Рајнер Марија Рилке о цртежима Огиста Родена

Роден је испунио захтев природе. Усавршио је нешто што је било беспомоћно, у настајању, открио је односе, као што у неки магловити дан вече открива брда која се у великим таласима протежу у даљину. – Р. М. Рилке

За све којима Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Густава Климта

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај. Nastavite sa čitanjem

Видео уметник Рино Стефано Таљафиеро

 

Цитат који прати овај видео рад, назван „Лепота“, јесте Шекспиров деветнаести сонет. Овде га преносимо кроз превод Живојина Симића и препев Стевана Раичковића. Његов садржај у вези је са оним што сте могли видети током девет минута. Nastavite sa čitanjem

Мит о Хермесу

Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.

Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника. Наставите са читањем

Речник симбола: Тигар

Тигар уопштено указује на идеје моћи и крволочности; оно што дакле садржи само негативна знамења. Та животиња је ловац и по томе је симбол ратничке касте. У кинеској алхемији тигар се супротставља змају; но у првом случају је симбол зла, а у другом представља активни принцип, енергију, насупрот влажном и пасивном принципу, олово насупрот живи, дах насупрот семену.

Пет тигрова, који су симболи заштитне снаге, чувари су четри стране света и његовог средишта. У кинеској историји и у кинеским легендама више пута је скупинама храбрих ратника, заштитника царства, даван назив Пет тигрова. Појава белог тигра знамен је краљевске моћи. Тигар је посебно животиња севера, зимског солстиција, где раздире зле силе. Понекад је јахаћа животиња неког бесмртника, јер је и сам обдарен дуговечношћу. Његова снага симболизује, у будизму, и снагу вере, духовног напора, који пролази кроз џунглу греха коју приказује бамбусова шума.

У хиндуској иконографији тигрова кожа је Шивин трофеј. На тигру јаше Шакти, снага природе, којој Шива није потчињен него, напротив, влада њоме.

Не треба заборавити да се на читавом азијском југоистоку на Тигра гледа као на посветитеља. Он води у џунглу неофите да би их посветио, заправо да би их убио и ускрсао. Наставите са читањем

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredstvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt 1917. godine. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, 24. januara 1920, Žana će, dan kasnije, skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze. Ona je poticala iz građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem.

Nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani otvara svoju prvu izložbu. Nekoliko ženskih aktova, slike koje danas smatramo za najbolje u njegovom opusu, galerista je ubrzo morao da ukloni i da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala!

Nastavite sa čitanjem

„Noa Noa“: Dnevnik Pola Gogena

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Između vaše civilizacije i mog varvarstva je raskorak. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen, 1895.

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao postimpresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i sam zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li i doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke provedene sa njima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom. Njegov način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Pošto ostane bez novca vratiće se u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četiri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja na kojima čita odlomke iz svog dnevnika, ilustrovane knjige koja će biti štampana pod nazivom Noa Noa i koja je predmet naše objave. Nastavite sa čitanjem

A . A . A u sarajevskom „Almanahu Prosvjete“

Na preporuku pisca Muharema Bazdulja, urednik Almanaha Prosvjete za 2016-2017. godinu, Slobodan Šoja, pozvao me je na saradnju i zamolio da doprinesem novom broju godišnjaka za književnost, kulturu i društvena pitanja.

Poslala sam mu dva teksta, jedan o Matisu i Elijaru, drugi o Šileu. Objedinjujuća nit oba eseja je akt, način prikazivanja tela, kao i moguća značenja koja ta prikazivanja sa sobom povlače. Dakle, kretala sam se između estetike i kritike.

Oba eseja prvobitno su objavljena na blogu A . A . A. Tekst o Matisu i Elijaru objavljen je marta 2012. Tekst o aktovima Egona Šilea objavljen je decembra 2012. godine, ali je za ovu priliku znatno proširen i izmenjen.

U nastavku slede skenirane stranice oba eseja. Predstavljanje Almanaha bilo je na Sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2017. godine, kada sam i upoznala Slobodana Šoju (pre toga smo obavljali konverzaciju putem mejla), dobila svoj primerak, kao i honorar za tekstove. Ovo je prvi put da su neki moji tekstovi plaćeni, praksa koja bi trebalo da je pravilo, ali je, u ovakvim uslovima, više izuzetak i toliko interesantna pojava da ju je neophodno i pomenuti, kao da je u pitanju nekakav srednjevekovni mirakul. Nastavite sa čitanjem

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad.

Čak i kada je izložen žestini u bolu, kada je iznutra sapet ili raspet, erotizam nije muka, slepilo ni očaj. On tada svedoči o goropadnom sudaru dubokih poriva i snažnih energija. Uostalom, nije bez razloga rečeno da erotična stanja predstavljaju stanje sreće. Ali takva sreća nije puko spokojstvo, ona je u tom slučaju proplamsaj strasti, a strast ne poznaje mir.

Svaki vid erotizma je osoben, katkada surov i kontraverzan, ali nikada nije površan ni jednostavan. Zato nije preporučljivo deliti erotizam na blaženi i demonski. Nastavite sa čitanjem

Šta je akt?

Umetnost dovršava ono što priroda ne dovodi do ispunjenja. Umetnik nam pruža saznanje o neostvarenim svrhama prirode. – Aristotel, 330. pne.

Jer duša je ta koja oblikuje telo. – Spenser, 1596.

Juče sam mnogo vremena proveo u posmatranju gospođa na kupanju. Kakva slika! Kakva gnusna slika! – Gistav Flober, 1853.

Da nije sisa i zadnjica, nikad ne bih postao slikar. – Renoar, 1908.

Engleski jezik razlikuje nagost i akt. Biti nag znači biti lišen odeće, a ta reč podrazumeva i nelagodnost koju većina nas oseća kada je u takvom stanju. Reč akt, međutim, nema, u govoru upućenih, nikakvu neprijatnu konotaciju. Maglovita slika koju ona stvara Nastavite sa čitanjem

Atlas i Hesperide

File:Singer Sargent, John - Atlas and the Hesperides - 1925.jpg

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent 1922. Sardžent je dugo putovao po Evropi, a poznat je i po prijateljstvu sa drugim Amerikancem na evropskom tlu, Henrijem Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj. Nastavite sa čitanjem

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; Nastavite sa čitanjem

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike. Nastavite sa čitanjem

Scene nasilja u slikarstvu Ežena Delakroaa

impressionsonmymind: “ Eugene Delacroix, Sketch for The Death of Sardanapalus, 1827, pastel ”

Delakroa, od krvi jezero gde se kriju
zli anđeli, u senci zelenih četinara,
gde se, ko prigušeni Veberov uzdah liju,
pod bolnim nebom, zvuci neobičnih fanfara;

te kletve, hule, žalbe, te zanesene reči,
tedeumi i krici, grcanje – sve to bludi
ko odjek što kroz tisuć lavirinata ječi,
opijum nebesnički za srca smrtnih ljudi!

Šarl Bodler, „Svetionici“ (odlomak)

Skice francuskog umetnika Ežena Delakroaa iz 1827. godine prikazuju središnje figure na platnu „Sardanapalova smrt“, nastalom po uzoru na Bajronovo delo, istorijsku dramu (tragediju) u blankversu, napisanu 1821. U centru prikaza je naga robinja koju jedan od ubica pred Sardanapalom žrtvuje. Priču o Sardanapalu Delakroa pozajmljuje od Bajrona, svog omiljenog pesnika, i to samo šest godina pošto je Bajron objavio svoje delo. Engleski pesnik, međutim, temu pozajmljuje od Diodora sa Sicilije, grčkog istoriografa iz prvog veka pre nove ere. Sardanapal je bio, prema verovanju, poslednji asirski car koji je živeo i vladao tokom sedmog veka pre nove ere u gradu Ninivi. Veruje se da je život posvetio dekadenciji, onom obliku koji su romantičari, posebno takozvana „crna struja“, naročito favorizovali kao temu: nasilje, smrt, prekomerenio uživanje u telesnim nasladama. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi sa sigurnošću tvrdili da je Sardanapal zaista postojao, u pitanju je legenda o dekadnetnom vladaru sa mnogo ženskih i muških konkubina, mnogo svite i razuzdanih pijanki koji je takvim načinom života svoju zemlju doveo do očajanja. Shvativši da mu preti slom naredio je da se sva njegova pratnja, sve što je posedovao, ubije i uništi na svirep način. Slika „Srdanapalova smrt“ prikazuje taj trenutak, oholog, poludelog vladara pred kojim se odvija tragedija, jednočinka koju on režira. Tu su konji, dovedeni na klanje, tu su konkubine koje treba ubiti, mnoštvo razbacanih drangulija. Njihov zveket pomešan je sa vriscima, a posmatraču je taj zvuk dočaran bojom, a taj haos samom kompozicijom.

Pored Bajronovog, glavni uticaj na francuskog slikara imalo je delo markiza de Sada. To je još jedno njegovo oslanjanje na tradiciju. Na taj način prošlost još čvršće biva utemeljena u aktuelniom stvaralačkom trenutku. Dvosmislenost intelektualnih stremljenja 18. veka, očigledna u Sadovom stvaralaštvu, ali i u Blejkovom, Gojinom, Fislijevom, Lakloovom, prenosi se i na estetiku 19. veka, gde poprima nešto drugačije značenje, s obzirom na izmenjenu duhovnu klimu i preovlađujući kontekst. Publika se do Ežena već navikla na makabrističke teme iako je, paralelno sa romantičarskim tendencijama, u Francuskoj bila izrazito jaka neoklasicistička struja na čelu sa Engrom. Slikar pomiritelj, ujedinitelj dve oprečne struje u francuskom slikarstvu toga doba, neoklasicizma i romantizma, Engra i Delakroaa, bio je Teodor Šaserio. Ali, do njega, trebalo je utabati stazu, „novim tonovima, novim jezama“. Nastavite sa čitanjem

Lavinija Fontana: „Portret Gabrijele d’Estre“

Portret Gabrijele d’Estre, francuske plemkinje, ljubavnice tadašnjeg francuskog kralja Anrija IV naslikala je po porudžbini italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614). Najpoznatiju sliku ove ličnosti francuske istorije načinio je nepoznati umetnik, pripadnik druge škole Fontembloa oko 1594, na kojoj se Gabrijela nalazi u kadi sa vojvotkinjom de Vijar i jednom rukom dodiruje njenu bradavicu. Nastavite sa čitanjem

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem

Leonardo da Vinči: „Vitruvijev čovek“

Vitruvian-Man

U nastavku sledi odlomak iz poglavlja „Umetnik kao naučnik“ Franka Celnera. Poglavlje je deo monografije posvećene renesansnom umetniku Leonardu da Vinčiju. Celner na adekvatan način približava čitaocu ovaj zagonetni crtež. Nastavite sa čitanjem

Seksualne persone Henrija Milera

Brenda, srce moje!

Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.

Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali. Nastavite sa čitanjem

Teme impresionizma: Jutra

Image result for angelo morbelli il risveglio

BUĐENJE

Jedna od tema impresionizma jeste prostitutka koja je ostala sama. O njoj sam već pisala u tekstu Napokon sama koji, sada, ima nastavak. Ovoga puta predstave su još intimnije, jutra još tiša i bistrija, sobe jednostavne, poetične, baš kao što su i zraci koji ističu vlagu njihovih zidova. Ima nešto kod buđenja što čoveka uči o svetosti i svetlosti tišine. Nastavite sa čitanjem

O Đorđoneovom slikarstvu

Padova je udaljena od Venecije pedeset kilometara. Kao i sada, tako i u doba Đorđoneove mladosti to nije bila velika razdaljina koja bi sprečila kretanje od periferije ka centru događanja. Stoga, mnogi umetnici renesanse, rođeni u Padovi ili Veroni, često su prelazili u Veneciju, ako već ne bi otišli južnije, u Firencu ili Rim. Nekada, tri grada dosta su se razlikovala kada je reč o umetnosti. Nastavite sa čitanjem

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel. Nastavite sa čitanjem

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, Nastavite sa čitanjem

Mark Le Bot o slikarstvu Vladimira Veličkovića

Mnogi slikari su se odrekli prikazivanja ljudskog tela. Ili, ako ga već prikazuju, kakvi su to sve čudni oblici! kakva je to dezorganizacija! sa kakvom nevericom to rade! Ova faza predstavljanja ljudske figure biće jedan od značajnih simptoma opšte krize umetnosti. Kamij Brijen je nekada govorio da je uzrok ovoj krizi jedna vrsta dehumanizacije, kojom se i sam opravdava. Drugi isto to kažu, ali na drugi način, tj. da umetnost ovog veka ide stopama nauke – da veoma voli sisteme i apstrakciju. Ili kažu da stvara čudovišta. Ili da postaje sopstvena karikatura.

Veličkovićevo slikarstvo ide putem jedne druge moderne umetnosti, dramatične, pune napetosti, nepopustljive. U centru tog slikarstva je ljudska figura koja se ponavlja u mnogobrojnim položajima i iz raznih uglova. Ali telo je prikazano bez glave. To telo je nago, često zarobljeno u nekom neutralnom, praznom i napuštenom prostoru, ponekad u zamahu kao da se baca odozgo nadole, od praznog plavetnila slobodnog neba ka dubini ponora. Nastavite sa čitanjem

Вилијам Блејк и „Књига Откровења“

William Blake - Angel of Revelation

Вилијам Блејк, Анђео Откровења, 1805.

И видјех другог анђела јака гдје силази с неба, који бјеше обучен у облак, и дуга бјеше на глави његовој, и лице његово бјеше као сунце, и ноге његове као стубови огњени;

И имаше у руци својој књижицу отворену, и метну ногу своју десну на море, а лијеву на земљу.

И повика гласом великијем као лав кад риче; и кад он повика, говорише седам громова гласове своје.

И кад говорише седам громова гласове своје, шћадијах да пишем; и чух глас са неба којими говори: запечати шта говорише седам громова, но ово не пиши.

И анђео којега видјех гдје стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу,

И закле се онијем који живи ва вијек вијека, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена већ неће бити;

Него у дане гласа седмог андјела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својијем слугама пророцима.

И глас који чух са неба, опет проговори самном и рече: иди и узми књижицу отворену из руке онога андјела што стоји на мору и на земљи.

И отидох к анђелу, и рекох му: дај ми књижицу. И рече ми: узми и изједи је; и грка ће бити у трбуху твојему, али у устима биће ти слатка као мед.

И узех књижицу из руке анђелове и изједох је; и бијаше у устима мојима као мед слатка, а кад је изједох, бијаше грка у трбуху мојему.

И рече ми: ваља ти опет пророковати народима и племенима и језицима и царевима многима.

(Откровење Јованово, 10: 1-11, превео Вук Стефановић Караџић)

Стваралаштво Вилијама Блејка прожето је снажним утицајем две књиге: Милтоновог Изгубљеног раја и Библије. Тема овог текста је анализа утицаја Откровења Јовановог, последње библијске књиге, на Блејков цртеж Анђео Откровења. У тренутку стварања свог цртежа Вилијам Блејк има око четрдесет пет година и на изузетно је високом нивоу сликарских и поетских остварења. Nastavite sa čitanjem

Напокон сама

Henri de Toulouse-Lautrec,

Анри де Тулуз-Лотрек, 1896.

Кицоши и сељаци – хтела сам да видим да ли су сви исти; пробала сам страст мушкараца с белим и дебелим рукама, с косом обојеном и слепљеном на слепоочницама; имала сам бледе дечаке, плаве, феминизиране као девојке, који су умирали на мени; и старци су ме прљали својим оронулим радостима, а посматрала сам будећи се и њихове смежуране груди и угашене очи. На дрвеној клупи, у сеоском кабареу, између бокала вина и луле дувана, жестоко ме љубио и човек из народа; примила сам од њега неку интезивну радост и лежерно понашање; али нитков не води љубав ништа боље од племића, а сламарица није нимало топлија од дивана. Да бих им улила више страсти некима сам се подала као робиња и нису ме због тога више волели; за будале сам се спуштала на нискости и бешчасти а заузврат они су ме мрзели и презирали, а ја сам желела да устотстручим своја миловања и да их преплавим срећом. Надајући се, на крају, да наказни људи могу боље да воле него други и да се рахитичне природе за живот хватају страшћу, подавала сам се грбавцима, црнцима, кепецима; приређивала сам им ноћи на којима би им позавидели милионери, али можда сам их плашила јер су ме брзо напуштали. Ни сиромашни, ни богати, ни лепи, ни ружни нису могли да ми пруже љубав коју сам од њих тражила; – Гистав Флобер, „Новембар“ (одломак)

У претходном тексту о Aнри де Тулуз-Лотреку акценат је био на жовијалној атмосфери ноћних клубова, кабареа и кафеа које је сликар посећивао. Овога пута, биће речи о другом тематском циклусу, подједнако заступљеном у сликаревом опусу: Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Хајнриха Фислија

„Историја сексуалности доба просветитељства“, тако би могао гласити алтернативни назив овог текста. Не морамо нужно теорију Мишела Фукоа комбиновати са писањем о швајцарском уметнику Хајнриху Фислију, али асоцијације се саме намећу. Фуко има дела привлачних наслова чији их садржаји потврђују. Историја сексуалности и Историја лудила у доба класицизма, Nastavite sa čitanjem

„Њено тело има облик мојих руку“: Матисови актови и Елијарова поезија

tumblr_p9reha1KxK1vgdpc7o1_1280

Анри Матис, „Плави акт“, 1952.

Али у својим ноћима сневао сам само азур – Пол Елијар

У једном периоду стваралаштва француског сликара Анрија Матиса плава боја нарочито долази до изражаја. У песничком изразу Пола Елијара боја азура, мора обасјаног и истакнутог сунчаним, медитеранским зрацима, одувек је присутна као афирмативан стваралачки елемент. У контексту овог рада заједничка нит оба уметника јесте наго женско тело које складно обликовано речју и линијом, међусобно условљеним потезима ока, ума и руке, израња из азурне водене масе. На Матисовим цртежима плава боја онтолошки надограђује представљено наго тело, на тај начин стварајући многобројне слојеве значења, густе, баш као што је и маса те боје, водом неразблажена.

Наредном анализом испоставиће се да је природа потребна уметнику исто колико је и уметник потребан природи. Уметник, полазећи од хаотичних утисака, подстакнутих спољашњим појавама, ствара на крају хармонична обличја, дајући им нове облике у односу на почетне. Пол Елијар у песми Заљубљена пише:

Она стоји на мојим очним капцима
И њене косе замршене су у мојима
Њено тело има облик мојих руку
Она је боје мојих очију
Она се утапа у моју сенку
Као камен у небо

Она има увек отворене очи
И не допушта ми да спавам
Њени снови при пуној светлости
Могу сунце да испаре
Због њих се смејем плачем и смејем
Говорим а ништа не казујем

Она, неименовани женски лирски субјект о коме мушкарац у песми проговара, пасивна је. Њена појавност дефинисана је његовим говором. Ипак, илузија је да она о којој се пише своју онтолошку независност остварује једино уз помоћ свог пандана, мушког лирског субјекта. Однос између уметника и музе, посматрача и посматране, сложен је, међусобно условљен и неодвојив. Песму треба схватити у контексту њеног наслова – женски лирски субјект заљубљена је и у том смислу предата ономе коме упућује своју енергију. Већ у другој строфи сазнајемо и да је мушки лирски субјект подједнако као и она предат заносу, стопљен заједно са њом у истом енергетском пољу обожавања и пожуде, зрака и воде, паре и соли.

Пол Елијар улогу песника у стваралачком процесу поима као пасивну у односу на почетни импулс, инспирацију женским телом и духом, али и као доминантну у односу на њу. Последњи стихови песме Измислио сам те гласе:

Где си то ти ја живим живео сам живећу
Ја стварам створио сам те па и изменићу те
А ипак за тебе сам само дете без смисла
Измислио сам те ја

Оно што имплицира сложеније односе од поменутих, од односа музе и уметника, посматрача и посматране,  јесте однос ока и форме, чулне спознаје и предмета као таквог. Око доприноси облику предмета и сугерише уму како да спољашњу појавност преобликује. Око, рука, ум чине се важнијим за уметничко обликовање у односу на спољашњи предмет од кога полазе, иако је он неопходан услов настанка уметничког дела.

Наго женско тело на Матисовим радовима (обојеним исечцима, литографијама), настајалим у приближно истом периоду кад и Елијарове песме које ће бити цитиране, има облик кретања руку свог творца и оне обрисе које су створиле путање његових очију. Форма тежи изрону из безобличне густе масе како би употпунила белину папира новим смислом. Оно што одликује и Матисов и Елијаров рад јесте афирмативан, медитерански, дух сачињен од зрака, мора, соли и чулности. На многим Матисовим платнима, акварелима, цртежима, као и у многим Елијаровим песмама, женско тело изложено је погледу и еманира преобликовану и узвишену чулност.

Материја пружа отпор, „оно што рука узима одбија да узме облик руке“, пише Елијар у песми Огледало једног тренутка. Управо ова песма може послужити као поетска формулација Матисовог рада. Уметник омогућава форми да изрони из материје, која током стваралачког процеса пружа отпор, она одбија да прати кретања руке. Исто је и са песничким стваралаштвом. Густу, многобројну, наизглед безизражајну материју, која је у случају песника реч, уметник мора да савлада, да преобликује, прилагоди својој мисли.

Најбољи пример грубе и исцрпљујуће борбе материје и духа јесу Микеланђелове намерно недовршене скулптуре. Огист Роден, неколико векова касније својим „недовршеним“ делима, планираним non finito стваралачким начелом, обликује форме велике уметничке снаге које тематизују поменуту борбу. У свим наведеним примерима остварен је склад материје и духа искључиво захваљујући тој борби. Сходно томе, она је неопходан стваралачки предуслов.

Душа жели да напусти ограничавајућу и по њене експанзивне тенденције редукујућу материју. Микеланђелов роб израња из мермера, Роденов Балзак помаља главу из огромне камене масе, Матисово наго женско тело буди се из капи боје. Тек рођено, обасјано и наглашено прожимајућом околном белином папира, која је у хармонији са дубоком плавом, оно наговештава и оваплоћује енергију склада.

„Оно што је човек схватио не постоји више“, наставља Елијар у песми Огледало једног тренутка. Ваздушаст ритам намерне недовршености Матисових женских актова еманира снагу и динамику духовне моћи уметника. Тела која су изронила из боје нису празан простор, недовољан и тесан за обиље духа. Посматрајући линије које чине тела плавих Венера, ми не присуствујемо еманацији страха, тескобе, несигурности, празнине. Напротив, Матисови облици доприносе хармонији, јединству које потврђује и сама комбинација две боје, беле и плаве.

Да би постигао пуноћу израза, вођен естетичким начелом „мање је више“, сликар редукује непотребну материју. Постојање Матисових облика не потврђује се једино њиховом материјалном присутношћу у неком галеријском простору. Оно поседује онтолошки квалитет захваљујући чињеници која кореспондира са Елијаровим стихом. Конструктивна запитаност посматрача пред недовршеним и грубо скицираним облицима надграђује егзистенцију приказаног. Реципијент је, захваљујући динамичном стваралачком посматрању, контемплацијом, способан да преокрене незнање у сoпствену корист.

Насликана тела делују покретно, флуидно, налик су кретањима воде и ваздуха који у међусобном дејству стварају таласе. Матисови актови одраз су грчког идеала који подразумева јединство духа и тела, чулне и умне спознаје. Она су обла, не само зато што прате облик женског тела, већ и зато што сугеришу кретање мисли, њено кружење, изрон и поновно урањање. Главе Матисових фигура окренуте су унутра, ка грудима, ка оmphalosu, пупку света, светом подручју Делфа где једино важе правила мере и самоспознаје.

Сликарство мора да изгради свој однос са оком. Око је чуло које ту уметност омогућава, али посредством ока оно виђено трансцендира и појавни свет захваљујући уму остварује даље домете. Аполонијски оквир сјаја и безмерности испрва омогућава око. Сходно томе, тела приказаних фигура имају она обличја и путеве које је око уметника морало прећи дивећи се појавности пред собом. Та појавност је задобила сасвим другачију, или ако не другачију, а оно допуњенију конотацију, облик и значај у уму ствараоца.

Дистанца између ока и објекта мора да постоји. Простор између њих узаврело је енергетско поље које ум омогућава и формира. Матисови радови ослобођени су оштрих ивица, око слободно прелази и кружи преко облих површина омогућеним врхунским балетом, пируетама четкице односно маказа (Матисови радови у фокусу јесу нека врста колажа, исечени плави облици пренети на бели папир). Елеганција подразумева редуковање, поједностављивање, сажимање, прочишћеност, апстракцију. Матис својим касним радовима, којима припада и серија о којој пишем, потврђује ова начела.

Чулна спознаја (aesthesis) и умна спознаја (noesis) међусобно су условљене и доприносе материјалној манифестацији процеса контемплације. Размишљање намеће непомичност тела али подразумева кретање духа. Умна, подједнако колико и чулна спознаја, води meta ta fizika – иза, тамо где се откривају онтолошке истине, умне визуелизације ероса који је, превазишавши жељу за телом, али посредством њега, досегнуо и уврстио себе међу светлости духовног сазнања . Тело је spiritus movens душе, душа је одраз и покретачка енергија тела. Тело је симбол моћи и достојанства душе, здрава душа обликује тело у њему огледајући своја достигнућа.

Давне религијске недоумице које подразумевају обожавање слике или обожавање речи у уметности Анрија Матиса и Пола Елијара превазиђене су синтезом речи и слике, духа и тела. Обожавање Сунца кроз оријентисаност ка води може се успоставити као заједничка нит оба уметника. Медитерански импулс прожима њихова дела. У води, у искричавим одблесцима зрака о њену површину стварају се боје и контуре које оваплоћују јединство духа са својим стаништем – телом. Меке линије, обле контуре Матисових актова наликују граници неба и мора.

Kроз Матисово и Елијарово стваралаштво афирмишу се јасни аполонијски облици, светли, чулни, снажног духовног императива. Култ земље зауставља, гуши и ограничава око, култ светлости омогућава му продор, експанзију, превазилажење постојећих датости. Посматрајући тела изроњена из течних обриса плаве и наглашена белом позадином, ми замишљамо Венеру која израња из таласа или Хипериона и Посејдона који заједнички славе лепоту Најаде.

Међутим, ноћ, такође, кореспондира са плавом бојом Матисових актова. Пол Елијар у песми Фреска пише:

Ноћ у којој се човек подвргава
Ноћ у којој се човек ослобођава
Ноћ у којој човек чини дан

Ноћ је доба стварања, а поимање светлости као појаве која се везује искључиво за дан груба је предрасуда. У ноћи стварања, уметник је тај који омогућава светлост формама, дајући им нова обличја и до тада непрепознатљиве контуре. Посматрајући слику или читајући песму ми прво запажамо лице. На тај начин упадамо у замку јер славимо оно приказано, док је интенција аутора, можда, била другачија. Уметник постизањем циља, освајањем лепоте форме, заправо истиче себе, свој рад. Ми не знамо имена девојака које су позирале пред Матисом, али памтимо оно што је његово, цртеже и платна на којима су забележени покрети његових руку, одраз његових запажања, свет који је он створио – да себе докаже. Пол Елијар у песми Песников рад пише:

Близак сам бићима које волим
Њихов природни двојник
Најбољи доказ њихове истинитости
Чувам изглед оних које сам одабрао
Да себе докажем

Сликарство је на више начина присутно у Елијаровом делу. Његова упућивања на сликарски израз приметна су и по насловима неких песма. Једној је дао име Сликару Марку Шагалу, написао је два циклуса песама који стоје упоредо, један насловљен Песников рад, други Сликарев рад где, између осталих, помиње и Пикаса. Такође, Елијар је написао и циклус песама у прози које је означио редним бројевима и свакој дао наслов Виђена истичући на тај начин значај ока – Прва поема виђенаДруга поема виђена, итд. На почетку циклуса Сликарев рад, Елијар пише:

Обави ту белину азуром лаким и финим
Узалуд је из тебе шикнула линија права и црна
Зора је иза твог платна

Заслепљујућа доминација белине уметнику је, с једне стране, неопходна као стваралачка афирмација, као интенционалност духа услед страха од празнине. С друге стране, она подстиче сликарев поглед управљен к празнини да истој да облик, боју, светлост, млаз дубине. Фрустрација белином може потрајати, она колико је подстицајна, толико је и исцрпљујућа.

Уметност би могла бити само једна гримаса
А свео си је да буду широм отворене вратнице
Кроз које улази живот

Радове о којима сам писала Анри Матис ствара 1952. године и они су међу најпознатијима у његовом опусу. Исте године Пол Елијар умире. Сарадње песника и сликара, нарочито у Француској, биле су честа појава. Матис је илустровао више књижевних дела међу којима су збирке Ронсарове поезије, Џојсов Уликс, Малармеова поезија. Ипак, на том списку не налази се ниједна Елијарова збирка.

„Али у својим ноћима сневао сам само азур“, гласи један Елијаров стих, погодан за крај писања о овој теми. Стваралачки процес започиње ауторефлексијом, посматрањем себе у огледалу, пред белином празног папира. Уметник стварајући, буди из сна, из самозаборава и пасивности слике које носу у себи и које из сенке прерастају у зрак. Шта је уметничко дело, ко је његов творац, где је почетак вира инспирације и прапорекло светлости? Уметников вид хоризонт је искричавих, флуидних, протејских обличја. Његове замисли, тренутци заноса налик су падајућој звезди, подрхтавају пред обесхрабрењем и надом. Уметник хоће „живот трајан“ a инспирација кроз складну форму, за почетак, „рођење“. Тек у светлости једно друго пронаћи ће.

Цитати:

Пол Елијар, У срцу љубави, превод Никола Трајковић, БИГЗ, Београд, 1971.

Ива Драшкић-Вићановић, Non Finito, Прилог заснивању естетике недовршеног, Чигоја, Београд, 2010.

tumblr_p6fql9aTqA1vgdpc7o1_1280

Анри Матис, „Плави акт“, 1952.

tumblr_p5cav2a27K1vgdpc7o1_1280

Анри Матис, „Плави акт“, 1952.

tumblr_ovowspnUbl1vgdpc7o1_1280

Анри Матис, „Плави акт“, 1952.