Pred nama je jedna od najzanimljivijih Šelijevih pesama čiji pun naziv glasi O Meduzi Leonarda da Vinčija iz Firentinske galerije koja je napisana pred kraj 1819, a objavljena posthumno, 1824. godine, dve godine posle Šelijeve smrti. Pesma tematizuje kontemplaciju nad jednom slikom, za koju se verovalo da je Leonardova, a na kojoj je prikazana, iz neobičnog ugla (ne frontalnog kako je bilo uobičajeno u tradiciji) odsečena Meduzina glava.

Šeli je Meduzu video drugačije nego svi njegovi prethodnici, bilo da su književni, bilo da su likovni umetnici bili u pitanju. Šelijeva Meduza nije simbol ružnog, već je simbol lepog stradalništva, lepe patnje, uzvišen prizor. Pre nego što otpočnemo sa detaljnijom analizom valjalo bi da pročitamo pesmu koja je pred nama u proznom prevodu Cvijete Jakšić:

Leži, posmatrajući noćno nebo, na leđima, na oblacima obavijenom vrhu jednog brega; ispod nje trepere daleke zemlje. Njen užas i njena lepota su božanski. Na njenim usnama i kapcima počiva ljupkost kao senka: iz nje zrače, žarke i mračne, agonije straha i smrti, koje se dole bore.

Ipak duh gledaoca ne skamenjuje toliko užas koliko draž, u njega se urezuju crte tog mrtvog lica sve dok njegovi karakteri ne prodru u njega, a misao se gubi; to je melodična boja lepote, koja stoji iznad mraka i bleska bola, a to sve čini utisak harmoničnim.

A iz njene glave kao iz jedinstvenog tela izlaze, poput trave iz vlažne stene, kose koje su zmije i uvijaju se i pružaju i međusobno vezuju u čvorove i u beskrajnim uvijanjima, kao da se podsmevaju unutrašnjem mučenju i smrti, pokazuju svoj metalni sjaj i seku gusti vazduh svojim nazupčanim vilicama.

A sa obližnjeg kamena jedan otrovni gušter okleva da pogleda u te gorgonske oči, dok je u vazduhu užasni šišmiš zapanjen odlepršao iz svoje jazbine u kojoj ga je ta zastrašujuća svetlost iznenadila i juri kao moljac na sveću; a noćno nebo sija svetlom koje je strašnije od pomrčine.

To je uzburkana lepota užasa; iz zmija izbija neki bakarni blesak rođen iz tih njihovih nerazmrsivih uvijanja i stvara svuda naokolo neki treperavi krug, pokretno ogledalo sve lepote i sveg užasa te glave: lice žene sa zmijskom kosom, koja u smrti posmatra nebo s tih vlažnih stena.

Šelijeva pesma sastoji se od pet strofa. Svaka strofa sastoji se od osam stihova. Rima je snažno prisutna u ovoj pesmi, što nikako ne umanjuje vrednost pesme u originalu, ali može umanjiti vrednost prevoda te je stoga dobro što je pesma oslobođena terora metrike, slogova, rime i akcentovanja i što je data u proznom prevodu. Određena poezija savršeno funkcioniše u originalu, na maternjem jeziku pesnika, dok u prevodu gubi svoj sjaj. Tada treba, bez griže savesti, prevoditi ili u slobodnom stihu ili u prozi.

Pesma ne upućuje na mit, ona podrazumeva da mi znamo krajnji ishod mitske priče, ako već ne nijedan drugi detalj Meduzine sudbine. Pesma se oslanja na umetničko delo, dakle, ne na mitsku priču koju možemo saznati iz različitih izvora, a Šeli je jednu od njenih verzija sigurno mogao čitati u Ovidijevim Metamorfozama. U samoj pesmi Šeli koristi postupak ekfraze, deskripcije umetničkog dela, najčešće vizuelnog, prostornog, likovnog, unutar poetskog. Ekfraza je retorska veština koja nema toliko za cilj približavanje poetskog i vizuelnog, već predstavljanje same predstave, same pojave, samog objekta, ekfraza je uvek u snažnoj vezi sa pojmom mimeze. Međutim, to ovde nije slučaj. Pesnik polazi od slike ali ju svojom imaginacijom i svojim doživljajem nadograđuje.

Mario Prac je u svojoj studiji Agonija romantizma, višestruko citiranoj na ovom mestu, odakle smo i preuzeli prevod, pisao sledeće:

Nijedna slika nije na Šelijevu dušu ostavila jači utisak od Meduze, koja se jedno vreme pripisivala Leonardu, a sada nepoznatom Flamancu, a koju je on video u galeriji Ufici krajem 1819. godine. Pesma koju je o njoj napisao pravi je manifest koncepcije lepote koja je bila svojstvena romantičarima.

Bol i zadovoljstvo kombinovani su u ovim stihovima u jedinstvenoj impresiji; upravo iz motiva koji bi trebalo da rađaju odvratnost – modro lice odsečene glave, klupko zmija, hladnoća smrti, čudno osvetljenje, odvratne životinje, gušter i šišmiš – izvire novi smisao podmukle i zatrovane lepote, novi drhtaj.

Lepota Meduze, kakva nam je predočena na slici nepoznatog flamanskog majstora, nije u vezi sa samim osobinama predmeta već sa moćima i sklonostima subjekta, onoga ko estetski predmet posmatra, onoga ko o lepom sudi. Subjekt, odnosno posmatrač, uključuje se u definisanje pojma lepog, on nije pasivan primalac sadržaja, a lepo više nije samo svojstvo predmeta. Genije, ukus, imaginacija, osećanje, pojmovi su koji zaokupljaju misao 18. veka i oni nam pomažu da razumemo novi oblik lepote i neophodnu tananost uobrazilje koja je potrebna pri doživljaju iste.

Aristotel je u Poetici pisao:

Osećanje straha i sažaljenja može se, dakle, izazvati uticajem izvođenja, ali i samim sklopom radnje, a to je bolje i odaje boljega umetnika…

Sam sklop radnje, Meduzinu sudbinu, ostavimo po strani, nju ne možemo komentarisati jer grčki mit nije kodifikovan knjigom, sloboda tumačenja je beskrajna. Međutim, naš strah i naše sažaljenje prisutni su i bez „sklopa radnje“, a „izvođenje“ tome donekle doprinosi, nama se čini da Meduza brutalno pati. O razlozima njene okrutne patnje pisaćemo u nastavku ali nas sada zanima estetska komponenta te patnje odnosno lepota patnje, lepota bola, lepota jezive scene.

Noć i vrh brda obavijen maglom, zmije, šišmiš, odsečena glava nesrećnice čije je lice deformisano poslednjim krikom. To je nova vrsta lepote koja se može nazvati uzvišenom, iako se uzvišeno kao estetska komponenta vezuje za doživljaj prirode, više nego za umetnost, a i kada se vezuje za umetnost, vezuje se za retoriku, za uzvišen način izraza i uzvišen prikaz unutar samog izraza.

Estetski doživljaj Imanuel Kant u to vreme deli na lep i uzvišen. Uzvišeno uvek mora posedovati određenu dozu straha, ali sa bezbednosne distance. Čini nam se da sa bezbednosne distance, usamljen, dok luta noću, zalutali putnik uočava sjaj u tami kada, ubrzo, i ugleda scenu zastrašujućeg prizora.

Samim tim što je uočio vrh brega koji je obavijen oblacima, posmatrač je dodao nešto svoje, taj prizor ne vidimo na slici. Međutim, on nam je na taj način indirektno saopštio svoju fizičku poziciju. On stoji nad Meduzom. Na slici ne vidimo da je glava na bregu, a ni da je breg obavijen oblacima. To su pesnički dodaci u cilju stvaranja atmosfere. Poznata je sklonost romantičara ka egzotičnom, neobičnom, nesvakidašnjem, zaprepašćujućem.

Zaustavljeni krik Meduzinog beživotnog tela njenom posmatraču čini se harmoničnim, njeno izobličeno lice puno je draži i „melodične lepote“. To nas vraća na sklonost ka gotskoj arhitekturi koju su gajili romantičari, ne obazirući se na snove matematičara i enciklopedista, umetnika 18. veka, o harmoniji, jedinstvu, celini, skladu. Meduza je ovde fragment.

Iako je Meduza mrtva, zmije koje čine njenu kosu, koje izviru iz njene glave, žive su i agonično se koprcaju, međusobno se vezuju u čvorove, agonija sa Meduzinog lica kao da se prenosi na njihovo kretanje. Koliko je lice zaustavljeno u pokretu, toliko su zmije aktivne, one se „beskrajno uvijaju“, osvetljavaju tamu svojim „metalnim sjajem“ i one, detalj je fantastičan, „seku gusti vazduh svojim nazupčanim vilicama“. Na ovom mestu, u sliku se, osim vizuelnog, unosi i zvučni elemenat.

Pored zmija koje se u agonično kreću, vidimo i jednog guštera, za koga pesnik ne zaboravlja da naglasi da je otrovan, a u vazduhu je šišmiš koji je po sebi strašan, i čiju će vrstu Brem Stoker svojim romanom Drakula dodatno afirmisati u gotskoj književnosti, ovde se daje kao stvorenje koje prestravljeno odleće iz svoje jazbine. Uz cik zmija i let izbezumljenog šišmiša scenu dopunjuje i noćno nebo koje sija „svetlom koje je strašnije od pomrčine.“

Slika Meduzine odsečene glave je „uzburkana lepota užasa“, ona je „pokretno ogledalo sve lepote i sveg užasa“. Najzad, poput blagoslova, pesnik poklanja mrtvoj Meduzi veličanstven pogled, mi kroz poslednje stihove saznajemo da ona sa vlažnih stena gleda put noćnog neba koje je obasjano magičnom svetlošću.

Meduza do nas, u bilo kom obliku da je data, dolazi isključivo kao slika. Meduza je, dakle, i ovoga puta višestruko udaljena od nas. Ona je deo jednog umetničkog dela, Šelijeve pesme. Pesma je nastala na osnovu drugog umetničkog dela, slike nepoznatog majstora. Taj slikar Meduzu je, opet, video kao sliku i tako sve do Ateninog štita, na kome je Meduzina glava koja treba da plaši protivnike. Ali i tada, to treba znati, Meduza je samo slika.

Pravu Meduzu niko nije video, a da je ostao živ. Persej kada joj prilazi on ju vidi u ogledalu, i tako ju ubija. Da ju je video direktno, a ne posredstvom odraza, ona bi ga skamenila. Dakle, svedočanstvo o njoj je priča a njen lik do nas dolazi isključivo kao slika. Kada ovo uočimo spoznajemo koliko je, zapravo, čitav narativ u vezi sa Meduzom jedan nestabilan konstrukt.

Vidimo, tako, da Šelijeva pesma nema mimetički koncept, ali da sama priča o Meduzi i Perseju, između ostalih, može poslužiti kao priča o odnosu stvarnosti i predstave. Ovaj mit duboko je u vezi sa odrazom, sa mimezom, a može nas vratiti i Platonovoj filozofiji ideja. Kada je reč o Šelijevoj pesmi, ona dubinu još više intenzivira. Pred nama je umetničko delo nastalo na osnovu umetničkog dela koje je u vezi sa mitom čija je glavna junakinja od početka jedna nestabilna slika izrađena na problematičnom konstruktu o ružnom.

Da li je onaj koji nam u Šelijevoj pesmi govori o Meduzi, zapravo, sam Persej? Onaj ko vidi oblacima obavijen breg onaj je koji stoji nad nesrećnicom. Šta ako je narator ove pesme Persej i šta ako je, sada kada konačno može videti njenu glavu, shvatio da je ona – lepa? Do tada je samo slušao o njenoj ružnoći, istu nije mogao da vidi dok je Meduza bila živa.

Ova pesma, vidimo, jeste kontemplacija nad viđenim i fantazijska nadgradnja viđenog koja je svojstvena umetnicima i pesnicima, čije je inspiracije zaštitni znak Pegaz, krilati konj koji je poleteo iz Meduzinog trupa u trenu kada joj je Persej odsekao glavu. Pegaz simbolizuje stvaralačku maštu i njeno uspeće.

I kao što je svetlost u datom predelu pesme iskričava, tako je i sama Meduza po sebi jedna iskričava slika, ona označava nestabilnost viđenja, nestabilnost refleksije, nestabilnost odnosa između stvarnosti i umetnosti. Reč koja, stoga, s pravom stoji između subjekta i objekta, između Perseja i Meduze, između posmatrača i umetničkog dela, jeste treperenje. Nju pesnik ponavlja više puta.

Mi se možemo zapitati zašto Persej tako okrutno ubija Meduzu? Na koji način je ovaj mit neka vrsta antropološke konstante? Osećate da se nad Meduzom vrši nečuveno nasilje, a da su razlozi potpuno neubedljivi. Meduzu je nemoguće videti. S obzirom na svoj zastrašujući fizički izgled ona posmatrača odmah ubije. Tačnije, ne ubije ga ona već se sam posmatrač skameni od njene ružnoće.

Ukoliko je mit simbolička priča koja upire prstom u fenomen koji postoji u ljudima, šta nam govori odnos Perseja i Meduze? Muški strah od fatalne žene koji je paralizujući i koji, kao samoodbranu, uvek bira nasilje nad onim:

• što ne poznaje dovoljno dobro,
• što ne može da dokuči,
• čega se, iz tih razloga, plaši.

Ili nam ovaj mit svedoči o Persejevom strahu:

• od toga šta će videti,
• od toga da će mu se svideti to što vidi

a što je u priči, slici, tradiciji unapred konstruisano i označeno kao ružno, zlo i uništiteljsko.

Na ovom mestu dolazimo do Šelijeve pesme i krug teme se polako zatvara. Persej, posle toliko milenijuma, postaje junak jedne pesme i, konačno, priznaje da se pokajao, priznaje da mu se ono što je u odrazu svog štita/ogledala video, zapravo, svidelo. Vratio se na mesto zločina i uživao u prizoru.

Napomene: Šelijeva pesma data je u prevodu Cvijete Jakšić i citirana je prema sledećem izdanju: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Preporuke: Carol Jacobs, On Looking at Shelley’s Medusa; Jerome J. McGann, The Beauty of the Medusa: A Study in Romantic Literary Iconology; Mathelinda Nabugodi, Medusian Figures: Reading Percy Bysshe Shelley and Walter Benjamin; Lucia Leman, Metapjesnik. Percy Bysshe Shelley kroz tumačenje, prijenos i prijevod, Meandarmedia, Zagreb, 2014.

Slike: Mikelanđelo Merisi da Karavađo, Meduza, 1595; Slika Meduze nepoznatog flamanskog majstora, 16. vek; Piter Paul Rubens, Meduza, 1618.

Napomena: Autorski tekst Ane Arp koji se ni u delovima ni u celini ne sme preuzimati, preštampavati i prisvajati u pisanom, štampanom i elektronskom obliku bez pomene i prethodne dozvole autorke.