доба. Опет, још једног претечу ћемо поменути, оног кога су, уз Ничеа, сви експресионистички уметници читали: Фјодорa Михаиловичa.

И када смо већ код мајстора из Петрограда, битан је још један мотив за Шилеове портрете: епилепсија. Ритам покрета портретисаних је епилептични плес, попут мучења током егзорцизма. Експресионистички плес дланова, подједнако колико и епилептична укоченост, једна су од основних одлика Шилеових актова. Човек свету приступа тако што тражи однос између узрока и последице. Посматрач се пита зашто су тела баш у тој пози. Зашто немир пред светом а не оптимизам? Разлоге може потражити ван саме слике, задирући у приватни или друштвени домен, али форма остаје непромењена. И сто година после настанка, ове слике провоцирају својим радикалним заокретом од класичног приказа тела које у уметности испољава сродност са еротским.

Мушкарац на цртежу, попут Диониса раскомадан и мучен, двапут је рођен, он прелази из хаоса егзистенције у космос уметничког бивстовања. То су Шилеова дела. Тела на њима су лепа, она нам се допадају, естетски су нам привлачна. Свест о еротском измиче строгом одређењу, међутим једна констатна увек је присутна: еротско је увек естетско. Иако са снажним порнографским елементима, Шилеова дела су естетизована. Еротске елементе у делу обликује уобразиља посматрача пре него перцепција. Дакле, на перцептивном плану можемо уочити сировост и бруталност, извесну дозу нелагоде и отуђења. Међутим, на плану наше уобразиље, ми та дела видимо као врхунски обликоване форме.

„Сваки вид еротизма је особен, каткада суров и контроверзан, али никада није површан ни једноставан. Зато није препоручљиво делити еротизам на блажени и демонски“, писао је Милан Комненић у свом есеју О еротскоме. Овим навођењем и ми бисмо заокружили писање на ову подстицајну тему. Егон Шиле остаје наша инспирација, могућност за упоредни приступ проблему приказивања телесности, еротског и порнографског у уметности 20. века.

Цитати:

(1) Мишел Манол, Уклети песник. Живот Шарла Бодлера, превела Зорица Милосављевић, Космос, Београд, 1961, стр. 165-166.

(2) Артур Рембо, „Алхемија речи“, у: Сабрана поетска дела, превео Никола Бертолино, Паидеиа, Београд, 2004, стр. 181.

(3) Тадеуш Ружевич, „Нацрт за савремену љубавну песму“, превео Петар Вујучић, у: Часопис Градац, приредио Раша Ливада, март-јун 1981.

Egon SchieleEgon SchieleEgon SchieleEgon SchieleEgon Schiele