Gijom Apoliner

dangerous2bliaisons2b2528192625292b-2bren25c325a92bmagritte2bby2bkonczakowski

U ANINOM VRTU

Zbilja smo živeli hiljadu sedamsto šezdesete
Je li to godina koju vi Ana odgonetate na toj kamenoj klupi

I kad bih ja na nesreću bio Nemac
Ali kad bih srećom bio pored vas
O ljubavi bismo maglovito govorili
Skoro uvek na francuskom
A vi biste držeći me podruku zaljubljeno
Slušali kako pričam o Pitagori
Misleći i na kafu koju ćemo popiti
Kroz pola sata

A jesen bi bila kao jesen ta
U žutikovini i u lozi sva

Ja bih se ponekad poklonio nisko
Plemkinjama punačkim i punim čeznuća

A samotan za dugih večeri
Srkao bih sporo natenane
Malvaziju i gusti tokajac
Obukao bih španjolsko odelo
Da išetam na cestu po kojoj
U kočijama stiže moja baka
Što odbija da nemački razume

I s mnogo mitologije pisao bih pesme
O vašim nedrima seoskom životu i gospama
Što tu blizu žive
A prebio bih često i svoj štap
Na leđima ponekog seljaka

Voleo bih da slušam muziku
Sladeći pri tom šunku

Kunem vam se kleo bih na nemačkom
Kad biste me zatekli kako ljubim posred usta
Onu riđu sluškinju

Vi biste mi oprostili u mirtovom gaju

Pevušio bih neko vreme
A onda bismo dugo slušali žamor sumraka

VEZE

Spone od krikova

Zvonjava preko Evrope
Obešena stoleća

Šine što vežu narode
Samo nas dvojica ili trojica
Nismo sputani nikakvim vezama
Dajmo ruke jedan drugom

Kiša žestoka što češlja dim
Spone
Spone otkane
Podmorski kablovi
Vavilonske kule pretvorene u mostove
Pauci-Prvosveštenici
I svi  koji se vole a jedna ih jedina veza spaja

Druge veze još krhkije
Beli zraci svetlosti
Spone i sporazumi

Pišem samo da bih veličao vas
Čula o čula draga
Dušmani sećanja
Dušmani želje

Dušmani kajanja
Dušmani suza
Dušmani svega što još uvek volim

POVORKA

Leonu Belbiju

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista naše tle
Sklopi donje kapke zemlja te zaslepljuje
Kad podigneš glavu

A i ja izbliza mračan sam i mutan
Magla kojom biva plam fenjera sputan
Ruka što na oči nenadno se stavlja
Svod što se između vas i svih svetlosti javlja
I ja ću se udaljiti obasjan usred senki
I nizova očiju mojih milih zvezda

Ptico mirna što obratno letiš ptico
Ugneždena u vazduhu
Na međi gde već blista moje sećanje
Sklopi donje kapke
Ni zbog sunca ni zbog zemlje
Nego zbog ovog dugog plamena što biva sve snažniji
Tako da će jednom postati jedina svetlost

Jednom
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
Da najzad upoznam to biće koje sam ja
Ja koji poznajem druge
Poznajem ih pomoću pet čula i ponekih drugih
Da obnovim hiljade tih ljudi dosta mi je da im vidim stopala
Njihova panska stopala ili samo jednu njihovu vlas
Ili njihov jezik kad mi se prohte da budem lekar
Ili njihovu decu kad mi se svidi da budem prorok

Lađe brodovlasnika pero mojih kolega
Sitniš slepaca ruke gluvonemih
Ili pak zbog rečnika a ne zbog rukopisa
Pismo nekoga od preko dvadeset godina
Dovoljno mi je da osetim miris njihovih hramova
Vonj reka iz njihovih gradova
Miris cveća iz njihovih javnih parkova
O Kornelije Agripa miris jednog kučeta bio bi mi dovoljan
Da tačno opišem tvoje kelnske sugrađane
Njihove biblijske mudrace i ursulinsku povorku
Što te dovela do zablude o svim ženama
Dosta mi je da osetim okus lovora koji gaje da bih voleo ili se rugao
I da im dirnem odeću
Pa da kažem zimljivi su ili nisu
O ljudi koje poznajem
Dosta mi je da im čujem korake
Pa da jednom zauvek označim smer kojim su pošli
Dovoljni su mi svi oni da bih poverovao u svoje pravo
Da vaskrsavam druge
Jednom sam čekao samog sebe
Govorio sebi Gijome vreme je da dođeš
I zanesenim korakom približiše se oni koje volim
A među njima nije bilo mene
Džinovi obrasli algama prolazahu kroz potonule
Gradove gde jedina ostrva behu kule
To more s mutnim sjajem svoje provalije
Teklo je kao moja krv što mojim srcem bije
Zatim se zemlja prekri mnoštvom plemena belih
I svi ljudi u rukama držali su ruže
Jezik što ga smišljahu ja od njih naučih
I njegove mi reči još i danas služe
Povorka je prošla a ja ne razlučih
Svoje telo iz nje Ti što nisu bili
Ja a što su redom tu nailazili
S komadićkom mene od tih su delića
Digli kulu gde su narodi se zbili
Tu nastadoh od svega ljudskog svih dela i bića
Vremena minula Preminula Bogovi koji meni
Dadoste život prolazan poput vas o seni
Pred praznom budućnošću odsad slep ja biću
Da bolje prošlost vidim što raste u mom biću

Mrtva su samo doba što još i ne postoje
Pored jarke prošlosti budućnost je bez boje
I bezoblična pored onog što savršeno
Predstavlja u celini i čin i učinjeno

OBLAČNO PRIVIĐENJE

Bilo je to uoči četrnaestog jula
Oko četri časa posle podne
Izašao sam na ulicu da vidim akrobate

Ti izvođači majstorija pod vedrim nebom
Postaju sve ređi u Parizu
U mojoj mladosti viđali smo ih mnogo više nego danas
Skoro svi su otišli u provinciju

Pođoh bulevarom Sen-Žermen
I na malom trgu između Sen-Žermen-de-Prea i Dantonovog spomenika
Naiđoh na akrobate

Gomila ih okružavaše nema i pomirena s čekanjem
Napravih sebi mesta u tom krugu da bih mogao sve videti
Golemi tereti
Belgijski gradovi što ih pruženom rukom podiže ruski radnik iz Longvija
Crna i šuplja đulad sa skrućenom rekom kao držaljem
Prsti što zavijaju cigaretu gorku i divnu kao život

Po tlu su bili prosuti mnogobrojni prljavi ćilimi
Ćilimi s naborima što se ne mogu ispraviti
A skoro posvuda behu boje prašine
Samo su ponegde ostale žute i zelene mrlje
Kao neka melodija što vas opseda
Vidiš li onog mršu divljačna izgleda
Kao proseda brada izbijaše mu pepeo predaka
Pa je tako na licu nosio čitavo svoje nasleđe
A činjaše se da mašta o budućnosti
Dok je mahinalno okretao vergl
Čiji se tromi glas čudesno jadao
Grakćući klokoćući i gluho stenjući

Akrobati se nisu micali
Najstariji je na sebi imao majicu čije je ljubičasto rumenilo bilo kao na licima onih jedrih devojaka koje već nagriza smrt

To rumenilo se naročito gnezdi u borama koje im često okružuju usta
Ili pored nozdrva
To je izdajničko rumenilo

Taj čovek je tako nosio na leđima
Odbojnu boju svojih pluća

Ruke ruke su svuda stražarile

Drugi akrobata
Bio je odeven samo u svoju senku
Dobro ga osmotrih
Ali njegovo mi lice sasvim izmiče
To je čovek bez glave

Najzad poslednji izgledaše kao protuva
Dobra propalica i ološ istovremeno
Sa svojim širokim pantalonama i kopčama za čarape
Zar svojom odećom nije sličio svodniku

Svirka umuknu i počeše pregovori s publikom
Koja novčić po novčić nabaca na ćilim sumu od dva i po franka
Umesto tri koliko stari beše odredio cenu predstave

Ali kad postade jasno da niko neće ništa više dati
Odlučiše da ipak počnu

Iza vergla se pomoli maleni akrobata odeven u plućno rumenilo
Sa kroznom na zglavcima i gležnjevima
On kratko kliknu nekoliko puta
I pozdravi razmičući ljupko podlaktice
Raširenih ruku
Zabacivši unazad nogu spreman da klekne
On pozdravi na sve četri strane
A kad se pope na jednu kuglu
Njegovo krhko telo pretvori se u finu muziku koja nijednog gledaoca ne ostavi ravnodušnim
Maleni duh bez ičeg ljudskog
Pomisliše svi
I ta je muzika oblika
Nadjačavala mehaničku svirku vergla
Koju oblikovaše čovek sa predačkim licem

Mali se akrobat prevrnu preko glave
S tolikom skladnošću
Da vergl zamuknu
A verglaš sakri lice u dlanove
U prste slične potomstvu njegove sudbine
Zamecima što mu izbijahu kroz bradu
Novi indijski kliktaji
Anđeoska muzika stabala
I dete iščeze
Akrobati ispruženim rukama podigoše krupnu đulad
I počeše žonglirati s teretom

Ali svaki je gledalac tražio u sebi čudesno dete
Stoleće o stoleće oblaka

MOST MIRABO

Ispod mosta Mirabo teče Sena
I ljubav naša
Zar je sve uspomena
Patnja uvek radošću beše ispraćena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Licem u lice za ruke se držeći
Stojmo dok ispod
Mosta od ruku prolazeći
Val teče umoran od pogleda večnih

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Ljubav nam odlazi s vodom što mrmori
Odlazi ljubav
O živote spori
A naša se nada razbuktava gori

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene

Protiču dani protiču vremena
Prošlost je mrtva
Ljubav neoživljena
Ispod mosta Mirabo teče Sena

Nek sat izbija i noć krene
Sve nose dani osim mene.

Izvor: Gijom Apoliner, Red i pustolovina, preveo Nikola Bertolino, BIGZ, Beograd, 1974.

Modiljanijeva muza Žana Ebitern

Modiljani upoznaje Žanu tri godine pre svoje smrti. Posredtvom jedne ruske slikarke Žana i Amedeo stupaju u kontakt i zaljubljuju se jedno u drugo. Žana ubrzo ostaje trudna sa jednim, pa sa drugim detetom. Kada slikar umre od tuberkuloze, Žana će, dan kasnije, trudna skočiti sa prozora i izvršiti samoubistvo.

Ona je poticala iz pariske građanske porodice i pre nego što je upoznala italijanskog slikara u Parizu i sama se bavila slikanjem. Modiljani je bio poročan i četrnaest godina stariji od dvadesetogodišnje Žane, što je učinilo da njeni roditelji budu do poslednjeg dana Žaninog života protiv te veze.

Samo nekoliko meseci pre nego što će upoznati Žanu, Modiljani održava svoju prvu izložbu. Izložio je nekoliko ženskih aktova, dela koja danas smatramo za neka od najboljih u njegovom opusu. Galerista je ubrzo po otvaranju izložbe morao da otkaže dalje izlaganje. Građanini su se pobunili protiv nemorala!

Nude 1917 Oil paint on canvas 890 x 1460 mm Private Collection

Na upravo prikazanim ženskim aktovima nije samo Žana. Aktovi su nastajali u periodu od 1916. do 1920. godine. Modiljani je u više navrata portretisao Žanu, naročito je slikajućui njene oči prodirao u njenu dušu (parafraza najpoznatije slikareve rečenice, često citirane). Žana je upamćena kao introvertna, tiha, strastvena, posvećena saputnica. Ljubavna priča Amedea Modiljanija i Žane Ebitern je povratak u 19. vek, u doba romantizma i ljubavi posle koje je život suvišan i besprizoran. Ona kao da svoju realizaciju i suštinu pronalazi na drugoj strani.

Žanini roditelji, ni dok je Amadeo bio živ, a ni kasnije, nisu želeli da se ime njihove ćerke vezuje za tog bonvivana, alkoholičara, ovisnika o hašišu, dekadenta, Pikasovog i Koktoovog prijatelja koji je toliko pozajmio od Sezana i toliko dao Brankusiju. Prva izložba svih Modiljanijevih dela održana je u Veneciji tek 2010. godine kada je Žanina porodica odbila da sarađuje i da ustupi njene slike za potrebe izložbe, što je kustosa, Francuza, navelo na zločin (još jedan romansijerski motiv priče o ovom paru).

both Modigliani’s Women. Jeanne Hebuterne

Interesantna priča povezuje Amedea Modiljanija i Nardoni muzej u Beogradu. Naš književnik, Rastko Petrović, posedovao je u svojoj kolekciji jedan slikarev crtež, ženski akt, koji je, kasnije, njegova rođena sestra, Ljubica Luković, poklonila Muzeju. U ovom infrmativnom prilogu možete saznati više detalja o kojoj slici je reč i koje su njene likovne odlike.

Detaljniju životnu priču Žane Ebitern možete pročitati na sajtu Modern Art Consulting. Tu ćete pronaći i dosta slika koje je naslikala pre i tokom poznanstva sa Modiljanijem. Žanini radovi uporedivi su sa slikarstvom nabista po upotrebi koloriteta i forme.

Takođe, u Londonu je, u Tejt galeriji, do drugog aprila ove godine u toku izložba Modiljanijevih aktova, odakle su i tri fotografije koje slede, a čiji je autor Andy Rain. The Guardian je o toj izložbi u više navrata objavljivao tekstove na svom sajtu.

Dnevnik sa Tahitija Pola Gogena „Noa Noa“

<i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i><i>Noa Noa (Fragrant Scent)</i>

Raskorak je između vaše civilizacije i mog varvarstva. Civilizacije u kojoj vi patite. Varvarstva koje je, za mene, podmlađivanje. – Pol Gogen (Katalog izložbe iz 1895.)

Pol Gogen (1848-1903), francuski slikar, koga, ukoliko podlegnemo nepouzdanim klasifikacijama zapadne umetnosti, možemo odrediti kao post-impresionistu, ili kao preteču ekspresionista (jak koloritet, interesovanja za umetnost Okeanije, napuštanje dotadašnjih normi površinskog prikaza, grube linije, otvoren potez četkice oku posmatrača) koji je, zgađen konvencijama „civilizovanog“, zapadnog društva (ali istim tim konvencijama i zagađen, ukoliko imamo u vidu kakav je bio njegov odnos prema Van Gogu ili njegovoj supruzi), odlučuje da napusti Francusku, da napusti Evropu i da, posle jedne uspešnije prodaje svojih slika, sav novac uloži u odlazak na Tahiti gde je, u ključu misli Žan-Žak Rusoa (ali, nepotvrđeno da li doista pod njegovim uticajem), želeo da započne novi život, u skladu sa prirodom i sa novim oblicima stvaralaštva.

Gogen odlazi na Tahiti prvi put 1891. godine. Isprva ostaje razočaran zatečenim prizorom. Kolonijalni oblici vladavine i nametanja svakodnevnih aktivnosti snažno su bili prisutni na tlu za koje je mislio da će ga osloboditi buke grada, robnih i novčanih uslova na koje je navikao ili na koje je bio primoran. Međutim, vremenom, Gogen je pronašao, dalje od gradova i naselja, mesto za sebe, selo Mataja. Slike koje prvo povezujemo sa njegovim stvaralaštvom, nastale su u poslednjoj fazi tog stvaralaštva i motivi se odnose na devojke sa Tahitija, prirodu, razgovore i trenutke sa njima (što nam je sugerisano naslovima i dnevnikom). Forma Gogenovih dela nije se menjala naročito tokom godina stvaralaštva, ali ono što je prikazano jeste. Prva dela koja Gogen stvara su mrtve prirode. Uz njih, poznat je i po portretima i pejsažima.

Gogenov otac bio je Francuz, dok mu je majka bila peruanska kreolka. Gogen od rane mladosti putuje svetom, često boraveći na različitim brodovima. Njegov osoben način oblačenja, kao i fizički izgled, deo su majčine zaostavštine i života provedenog dugo godina u Peruu. U Francuskoj, Gogen živi drugačijim životom. Učestvuje na nekoliko izložbi impresionista, čija je dela prethodno kupovao i sakupljao. Učestvuje u različitim slikarskim kolonijama, boravi u Bretanji, druži se sa Sinjakom, Seraom i Van Gogom. Po dolasku na Tahiti intenzivno stvara. Ubrzo ostaje bez novca pa se vraća u Pariz 1893, posle dvogodišnjeg odsustva. Izlaže. Sa Anah, svojom ljubavnicom sa Jave (Gogen je imao ženu, Metu Sofi Gad, Dankinju, sa kojom se oženio kada je imao dvadeset četri godine i sa kojom je imao petoro dece), utorkom u svom ateljeu organizuje okupljanja umetnika i prijatelja kojima čita odlomke iz svog dnevnika, buduće ilustrovane knjige koja se zove Noa Noa i koja je predmet naše objave.

Raskorak između „civilizacije prilika“ i „varvarskih tendencija umetnika“ postaje ponoran pa Gogen opet planira odlazak na Tahiti. Izlaže četdeset jednu sliku, neke uspeva i da proda. Napustio je Francusku 28. juna 1895. godine i više se nije u nju vraćao. Po drugom dolasku na Tahiti nastanio se u Punaviji, mestu na obali okeana. Izabrao je devojku od četrnaest godina po imenu Pahura i proglasio je svojom „vahine“ (ženom). Očajan zbog finanskijske situacije, životnih uslova, smrti ćerke, Gogen iste godine kada i izlazi njegova knjiga Noa Noa pokušava da se ubije. Kasnije se sa Pahurom selio na više različitih mesta i ostrva. Naravno, Pahura je, kao i sve prethodnice, postala prethodnica. Pred sam kraj života između 1900. i 1903. nastao je veliki kreativni period za Gogena koji je doprineo uspehu njegove izložbe u galeriji Volar u Parizu gde je izloženo pedeset njegovih slika i dvadeset sedam crteža. Novouspostavljeni Jesenji salon spremao se da mu posveti ceo paviljon.

Kada je likovna umetnost u pitanju njena manifestacija kroz umetničke knjige (dakle, ne monografije, već knjige koje su po sebi, kao predmeti, ali i kao sadržaj, nosilac umetničkog) oduvek mi je bila bliska. Isprva sam bila privučena tom formom stvaralaštva u opusu savremenog nemačkog slikara Anselma Kifera. Kroz njegove sveske, koje su kombinacija crteža, fotografije, isečaka, prirodnih oblika (peska, trave, slame), teksta, uverila sam se u značaj i veliki potencijal ove forme. Pre njega su u tom obliku stvarali dadaisti i, naravno, Pol Gogen. Noa Noa znači miris, poseban miris Tahićanki, miris njihove krvi, kože, kose. Animalna strana, divlja, razuzdana, instinktivna zanimala je slikara koji je utiske transponovao na platna, drvoreze i u pomenutu knjigu. U nastavku slede tri odlomaka iz knjige Noa Noa.

Couple enlacé et femme repliée sur elle-même, entourés d'un texte manuscrit, Album Noa Noa, folio 42 recto, Paul Gauguin

Uveče u krevetu vodili smo velike i duge razgovore, i često veoma ozbiljne. U duši deteta tragao sam za otiscima daleke prošlosti, davno društveno izumrle, i nijedno od mojih pitanja nije ostalo bez odgovora. Možda su muškarci, zavedeni našom civilizacijom, ili povinujući se našem osvajanju, zaboravili, ali nekadašnji bogovi su sebi sačuvali utočište u pamćenju žena. Poseban je i uzbudljiv prizor koji mi Tehura dočarava kad malo-pomalo sagledavam kako se njeni nacionalni bogovi bude u njoj i deluju ispod velova za koje su protestantski misionari verovali da su ih iscepali. Ukratko, posao kateheta se svodio samo na površinu. Njihova pouka je poput slabe glazure koja lako puca i brzo ustupa pred najmanjim direktnim kuckanjem. Tehuta redovno odlazi u hram i uvežbano usnama i prstima izvršava zahtev zvanične religije. Ali, ona napamet zna imena svih božanstava maorskog Olimpa. Poznaje njihovu istoriju, kako su stvorili svet; na koji način vole da im bude ugađano i budu štovani. Što se tiče strogosti hrišćanskog morala, ona je ignoriše ili ne vodi brigu o njemu, i čak ne sanja da bi trebalo da okajava činjenicu što sa jednim tane živi mimo veza zvaničnog braka. Ne znam previše kako u svojim verovanjima združuje Ta’aroau i Isusa. Mislim da ih obojicu poštuje.

Sad sam radio nesputanije, bolje.

Ali, usamljenost me je opterećivala. Viđao sam mnoge mlade žene, mirnooke, čiste Tahićanke, a neka bi, možda, bila spremna da podeli život sa mnom. Ali, sve su htele da budu osvojene, uzete na maorski način (mau, „zgrabiti“), bez reči, sirovo; sve su imale neku vrstu želje da budu silovane. A ja, pred njima, makar pred onima koje nisu živele s nekim tane, osećao sam se istinski zastrašen time kako su nas, druge muškarce i mene, gledale s toliko slobode, dostojanstva, gordosti.

Zatim, slušao sam kako se o mnogima od njih govori da su bolesne – bolesne od onog zla koje su Evropljani doneli divljacima kao prvi i nesumnjivo suštinski element civilizacije.

I starci su me uzalud nagovarali, pokazujući mi na neku od njih: „Mau tera“ („uzmi ovu“), ali ja nisam imao ni nužne smelosti niti poverenja.

Poslao sam poruku Titi da ću je prihvatiti sa zadovoljstvom. Ona je, međutim, u Papeteu imala groznu reputaciju, da je jednog za drugim sahranila mnoge ljubavnike…

Taj pokušaj, uostalom, nije uspeo, i mogao sam da prepoznam sopstvenu dosadu koju sam osećao u društvu te žene naviknute na funkcionerski luksuz, i osećao sam tada do kojeg sam stepena već doista napredovao u svom divljaštvu. Posle nekoliko nedelja nepovratno smo se razišli, Titi i ja.

Ponovo sam.

Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Aha oe feii (What! Are You Jealous?)Manao tupapau (Watched by the Spirit of the Dead)

Moja žena, melanholična i podrugljiva, nije mnogo pričala. Neprestano smo se gledali, ali ona je ostajala nedokučiva, i ja sam ubrzo bio pobeđen u toj borbi. Uzalud sam sebi obećao da ću se kontrolisati, da ću vladati sobom da bih ostao pronicljivi svedok, moji živci su popustili i nisam bio u stanju da donosim ni najozbiljnije odluke, pa sam ubrzo za Tehuru bio otvorena knjiga.

Tako sam stekao, u neku ruku na svoju štetu, iskustvo duboke razlike koja deli okeanijsku dušu od latinkse, posebno francuske duše. Maorska duša se ne predaje odmah; potrebno je mnogo strpljivosti i proučavanja da biste uspeli da je posedujete. Najpre vam izmiče i na hiljadu načina vas rastura, uvijena u smeh i varljivost; i dok se predajete tim prividima kao manigfestacijama njene unutrašnje istine, i ne razmišljate da igrate neki lik, ona vas istražuje s mirnom izvesnošću, iz dubine svoje smešljive bezbrižnosti, iz svoje detinjaste lakoće.

Protekla je nedelja dana tokom koje sam bio u nekom „detinjstvu“ koje je meni samom bilo nepoznato. Voleo sam Tehuru i govorio sam joj to, što je kod nje izazivalo smeh: ona je to već znala! Činilo mi se, zauzvrat, da je i ona mene volela, a da mi to nije rekla. Ali, pokatkad, noću, odblesci bi kliznuli po zlatu Tehurine kože…

Osmoga dana – a izgledalo mi je kao da smo tek prvi put ušli u kolibu – Tehura mi zatraži dozvolu da ode da vidi majku u Faoneu, kao što je bilo obećano. Tužno sam klonuo i vezao u maramicu nekoliko pijasti da bi mogla da plati troškove putovanja i da ponese rum za svoga oca, i odveo je do kola javnog prevoza.

To je za mene bilo kao oproštajni rastanak. Da li će se vratiti?

Samotnost moje kolibe stropoštala mi se na leđa. Nisam mogao da se usredsredim ni na jednu studiju…

Posle niza dana, ona se vratila.

Citati: Pol Gogen, Noa Noa, preveo Nebojša Zdravković, Sluižbeni glasnik, Beograd, 2008.

Izvor slika i preporuke: Agoras, MOMA 

A . A . A u sarajevskom „Almanahu Prosvjete“

Na preporuku pisca Muharema Bazdulja, urednik Almanaha Prosvjete za 2016-2017. godinu, Slobodan Šoja, pozvao me je na saradnju i zamolio da doprinesem novom broju godišnjaka za književnost, kulturu i društvena pitanja.

Poslala sam mu dva teksta, jedan o Matisu i Elijaru, drugi o Šileu. Objedinjujuća nit oba eseja je akt, način prikazivanja tela, kao i moguća značenja koja ta prikazivanja sa sobom povlače. Dakle, kretala sam se između estetike i kritike.

Oba eseja prvobitno su objavljena na blogu A . A . A. Tekst o Matisu i Elijaru objavljen je marta 2012. Tekst o aktovima Egona Šilea objavljen je decembra 2012. godine, ali je za ovu priliku znatno proširen i izmenjen.

U nastavku slede skenirane stranice oba eseja. Predstavljanje Almanaha bilo je na Sajmu knjiga u Beogradu, oktobra 2017. godine, kada sam i upoznala Slobodana Šoju (pre toga smo obavljali konverzaciju putem mejla), dobila svoj primerak, kao i honorar za tekstove. Ovo je prvi put da su neki moji tekstovi plaćeni, praksa koja bi trebalo da je pravilo, ali je, u ovakvim uslovima, više izuzetak i toliko interesantna pojava da ju je neophodno i pomenuti, kao da je u pitanju nekakav srednjevekovni mirakul.

Almanah Prosvejte za 2016-2017. godinu podeljen je u tri tematske celine. Prva je posvećena Petru Kočiću, druga našem savremenom dirigentu Radetu Radoviću i kamernom horu za crkvenu muziku koji deluje u okviru Muzičke akademije u Istočnom Sarajevu, treća nedavno preminulom istoričaru Dušanu T. Batakoviću. Između tih celina stalo je nekoliko zanimljivih eseja, priča, poezije i prevoda, kao i tekstova iz ranijih brojeva Almanaha.

Facebook reakcija

Milan Komnenić: „O erotskome“

Svest o erotskom izmiče strogom određenju. Podsetiću na postavku odomaćenu među erotolozima: erotsko je neizbežno estetsko. Njega više oblikuje uobrazilja nego percepcija, jer je češće upućeno fantaziji nego spoznaji.

Erotička mašta u slikara nikada ne zastaje predugo kod telesne lepote. Ona je uzima kao podsticaj, ali se u njoj ne iscrpljuje. Ponirući dublje, u skrivenoj ploti, slikar traga za mističnim telom koje u sebi sublimiđe senzualnost i materijalnost.

Oblici erosa, stvarnog u emociji ili uobličenog u umetničkom delu, od ljubavnog opštenja do vidova javnog „iskazivanja“ kroz stvaranje, najčešće imaju mitsku strukturu. Istovremeno, tipološka i morfološka analiza pokazuje da vekovni zapadnoevropski mit ljubavi i žudnje pretrajava na ponavljanju drevnih oblika i smislova. Erotske konstante se, uz neznatna menjanja, neprekidno ovaploćuju. Prema pronicljivom zapažanju Denija de Ružmona, „Eros je totalna želja, zračna čežnja, prvobitni verski zanos doveden do svoje najveće moći, do krajnjih zahteva za čistotom, a taj zahtev je krajnji zahtev za jedinstvom.“ (Na slična razmatranja posebno navode dela Ljube Popovića, najvećeg erotičara kojeg imamo među slikarima).

Erotizam je višeznačni iskaz tela, bezmalo idealan u sklopu do sada poznatih mogućnosti razumevanja govora tela. Unutarnja stimulacija erotizma sastoji se u htenju da se iz običnosti pređe u neobičnost, iz umerenosti u neumerenost, dakle, da se tabu prekrši i granice pređu. „Sve je dobro ako je prekomerno“, rekao je markiz De Sad.

Čak i kada je izložen žestini u bolu, kada je iznutra sapet ili raspet, erotizam nije muka, slepilo ni očaj. On tada svedoči o goropadnom sudaru dubokih poriva i snažnih energija. Uostalom, nije bez razloga rečeno da erotična stanja predstavljaju stanje sreće. Ali takva sreća nije puko spokojstvo, ona je u tom slučaju proplamsaj strasti, a strast ne poznaje mir.

Svaki vid erotizma je osoben, katkada surov i kontraverzan, ali nikada nije površan ni jednostavan. Zato nije preporučljivo deliti erotizam na blaženi i demonski.

Erotizam se lako razume, mada je zavodljiv, njegov jezik je univerzalan, jer telo govori, gest kazuje, putenost označava i želja sublimiše. Zapadnjačkom erotizmu svojstveni su dekor i prostor, jer je on u suštini sceničan i upućen na gledanje. On se na da zamisliti be malog „teatra“ u sebi i sa svime što nastoji da ispolji. On počiva na načelima toga teatra, bez obzira na to da li je dekoracija blistava, vedra i slobodna, ili je turobna, silovita i prestupna.

Tako je eros jedna tajna koja hoće da se oda i da se pokaže pogledu drugoga. Svoju misteriju izvodi na scenu i pretvara se u prizor. Ono što se ne da prikazati na sceni, prema latinskoj reči, naziva se opscenim, a mi ga u današnjem vremenu nazivamoskarednim i bestidnim. Od toga uistinu nema veće nelogičnosti.

Nije primereno tako suditi o prizoru tela, naročito ženskog, koje je najveća lepota ovog sveta. Od praroditeljskog iskoraka ka saznanju, koje je zasvagda božijom voljom određeno kao istočni greh, nagost je izazov. Kroz nju na videlo izlazi ponešto od tajne koja vodi neposredno do ekstaze. To je erotska ekstaza. Njeni smislovi su promenljivi. Radost i misterije, ushićenje i naslada, strast i mistika – njima se valjda nadoknađuje izgubljeno rajsko blaženstvo.

Erotsko je zov iza puke pojavnosti. To je doziv iz nutrine. Telo ga iskazuje znakovima i simbolima. Erotsko je u putenoj bujnosti, ali je i u asketskoj suzdržanosti, ono je u kretnji, pregibu i oblini, ali je i u glasu, u migu koji mami, u kosi koja niz goli vrat pada na ramena.

Dakle, može se reći da erotsko nije prevashodno u telu, nego da nastaje u onoj auri oko tela ispoljavajući se potom u raznim vidovima. To je jedan mali univerzum želje. Telo se prostire između senzualnosti i tvari. Bez čulnog, tvar bi bila bezizražajna i telo bi se na slici moglo izjednačiti sa mrtvom prirodom.

Umesto stida, pred nagotom tela treba izraziti divljenje i osetiti ushićenje, čulnost ne povređuje čednost. Štaviše, ona je profinjuje. Stid bez gledaoca, bez učešća drugosti nije moguć. Nagost bez drugoga koji gleda nije moguća. Konačno, stid nije činjenica prirode nego je posledica kulture. Već samom svešću o nagosti, čovek se udaljava od prirodnosti.

Na kraju krajeva, ne znam za tačnije, a u isti mah obuhvatnije određenje erotizma od postavke Žorža Bataja da je „erotizam potvrđivanje života čak i u smrti“. U većini vidova kroz koje se ispoljava, erotizam predstavlja neobuzdan kliktar životu, pred njime i u njegovo ime, prkoseći ništavilu, čak i „tamni“, demonski erotizam potvrđuje svoj život kao čudo sa kojim se sva ovozemna čudesa ne mogu porediti.

Potvrđujući vitalitet, erotizam se jednako prostire u sferama duha i materije. U tom pogledu, slikarstvo pruža najpouzdanije jemstvo.

Izvor: Milan Komnenić: O erotskome. Tekst je prvobitno objavljen u kulturnom dodatku dnevnog lista „Novosti“ od 17. maja 2006. godine.

Slike: Vilijam-Adolf Bužero, 1879. i 1884.

Atlas i Hesperide

File:Singer Sargent, John - Atlas and the Hesperides - 1925.jpg

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent koji je dugo živeo i putovao Evropom, a poznat je i po tome što se družio sa Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoja dela.

Slika na tavanici, kao i kasnija, na platnu, nastala je pred sam kraj slikarevog života, oko 1922. godine. Muzej je delo poručio od umetnika godinu dana ranije za tadašnjih četrdeset hiljada dolara. Delo je na visokoj tavanici, nad jednim od prolaza koji vodi ka biblioteci muzeja, i u sklopu je drugih fresaka, među kojima se ističe i Herkul u borbi sa Hidrom.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je Suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio orginalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska obgrljena tela, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom orginalu. Istu možete pogledati ovde.

ATLANT, jedan od titana, sin Japeta i Okeanide Klimene. Kao njegov otac kasnije se pominje Uran ili Eter, a kao majka – Okeanida Azija ili Libija. Kao eponimni heroj Atlantide, on je Posejdonov sin. Njegova braća su Prometej, Epimetej i Menetije, a njegova supruga je Okeanida Plejona ili Etra. Imao je mnogo kćerki (Plejade, Hijade, Diona, Kalipso, Hesperide) i dva sina – Hijanta i Hespera. Preko svojih kćerki, on je predak brojnih kraljevskih porodica.

Zbog učešća u borbi titana protiv bogova, Zevs je kaznio Atlanta da drži nebo, i to na glavi i rukama ili na ramenima, leđima i potiljku. Verovalo se da nebo počiva na stubovima, a da te stubove drži Atlant, i to na krajnjem zapadu, gde se susreću dan i noć i gde se nalazi vrt bogova. Drugi kažu da Atlant drži nebo u severnoj Africi, u Arkadiji, u zemlji Hiperborejaca, u Beotiji, Italiji ili Frigiji. Atlant je samo jedanput oslobođen svoje teške dužnosti, i to kada ga je Herakle umolio da mu donese jabuke iz vrta Hesperida. Pričalo se da je Atlant najpre bio kralj, koga je Persej, zbog negostoljubivosti, okamenio i pretvorio u planinu (Atlas u severnoj Africi).

U likovnoj umetnosti Atlant je prikazan kako drži nebo. Na vazama arhajskog i klasičnog doba predstavljen je kao nag, bradat muškarac, koji drži nebo u vidu ploče ili bezoblične mase. Atlant je prikazan na jednoj metopi Zevsovog hrama u Olimpiji, a Panajno ga je naslikao na ogradi istog hrama. Od IV veka stare ere često je karikiran, naročito na južnoitalskim vazama, gde je katkad predstavljen sa životinjskim učima, kako zgrčen drži nebo u vidu lopte. U helenističkoj skulpturi njegovo lice se karakteriše bolnim, patetičnim izrazom.

Citat: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Izvor slika: JSS Gallery | Museum of Fine Arts Boston

Šta je akt?

Umetnost dovršava ono što priroda ne dovodi do ispunjenja. Umetnik nam pruža saznanje o neostvarenim svrhama prirode. – Aristotel, 330. pne.

Jer duša je ta koja oblikuje telo. – Spenser, 1596.

Juče sam mnogo vremena proveo u posmatranju gospođa na kupanju. Kakva slika! Kakva gnusna slika! – Gistav Flober, 1853.

Da nije sisa i zadnjica, nikad ne bih postao slikar. – Renoar, 1908.

Engleski jezik razlikuje nagost i akt. Biti nag znači biti lišen odeće, a ta reč podrazumeva i nelagodnost koju većina nas oseća kada je u takvom stanju. Reč akt, međutim, nema, u govoru upućenih, nikakvu neprijatnu konotaciju. Maglovita slika koju ona stvara u našoj svesti nije slika poniženog i bespomoćnog tela, već uravnoteženog, bujnog i samopouzdanog – preoblikovanog tela. Tu reč su, u stvari, našem rečniku nametnuli estetičari ranog osamnaestog veka, kako bi Ostrvljane, lišene osećaja za umetnost, ubedili da je, u onim zemljama u kojima su slikarstvo i vajarstvo praktikovani i vrednovani onako kako zaslužuju, nago ljudsko telo bilo najvažniji sadržaj umetnosti.

Postoji mnoštvo dokaza koji potvrđuju ovo uverenje. U zlatno doba slikarstva akt je inspirisao njegova najznačajnija ostvarenja, a čak i onda kada je prestao da bude obavezna tema zadržao je položaj akademske vežbe i demonstracije majstorstva. Velaskes, koji je živeo na licemernom i uštogljenom dvoru Filipa IV, iako u zadivljujućoj meri nesposoban za idealizaciju, osetio se, tako, dužnim da naslika svoju Veneru pred ogledalom; ser Džošua Rejnolds, u potpunosti lišen dara za formalan nacrt, veoma je, pak, cenio svog Kimona i Ifigeniju. Čak i u veku u kojem živimo, kada smo se, malo po malo, „rešili“ onog grčkog nasleđa koje je Renesansa nanovo oživela, kada smo odbacili antičku ljušturu, zaboravili mitološke teme i osporili teoriju podražavanja, preživeo je samo akt. Možda je i pretrpeo neke neobične promene, ali on ipak ostaje naša glavna veza sa klasičnim disciplinama. Kada neupućenim želimo da dokažemo da su naši veliki „prevratnici“ zapravo ugledni umetnici u tradiciji evropskog slikarstva, ukazujemo im upravo na njihove crteže akta. Pikaso ga je često izuzimao iz brutalnih preobražaja kojima je podvrgavao vidljivi svet, ostvarivši niz aktova koji kao da su neizmenjeni sišli sa gravirane poleđine kakvog starogrčkog ogledala; Henri Mur, pak, tragajući u kamenu za iskonskim osnovama njegove građe i pronalazeći, naizgled, u njemu neka od onih elementarnih bića od čijih fosilizovanih ostataka i sačinjen, svojim tvorevinama daje onu istu svedenost koju su postigli vajari Partenona u petom veku stare ere.

Ove analogije nagoveštavaju kratak odgovor na upitanost šta je, u stvari, akt: to je umetnička forma koju su pronašli Grci u petom veku pre nove ere, kao što je opera umetnička forma pronađena u Italiji sedamnaestog veka. Zaključak je, svakako, isuviše nagao, ali njegova vrednost je u tome što naglašava da akt nije predmet nego vrsta umetnosti.

Opšte je shvatanje da je nago ljudsko telo, samo po sebi, objekt na kome pogled sa zadovoljstvom počiva i koje nam je zadovoljstvo da vidimo prikazanim. Ali, svako ko je posećivao umetničke škole i video bezoblične modele dostojne sažaljenja, koje poolaznici marljivo crtaju, zna da je ovo samo privid. Telo nije jedna od onih stvari koje postaju umetnički punovrednim neposrednim preslikavanjem, kao što su to, recimo, tigar ili neki snežni pejsaž. Kada posmatramo prirodu, ili kakvu životinju, mi se, često, s radošću poistovećujem os onim što vidimo i, polazeći od ove sretne saživljenosti, stvaramo umetničko delo. Ovo je proces koji poznavaoci estetike nazivaju empatijom i koji je na suprotnom polu stvaralačke aktivnosti u odnosu na stanje svesti koje otelovljava akt. Većina nagih tela ne navodi nas, naime, na pomenutu empatiju već, pre, na razočaranje i potištenost; mi, stoga, u ovom slučaju, ne želimo da podražavamo, mi želimo da usavršavamo. Postajemo, u oblasti fizičkog, nalik Diogenu koji sa svojom svetiljkom traga za istinskim čovekom i, kao i njemu, trud nam se možda nikad neće isplatiti.

Izvor: Kenet Klark, „Akt. Razmatranje idealne forme“, preveo Radovan Popović, Dveri, Beograd, 2014.

Slika: William Adolphe Bouguereau, 1902. (Više o slici)

Vladislav Petković DIS: „Nirvana“

womeninarthistory: “ Vanitas, Leo Putz ”

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad
Nikad neće – k meni dohađaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji ima ljudsko oko:
Bez oblika, bez sreće bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k’o kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Slika: Leo Putz

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Minotaur na blogu A . A . A

Engr o umetnosti

Jean Auguste Dominique Ingres, La Grande Odalisque, 1814.jpg

„Neka mi više niko ne spominje tu besmislenu bajalicu: ‘Treba se okrenuti budućnosti, slediti svoje stoleće, sve se menja, nastupila je promena.’ Sve su to samo pusti sofizmi! Menjaju li se priroda, svetlost i vazduh, i da li su se ljudske strasti promenile od vremena Homera? ‘Treba slediti svoj vek’ – a šta ako moj vek nije u pravu? Zar sam dužan da činim zlo zato što to čini moj sused? Da li ja treba da se oglušim o vrlinu i lepotu, samo zato što ih vi ne poznajete? Da li u tom slučaju treba da vas sledim?“

Slika: Žan Ogist Dominik Engr, „Velika Odaliska“, 1814.

Rečnik simbola: Strela

Paul Bergon, paris 1863

Ne samo kao znak, već i kao alat i oruđe, strela je simbol prodiranja i otvaranja. Otvor je svetlost. Strela simbolizuje i misao koja unosi svetlost, te stvaralački organ, koji otvara da bi oplodio, koji udvostručuje da bi omogućio sintezu… Ona je trag svetlosti koji osvetljava zatvoreni prostor, pošto ga on njome otvara. Strela je sunčev znak, oplođijući element, ona razdvaja slike.

Kao merdevine, i strela je simbol razmena između neba i zemlje. U silaznom pravcu ona je obeleže božanse moći, munja koja kažnjava, svetlosni zrak ili kiša koju opolođuju; ljudi koje Bog upotrebi da izvše njegova dela u Starom zavetu se zovu sinovi tobolca. U uzlaznom pravcu strela se povezuje sa simbolima vertikalnosti; označava vazdušnu pravu liniju svoje putanje koja, prkoseći težini, simbolički ostvaruje oslobođenje od zemaljskih stanja.

Uopšteno posmatrano, strela je sveobuhvatni simbol prekoračenja normalnih stanja; ona je zamišljeno oslobađanje od razdaljine i težine; duhovna anticipacija osvajanja nečega što je van dometa.

Nasuprot rašljama strela simbolizuje ukidanje dvosmislenosti, udvosturčenu projekciju, objektivaciju, izbor, usmereno vreme. Pokazuje smer u kojem treba tražiti poistovećivanje, pošto biće dolazi do svog identiteta, do svoje individualnosti i do svoje ličnosti tek razlikujući se. Ona je simbol ujedinjenja, odluke i sinteze.

U Upanišadama je strela uglavnom simbol brzine i munjevite intuicije. U evropskoj tradiciji strela, sagitta, ima isti koren kao i glagol sagire, koji znači brzo opaziti: tako je ona simbol brzog saznanja, a njen dublet je trenutni znak – munja.

Ona je takođe simbol zuba, žaoke, oštrog šiljka koji leti u daljinu da iznenadi i ubije svoju žrtvu. Priziva se kao boginja da bi jedne odbranila, a druge pogodila:

Kiti se orlovim perjem,
ima zube divlje zveri,
zadržana tetivama
odleti čim je puštena,
Strela…
O Strelo ravna, poštedi nas,
nek telo nam postane od kamena,
…Odapeta, odleti u daljinu,
vrha naoštrenog molitvom;
idi, nasrni na neprijatelja,
ne propusti nijednoga.
(Rgveda)

Strela je simbol sudbine:

Moja bi želja zadovoljena bila,
da čujem kakva me sudba čeka;
jer kad strelu već predvidimo,
udara sa manje snage.
(Dante, Raj)

Strela simbolizuje i iznenadnu, munjevitu smrt. U Ilijadi, bog smrti, Apolon, probada strelama Niobinu decu.

Strela stiže na određeni cilj i pokazuje uspeh poduhvata. Liči na sunčev zrak i predstavlja oružje izdeljano u drvetu. Tim povodom, K. G. Jung primećuje da su očevi drevnih junaka bili drvodelje, skulptori, drvoseče, tesari, na primer, otac Avramov, Adonisov, i Josip, Isusov hranitelj. Taj simbol je upotrebljen kao oplođujući element ili kao sunčev zrak. Podseća i na tobolac i na luk kentaura. U jednoj italijanskoj minijaturi iz XII veka, Bog isteruje Adama i Evu strelama, kao što u Ilijadi Apolon goni Grke. Ostale minijature XII veka prikazuju Boga sa lukom i strelama u ruci.

U japanskim predanjima strela se povezuje sa lukom i simbolizuje ljubav. Njen falički izgled je očigledan, ona prodire u centar; muški princip usađuje se u ženski element. U mističkom smislu, ona znači traženje božanskog jedinstva.

Bašlar kaže da slika strele spaja brzinu i ispravnost. Upoređuje sa njom lik skijaša koji u jednom potezu silazi niz padinu. Predstavljanje strele više je dinamičko nego formalno, a njen dinamizam je više uzlazni nego vodoravan. Strela koja oživljava balzakovske stranice je pokazatelj uzlaznog kretanja, objašnjava Bašlar. Utoliko je shvatljivija njena uloga u priči koja od gledaoca zahteva duboko učešće u uzlaznom zbivanju. Reč je o učešću u imaginarnom uzlaženju po nekoj vitalnoj nužnosti, kao pri nekom vitalnom osvajanju ništavila. Slikom strele postajemo angažovani svim našim bićem u dijalektici ponora i vrhunaca.

Tačnost svoje putanje i snagu svoga udarca strela duguje vrednosti onog koji je odapinje. Kao da se poistovetila sa strelcem: njome se on izbacuje i baca na svoj plen. Strela nekog boga nikad ne promaši cilj. Apolonove, Dijanine i Amorove uvek su pogađale svoju metu tačno u srce. Isto tako i strela ispravne misli probada dušu nezadrživom boli:

Svirep Zenon, pouke što deli,
grud krilatom strelom mi prostreli,
koja trepti i leteć, ne leće!
Zvuk me rađa a strela me smače!
Sunce, duši kakva sen kornjače,
Ahil što se, trčeć ne pokreće!
(Pol Valeri, Groblje kraj mora)

Mada su strele kad je reč o ljubavi, nepogrešive, ona počinje pogledom koji se upoređuje sa munjom. Aleksandar Afrodizijski tumači da ljubavnik istovremeno vidi i želi, te da od tog osećanja prema predmetu njegove želje šalje neprekidne zrake. Ti zraci se mogu uporediti sa strelicama kojima bi on gađao ljubljenu. Međutim, ljubav se služi sa dve vrste strela, uči nas Ovidije, koje sve dostižu svoj cilj; u zavisnosti od metala, one zapale ljubav ako su od zlata, a ugase je ako su od olova.

Reče i krilima na to zalepeće i presiječe
Uzduh te brzo stane na vrhu Parnasa hladnog,
Onda iz tulca punog strela izvadi dve
Strele razli-čite snage, što čine i teraju ljubav.
Zlatna je prva, što čini, i oštri rt joj se sjaji,
Tupa je druga, što tera, u cevčici olovo ima.
Ovom strelom probode Kupido Penejku Nimfu,
A drugom probije kosti do moždine on Apolonu;
Odmah se zaljubi ovaj, a ona od ljubećeg beži…
(Ovidije, Metamorfoze)

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Fotografija: Paul Bergon, Pariz, 1863.

Motiv nasilja u slikarstvu Ežena Delakroaa

impressionsonmymind: “ Eugene Delacroix, Sketch for The Death of Sardanapalus, 1827, pastel ”

Delakroa, od krvi jezero gde se kriju
zli anđeli, u senci zelenih četinara,
gde se, ko prigušeni Veberov uzdah liju,
pod bolnim nebom, zvuci neobičnih fanfara;

te kletve, hule, žalbe, te zanesene reči,
tedeumi i krici, grcanje – sve to bludi
ko odjek što kroz tisuć lavirinata ječi,
opijum nebesnički za srca smrtnih ljudi!

Šarl Bodler, „Svetionici“ (odlomak)

Skice francuskog umetnika Ežena Delakroaa iz 1827. godine prikazuju središnje figure na platnu „Sardanapalova smrt“, nastalom po uzoru na Bajronovo delo, istorijsku dramu (tragediju) u blankversu, napisanu 1821. U centru prikaza je naga robinja koju jedan od ubica pred Sardanapalom žrtvuje. Priču o Sardanapalu Delakroa pozajmljuje od Bajrona, svog omiljenog pesnika, i to samo šest godina pošto je Bajron objavio svoje delo. Engleski pesnik, međutim, temu pozajmljuje od Diodora sa Sicilije, grčkog istoriografa iz prvog veka pre nove ere. Sardanapal je bio, prema verovanju, poslednji asirski car koji je živeo i vladao tokom sedmog veka pre nove ere u gradu Ninivi. Veruje se da je život posvetio dekadenciji, onom obliku koji su romantičari, posebno takozvana „crna struja“, naročito favorizovali kao temu: nasilje, smrt, prekomerenio uživanje u telesnim nasladama. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi sa sigurnošću tvrdili da je Sardanapal zaista postojao, u pitanju je legenda o dekadnetnom vladaru sa mnogo ženskih i muških konkubina, mnogo svite i razuzdanih pijanki koji je takvim načinom života svoju zemlju doveo do očajanja. Shvativši da mu preti slom naredio je da se sva njegova pratnja, sve što je posedovao, ubije i uništi na svirep način. Slika „Srdanapalova smrt“ prikazuje taj trenutak, oholog, poludelog vladara pred kojim se odvija tragedija, jednočinka koju on režira. Tu su konji, dovedeni na klanje, tu su konkubine koje treba ubiti, mnoštvo razbacanih drangulija. Njihov zveket pomešan je sa vriscima, a posmatraču je taj zvuk dočaran bojom, a taj haos samom kompozicijom.

Pored Bajronovog, glavni uticaj na francuskog slikara imalo je delo markiza de Sada. To je još jedno njegovo oslanjanje na tradiciju. Na taj način prošlost još čvršće biva utemeljena u aktuelniom stvaralačkom trenutku. Dvosmislenost intelektualnih stremljenja 18. veka, očigledna u Sadovom stvaralaštvu, ali i u Blejkovom, Gojinom, Fislijevom, Lakloovom, prenosi se i na estetiku 19. veka, gde poprima nešto drugačije značenje, s obzirom na izmenjenu duhovnu klimu i preovlađujući kontekst. Publika se do Ežena već navikla na makabrističke teme iako je, paralelno sa romantičarskim tendencijama, u Francuskoj bila izrazito jaka neoklasicistička struja na čelu sa Engrom. Slikar pomiritelj, ujedinitelj dve oprečne struje u francuskom slikarstvu toga doba, neoklasicizma i romantizma, Engra i Delakroaa, bio je Teodor Šaserio. Ali, do njega, trebalo je utabati stazu, „novim tonovima, novim jezama“.

Motiv nasilja izražen je na platnima ovog francuskog romantičara, kao i evociranje orijentalnih tema, čestih u delima njegovih savremenika. Francuski umetnici putuju Orijentom, a ta kretanja naročito su učestala po Napoleonovim osvajanjim s početka veka. Čuvena su Delakroaova putovanja Alžirom, kao i Floberova čitavom severnom Afrikom i Turskom, da pomenemo samo neke, za ovu temu značajne umetnike. Orijent, koji nije samo geografski pojam, već sa sobom nosi pregršt tematskih celina, afirmaciju posebnih boja, utisaka i mirisa, direkto će uticati i na percepciju ovog umetnika. Hodajući pustinjom, kao deo nekog karavana, jedinu liniju koju putnik uočava, jeste ona koja je na horizontu, onu koja deli nebo od peska. Međutim, na Orijentu nema drugih, sem te, jasnih linija. Boja je ta koja oblike distingvira, a ne linija, ta veštački stvorena granica koju umetnikova ruka autoritativno nameće, poput boga koji odvaja dan od noći. Sinestezija, stilska figura specifična za mnoge umetnike, ali naročito za francusku poeziju druge polovine 19. veka, tipična je za doživljaj orijentalnih gradova, njihovih glasova, mirisa, oblika od kojih su tvoreni. Treba obratiti pažnju na arhitekturu, na svakodnevne navike, na rituale i običaje da bi se shvatilo kako funkcioniše stilski postupak Ežena Delakroaa. To je, ne samo tematski, već i po samom postupku, po onome što tvori i kako tvori oblike, po onome što je inherentno samoj strukturi dela, prava orijentalna kakofonija mirisa, zvukova i boja. Strast. Trijumf pomućenih čula. Orijent je u svakoj pori nosa, on melje sinuse u prah. Orijent je u svakoj kapi koja razliva pojave, koja ih muti kada pesak uđe u oči, nanosom vetra nošen k zenicama.

Delakroa, osim pomenutih literarnih izvora, markiza de Sada i Bajrona, ali i Šekspira i Dantea, ima za uzora i jednog flamanskog slikara, Pitera Paula Rubensa. Ipak, Delakroa ide korak dalje. Njegov potez četkicom otvoreniji je oku posmatrača, drhtavica, trenje, nadražaj, osetni su kroz nabacane boje na platnu ovog estete i dendija koga je obožavao Bodler, pesnik koji je svoju imaginaciju sazdao od tema već prisutnih u Delakroaa i Poa. Nikola Pusen, francuski slikar 17. veka, tipičan uzor svih akademski orjentisanih umetnika, crtežu i kompoziciji slike davao je primat nad bojom. Boja se, po Pusenu, obraća čulima. Kompozicija i crtež, jasne konture, obraćaju se razumu. Francuska kraljevska akademija je dugo, na čelu sa glavnim slikarem i dokoraterom Luja XIV, Šarlom le Brenom, insistirala na vežbanju kompozicije i crteža dok je boja uvek bivala u drugom planu. Otuda je došlo do podele, na pusenovce, one koji insistiraju na kompoziciji, i rubensovce, one koji insistriraju na boji. Na taj način, pravila francuske akademije često su bivala „Prokrustova postelja“ za mnoge talente. Ako romantizam na prvom mestu odlikuje pojam slobode i veličanje palih anđela, revolucije i novog, onda nam je jasan položaj Delakroaa. S jedne strane njegovo sliakarstvo je reakcija na neoklasicizam i stroga merila akademije, a sa drugo strane, ono je prožeto literarnim uticajima. Tada dolazimo do suštine njegovog slikarstva.

Mi nemamo na ovom mestu dovoljno literature kojom bismo objasnili, s psihološke tačke gledišta, prisustvo motiva nasilja, ali smo ih mogli, na izvestan način, dovesti u vezu sa duhovnim stremljenjima ili umetničkim modama datog doba. Pravde radi, treba napomenuti da tabor rubensonovaca ne pobeđuje tek sa Delakroaom već mnogo pre njega jedan drugi francuski slikar, Vato, biva primljen u Akademiju, početkom 18. veka i tako obe struje podjednako bivaju prihvaćene. Boja u sebi nosi mogućnost za draž i ganuće, Ežen je toga svestan. Ipak, on ganuće želi da postigne i na drugačiji način. Mario Prac u svojoj izvrsnoj studiji o „crnoj struji romantizma“, koja je na srpski jezik prevedena kao „Agonija romantizma“, piše o Delakroau kao opsesivnom slikaru progonjenih, mučenih, kinjenih žena, slikaru kakofoničnih trenutaka patnje, očaja i beznađa („Pokolj na Hijosu“). Taj zvuk, podjednako koliko i samu predstavu, slikar dočarava bojom, grozničavo prenetom na platno, i kompozicijom koja se čini nerazjasnom, neuravnoteženom.

Na slici „Sardanapalova smrt“ mi vidimo oholog tiranina kako je nonšalantno oslonio glavu na ruku i mirno posmatra oko sebe haos, ne obrativši pažnju na nagu robinju koja ga moli da se smiluje, ili na rbinju kojoj je dželat odsekao glavu. On staloženo gledadželata kako pred njim zariva nož u vrat nage konkubine. U levom uglu okićeni konj se trza dok ga rob vuče ka gubilištu. U suprotnom uglu, nag muškarac moli za pomoć. Svuda oko nih prosut je nakit, razbacano zlatno posuđe. Na slici „Pokolj na Hiosu“ vidimo nemilosrdnog Turčina kako vuče za sobom nagu devojku, razapetu poput Marsije, ruku iznad glave svezanih, dok se bičem sprema da udari mladića koji bi da joj pritekne u pomoć. Podno njih, mlada majka je mrtva, dete samo što ne počne da jede njeno meso, starica je van sebe, poludela i iznemogla. Na najpoznatijoj slici „Sloboda predvodi narod“ vidimo, u prvom planu, mnoštvo leševa po kojima gazi rulja, iznemogla, razuzdana, luda od straha, krvi, užasa i strepnje, baš kao što i Danteova i Vergilijeva barka plove rekom punom leševa ili tela koja se bore da se popnu na tu barku. Vidimo i slike zveri, poludelih konja, utopljene Ofelije iskolačenih očiju ili lepotice Grčke koja je izgubila dah i koja pada, tik do tela koje je delimično prikazano pod kamenom.

Tanka je linija između kontemplacije i akcije kada je u pitanju delo ovog slikara. „On je kao vulkan vešto zamaskiran buketom cveća“, pisao je o njemu Bodler. Zamišljenost ustupa mesto burnoj reakciji. „Stil oslobođen ludačke košulje“, poput izbezumljenog konja ili tigra koji napada, takav je bio opus ovog francuskog romantičara, sklonog dubokoj melanholiji, nalik tami atelja zatvorenih prozora, da bi onda, odjednom, njegove oči zabljesnula jaka svetlost Mediterana, onakvaa kakvu je viđao putujući Marokom. Delakroa je u svakom smislu grandiozan. Ovde nije reč o kvalitativnim odlikama već o obimu platna i načinu na koji on sebe poima kao umetnika, njegovoj samouverenosti i smelosti da obrađuje književne, a ne mitološke ili religijske teme, na platnima koja su široka ili visoka najmanje dva metra. I takve odlike i odluke slikara mogućnost su za narativ, priču o osobi koja mašta na način veličine. Veoma je bitno slikarevo viđenje u određenom obimu i zašto odlučuje da neke slike, bez obzira na temu, budu malene, dok druge stavlja da budu grandiozne. U pitanju je vizija, poput one u kojoj se arapski konji tuku u štali. Ona je divlja i nejasna, ali čini da odnos dinamike misli i veličine platna bude koherentan.

Najzad, treba naglasiti da je Delakroa rođen 1798. godine i da svoje prvo poznato delo, „Danteova barka“, izlaže 1822, dakle sa dvadeset četri godine. U toj dekadi nastaju njegova najveća dela: 1824. „Pokolj na Hiosu“, 1827. „Sardanapalova smrt“, 1830. „Sloboda predvodi narod“ (slika nastala povodom Julske monarhije, tri dana revolucije na ulicama Pariza, 27, 28, 29. jula 1830. koja su označila kraj Burbonske dinastije). Bitna su, za ovu priliku i dva putovanja. Iste godine kada nastaje potresna slika „Pokolj na Hiosu“ Delakroa boravi u Engleskoj, kod bogatih rođaka (sam Delakroa bio je iz bogate građanske porodice) i uzima časove jahanja. Vrlo često teme i način života umetnika bivaju nepodudarni. Još jedan dokaz više izvesne poze koju je Delakroa čitav život vešto nosio, dokaz mode vremena kojoj se priklanjao i njegovog površnog dendizma. Po završetku svoje najpoznatije slike, slikar odlazi na putovanje, ovoga puta u pratnji grofa Šarla de Mornea. Od 1832. on boravi u Maroku i Alžiru.

Do kraja života Delakroa je zadržao sve svoje teme i motive, već na početku naznačene i razvijene. Poznata su tri njegova autoportreta, od koga je jedan rađen po uzoru na Šekspirovog Hamleta. S godinama, Delakroa postaje skloniji stilu jednog Tintoreta. Krstaši koji ulaze u Konstantinopolj, biblijske scene otmica, događaji iz antičke rimske istorije, Jakovljevo rvanje sa anđelom. U svima njima preovlađuju opojni tonovi boja, teški poput dima hašiša, zagušljivi poput pušionice opijuma. U svima njima naglašena je putenost konja, glatko gipsko telo, divlje i opasno. Najzad, Šarl Bodler, najveći Delakroaov poštovalac, napisao je o ovom slikaru, i lepo sažeo u narednih nekoliko redova sa kojima ćemo i završiti ovo pisanje o plamtećem geniju romantičarske ere, sve što je i moglo biti napisano, mišljeno, rečeno, stojeći pred njegovim platnima.

Tu opojna putenost katkad lebdi u vazduhu, topeći se na horizontu, a katkad se utapa u beskrajno more; može da se ogleda u zamišljenom pogledu ili da nestaje u slatkim maštarijama.

Aleksa Čelebonović o antičkoj grčkoj skulpturi „Mladić u stojećem stavu“

600 bc 200-017200-018

Razvitak umetnosti od geometrijskih shema ka punim i živim oblicima tekao je postepeno tokom arhajskog perioda u kome su izrađivane statue mladića i devojaka tzv. kurosa i kora. Figura Mladića u stojećem stavu iz Metropoliten muzeja spada u najlepše primere rane grčke skulpture koja traži nove puteve za definisanje ljudskog tela. Kada je posmatramo sa prednje strane, zapazićemo da su pojedini delovi tela potcrtani sa izvesnom pravilnošću: usečenim lukovima ispod grudi odgovaraju drugi, manji, iznad samih kolena; žlebovi na preponama vezuju se sa linijama ispod grudnog koša sa kojima obrazuju romb.; blagom sužavanju lica, u vidu trapeza, suprotstavlja se isto tako blago proširivanje kose u pozadini, dok potcrtane lopatice, kičmeni stub, kraj trupa, podlaktice i drugi detalji sa zadnje strane skulpture, stvaraju takođe svoj poseban i gotovo apstraktan ritam. Cela je skulptura izgrađena na linearnim elementima, bilo da se prvenstveno nameću na rubovima, kao silueta, bilo da su usečeni u samu masu. To će reći da skulptura pokazuje iste estetske osobine kao i slikarstvo na vazama. Odvaja ih, međutim, nova uloga akcenata na skulpturi, sa težnjom da ukaže i na zapreminu tela i na mogućnost njegovog kretanja. Ako je umetnik još bio sputan starom izražajnom tehnikom frontalnog prikazivanja modela i linearnog ograničavanja detalja, on je, služeći se njima, ipak uspeo da najavi nove težnje. Od najjednostavnijih elemenata stvorio je konstruktivističku igru u kojoj se oseća napor za prevazilaženjem krutog i teškog utiska čitave figure, napor u kome će tek kubizam, kada je reč o geometrijskim telima kao detaljima skulpture, dve i po hiljade godina kasnije doći do krajnjih rezultata.

Izvor: Aleksa Čelebonović, Stara Grčka, estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu, Izdavački zavod „Jugoslavija“, Beograd, 1973.

Slike: Mladić u stojećem stavu iz Atike, mermer, 600. pne. Njujork, Metropoliten muzej.

Lavinija Fontana: „Portret Gabrijele d’Estre“

Portret Gabrijele d’Estre, francuske plemkinje, ljubavnice tadašnjeg francuskog kralja Anrija IV naslikala je po porudžbini italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614). Najpoznatiju sliku ove ličnosti francuske istorije načinio je nepoznati umetnik, pripadnik druge škole Fontembloa oko 1594, na kojoj se Gabrijela nalazi u kadi sa vojvotkinjom de Vijar i jednom rukom dodiruje njenu bradavicu.

Potpuno obučena žena, u purpurnoj haljini, koja je podudarna sa bojom zavesa, vidi se u pozadini slike, kontrastiranoj sa zelenom čojom stolnjaka, kako verovatno veze. Simbolika je, u ovom slučaju, teško probojna i uočljiva, slično kao sa Ticijanovom Venerom, potpuno nagom, iza koje su dve potpuno obučene žene, sa psom, koje kao da nešto polažu u sanduk za garderobu i dragocenosti.

Ženski portret na blogu A . A . A

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanje će dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Anđeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

Prevod: Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Teodor Žeriko, „Poljubac“, 1822.

Leonardo da Vinči: „Vitruvijev čovek“

Vitruvian-Man

U nastavku sledi odlomak iz poglavlja „Umetnik kao naučnik“ Franka Celnera. Poglavlje je deo monografije posvećene renesansnom umetniku Leonardu da Vinčiju. Celner na adekvatan način približava čitaocu ovaj zagonetni crtež.

Tokom poznih osamdesetih godina XV veka, dok je radio na konjaničkoj statui Frančeska Sforce, Leonardo se prvi put upustio u istraživanje proporcija ljudskog tela, anatomije i fiziologije. Tako je aprila 1489. započeo rad na knjizi O ljudskoj figuri. Za potrebe ove knjige, koja naravno nikada nije završena, Leonardo je pomno radio studije tela dvojice mladića. Posle više meseci proučavanja njihovih tela, gotovo istovremeno kada proučava tela Lodovikovih konja, dolazi do sistematičnog pregleda ljudskih proporcija. Potom je počeo da proučava i proporcije ljudskog tela u sedećem i u klečećem položaju. Dobijene rezultate antropometrijskih studija uporedio je sa jedinom sačuvanom antičkom teorijom proporcija Vitruvijevog čoveka. Vitruvije, osrednje uspešni arhitekta i inžinjer iz doba Rimskog carstva, napisao je traktat o arhitekturi, koji je u III knjizi sadržao potpune mere ljudskog tela. To je Leonarda naveo da zaključi da se čovek raširenih nogu i ispruženih ruku uklapa u kvadrat i krug, savršene geometrijske figure. A, u skladu sa Vitruvijem, ako se figure prikazuju unutar kruga i kvadrata (homo ad circulum i homo ad quadratum), onda se pupak, centar ljudskog tela, poklapa sa centrom kružnice i kvadrata. Vitruvijeve mere su se vrlo slobodno interpretirale i često prikazivale u renesanski i kasnije. Najpoznatija interpretacija je Leonardov crtež; a svakako najskandaloznija je drvorez Ćezara Ćezarina iz Milana, koji prikazuje ne samo upadljivu erekciju, već ima i ogromne šake i izdužena stopala. Poput mnogih drugih autora, Ćezarino je geometriju Vitruvijevog opisa shvatio kao svaki srednjevekovni neimar, pa je kvadrat upisao u krug, te je figura morala da bude znatno izdužena da bi se uklopila u tu geometrijsku konstrukciju – otud izdužene ruke i noge. Leonardo je, na temelju sopstvenih empirijskih otkrića korigovao Vitruvijeve mere. Zato stopala i šake na njegovom crtežu imaju odgovarajuće proporcije. Sada se samo centar kruga homo ad circulum podudara sa pupkom, a centar kvadrata, u kome se nalazi homo ad quadratum, lociran je nešto niže.

Preciznošću sopstvenih mera Leonardo je uspeo da prevaziđe antički kanon i da stvori crtež koji danas prihvatamo kao jedinu validnu predstavu Vitruvijevog otkrića.

Izvor: Frank Celner, Leonardo, preveo Nikola Gradić, Taschen-IPS, Beograd, 2002.

Crtež: Leonardo da Vinči, „Vitruvijev čovek“, 1490. Predstava proporcija muškarca bazirana prema delu rimskog arhitekte Vitruvija.

Seksualne persone: Henri Miler i Brenda Venus

Brenda, srce moje!

Mrtav sam umoran. Najradije bih se vratio u krevet i nastavio sanjati što sam noćas sanjao – jedan od najživljih i najuzbudljivijih snova u mom dugom životu.

Sanjao sam nas. Bili smo u nečijoj kući i ležali na širokom kauču, obučeni. Na dva-tri koraka od nas bilo je pet-šest ljudi koji su se veselili, ali kao da nas nisu primjećivali, ili nas barem nisu uznemirivali.

Spavali smo, ili drijemali, ili se pravili da spavamo – teško je reći što je bilo posrijedi. Sjećam se da sam ovda-onda otvarao oči da te pogledam, i svaki put mi se činilo da spavaš snom pravednika, ali sam instinktivno znao da ne spavaš. Pravila si se da spavaš kako bih te mogao i dalje potkradati. Imala si na sebi crnu, vrlo tanku haljinu, a ispod nje ama baš ništa. Bila si isto onako lijepa i čedna kao na onim prvim slikama koje si mi bila poslala – samo snimkama glave. Jednu sam ruku bio proturio ispod tebe, a kako ti se haljina bila zadigla, ruka mi je ostala prignječena ispod tvog golog dupeta. Nisi se uopće htjela maknuti da mi je oslobodiš.

Beskrajno dugo čini mi se da sam manevrisao drugom rukom, vrlo polagano, vrlo nježno, vrlo diskretno, ne bih li ti došao do pičke. Ruka jedva da mi se pomicala, naprosto je miljela dok nije došla do guštika od dlaka, nalik na krznenu kesu na škotskim suknjicama. Usred te džungle bila je, naravno, tvoja pička s kojom sam nastojao uspostaviti kontakt.

Zadržavam se ovoliko na toj sporosti i manevriranju upravo zato što se u tome krio glavni čar. Na mahove mi se činilo da se budim i govorim sam sebi: „Ovo je nešto nevjerojatno, bit će da sanjam“, a onda bih još dublje zaronio u san i još se više približio onoj pukotini koju sam tražio prstom. Sad sam morao više nego ikad biti oprezan i pažljiv da se ne bi iznenada probudila i uzviknula: „Kog vraga to radiš?“ (kao što ponekad, kad se vratimo iz restorana, odjuriš brže-bolje od mene govoreći: „Moram kući“, kao da si ostala duže nego što si smjela i kao da te netko – ljubavnik? – čeka da se vratiš.)

Dotle, dok sam tako prtljao, smionost što s tobom postupam na taj način pojačala mi je čuvstva i želju da te uzmem – u tom stanju nalik na san.

Nastupio je odsudan trenutak u kojem sam ti razmaknuo usmine. Sad sam već bio potpuno izvan sebe. Ti se nisi bila ni za milimetar pomaknula, oči su ti bile još sklopljene, izraz na licu blažen  ili anđeoski, a kakva mi je samo pička bila pod rukom – najposlije sam je držao sa dva ili tri prsta. Bila je neobično vlažna, meka kao baršun, a premda ti je tijelo i dalje bilo nepomično, pička ti je bila vrlo živahna, vrlo aktivna, vrlo vrlo primamljiva. Sjećam se da sam se stvarno probudio, ali sam onda navlaš ponovo utonuo u san govoreći sam sebi: „Iskoristi priliku do maksimuma!“

Iznenada mi se kurac, koji je za sve to vrijeme valjda drijemao kao puž, ukrutio i u isti mah me zabolio, zato što je erekcija tako naglo nastupila. I sad dolazi najškakljiviji trenutak. Hoću li se usuditi da ti ga turnem ili ćeš se ti definitivno prenuti iz sna? U prvi mah dopustio sam sebi da uđem samo u predvorje. Zatim, budući da se nisi ni mrdnula, odlučio sam da ga gurnem – i gurnuo sam ga. Sad ti je tijelo reagiralo. Leđa su ti se savila u luk da bih mogao do kraja ući, i gotovo si se neprimjetno počela njihati amo-tamo, u pravom ritmu snošaja.

Tek što nisam svršio kad su nas probudili prijatelji koji su nas bili netom otkrili, i rekli nam da je kasno i da se svi razilaze kućama.

Sjećam se kako si se otkvačila od mene uzdišući i kako si me slatko poljubila mokrim ustima govoreći nekako upol glasa: „Šteta, šteta. Baš kad je tako dobro krenulo“. Tvoje su me riječi zaprepastile. Što! Da moja Brenda tako govori? Onda znači da se voli tucati! Eto, draga moja Brenda, to ti je uglavnom sve. Nadam se da si uživala čitajući ovo, kao što sam ja uživao dok sam sanjao. Sad se vraćam u krevet nadajući se da ću prizvati to raspoloženje, taj prizor, te okolnosti. Nastojat ću sanjati Semiramidu, kraljicu koja je osvojila cijelu Evropu i dijelove Azije. Naposlijetku su je porazili Indijci, inače bi osvojila cijeli tada poznati svijet!!! A ja znam da ti u potaji to isto želiš učiniti, ali ne pičkom nego talentom. Ipak se ono prvo ne smije potcjenjivati niti prezirati, s obzirom na to koliko nam nevjerojatne i bezazlene radosti pruža. Šta velite na to, o kraljice moja?

Još jednom i zanavjek šaljem ti svu svoju ljubav, štovanje i odanost.

Henry.

Izvor: Henry Miller, „Predraga moja Brenda. Lljubavna pisma Henryja Millera Brendi Venus“, preveo Zlatko Crnković, Augus Cesarec, Zagreb, 1987.

Slika: Simon Berard

Ernst Pinjon Ernst: „Ekstaze“

Francuski umetnik Ernest Pignon Ernest pre nekoliko godina imao je izložbu crteža u beogradskoj galeriji Haos kojoj sam prisustvovala i od tada počinje moje interesovanje za ovog umetnika.

Prvo delo posredstvom koga želim da ga predstavim jeste instalacija „Ekstaze“ koja je postavljena 2008. godine u katedrali Saint Charles u Avinjonu, a neki od crteža koji pripadaju tom projektu našli su se kasnije i u galeriji Haos.

U baroknom prostoru Pinjon izlaže sedam crteža svetaca u ekstazi. Kombinacijom prostora, ctreža i načina na koji su isti izloženi, umetnik stvara jedinstven utisak, opčinjavajuć, baš kao i što je sam čin religiozne ekstaze.

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.