Ali u svojim noćima snevao sam samo azur – Pol Elijar
U jednom periodu stvaralaštva francuskog slikara Anrija Matisa plava boja naročito dolazi do izražaja. U pesničkom izrazu Pola Elijara boja azura, mora obasjanog i istaknutog sunčanim, mediteranskim zracima, oduvek je prisutna kao afirmativan stvaralački element. U kontekstu ovog rada zajednička nit oba umetnika jeste nago žensko telo koje skladno oblikovano rečju i linijom, međusobno uslovljenim potezima oka, uma i ruke, izranja iz azurne vodene mase. Na Matisovim crtežima plava boja ontološki nadograđuje predstavljeno nago telo, na taj način stvarajući mnogobrojne slojeve značenja, guste, baš kao što je i njena masa, vodom nerazblažena.
Narednom analizom ispostaviće se da je priroda potrebna umetniku isto koliko je i umetnik potreban prirodi. Umetnik, polazeći od haotičnih utisaka, podstaknutih spoljašnjim pojavama, stvara na kraju harmonična obličja, dajući im nove oblike u odnosu na početne. Pol Elijar u pesmi Zaljubljena piše:
Ona stoji na mojim očnim kapcima
I njene kose zamršene su u mojima
Njeno telo ima oblik mojih ruku
Ona je boje mojih očiju
Ona se utapa u moju senku
Kao kamen u neboOna ima uvek otvorene oči
I ne dopušta mi da spavam
Njeni snovi pri punoj svetlosti
Mogu sunce da ispare
Zbog njih se smejem plačem i smejem
Govorim a ništa ne kazujem
Ona, neimenovani ženski lirski subjekt o kome muškarac u pesmi progovara, pasivna je. Njena pojavnost definisana je njegovim govorom. Ipak, iluzija je da ona o kojoj se piše svoju ontološku nezavisnost ostvaruje jedino uz pomoć svog pandana, muškog lirskog subjekta. Odnos između umetnika i muze, posmatrača i posmatrane, složen je, međusobno uslovljen i neodvojiv. Pesmu treba shvatiti u kontekstu njenog naslova – ženski lirski subjekt zaljubljena je i u tom smislu predata onome kome upućuje svoju energiju. Već u drugoj strofi saznajemo i da je muški lirski subjekt podjednako kao i ona predat zanosu, stopljen zajedno sa njom u istom energetskom polju obožavanja i požude, zraka i vode, pare i soli.
Pol Elijar ulogu pesnika u stvaralačkom procesu poima kao pasivnu u odnosu na početni impuls, inspiraciju ženskim telom i duhom, ali i kao dominantnu u odnosu na nju. Poslednji stihovi pesme Izmislio sam te glase:
Gde si to ti ja živim živeo sam živeću
Ja stvaram stvorio sam te pa i izmeniću te
A ipak za tebe sam samo dete bez smisla
Izmislio sam te ja
Ono što implicira složenije odnose od pomenutih, od odnosa muze i umetnika, posmatrača i posmatrane, jeste odnos oka i forme, čulne spoznaje i predmeta kao takvog. Oko doprinosi obliku predmeta i sugeriše umu kako da spoljašnju pojavnost preoblikuje. Oko, ruka, um čine se važnijim za umetničko oblikovanje u odnosu na spoljašnji predmet od koga polaze, iako je on neophodan uslov nastanka umetničkog dela.
Nago žensko telo na Matisovim radovima (obojenim isečcima, kolažima, cuts outs litografijama), nastajalim u približno istom periodu kad i Elijarove pesme koje će biti citirane, ima oblik kretanja ruku svog tvorca i one obrise koje su stvorile putanje njegovih očiju. Forma teži izronu iz bezoblične guste mase kako bi upotpunila belinu papira novim smislom. Ono što odlikuje i Matisov i Elijarov rad jeste afirmativan, mediteranski, duh sačinjen od zraka, mora, soli i čulnosti. Na mnogim Matisovim platnima, akvarelima, crtežima, kao i u mnogim Elijarovim pesmama, žensko telo izloženo je pogledu i emanira preoblikovanu i uzvišenu čulnost.
Materija pruža otpor, „ono što ruka uzima odbija da uzme oblik ruke“, piše Elijar u pesmi Ogledalo jednog trenutka. Upravo ova pesma može poslužiti kao poetska formulacija Matisovog rada. Umetnik omogućava formi da izroni iz materije, koja tokom stvaralačkog procesa pruža otpor, ona odbija da prati kretanja ruke. Isto je i sa pesničkim stvaralaštvom. Gustu, mnogobrojnu, bezizražajnu materiju, koja je u slučaju pesnika reč, umetnik mora da savlada, da preoblikuje, prilagodi svojoj misli.
Najbolji primer grube i iscrpljujuće borbe materije i duha jesu Mikelanđelove namerno nedovršene skulpture. Ogist Roden, nekoliko vekova kasnije svojim „nedovršenim“ delima, planiranim non finito stvaralačkim načelom, oblikuje forme velike umetničke snage koje tematizuju pomenutu borbu. U svim navedenim primerima ostvaren je sklad materije i duha isključivo zahvaljujući toj borbi. Shodno tome, ona je neophodan stvaralački preduslov.
Duša želi da napusti ograničavajuću i po njene ekspanzivne tendencije redukujuću materiju. Mikelanđelov rob izranja iz mermera, Rodenov Balzak pomalja glavu iz ogromne kamene mase, Matisovo nago žensko telo budi se iz kapi boje. Tek rođeno, obasjano i naglašeno prožimajućom okolnom belinom papira, koja je u harmoniji sa dubokom plavom, ono nagoveštava i ovaploćuje energiju sklada.
„Ono što je čovek shvatio ne postoji više“, nastavlja Elijar u pesmi Ogledalo jednog trenutka. Vazdušast ritam namerne nedovršenosti Matisovih ženskih aktova emanira snagu i dinamiku duhovne moći umetnika. Tela koja su izronila iz boje nisu prazan prostor, nedovoljan i tesan za obilje duha. Posmatrajući linije koje čine tela plavih Venera, mi ne prisustvujemo emanaciji straha, teskobe, nesigurnosti, praznine. Naprotiv, Matisovi oblici doprinose harmoniji, jedinstvu koje potvrđuje i sama kombinacija dve boje, bele i plave.
Da bi postigao punoću izraza, vođen estetičkim načelom „manje je više“, slikar redukuje nepotrebnu materiju. Postojanje Matisovih oblika ne potvrđuje se jedino njihovom materijalnom prisutnošću u nekom galerijskom prostoru. Ono poseduje ontološki kvalitet zahvaljujući činjenici koja korespondira sa Elijarovim stihom. Konstruktivna zapitanost posmatrača pred nedovršenim i grubo skiciranim oblicima nadgrađuje egzistenciju prikazanog. Recipijent je, zahvaljujući dinamičnom stvaralačkom posmatranju, kontemplacijom, sposoban da preokrene neznanje u sopstvenu korist.
Naslikana tela deluju pokretno, fluidno, nalik su kretanjima vode i vazduha koji u međusobnom dejstvu stvaraju talase. Matisovi aktovi odraz su grčkog ideala koji podrazumeva jedinstvo duha i tela, čulne i umne spoznaje. Ona su obla, ne samo zato što prate oblik ženskog tela, već i zato što sugerišu kretanje misli, njeno kruženje, izron i ponovno uranjanje. Glave Matisovih figura okrenute su unutra, ka grudima, ka omphalosu, pupku sveta, svetom području Delfa gde jedino važe pravila mere i samospoznaje.
Slikarstvo mora da izgradi svoj odnos sa okom. Oko je čulo koje tu umetnost omogućava, ali posredstvom oka ono viđeno transcendira i pojavni svet zahvaljujući umu ostvaruje dalje domete. Apolonijski okvir sjaja i bezmernosti isprva omogućava oko. Shodno tome, tela prikazanih figura imaju ona obličja i puteve koje je oko umetnika moralo preći diveći se pojavnosti pred sobom. Ta pojavnost je zadobila sasvim drugačiju, ili ako ne drugačiju, a ono dopunjeniju konotaciju, oblik i značaj u umu stvaraoca.
Distanca između oka i objekta mora da postoji. Prostor između njih uzavrelo je energetsko polje koje um omogućava i formira. Matisovi radovi oslobođeni su oštrih ivica, oko slobodno prelazi i kruži preko oblih površina omogućenim vrhunskim baletom, piruetama četkice odnosno makaza (Matisovi radovi u fokusu jesu neka vrsta kolaža, isečeni plavi oblici preneti na beli papir). Elegancija podrazumeva redukovanje, pojednostavljivanje, sažimanje, pročišćenost, apstrakciju. Matis svojim kasnim radovima, kojima pripada i serija o kojoj pišem, potvrđuje ova načela.
Čulna spoznaja (aesthesis) i umna spoznaja (noesis) međusobno su uslovljene i doprinose materijalnoj manifestaciji procesa kontemplacije. Razmišljanje nameće nepomičnost tela ali podrazumeva kretanje duha. Umna, podjednako koliko i čulna spoznaja, vodi meta ta physica – iza, tamo gde se otkrivaju ontološke istine, umne vizuelizacije erosa koji je, prevazišavši želju za telom, ali posredstvom njega, dosegnuo i uvrstio sebe među svetlosti duhovnog saznanja . Telo je spiritus movens duše, duša je odraz i pokretačka energija tela. Telo je simbol moći i dostojanstva duše, zdrava duša oblikuje telo u njemu ogledajući svoja dostignuća.
Davne religijske nedoumice koje podrazumevaju obožavanje slike ili obožavanje reči u umetnosti Anrija Matisa i Pola Elijara prevaziđene su sintezom reči i slike, duha i tela. Obožavanje Sunca kroz orijentisanost ka vodi može se uspostaviti kao zajednička nit oba umetnika. Mediteranski impuls prožima njihova dela. U vodi, u iskričavim odblescima zraka o njenu površinu stvaraju se boje i konture koje ovaploćuju jedinstvo duha sa svojim staništem – telom. Meke linije, oble konture Matisovih aktova nalikuju granici neba i mora.
Kroz Matisovo i Elijarovo stvaralaštvo afirmišu se jasni apolonijski oblici, svetli, čulni, snažnog duhovnog imperativa. Kult zemlje zaustavlja, guši i ograničava oko, kult svetlosti omogućava mu prodor, ekspanziju, prevazilaženje postojećih datosti. Posmatrajući tela izronjena iz tečnih obrisa plave i naglašena belom pozadinom, mi zamišljamo Veneru koja izranja iz talasa ili Hiperiona i Posejdona koji zajednički slave lepotu Najade.
Međutim, noć, takođe, korespondira sa plavom bojom Matisovih aktova. Pol Elijar u pesmi Freska piše:
Noć u kojoj se čovek podvrgava
Noć u kojoj se čovek oslobađa
Noć u kojoj čovek čini dan
Noć je doba stvaranja, a poimanje svetlosti kao pojave koja se vezuje isključivo za dan gruba je predrasuda. U noći stvaranja, umetnik je taj koji omogućava svetlost formama, dajući im nova obličja i do tada neprepoznatljive konture. Posmatrajući sliku ili čitajući pesmu mi prvo zapažamo lice. Na taj način upadamo u zamku jer slavimo ono prikazano, dok je intencija autora, možda, bila drugačija. Umetnik postizanjem cilja, osvajanjem lepote forme, zapravo ističe sebe, svoj rad. Mi ne znamo imena devojaka koje su pozirale pred Matisom, ali pamtimo ono što je njegovo, crteže i platna na kojima su zabeleženi pokreti njegovih ruku, odraz njegovih zapažanja, svet koji je on stvorio – da sebe dokaže. Pol Elijar u pesmi Pesnikov rad piše:
Blizak sam bićima koje volim
Njihov prirodni dvojnik
Najbolji dokaz njihove istinitosti
Čuvam izgled onih koje sam odabrao
Da sebe dokažem
Slikarstvo je na više načina prisutno u Elijarovom delu. Njegova upućivanja na slikarski izraz primetna su i po naslovima nekih pesma. Jednoj je dao ime Slikaru Marku Šagalu, napisao je dva ciklusa pesama koji stoje uporedo, jedan naslovljen Pesnikov rad, drugi Slikarev rad gde, između ostalih, pominje i Pikasa. Takođe, Elijar je napisao i ciklus pesama u prozi koje je označio rednim brojevima i svakoj dao naslov Viđena ističući na taj način značaj oka – Prva poema viđena, Druga poema viđena, itd. Na početku ciklusa Slikarev rad, on piše:
Obavi tu belinu azurom lakim i finim
Uzalud je iz tebe šiknula linija prava i crna
Zora je iza tvog platna
Zaslepljujuća dominacija beline umetniku je, s jedne strane, neophodna kao stvaralačka afirmacija, kao intencionalnost duha usled straha od praznine. S druge strane, ona podstiče slikarev pogled upravljen k praznini da istoj da oblik, boju, svetlost, mlaz dubine. Frustracija belinom može potrajati, ona koliko je podsticajna, toliko je i iscrpljujuća.
Umetnost bi mogla biti samo jedna grimasa
A sveo si je da budu širom otvorene vratnice
Kroz koje ulazi život
Radove o kojima sam pisala Anri Matis stvara 1952. godine i oni su među najpoznatijima u njegovom opusu. Iste godine Pol Elijar umire. Saradnje pesnika i slikara, naročito u Francuskoj, bile su česta pojava. Matis je ilustrovao više književnih dela među kojima su zbirke Ronsarove poezije, Džojsov Uliks, Malarmeova poezija. Ipak, na tom spisku se ne nalazi nijedna Elijarova zbirka.
„Ali u svojim noćima snevao sam samo azur“, glasi jedan njegov stih. Stvaralački proces započinje autorefleksijom, posmatranjem sebe u ogledalu, pred belinom praznog papira. Umetnik stvarajući, budi iz sna, iz samozaborava i pasivnosti slike koje nosu u sebi i koje iz senke prerastaju u zrak. Šta je umetničko delo, ko je njegov tvorac, gde je početak vira inspiracije i praporeklo svetlosti? Umetnikov vid horizont je iskričavih, fluidnih, protejskih obličja. Njegove zamisli, trenutci zanosa nalik su padajućoj zvezdi, podrhtavaju pred obeshrabrenjem i nadom. Umetnik hoće „život trajan“ a inspiracija kroz skladnu formu, za početak, „rođenje“. Tek u svetlosti jedno drugo pronaći će.
Citati:
Pol Elijar, U srcu ljubavi, prevod Nikola Trajković, BIGZ, Beograd, 1971.
Iva Draškić-Vićanović, Non Finito. Prilog zasnivanju estetike nedovršenog, Čigoja, Beograd, 2010.
Slike: Anri Matis, Plavi akt, 1952.
A . A . A 