Zamisli na trenutak da ovo sanjaš. Sa jedne obale do druge tebe na svojim leđima prenosi, dok pliva otvorenim, beskrajnim morem, dok dahće kroz talase, ali trudeći se da se ti ne okvasiš, jedan veliki bik. Zamisli tu veličanstvenost tišine, okrznute jedino vašim prohodom kroz vodu. I to jutro, kao da je prvo, i izmaglicu nad vodom, a onda i meke zrake. Zamisli, ti čikaš vrhom palca, umačući ga u vodu, sirene sa dna, da isplivaju, da vam se pridruže, da vas zaprate, te da i njhov tihi kikot upotpuni jedan lep san.

Zamisli, po prvi put nije te strah. Ni životinje, ni vode, ni onoga što je pod vodom. Šta će se desiti, sada ili kasnije, to ne postoji. Zamisli da razumevaš sebe kao deo tog jutra, konačno tvog prvog jutra, jer početak sveta meri se nedostatkom straha, i da ti nije žao onih što su ostali za tobom na obali, a ni ne strepiš od onih koji te na susednoj čekaju. Zamisli, sve je san, ali san posle koga stvarnost nije ništa drugačija jer, kao i boje oko vas, nijanse su u pitanju između sna i jave, i ti nastavljaš da lebdiš, misao si koja se zagubila u mišljenju, isto kao što si do sada bila telo na drugom telu, na otvorenom moru.

Slika: Feliks Valoton, Evropa i Zevs, 1908.