Poezija posvećena grčkoj boginji Persefoni

Kore from the Acropolis, 6th century BCE, marble. New Acropolis Museum, Athens.

EDNA ST. VINCENT MILLAY: PRAYER TO PERSEPHONE

Be to her, Persephone,
All the things I might not be;
Take her head upon your knee.
She that was so proud and wild,
Flippant, arrogant and free,
She that had no need of me,
Is a little lonely child
Lost in Hell, – Persephone,
Take her head upon your knee;
Say to her, „My dear, my dear,
It is not so dreadful here.“

 

CECILIA WOLOCH: HADES

Where we go when he closes my eyes
and under what country:
some blue darkness, farther than hell;
a landscape of absence and root and stone.
There are no bodies here,
we dream shapeless dreams –
a constant, cloudless storm.

Mother, I’ll never wake up from him,
I have already traveled too far.
My mouth is the color of his mouth
and his arms are no longer his arms;
they’re mute as smoke, as my first white dress,
and the spear of his name, once ferocious,
dissolves on my tongue
like sugar, like birdsong, I whisper it:
Hades.

 

NIKITA GILL: CONVERSATIONS WITH PERSEPHONE

I asked Persephone,

„How could you grow to love him?
He took you from flowers to a kingdom
where not a single living thing can grow.“

Persephone smiled,

„My darling, every flower on your earth withers.
What Hades gave me was a crown
made for the immortal flowers in my bones.“

 

LOUISE GLÜCK: A MYTH OF DEVOTION

When Hades decided he loved this girl
he built for her a duplicate of earth,
everything the same, down to the meadow,
but with a bed added.

Everything the same, including sunlight,
because it would be hard on a young girl
to go so quickly from bright light to utter darkness

Gradually, he thought, he’d introduce the night,
first as the shadows of fluttering leaves.
Then moon, then stars. Then no moon, no stars.
Let Persephone get used to it slowly.
In the end, he thought, she’d find it comforting.

A replica of earth
except there was love here.
Doesn’t everyone want love?

He waited many years,
building a world, watching
Persephone in the meadow.
Persephone, a smeller, a taster.
If you have one appetite, he thought,
you have them all.

Doesn’t everyone want to feel in the night
the beloved body, compass, polestar,
to hear the quiet breathing that says
I am alive, that means also
you are alive, because you hear me,
you are here with me. And when one turns,
the other turns.

That’s what he felt, the lord of darkness,
looking at the world he had
constructed for Persephone. It never crossed his mind
that there’d be no more smelling here,
certainly no more eating.

Guilt? Terror? The fear of love?
These things he couldn’t imagine;
no lover ever imagines them.

He dreams, he wonders what to call this place.
First he thinks: The New Hell. Then: The Garden.
In the end, he decides to name it
Persephone’s Girlhood.

A soft light rising above the level meadow,
behind the bed. He takes her in his arms.
He wants to say I love you, nothing can hurt you

but he thinks
this is a lie, so he says in the end
you’re dead, nothing can hurt you
which seems to him
a more promising beginning, more true.

 

JO WALTON: HADES AND PERSEPHONE

You bring the light clasped round you, and although
I knew you’d bring it, knew it as I waited,
Knew as you’d come that you’d come cloaked in light
I had forgotten what light meant, and so
This longed for moment, so anticipated,
I stand still, dazzled by my own delight.

I see you, and you see me, and we smile
And your smile says you are as pleased as me
With everything and nothing still to say
All that we’ve saved and thought through all this time
Boils down to affirmation now as we
Stand here enlightened in my realm of grey.

Cerberus wags his solitary tail,
And though the dust of Hell lies round our feet
Your flowers are already sprouting through.
“You came,” “I said I would,” “You didn’t fail,”
“And you’re still here,” “Of course. We said we’d meet.”
“Yes,” “Yes!” “You’re really here! “And so are you!”

We don’t say yet that you will have to go
And Hell return inevitably black
Your flowers fade when parted from your tread
Though this is something we both surely know,
As certain as you come, you must go back,
And I remain alone among the dead.

They say I snatched you from the world above
Bound you with pomegranates, cast a spell
Bribed you with architecture. It’s not so.
Friendship is complicated, life is, love,
Your work the growing world, my task is Hell
You come back always, always have to go.

But here and now, this moment, we can smile,
Speak and be heard, this moment we can share
And laugh, and help each other to be great,
And talk aloud together, all worthwhile,
Our work, our worlds, and all we really care,
Each word shines golden, each thought worth the wait.

And Hell’s poor souls whirl round us as they glide
Off up to Lethe to begin again,
On to new lives, new dawns beyond Hell’s night.
We walk among your flowers, side by side,
Such joys we share are worth a little pain.
You come back. And you always bring the light.

 

RITA DOVE: PERSEPHONE, FALLING

One narcissus among the ordinary beautiful
flowers, one unlike all the others! She pulled,
stooped to pull harder—
when, sprung out of the earth
on his glittering terrible
carriage, he claimed his due.
It is finished. No one heard her.
No one! She had strayed from the herd.

(Remember: go straight to school.
This is important, stop fooling around!
Don’t answer to strangers. Stick
with your playmates. Keep your eyes down.)
This is how easily the pit
opens. This is how one foot sinks into the ground.

Izvor poezije: Pinterest, Poetry Foundation

Slika: Mermerna sklptura Kore (devojke), 6. vek pre nove ere, Atina.

Rembrant: „Otmica Persefone“

Rembrandt van Rijn 177.jpgBerlín rapto de Proserpina 01.JPGBerlín rapto de Proserpina 02.JPGBerlín rapto de Proserpina 03.JPG

Sliku Otmica Prozerpine holandski umetnik Rembrant stvara 1631. godine. Umetnik tada ima dvadeset pet godina i mnoge će ta činjenica iznenaditi, s obzirom na kvalitet dela. Otimica Persefone je tema koja interesuje barokne umetnike, naročito je, pre Rembranta, inspirisala italijanskog skulptora Đanlorenca Berninija.

Slika ima nekoliko odlika baroka: ona afirmiše dinamiku i prikazuje snažno kretanje. Celovitost i jedinstvo slike kao da ne postoje, tačke fokusa nisu ravnomerno raspoređene, slikar poentira ne u ravni celine već jedino prema efektnim delovima. Takođe, slika naglašava dramatičan odnos svetlosti i tame. Slika kao da prikazuje letnje popodne prožeto tamnim oblacima pred snažnu oluju. Međutim, glava devojke koja rukama gura od sebe muškarčevu glavu tako je precizno označena svetlošću. Možda je upravo to ono na čemu ćemo zadržati pogled.

Slika je atmosferična i poput daha na staklu: nepostojana, evokativna, kao sećanje, kao odraz snevanog po buđenju – još uvek je oko nas mračno, ali ne u potpunosti, i nešto nam izmiče. Kontura je razorena. Tamna boja, na pojedinim mestima crna, na nekima plava, na nekim rubin crvena. Had i Persefona deluju kao dve ribe izgubljene na pučini nekog okeana. Ambis koji Rembrant predočava odnosi se i na gore i na dole, i na nebo i na zemlju.

Gore je ambis neba, koje se polako gubi u levom uglu, dok ljubavnici streme ka donjem desnom uglu, ka još dubljem poniranju. Otmica Persefone je i metafora seksualnog čina, odnošenja, samozaborava, odlaska i povratka. Mladi Rembrant koristi temu koja je u duhu doba i aktualizuje ju umetnički na svoj način, ali ju i prilagođava sopstvenoj dobi i spostvenom životnom trenutku. Ova slika odraz je i njegove ljubavi prema prvoj supruzi i svakako je jedan od alegorijskog primera ljubavne strasti i stvaralačkog nadahnuća.

Persefona u časopisu A . A . A

Ervin Rode o Eleusinskim misterijama

Grčka prirodna religija slavila je u predstavama eleusinskih misterija svoje istinske orgije. Demetra je zemlja, Kora-Persefona, njena kći, je seme. Korina otmica i vraćanje označavaju polaganje semena u zemlju i izbijanje semena iz dubine, ili, u drugoj verziji, „godišnju propast i obnavaljanje vegetacije“. Ta mistički zaodevena radnja simbolizuje prirodu. Misti posmatrajući treba da budu navedeni na uviđanje da je sudbina semena, personifikovana u Persefoni, iščezavanje semena u zemlji i njegovo ponovno izbijanje iz nje, model sudbine ljudske duše, koja takođe iščezava kako bi ponovo oživela. I to bi onda trebalo da bude istinski sadržaj tih svetih tajni.

Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti, ali već u životu, srećan je onaj koga dve boginje vole, one mu u kuću šalju Plutona – donosioca bogatstva. Nasuprot tome onaj ko ne poštuje Koru, vladarku podzemnog sveta, prinoseći joj žrtve i darove, uvek će morati da ispašta.

Pesništvo onog vremena je samo iz sebe porodilo želju za sadržajnijim i ispunjenijim postojanjem u dugoj, nesagledivoj budućnosti sa one strane života. U dalo je toj želji konkretniji oblik u slikama odvođenja pojedinih smrtnika u Elisij, na ostrva blaženih. Ali to je bila i ostala poezija, ne stvar vere. Želja za trajanjem s one strane groba i prazne egzistencije tažila je žeđ iz drugih izvora. Pobude iz kojih su nastale skriva period osmog i sedmog veka pre nove ere i ne vredi nam da snagom vlastite inspiracije pokušamo da popunimo praznine banalnostima i neplodnim maštarijama. Institucija koje se svako seti kada se povede reč o verovanju u besmrtnost ili o nadi u božanstvo kod Grka jesu eleusinske misterije.

Gde god je cvetao kult božanstva zemlje i podzemnog sveta – učesnici u toj službi lako su mogli razviti nadu u bolju sudbinu u podzemnom carstvu duša. U Eleusini je na svetlost sunca ponovo izašla i bila vraćena majci božanska kći Demetrina koju je oteo Had. Ovaj starohelenski kult je služba božija jedne usko zatvorene zajednice, obnavljanje kulta se iz straha od božanstva ne smeju saopštiti drugima. Blažen je čovek koji je gledao sve ove svete radnje, onaj koji nije u njima učestvovao neće imati istu sudbinu posle smrti u Hadu. Učesnicima u eleusinskoj službi obećava se privilegovana sudbina posle smrti. Misterija je bila dramska radnja, tačnije religiozna pantomima praćena svetim pesmama i izrekama u vidu formula, prikazanje o otmici Kore, o Demetrinom lutanju, o ponovnom sjedinjenju boginja. Eleusinska svečanost se razlikovala po tome što je budila nade posvećenicima. Posle himne Demetri pobožni poštovalac ovih boginja sme da se nada bogatstvu u životu i boljoj sudbini posle smrti.

Kroz analogiju duše i semena (Kora) razvija se verovanje u besmrtnost.

Posle pojedinačnih nagoveštaja kod Plutarha i Lukijana mora se pretpostaviti da je u mističkoj drami u Eleusini dat i scenski prikaz podzemnog sveta i njegovih stanovnika.

Grčkoj religiji je na najranijem stupnju razvitka koji nam je dostupan, znači u Homerovim epovima, tuđe sve ono što bi bilo slično kultu uzbuđenja u stilu dionizijskih orgija Tračana. Homerovom Grku bi ta radnja izgledala kao neko varvarsko čudo. Ipak, zna se da su entuzijastički zvuci tog kulta nailazili u srcu mnogih Grka na odjek kao odgovor najdubljeg bića. Taj ton, iako čudno moduliran, obraćao se opšteljudskom osećanju. Svuda silno usplahiren ples, izvođen do iscrpljenosti noću uz treštanje bučnih instrumenata, služi hotimičnom izazivanju krajnje napetosti i prenadraženosti osećanja. Plesom se nagoni u religijski zanos ali plesom, muzikom i svakojakim podsticajnim sredstvima prelazi se u svet „duhova i bogova“.

Promuklin glasom, grubim rečima, u božanskom ludilu, Sibila izriče ono na šta je ne nagoni vlastita volja nego prinuda božanske nadmoćne sile koja nju opseda. Takva demonska prinuda duše u svoj njenoj strahoti sasvim stvarnoj za one koje je ona obuzela još živi u potresnim zvucima koje je Eshil u „Agamemnonu“ pridao svojoj Kasandri – prauzoru Sibile.

Izvor: Ervin Rode, Psyche. Kult duše i vera u besmrtnost kod Grka, prevele Drinka Gojković i Olga Kostrešević, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1991.

Slika: Reljef na kome su prikazani Demetra, Persefona i Triptolem, Eleusina, 440. godine pre nove ere.

Mit o Persefoni

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga.

Persefona je u mitu povezana sa Heraklom, Orfejem, Tezejem i Piritojem. Ona je volela lepog Adonisa i delila je njegovu naklonost sa Afroditom.

U kasnijim predanjima Persefona se pominje kao zevsova i Stigina ili Zevsova i Rejina kći. Orfičari su je smatrali majkom Dionisa Zagreja. U rimskoj religiji poistovećena je sa Prozerpinom i povezana sa boginjom Liberom.

U kultu i mitu Persefona se pojavljuje u dva vida: kao gospodarica Podzemlja ona je mračna, tajanstvena i zastrašujuća boginja, a kao Demetrina kći Kora – ona je nežna i ljupka devojka. U svojstvu boginje Podzemlja ona nema poseban kult, a kao Kora poštovana je zajedno sa Demetrom, posebno u Eleusini.

Likovne predstave Persefone mogu se po tematici svrstati u četri grupe: Kora i Demetra, otmica Kore, povratak iz Podzemlja i Persefona i Had u Podzemlju. U Mikeni je nađena jedna grupa od slonovače (XV vek stare ere), koja verovatno predstavlja Demetru i Koru sa malim Plutom. Demetra i Kora prikazane su zajedno sa Triptolemom na jednom reljefu iz Eleusine (oko 440. godine stare ere). Otmica Kore predstavlja se na freskama, sarkofazima i nadgrobnim stelama, a njen povratak iz Podzemlja česta je tema rimskih mozaika. Kao gospodarica Podzemlja, Persefona je često prikazivana na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Fotografija: Minna Keene, 1906.  |  Izvor: Tate Gallery

Rečnik mitova: Nereide

berndblacha: “ Hippocampus and Nereid carrying the shield of Achilles, Terracotta #Greek 323 B.C @MuseeLouvre ”

Nereide, čerke boga mora Nereja i Doride. Najstarije predanje poznaje trideset i tri Nereide po imenu, kasnije se pominje poimenice njih pedeset, a smatralo se da ih je bilo stotinu. Njihovim imenom najčešće se obeležavaju odlike mora: njegov sjaj, talasi, struje i zatišja.(Halija, Glauka, Galena, Kimo, Kimodoka, Kimotoja, Toja). Imena nekih vezuju se za ostrva, obale i morske pećine (Psamata, Neso, Limnoreja), a katkad za lepote mora (Talija, Erato, Melita). Kao čuvarice mora i zaštitnice moreplovaca, one se zovu: Pleto, Ferusa, Euagora, Doto, Deksamena, Proto, Amfinoma, Janasa, Temisto, Tetida. Samo neke od Nereida imaju lične sudbine (Tetida, Galateja, Amfitrita); one se u mitu najčešće pojavljuju u grupi, kao posmatrači raznih zbivanja.

Nereide žive u morskim dubinama, u srebrnoj pećini; često izlaze na površinu i igraju se na talasima sa ostalim stanovnicima mora (ribama, delfinima, Tritonom, hipokampima) ili dolaze na obale da suše svje plavo-zelene kose. I vuna koju Nereide predu ima boju mora. One su vične svim poslovima i provode vreme kao i smrtnice, ali su pošteđene ljudskih briga i patnji. Njihov vedar i idiličan život samo izuzetno prožima strah i tuga, i to kad Posejdon proganja Amfitritu i kad dele brige svoje sestre Tetide. One je prate do obala Troade, prisutne su kad se kuje Ahilovo oružje, a kad je Tetidin sin pao pred Trojom, njihovo bolno naricanje proželo je sve Ahajce jezom. Nereide su Ahilov leš obukle u ambrozijsko ruho, a zatim su divinizovanog heroja pratile do ostrva Leuke, gde su prisustvovale njegovom venčanju sa Helenom.

Kćerke starca Nereja brižno prate sve događaje koji se zbivaju na moru; one slede Europu na putu ka Kritu i brinu se o lađi Argo. Tetida spasava Dionisa i Hefesta iz mora, a Leukoteja pomaže Odiseju da dopliva do obala feačke zemlje.

U celom grčkom svetu Nereide su uživale božanske počasti; najčešće su ih prikazivali moreplovci, i to zajedno sa Posejdonom. U Tesaliji, na obali oko rta Sepijade, prinošene su žrtve Tetidi, Nereidama i vetrovima, jer se verovalo da je na ovom mestu Pelej ugrabio Tetidu. Poznata kultna mesta Nereida nalazila su se na ostrvu Lezbu i na Korintskoj prevlaci.

Nereide su najpre zamišljene kao divne devojke, u dugim haljinama, a tek od četvrtog veka stare ere one se prikazuju kao lako obučene i obnažene. Često su predstavljane u likovnoj umetnosti. Na crnofiguralnim vazama one su prikazane kao posmatrači sukoba između Herakla i Nereja ili kako tuguju za Ahilom. Kasnije, na crvenofiguralnim vazama, predstavlja se uglavnom idiličan život Nereida, najčešće kako u lepršavim, prozirnim haljinama igraju ili jašu. Od monumentalnih skulptura sačuvane su statue Nereida sa nadgrobnog spomenika u Ksantu (V-IV vek stare ere) i sa Asklepijevog hrama u Epidauru (370. godina stare ere). Čuvena je bila Skopasova grupa Prenos Ahila na ostrvo Leuku. Prikazivane su i na sarkofazima iz rimskog doba.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Nereida na morskom konju (hipokampusu) nosi Ahilejev štit. Terakota, Grčka, 323. godine pre nove ere. Muzej Luvr.

Rečnik mitova: Menade

Menade, negovateljice i pratilje boga Dionisa: kad ih on nadahne, Menade padaju u zanos (ekstazu) i lutaju poljima, šumama i planinama, uzvikujući ime svog boga. One su ovenčane bršljanom i ogrnute nebridom ili krznom pantera, a opasane su zmijama, koje im ližu obraze. U svom zanosu one uzimaju u ruke i doje divlje životinje ili ih rastržu i jedu njihovo živo meso. Menade su neranjive i raspolažu velikom snagom. Udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Priča se da su menade rastrgle Orfeja i Penteja.

Menade su često prikazivane na grčkim vazama; na ranoarhajskim vazama korintskog i halkidskog kruga one su predstavljene u igri sa silenima i satirima, bez karakterističnih atributa. Na atičkim crnofiguralnim vazama ogrnute su krznom pantera, a katkad su prikazane sa muzičkim instrumentima. Tek na vazama strogog crvenofiguralnog stila one su predstavljene u ekstazi i sa svim karakterističnim atributima (zmije, tirs, srna, buktinja, timpani i dr.). U monumentalnoj skulpturi Skopas je prikazao Menadu u ekstazi (IV vek stare ere). U našoj zemlji, u Tetovu, nađena je bronzana figurina menade (kraj VI veka stare ere), a na jednoj atičkoj crvenofiguralnoj vazi iz Demir-Kapije prikazan je Dionis okružen menadama i erotima (kraj V veka stare ere).

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike: Reljef Menada koje plešu u zanosu, II vek nove ere, Španija.

Atlas i Hesperide

File:Singer Sargent, John - Atlas and the Hesperides - 1925.jpg

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent koji je dugo živeo i putovao Evropom, a poznat je i po tome što se družio sa Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoja dela.

Slika na tavanici, kao i kasnija, na platnu, nastala je pred sam kraj slikarevog života, oko 1922. godine. Muzej je delo poručio od umetnika godinu dana ranije za tadašnjih četrdeset hiljada dolara. Delo je na visokoj tavanici, nad jednim od prolaza koji vodi ka biblioteci muzeja, i u sklopu je drugih fresaka, među kojima se ističe i Herkul u borbi sa Hidrom.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je Suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio orginalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska obgrljena tela, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom orginalu. Istu možete pogledati ovde.

ATLANT, jedan od titana, sin Japeta i Okeanide Klimene. Kao njegov otac kasnije se pominje Uran ili Eter, a kao majka – Okeanida Azija ili Libija. Kao eponimni heroj Atlantide, on je Posejdonov sin. Njegova braća su Prometej, Epimetej i Menetije, a njegova supruga je Okeanida Plejona ili Etra. Imao je mnogo kćerki (Plejade, Hijade, Diona, Kalipso, Hesperide) i dva sina – Hijanta i Hespera. Preko svojih kćerki, on je predak brojnih kraljevskih porodica.

Zbog učešća u borbi titana protiv bogova, Zevs je kaznio Atlanta da drži nebo, i to na glavi i rukama ili na ramenima, leđima i potiljku. Verovalo se da nebo počiva na stubovima, a da te stubove drži Atlant, i to na krajnjem zapadu, gde se susreću dan i noć i gde se nalazi vrt bogova. Drugi kažu da Atlant drži nebo u severnoj Africi, u Arkadiji, u zemlji Hiperborejaca, u Beotiji, Italiji ili Frigiji. Atlant je samo jedanput oslobođen svoje teške dužnosti, i to kada ga je Herakle umolio da mu donese jabuke iz vrta Hesperida. Pričalo se da je Atlant najpre bio kralj, koga je Persej, zbog negostoljubivosti, okamenio i pretvorio u planinu (Atlas u severnoj Africi).

U likovnoj umetnosti Atlant je prikazan kako drži nebo. Na vazama arhajskog i klasičnog doba predstavljen je kao nag, bradat muškarac, koji drži nebo u vidu ploče ili bezoblične mase. Atlant je prikazan na jednoj metopi Zevsovog hrama u Olimpiji, a Panajno ga je naslikao na ogradi istog hrama. Od IV veka stare ere često je karikiran, naročito na južnoitalskim vazama, gde je katkad predstavljen sa životinjskim učima, kako zgrčen drži nebo u vidu lopte. U helenističkoj skulpturi njegovo lice se karakteriše bolnim, patetičnim izrazom.

Citat: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Izvor slika: JSS Gallery | Museum of Fine Arts Boston

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Minotaur na blogu A . A . A

Mit o Gorgoni (Meduzi)

Mosaic Floor with Head of Medusa, Roman, about 115 - 150. Unknown artist, Stone tesserae. Via Getty Open Content.

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi seobjasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je uboo Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom.

Kasnije je mit o gorgonama racionalizovan. Pričalo se da je Meduza kraljica oblasti oko Tritonskoj jezera u Libiji, koja je izgubila život i svoje bogatstvo u borbi sa Persejem. Pošto je bila izuzetno lepa, Persej je njenu glavu poneo i sahranio je u Argu. Neki kažu da je ona bila hetera čija je lepota sve okamenjivala. Drugi pripovedaju da su gorgone ratoborni narod žena koji su Amazonke pokorile; pod vođstvom Meduze one su uspele da se oslobode, ali su ih kasnije uništili Persej i Herakle.

U spekulacijama stoičara, gorgone personifikuju tri stupnja straha: onog koji parališe misao (Steno), koči celo telo (Eurijala) i zaslepljuje oči (Meduza). Persej, udružen sa Atenom, označava hrabrost povezanu sa mudrošću, koja savlađuje svaki strah.

Sve do IV veka stare ere gorgone su u likovnoj umetnosti prikazivane kao nakazna, zastrašujuća bića, čije lice podseća na apotropejsku masku. U delima arhajske umetnosti, počevši već od VIII veka stare ere, gorgone imaju telo žene i glavu čudovišta, široku i mesnatu, s muškom bradom, velikim otvorenim ustima i isplaženim jezikom. Često su ova bića krilata i s kratkim rogovima na glavi. Osim na vazama, prikazane su i na metopi hrama u Selinuntu (prva polovina VI veka stare ere). Umetnost klasičnog doba potpuno humanizuje njihov lik; lice gorgona postaje sve ljudskije i patetičnije. U helenističko doba Meduza je lepa žena, s diskretno naznačenim zmijama u kosi ili rogovima (Meduza Rondanini). Već od arhajskog perioda, pa do kraja antike, predstavama gorgona ukrašavani su predmeti zanatske umetnosti, najčešće oružje.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Rimski mozaik sa glavom Meduze u sredini115-150. godina pre nove ere.

Majstor iz Kampanje: Tri Tezejeva pohoda

Od svih Tezejevih pohoda najpoznatiji je onaj u kome antički grčki mitski junak ubija Minotaura koji se nalazi u središtu lavirinta i tako oslobađa stanovništvo Krita od zlostavljanja ove nemani. Sam pohod uspeo je zahvaljujući Arijadni, ćerki kralja Minosa kome Knosos tj. lavirint (palata sa mnogo izukršanih soba) i pripada, a koju je sagradio Dedal da bi sakrio ovo čudovište od očiju ljudi.

Minotaur je stvorenje sa telom čoveka i glavom bika koje Tezej, na kraju, savlada. Njegove pohode vizuelno je predočio ovaj anonimni italijanski slikar iz Kampanje koji je živeo sredinom 16. veka. Slikar se naročito služio delom „Metamorfoze“, antičkog rimskog pesnika Ovidija. Najzad, na ovaj ciklus idealno se nadovezuje dijalog iz Borhesove priče „Asterionov dom“: „Hoćeš li mi verovati, Arijadna?“ – reče Tezej. „Minotaur se gotovo nije branio.“

Mit o Orfeju

ORFEJ, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike:  1. John William Waterhouse, 1900. | 2. Gustave-Claude-Étienne Courtois, 1875. 3. Alexandre Séon, 1898. | 4. Jean Delville, 1893.

Mit o Sfingi

Porod Ehidne i Ortra ili Tifona, sestra Nemejskog lava, neman koja je ugrožavala Tebance.

Hera, kivna na Laja zbog otmice Pelopovog sina Hrisipa, poslala je Sfingu iz Etiopije na planinu Fikion u blizini Tebe. Neki kažu da je to učinio Arej je želeo da kazni tebanskog kralja Kadma što je ubio zmaja. Ovo čudovište – sa licem devojke, telom lava i krilima ptice – postavljalo je Tebancima jednu zagonetku koju je naučilo od muza. Zagonetka je glasila: „Koje biće, samo sa jednim glasom, ide na četri, dve i na tri noge, a najslabije je kad ide na četri?“ Kako niko nije mogao da tačno odgovori na ovo pitanje, Sfinga je svakodnevno proždirala po nekog stanovnika Tebe. Proročište je objavilo da će grad biti oslobođen ove nemani kad zagonetka bude rešena. Kad je Sfinga proždrala i kraljevog sina Hemona, objavljeno je da će tebanski presto i kraljičina ruka pripasti onome ko reši zagonetku. To je pošlo za rukom Edipu; on je odgovorio Sfingi da je to biće čovek , jer u zoru svog života hoda na četri, u podne na dve, a u sumrak, kao starac sa štapom, na tri noge. Na ove reči Sfinga se sa vriskom bacila sa visoke stene u ponor, a Edip je, kao oslobodilac grada, dobio presto i kraljičinu ruku.

Kasnije je tebanski mit o Sfingi racionalizovan; pripovedalo se da je Sfinga, sa gusarima, ugrožavala tebansku zemlju  sve dok je Edip sa velikom vojskom  nije savladao. Drugi kažu da je ona bila vanbračna kći tebanskog kralja Laja. Sfinga je od oca saznala za proroštvo koje je Kadmu nekada dato u Delfima, a koje je obezbeđivalo tebanski presto. Kad su Lajevi sinovi zahtevali vlast, Sfinga ih je pitala da li im je poznato ono što je Kadmu rečeno u Delfima. Kako nisu umeli da odgovore, ona ih je oglašavala lažnim naslednicima i ubijala. Edip je u snu saznao za proročanstvo i Sfinga je morala da mu ustupi kraljevski presto. Pripovedalo se da je Sfinga bila Amazonka, Kadmova supruga. Kad je Kadmo napustio Sfingu zbog Harmonije, ona je sa grupom građana zauzela obližnju planinu Fikion i iz svog skrovišta je dugo ugrožavala Tebance.

Lik Sfinge Grci su preuzeli iz Egipta, posredstvom Feničana i Sirijaca, još u vreme mikenske civilizacije. Mada je Sfinga u mitu žensko biće, na spomenicima arhajske umetnosti ona se prikazuje i kao bradati muškarac. Kao i druga čudovišta, Sfinga ima apotropejsku moć; stoga su njene figure postavljane na grobovima ili je njn lik prikazivan na  štitovima. Na vazama iz VII veka stare ere često su prikazivane sfinge. Stanovnici Naksa zavetovali su monumentalnu figuru Sfinge Delfijskom Apolonu (prva polovina VI veka stare ere). U klasičnoj umetnosti njen lik je ulepštan; na atičkim vazama ona je prikazivana sa lepšim licem i ženskim grudima.

Iz knjige „Rečnik grčke i rimske mitologije“, autori: Dragoslav Srejović i Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović.

Mit o Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.

Mit o Ikaru

IKAR, sin Dedala, čuvenog pronalazača, skulptora i arhitekte. Kad je kritski kralj Minoj otkrio da je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura i da sa njegovom ćerkom Arijadnom pobegne sa Krita, on ga je, zajedno sa sinom Ikarom, zatvorio u Labirint. Morem i kopnom bekstvo nije bilo mogućno, ali kako je vazduh još bio slobodan, dovitljivi Dedal je, da bi utekao, sebi i sinu načinio krila od perja i voska. Pošto je Ikaru pričvrstio krila, on ga je posavetovao da ne leti ni suviše nisko ni suviše visoko, već da se drži sredine i da ga sledi. Otac i sin su srećno preleteli ostrva Del i Par, ali kad su se približili Samu, Ikar se, u svojoj mladalačkoj neobuzdanosti, vinuo visoko prema Suncu. Vreli Sunčevi zraci rastopili su vosak, perje sa krila se raspršilo i nesrećni dečak je pao u more. Dedal nije primetio Ikarov pad, ali kad je na talasima video rasuto perje, prokleo je svoju veštinu i u očajanju se spustio na prvo ostrvo. Tu je našao i sahranio sinovljevo telo. Od tada se more oko Sama naziva Ikarsko more, a ostrvo na kome mališan počiva – Ikarija.

Posle sinovljeve smrti, Dedal je otišao u Italiju i u Kumi je sagradio hram Apolonu, kome je posvetio krila, a na vratima hrama predstavio je tužnu sudbinu svog sina.

Poznato je još nekoliko legendi o tragičnoj Ikarovoj sudbini. Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru. Talasi su njegovo telo izbacili na jedno bezimeno ostrvo u blizini Sama. Tu je Herakle našao Ikarovo telo, prepoznao ga i sahranio. Neki kažu da Ikar nikad nije boravio na Kritu i da je izgubio život u traganju za ocem, koga su Atinjani prognali zbog toga što je ubio Tala.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Mit o kentaurima

Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

KENTAURI, surova kosmata bića, koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom.

Predanje pominje i sukob Peleja i Atlante sa kentaurima.

Kentauri su često prikazivani u antičkoj likovnoj umetnosti. Na najstarijim spomenicima oni su predstavljeni u vidu ljudskih figura, ali sa četri noge, od kojih su dve konjske. Od kraja VI veka stare ere samo bista sa rukama i glava su ljudski, a trup i sve četri noge su konjske. Najomiljenije su scene iz borbe kentaura i Lapita, koje simbolišu borbu Grka sa varvarskim narodima. Kentauri se uvek bore kamenjem i stablima drveća; predstavljeni su i kako nose preko ramena stablo jele, o kojoj visi njihova lovina. Osim brojnih predstava na vazama, kentauromahija je prikazana na frizu hrama u Asu (VI vek stare ere), na zapadnom zabatu Zevskovog hrama u Olimpiji (prva polovina V veka stare ere), na metopama Partenona (oko 440. godine stare ere), na zapadnom frizu „Tezeona“ u Atini (druga polovina petog veka stare ere) i na frizu Apolonovog hrama u Basama (oko 420. godine stare ere). Iz rimske epohe najpoznatija je skulptura dva kentaura, rad Aristeja i Papijasa (oko 125. godine). Istom vremenu pripada i mozaik iz Hadrijanove vile u Tivoliju, na kome je prikazana borba kentaura sa zverima. Najzad, treba pomenuti i fresku iz Pompeja, s prikazom kentaura na Piritojevom dvoru.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Zbignjev Herbert: „Kralj mrava“ (odlomak)

August Roden, "Orfej i Euridika", 1893.

August Roden, „Orfej i Euridika“, 1893.

„Opevah svitanja sunca krunisanja
putovanje boja od zaranka do večeri
a zaboravih na tebe
besmrtna noci

Orfej se iznenada okrenu prema senima Euridike i Hermesa i u ushićenju uzviknu jednu reč: – Pronađoh!

Seni iščezavaju. Orfej izlazi na svetlost dana. Ispunjava ga radosni ponos, jer je otkrivenje spoznalo i novu vrstu književnosti, otada zvanu lirika melanholije i mraka.“

Zbignjev Herbert, „Kralj mrava“, (odlomak), prevela: Biserka Rajčić.

O Koređovoj slici „Jupiter i Io“

Antonio Allegri da Correggio, "Jupiter and Io", ca. 1530.

Antonio Allegri da Correggio, „Jupiter and Io“, ca. 1530.

Jedan od mojih omiljenih slikara kasne renesanse koji je polako formirao korpus manirističkih dela italijanske umetnosti – Antonio Alegri poznatiji kao Koređo. Njegove mitološke teme i insistiranje na elementu vazduha, neobičnih pozicija tela i ugla iz koga su predstavljena neke su od odlika ovog slikara rođenog 1489. godine u mestu Koređo, u severnoj Italiji. Ovoga puta zadržala bih se na jednoj slici, onoj koja spada u njegova poznatija dela a prikazuje odnos Zevsa/Jupitera i nimfe Io, Herine sveštenice koju je vrhovni bog kasnije pretvorio u kravu.

Čini mi se da sam oduvek znala ovu sliku kada pokušam da se setim kada sam je i gde prvi put videla. Mislim da se nalazila na naslovnoj strani nekog od porodičnog albuma, a oduvek mi je bio najinspirativniji deo u donjem desnom uglu slike koji prikazuje ćup i korenje koje ga spaja sa zemljom, sitne biljčice i potok. Bilo mi je neobično to da je ćup toliko vremena nedirnut, da je srastao sa zemljom, podjednako oblikom koliko i bojom. U nastavku sledi predavanje o slici preuzeto sa sajta Smart History tj. njihovog you tube kanala.

Piter Brojgel i Vilijam Karlos Vilijams: Ikarov pad

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Pieter Bruegel the Elder – Icarus Fall, 1560.

LANDSCAPE WITH THE FALL OF ICARUS

According to Brueghel
when Icarus fell
it was spring

a farmer was ploughing
his field

the whole pageantry

of the year was
awake tingling
near

the edge of the sea
concerned
with itself

sweating in the sun
that melted
the wings’ wax

unsignificantly
off the coast
there was
splash quite unnoticed
this was
Icarus drowning

Piter Brojgel, renesansni flamanski slikar, inspirisao je dva veoma značajna umetnika 20. veka, i svakog na osoben način. U pitanju su američki pesnik Vilijam Karlos Vilijams, čiju smo pesmu upravo pročitali i Andrej Tarkovski, ruski reditelj.

Vilijam Karlos Vilijams pesmom Landscape With The Fall of Icarus oživljava postupak ekfraze koji podrazumeva prenošenje jednog umetničkog dela u drugo, deskripciju slikarskog unutar književnog, predočavanje vizuelnog posredstvom upotrebe reči. Postupkom ekfraze slikarstvo i književnost bivaju povezani u celinu. Verovatno najpoznatiji primer ekfraze jeste opis Ahilejevog štita u Homerovoj Ilijadi gde se stihovima predočava ono što je u domenu vizuelne forme: svet predstavljen na Ahilejevom štitu, zlatno doba ljudi koje je rasprostrto na dve umetnosti i višestruko udaljeno i od sveta u kome se grčki junak nalazi i od pesnikovog sveta i od sveta čitaoca.

Nešto slično moguće je uočiti i na Brojgelovoj slici, u pesmi Vilijama Karlosa Vilijamsa i video radovima savremenog vizuelnog umetnika Rolanda Kjulvena. Stari grčki mit udaljen je od svih njih i svih nas koji ova ista dela volimo. Brojgel je pošao od mita koji je mogao pročitati u Ovidijevim Metamorfozama ali mu je i dodao kontekst koji se može uporediti sa stoičkom filozofijom rimskog cara Marka Aurelija koja govori o prihvatanju i pomirenju sa sudbinom koja je čoveku data a koja je najmanje u njegovoj moći odluke i volje.

Mit o Ikaru fascinira iz više razloga a naročito onda kada sile van čoveka – prirodne ili institucionalne (veštačke) – sprečavaju širenje i sprovođenje njegove vizije slobode. Već sam pisala o Ikaru u tekstu Ikarov pad. Sada, svidelo mi se da opet ponovim jednu od već citiranih pesama u prethodnom eseju jer su joj potpuno nov kontekst dala dva Kjulvenova video rada na koja sam u međuvremenu naišla. Devojka koja recituje stihove svojom bojom glasa i muzikom u pozadini daje novu dimenziju mitu, slici i pesmi, dodatno ih obogaćujući značenjem, stvarajući novi vid atmosphere činu pada, tako značajnoj simboličkoj pojavi u kulturnoj istoriji čoveka.

Oduvek sam volela da poredim različita umetnička dela i nalazila sam uživanje u analogijama. One su obogaćivale moj doživljaj koji je često iz čiste impresije prelazio u intelektualisanje. I dalje smatram da znanje lepotu ne može naružiti u toj meri u kojoj je može naružiti neznanje. Estetika, kao jedna od najvećih filozofskih disciplina, oduvek je bila (neophodan) (koristan) instrument posmatraču umetnosti.

Na slici, Marko Aurelije se otkriva u seljanima koji, za razliku od Ikara, ne gledaju gore, već ispred sebe. Oni su zauzeti svakidašnjicom. Ikarov pad, iako centralna tema slike, sudeći po naslovu, ne zauzima središnji deo platna, već krajnji. Posmatrač tek u desnom uglu može naslutiti da se nešto dešava (za razliku od drugih učenika na slici) po tome što nad vodom leti perje i što je sama površina iste uzburkana na mestu pada. Za druge, Ikarov ideal, podjednako koliko i pad, ne znače puno. Brojgelova vizija je, čini se, pesimistička i ne ostavlja prostora idealima. Viliam Karlos Vilijams iz Brojgelove slike ne izvlači pouku, on ne pokušava da dešifruje bilo kakvu vrstu poruke na njoj, on je samo opisuje. Ronald Kjuelven svojim video radovima  odaje počast poslednjem i, još važnije – onom prvom koji se usudio da leti visoko.

Икаров пад

Peter Paul Rubens,

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се – правили бисмо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста о сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, у чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би благо повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо њиме пролазећи причу настављали, некако је довршавајући, мада чешће не, узаним земунским улицама, пуним старих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дивног дрвећа.

Али, једанпут сам ја застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „прелепа је. Могу да почнем, да набрајам грчка божанстава у Београду, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он буквално био бачен са кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме, али питање сам запамтила. Враћајући се одатле у свој крај града, покушавала бих да закључим ко је то заправо на скулптури. Мој пријатељ је одувек умео да, свесно или не, постави право питање.

Зашто је оно у мени изазвало недоумицу, а много касније и благи немир? Зато што нисам успела да закључим да ли је скулптура мушкарца на фасади зграде ваздухопловства Дедал или Икар. Желим да верујем да је то Дедал, онај који је летео, а не Икар, онај који је пао. Али, авиони падају, зар не? Да ли скулптура приказује Дедала, да ли је она представа онога који је летео и, још битније, онога који је слетео, генија, homo faberа, онога ко је захваљујући опрезном коришћењу знања, свесности његових домета, преживео, или је фигура мушкарца Икар, а он је, то сви на основу мита добро знамо, пао. Мит о Дедалу и Икару аналоган је многим другим митовима чију окосницу чине родитељ и дете, страдање детета због родитељског hibrisa, посредно или не. Мит о Деметри у Персефони један је од оних који би се могли навести као референтни за ову причу. Но, Персефонина клетва, усуд и одсуп од родитељског савета далеко је другачијa од Икаревог и носи са собом другачија значења. Са Икаром се, нарочито на нивоу свакодневног искуства, појединачно људско искуство да поистоветити.

Дедал је био антички изумитељ, конструктор, инжињер, пример за једног од каснијих визионара какав је могао бити Леонардо да Винчи или неки од књижевних ликова Жила Верна. Њега је занимала техничка страна, прогрес, наука која би била на страни човека. Иронија мита и јесте нешто што га одржава. Све што је Дедал измислио није преокренуто у корист људи, већ једино на штету. Посредно је био заслужан за рођење Минотаура. Да би га укротио и на неки начин заробио, изградио је лавиринт, грађевину из које, на крају, сам није умео да изађе. Пошто је постао заробљеник сопственог дела (мала дигресија као духовит пример тога како се мит лако може иронијски транспоновати на свакидашњицу: Катарина Анђелић, „концептуалиста и постмодерниста“, јунакиња телевизијске серије Отворена врата, у епизоди „Мува за Токио“, доживљава сличну судбину када се сама зароби унутар скулптуре коју током читаве епизоде конструише), лавиринта са безброј соба и ходника, морао је да пронађе начин како да изађе одатле. Тада, добио је идеју да направи крила уз помоћ перја и воска и тако се издигне над лавиринтом, коначно постајући слободан. Саветовао је сину да не лети превише високо јер ће топлота сунчевих зрака отопити восак. Икар га није послушао и пао је у воду. Но, Икар није једино пао па, на сву срећу, касније испливао. Икар је страдао, погинуо је од јачине пада. Ни овога пута Дедалу знање није могло бити од користи. Шта нам то казује о знању и идеји напретка која је са њим у вези?

Иако је увод о Дедалу био неочекивано дуг, али неопходан, ово је заправо прича о његовом сину, Икару. У многима препознајем несрећног митског јунака. Неко би могао додати да је таштина и прецењивање сопствених (људских) могућности била кобна грешка. Јесте, али та чињеница неће нас никуда одвести. Па шта ако неко свој домет замисли даље него што може да добаци стрелом талента или издржљивости? Трагичност неће изостати и да је другачије. Ипак ће се зачути прасак, налик паду бомбе снажан, који нико неће приметити. Младо тело идеала пада у воду свакодневице. Чини ми се, на основу посматрања својих пријатеља, оних које сам поменула и оних које нисам, а понајпре себе, да је илузија, баш као и зраци на Бројгеловој слици, тамо, негде у даљини, на хоризонту, бледећи одсјај који се распростире површином воде. Опоре поруке Бројгелове слике или доле цитираних песама остављају у недоумици. У питању је стоичка равнодушност која разара, победа практичности наспрам идеалистичких тежњи ка вишем и другачијем, тежњи ка промени поретка и отступу. Као у Флоберовом роману Госпођа Бовари или на крају филма Амадерус, или у песми When I’m asked Лизел Милер, све, апсолутно све, свака појава, атом, живо биће, нежива ствар, немо је и разоружавајуће равнодушно пред нечијим падом. Пошто је сазнао за смрт своје кћери, отац Еме Бовари посматра јутро и не може да поверује како је то јутро исто као и свако претходно, ништа се није променило, али то не може бити! – његова кћер више није жива! У филму Амадеус ми видимо кочију која односи тело генијалног човека док за њом остаје пастир који ни не гледа у кола која пролазе. Он мора да изведе стоку на испашу, зашто би мислио на мртваца, на тамо неког музичара. Лирска јунакиња Лизел Милер одлучује да пише да би победила тишину која је издајничка пред сазнањем да њене мајке више нема.

На Бројгеловој слици, ремек-делу европске уметности, у центру пажње није Икар. На слици ћемо прво угледати сељанина који оре земљу, пролеће је, он је мора припремити за нове плодове. Живот је тежак, људи са села то добро знају, стога, ратар нема времена да гледа у прелепо сунце на хоризонту, нити да разговара са пастиром недалеко од њега, он мора да ради како би опстао. Услед тих чињеница влада апсолутна незаинтересованост других за догађај пред њима. Земља мора бити изорана, стадо на окупу, брод уз чију помоћ се обавља трговина мора да настави путовање. Нико не може ни помислити да би требало да лети или да од живота затражи више од онога што му је дато. Живот, то је стоичка издржљивост, рад, борба са природом. Од Икара видимо само ноге и то у десном углу слике, над њима је перје, то је једино што сугерише да је он ту, у имагинарном простору слике и стварности. Брод одлази, ратар гледа у земљу, пастир је читавом догађају окренут леђима, чак и птица на грани не реагује. Централно место мита о Икару заузима пад. А пад, пад може значити толико тога: одустајање од себе, својих идеала, укалупљивање у поредак, пристајање на редован посао, унапред познати распоред дневних навика, константно окретање погледа ка часовнику. Пад је када, као у песми Едварда Филда, једини лет појединца, једина висина коју може дневно да досегне, јесте замена сијалице.

Наредни песници, углавном из англо-саксонске традиције 20. века, бавили су се митом о Икару, реконтекстуализацијом постојеће приче. Било да је песма у служби екфразе, описа дела унутар самог дела где се поетским средствима, дакле речима, предочава неко ликовно дело, као што је то случај у песми Вилијама Карлоса Вилијамса (песник је директно био инспирисан поменутом Бројгеловом сликом), или као код Одна који у песми Музеј лепих уметности одаје пошту холандском мајстору кроз поступак рефлексије пред делом, утисак не изостаје. Ен Секстон слави Икарев усуд, храброст, смерну подругљивост онима који се не усудише да поздраве сунце пред собом јер неће никада спознати шта значи тријумф пада. Лирска јунакиња Мјуријел Рукејсер чека свог Икара, узалуд. Едвард Филд предочава савременог Икара заробљеног у ритуалима просека и свакодневице. Спендер и Апдајк, најстарији и најмлађи песник у групи одабраних за ову тему, баве се, мада и то је врло условно ограничити песму на једно значење или фокус, летом, паралелом птице и авиона (који ће бомбардовати другога у рату или авиона који ће бити отет и уперен право у некадашње Вавилонске куле нашег доба). У сваком случају, поетски обликован мит је пред нама. Значења су многострука, цикличност приче је оно што остаје. „Ничег новог нема под Сунцем“.

STEPHEN SPENDER: ICARUS (1933)

He will watch the hawk with an indifferent eye
Or pitifully;
Nor on those eagles that so feared him, now
Will strain his brow;
Weapons men use, stone, sling and strong-thewed bow
He will not know.
This aristocrat, superb of all instinct,
With death close linked
Had paced the enormous cloud, almost had won
War on the sun;
Till now, like Icarus mid-ocean-drowned,
Hands, wings, are found.

EDWARD FIELD: ICARUS (1950)

Only the feathers floating around the hat
Showed that anything more spectacular had occurred
Than the usual drowning. The police preferred to ignore
The confusing aspects of the case,
And the witnesses ran off to a gang war.
So the report filed and forgotten in the archives read simply
“Drowned,” but it was wrong: Icarus
Had swum away, coming at last to the city
Where he rented a house and tended the garden.

“That nice Mr. Hicks” the neighbors called,
Never dreaming that the gray, respectable suit
Concealed arms that had controlled huge wings
Nor that those sad, defeated eyes had once
Compelled the sun. And had he told them
They would have answered with a shocked,
uncomprehending stare.
No, he could not disturb their neat front yards;
Yet all his books insisted that this was a horrible mistake:
What was he doing aging in a suburb?
Can the genius of the hero fall
To the middling stature of the merely talented?

And nightly Icarus probes his wound
And daily in his workshop, curtains carefully drawn,
Constructs small wings and tries to fly
To the lighting fixture on the ceiling:
Fails every time and hates himself for trying.
He had thought himself a hero, had acted heroically,
And dreamt of his fall, the tragic fall of the hero;
But now rides commuter trains,

Serves on various committees,
And wishes he had drowned.

MURIEL RUKEYSER: WAITING FOR ICARUS (1973)

He said he would be back and we’d drink wine together
He said that everything would be better than before
He said we were on the edge of a new relation
He said he would never again cringe before his father
He said that he was going to invent full-time
He said he loved me that going into me
He said was going into the world and the sky
He said all the buckles were very firm
He said the wax was the best wax
He said Wait for me here on the beach
He said Just don’t cry

I remember the gulls and the waves
I remember the islands going dark on the sea
I remember the girls laughing
I remember they said he only wanted to get away from me
I remember mother saying : Inventors are like poets,
a trashy lot
I remember she told me those who try out inventions are worse
I remember she added : Women who love such are the
Worst of all
I have been waiting all day, or perhaps longer.
I would have liked to try those wings myself.
It would have been better than this.

ANNE SEXTON: TO A FRIEND WHOSE WORK HAS COME TO TRIUMPH (1979)

Consider Icarus, pasting those sticky wings on,
testing that strange little tug at his shoulder blade,
and think of that first flawless moment over the lawn
of the labyrinth. Think of the difference it made!
There below are the trees, as awkward as camels;
and here are the shocked starlings pumping past
and think of innocent Icarus who is doing quite well.
Larger than a sail, over the fog and the blast
of the plushy ocean, he goes. Admire his wings!
Feel the fire at his neck and see how casually
he glances up and is caught, wondrously tunneling
into that hot eye. Who cares that he fell back to the sea?
See him acclaiming the sun and come plunging down
while his sensible daddy goes straight into town.

JOHN UPDIKE: ICARUS (2001)

OK, you are sitting in an airplane and
the person in the seat next to you is a sweaty, swarthy gentleman of Middle Eastern origin
whose carry-on luggage consists of a bulky black briefcase he stashes,
in compliance with airline regulations,
underneath the seat ahead.
He keeps looking at his watch and closing his eyes in prayer,
resting his profusely dank forehead against the seatback ahead of him,
just above the black briefcase,
which if you listen through the droning of the engines seems to be ticking, ticking
softly, softer than your heartbeat in your ears.

Who wants to have all their careful packing—the travellers’ checks, the folded underwear—
end as floating sea-wrack five miles below,
drifting in a rainbow scum of jet fuel,
and their docile hopes of a plastic-wrapped meal
dashed in a concussion whiter than the sun?

I say to my companion, „Smooth flight so far.“
„So far.“
„That’s quite a briefcase you’ve got there.“
He shrugs and says, „It contains my life’s work.“
„And what is it, exactly, that you do?“
„You could say I am a lobbyist.“
He does not want to talk.
He wants to keep praying.
His hands, with their silky beige backs and their nails cut close like a technician’s,
tremble and jump in handling the plastic glass of Sprite when it comes with its exploding bubbles.

Ah, but one gets swept up
in the airport throng, all those workaday faces,
faintly pampered and spoiled in the boomer style,
and those elders dressed like children for flying
in hi-tech sneakers and polychrome catsuits,
and those gum-chewing attendants taking tickets
while keeping up a running flirtation with a uniformed bystander, a stoic blond pilot —
all so normal, who could resist
this vault into the impossible?

Your sweat has slowly dried. Your praying neighbor
has fallen asleep, emitting an odor of cardamom.
His briefcase seems to have deflated.
Perhaps not this time, then.

But the possibility of impossibility will keep drawing us back
to this scrape against the numbed sky,
to this sleek sheathed tangle of color-coded wires, these million rivets, the wing
like a frozen lake at your elbow.

Pompei, 1. vek p.n.e

Фреска из Помпеја, „Икаров пад“, 1. век пре нове ере

Carlo Saraceni,

Карло Сарацени (Carlo Saraceni), „Предео са кога су узлетели Дедал и Икар“, 1606.

Carlo Saraceni,

Карло Сарацени (Carlo Saraceni), „Предео Икаровог пада“, 1606.

Carlo Saraceni,

Карло Сарацени (Carlo Saraceni), „Предео у коме је Икар сахрањен“, 1606.

Marc Chagall,

Марк Шагал, „Икаров пад“, 1975.