Рајнер Марија Рилке о цртежима Огиста Родена

За све којима је једноставно гледање сувише необичан и тежак пут до лепоте, постоје и други путеви, постоје заобиласци око значења, који су племенити, велики и накрцани облицима. Изгледа као да је бесконачна ваљаност и исправност тих актова, савршена равнотежа свих њихових покрета, чудесна унутрашња правилност њихових односа, њихова прожетост животом, као да је све то што их чини лепим делима, као да им све то дарује снагу да буду ненадмашива остварења садржине, које је мајстор призвао у своју близину кад им је давао име. Никада садржина код Родена није везана за уметничку творевину као што би животиња била привезана за дрво. Он живи негде у близини дела, живи од њега, као кустос збирке. Много дознајемо ако га позовемо; али ако умемо да се снађемо без њега, више смо сами, неометанији и тад дознајемо још и више.

У Роденовим цртежима откривамо то заборављање и преображавање садржинског подстрека. Он је и у својој уметности саздао сопствено изражајно средство и то чини да су ти листови (има их на стотине) са цртежима самостална и оригинална откровења његове личности.

Ту су, пре свега, из ранијих дана, цртежи тушем, пуни ненаданог деловања светлости и сенке, као што је онај чувени Homme au Taureau, с којим пред очима можемо да помислимо на Рембранта, а ту су, затим, глава младог светог Јована Крститеља, или маска на чијем је лицу вапијући крик, а која приказује дух рата; сами записи и студије, који су уметнику помогли да докучи површи живота и њихов однос према атмосфери. Тада дођоше актови, нацртани неупоредивом сигурношћу, облици испуњени свим својим обрисима, моделовани многим брзим потезима пера, и други затворени у мелодију једне једине вибрирајуће црте, одакле се издиже, у незаборавној чистоти, једна једина кретња. Такви су и цртежи којима је Роден, по жељи неког префињеног колекционара, пропратио примерак књиге Fleurs du mal. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Густава Климта

Gustav_klimt-reclining_nude_lying_on_her_stomach_and_facing_right

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права. Наставите са читањем

Видео уметник Рино Стефано Таљафиеро

 

Цитат који прати овај видео рад, назван „Лепота“, јесте Шекспиров деветнаести сонет. Овде га преносимо кроз превод Живојина Симића и препев Стевана Раичковића. Његов садржај у вези је са оним што сте могли видети током девет минута.

Несито Време, лавље шапе сруби,
Натерај земљу да свој кот прогута,
Ишчупај тигру оштрицу од зуби
И спали живог феникса што лута;
У свом лету сеј радост и сету
И ради шта знаш, време брзог хода,
Пролазној чари у широком свету,
Ал браним један злочин испод свода:
О, не избраздај својим часовима,
Ни древним пером чело мога друга,
Нек недодирнут твојим токовима
Буде леп узор за потомства друга.

Ал и упркос твом злу које прети
У мом ће стиху увек млад живети.

Рино Стефано Таљафиеро рођен је 1980. године. Он је италијански филмски редитељ, графички дизајнер, аниматор и видео уметник. Снимао је кратке филмове, модне кампање, видео инсталације за изложбе, музеје и специјалне пројекције.

У том контексту треба посматрати приложени видео. Тенденција да се слике „оживе“, да се учине покретнима и да се на основу њих, у комбинацији са другим сликама, оформи наратив постала је приметна и од његове појаве честа.

Видео комбинује слике које припадају академском или прерафаелитском жанру и, у складу са приложеним сонетом, визуелним језиком приповедају о лепоти, невиности, страсти, смрти. Видео је објављен 2014. године и прославио је свог аутора. Наставите са читањем

Мит о Хермесу (Меркуру)

Botticelli-primavera-3.jpg

Меркур на Ботичелијевој слици „Пролеће“

Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.

Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника. Наставите са читањем

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala!

Ljubavna priča Amedea Modiljanija i Žane Ebitern povratak je u 19. vek, u doba romantizma i ljubavi posle koje „stvaran život“ deluje besprizorno. Ona kao da svoju realizaciju i suštinu pronalazi na drugoj strani. Podseća nas na priču o Hitklifu i Ketrin. Nastavite sa čitanjem

„Noa Noa“: Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Između vaše civilizacije i mog varvarstva je raskorak. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen, 1895.

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao postimpresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i sam zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li i doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke provedene sa njima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom. Njegov način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Pošto ostane bez novca vratiće se u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četiri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja na kojima čita odlomke iz svog dnevnika, ilustrovane knjige koja će biti štampana pod nazivom Noa Noa i koja je predmet naše objave. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u sarajevskom „Almanahu Prosvjete“

Na preporuku pisca Muharema Bazdulja, urednik Almanaha Prosvjete za 2016-2017. godinu, Slobodan Šoja, pozvao me je na saradnju i zamolio da doprinesem novom broju godišnjaka za književnost, kulturu i društvena pitanja.

Poslala sam mu dva teksta, jedan o Matisu i Elijaru, drugi o Šileu. Objedinjujuća nit oba eseja je akt, način prikazivanja tela, kao i moguća značenja koja ta prikazivanja sa sobom povlače. Dakle, kretala sam se između estetike i kritike.

Oba eseja prvobitno su objavljena na blogu A . A . A. Tekst o Matisu i Elijaru objavljen je marta 2012. Tekst o aktovima Egona Šilea objavljen je decembra 2012. godine, ali je za ovu priliku znatno proširen i izmenjen.

U nastavku slede skenirane stranice oba eseja. Predstavljanje Almanaha bilo je na Sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2017. godine, kada sam i upoznala Slobodana Šoju (pre toga smo obavljali konverzaciju putem mejla), dobila svoj primerak, kao i honorar za tekstove. Ovo je prvi put da su neki moji tekstovi plaćeni, praksa koja bi trebalo da je pravilo, ali je, u ovakvim uslovima, više izuzetak i toliko interesantna pojava da ju je neophodno i pomenuti, kao da je u pitanju nekakav srednjevekovni mirakul. Nastavite sa čitanjem

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad. Nastavite sa čitanjem

Šta je akt?

Umetnost dovršava ono što priroda ne dovodi do ispunjenja. Umetnik nam pruža saznanje o neostvarenim svrhama prirode. – Aristotel, 330. pne.

Jer duša je ta koja oblikuje telo. – Spenser, 1596.

Juče sam mnogo vremena proveo u posmatranju gospođa na kupanju. Kakva slika! Kakva gnusna slika! – Gistav Flober, 1853.

Da nije sisa i zadnjica, nikad ne bih postao slikar. – Renoar, 1908.

Engleski jezik razlikuje nagost i akt. Biti nag znači biti lišen odeće, a ta reč podrazumeva i nelagodnost koju većina nas oseća kada je u takvom stanju. Reč akt, međutim, nema, u govoru upućenih, nikakvu neprijatnu konotaciju. Maglovita slika koju ona stvara u našoj svesti nije slika poniženog i bespomoćnog tela, već uravnoteženog, bujnog i samopouzdanog – preoblikovanog tela. Tu reč su, u stvari, našem rečniku nametnuli estetičari ranog osamnaestog veka, kako bi Ostrvljane, lišene osećaja za umetnost, ubedili da je, u onim zemljama u kojima su slikarstvo i vajarstvo praktikovani i vrednovani onako kako zaslužuju, nago ljudsko telo bilo najvažniji sadržaj umetnosti.

Postoji mnoštvo dokaza koji potvrđuju ovo uverenje. U zlatno doba slikarstva akt je inspirisao njegova najznačajnija ostvarenja, a čak i onda kada je prestao da bude obavezna tema zadržao je položaj akademske vežbe i demonstracije majstorstva. Velaskes, koji je živeo na licemernom i uštogljenom dvoru Filipa IV, iako u zadivljujućoj meri nesposoban za idealizaciju, osetio se, tako, dužnim da naslika svoju Veneru pred ogledalom; ser Džošua Rejnolds, u potpunosti lišen dara za formalan nacrt, veoma je, pak, cenio svog Kimona i Ifigeniju. Čak i u veku u kojem živimo, kada smo se, malo po malo, „rešili“ onog grčkog nasleđa koje je Renesansa nanovo oživela, kada smo odbacili antičku ljušturu, zaboravili mitološke teme i osporili teoriju podražavanja, preživeo je samo akt. Možda je i pretrpeo neke neobične promene, ali on ipak ostaje naša glavna veza sa klasičnim disciplinama. Kada neupućenim želimo da dokažemo da su naši veliki „prevratnici“ zapravo ugledni umetnici u tradiciji evropskog slikarstva, ukazujemo im upravo na njihove crteže akta. Pikaso ga je često izuzimao iz brutalnih preobražaja kojima je podvrgavao vidljivi svet, ostvarivši niz aktova koji kao da su neizmenjeni sišli sa gravirane poleđine kakvog starogrčkog ogledala; Henri Mur, pak, tragajući u kamenu za iskonskim osnovama njegove građe i pronalazeći, naizgled, u njemu neka od onih elementarnih bića od čijih fosilizovanih ostataka i sačinjen, svojim tvorevinama daje onu istu svedenost koju su postigli vajari Partenona u petom veku stare ere. Nastavite sa čitanjem

Atlas i Hesperide

106606967_328860278275894_5178742277632750954_n.png

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim leđima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent 1922. Sardžent je dugo putovao po Evropi, a poznat je i po prijateljstvu sa drugim Amerikancem na evropskom tlu, Henrijem Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoje delo.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio originalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska tela, obgrljena, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i Sardžentovim stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom originalu koja se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Nastavite sa čitanjem

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

Minotaur, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike.

Kao merdevine, i strela je simbol razmena između neba i zemlje. U silaznom pravcu ona je obeleže božanse moći, munja koja kažnjava, svetlosni zrak ili kiša koju opolođuju; ljudi koje Bog upotrebi da izvše njegova dela u Starom zavetu se zovu sinovi tobolca. U uzlaznom pravcu strela se povezuje sa simbolima vertikalnosti; označava vazdušnu pravu liniju svoje putanje koja, prkoseći težini, simbolički ostvaruje oslobođenje od zemaljskih stanja.

Uopšteno posmatrano, strela je sveobuhvatni simbol prekoračenja normalnih stanja; ona je zamišljeno oslobađanje od razdaljine i težine; duhovna anticipacija osvajanja nečega što je van dometa.

Nasuprot rašljama strela simbolizuje ukidanje dvosmislenosti, udvosturčenu projekciju, objektivaciju, izbor, usmereno vreme. Pokazuje smer u kojem treba tražiti poistovećivanje, pošto biće dolazi do svog identiteta, do svoje individualnosti i do svoje ličnosti tek razlikujući se. Ona je simbol ujedinjenja, odluke i sinteze.

U Upanišadama je strela uglavnom simbol brzine i munjevite intuicije. U evropskoj tradiciji strela, sagitta, ima isti koren kao i glagol sagire, koji znači brzo opaziti: tako je ona simbol brzog saznanja, a njen dublet je trenutni znak – munja.

Ona je takođe simbol zuba, žaoke, oštrog šiljka koji leti u daljinu da iznenadi i ubije svoju žrtvu. Priziva se kao boginja da bi jedne odbranila, a druge pogodila: Nastavite sa čitanjem

Scene nasilja u slikarstvu Ežena Delakroaa

impressionsonmymind: “ Eugene Delacroix, Sketch for The Death of Sardanapalus, 1827, pastel ”

Delakroa, od krvi jezero gde se kriju
zli anđeli, u senci zelenih četinara,
gde se, ko prigušeni Veberov uzdah liju,
pod bolnim nebom, zvuci neobičnih fanfara;

te kletve, hule, žalbe, te zanesene reči,
tedeumi i krici, grcanje – sve to bludi
ko odjek što kroz tisuć lavirinata ječi,
opijum nebesnički za srca smrtnih ljudi!

Šarl Bodler, „Svetionici“ (odlomak)

Skice francuskog umetnika Ežena Delakroaa iz 1827. godine prikazuju središnje figure na platnu „Sardanapalova smrt“, nastalom po uzoru na Bajronovo delo, istorijsku dramu (tragediju) u blankversu, napisanu 1821. U centru prikaza je naga robinja koju jedan od ubica pred Sardanapalom žrtvuje. Priču o Sardanapalu Delakroa pozajmljuje od Bajrona, svog omiljenog pesnika, i to samo šest godina pošto je Bajron objavio svoje delo. Engleski pesnik, međutim, temu pozajmljuje od Diodora sa Sicilije, grčkog istoriografa iz prvog veka pre nove ere. Sardanapal je bio, prema verovanju, poslednji asirski car koji je živeo i vladao tokom sedmog veka pre nove ere u gradu Ninivi. Veruje se da je život posvetio dekadenciji, onom obliku koji su romantičari, posebno takozvana „crna struja“, naročito favorizovali kao temu: nasilje, smrt, prekomerenio uživanje u telesnim nasladama. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi sa sigurnošću tvrdili da je Sardanapal zaista postojao, u pitanju je legenda o dekadnetnom vladaru sa mnogo ženskih i muških konkubina, mnogo svite i razuzdanih pijanki koji je takvim načinom života svoju zemlju doveo do očajanja. Shvativši da mu preti slom naredio je da se sva njegova pratnja, sve što je posedovao, ubije i uništi na svirep način. Slika „Srdanapalova smrt“ prikazuje taj trenutak, oholog, poludelog vladara pred kojim se odvija tragedija, jednočinka koju on režira. Tu su konji, dovedeni na klanje, tu su konkubine koje treba ubiti, mnoštvo razbacanih drangulija. Njihov zveket pomešan je sa vriscima, a posmatraču je taj zvuk dočaran bojom, a taj haos samom kompozicijom.

Pored Bajronovog, glavni uticaj na francuskog slikara imalo je delo markiza de Sada. To je još jedno njegovo oslanjanje na tradiciju. Na taj način prošlost još čvršće biva utemeljena u aktuelniom stvaralačkom trenutku. Dvosmislenost intelektualnih stremljenja 18. veka, očigledna u Sadovom stvaralaštvu, ali i u Blejkovom, Gojinom, Fislijevom, Lakloovom, prenosi se i na estetiku 19. veka, gde poprima nešto drugačije značenje, s obzirom na izmenjenu duhovnu klimu i preovlađujući kontekst. Publika se do Ežena već navikla na makabrističke teme iako je, paralelno sa romantičarskim tendencijama, u Francuskoj bila izrazito jaka neoklasicistička struja na čelu sa Engrom. Slikar pomiritelj, ujedinitelj dve oprečne struje u francuskom slikarstvu toga doba, neoklasicizma i romantizma, Engra i Delakroaa, bio je Teodor Šaserio. Ali, do njega, trebalo je utabati stazu, „novim tonovima, novim jezama“. Nastavite sa čitanjem