Arhive oznaka: Dekadencija

Mario Prac o Kitsu

Objavljeno od strane
Odgovor

Posebno je značajan Kits, jer se u njemu nalaze klice elemenata koje će razviti prerafaelizam i koji će, preko prerafaelizma, preći u francuski simbolizam. Kits je pisao:

Zavisno od mog stanja, nalazim se sa Ahilom u rovovima i sa Teokritom u dolinama Sicilije. Ili se osećam kako sav živim u Troilu i, ponavljajući one reči: „Ja lutam kao izgubljena duša na obalama Stiksa, u očekivanju da preplovim“, rastapam se u vazduhu s tako delikatnom slašću da sam zadovoljan što sam sam.

Ova vrsta ekstaze (ako mogu u širem smislu da upotrebim termin koji u jeziku misticizma imam sasvim tehničko i precizno značenje) je ekstaza egzotiste, a i egzotisti koji je „ekstatičar“, begunac od samog sebe kakav je sada i ovde, dozvoljena je neka vrsta metafizičke intuicije koja iza mnogostrukih privida primećuje stalno trajanje jedne jedine suštine:

Ti se nisi rodila za smrt, o besmrtna ptico!
Izgladnela plemena te ne gaze;
glas koji ja čujem u ovoj kratkovečnoj noći čuli su
u dalekim danima carevi i robovi:
možda je to onaj isti pev koji je našao put
do tućnog Rutinog srca, kad je, izjedana nostalgijom,
stajala plačući među stranačkim letinama;
ili onaj koji je često
očaravao čarobne prozore otvorene prema peni
pogubnih mora, u izgubljenim predelima legende.

Sličnu intuiciju nalazimo kod De Kvinsija tamo gde on, opisujući Mater Lachrymarum (u Levana and Our Ladies of Sorrow, 1845), zamišlja alegorijski lik prisutan u Rami, gde se začuo Rahelin plač nad njenim sinovima; u Vitlejemu, u pokolju Nevinih, u sobi Zara i tako dalje:

Zahvaljujući moći tih ključeva Bogorodica Suza prodire kao sablasni uljez u sobe ljudi bez sna, žena bez sna, besne dece Ganga i Nila, od Nila do Misisipija… Njene oči su blage i nežne, divlje i pospane naizmenično; ponekad dignute prema oblacima, ponekad izazivaju nebo. Ona nosi dijademu oko glave.

Magični, metafizički smisao koji je Kits nalazio u poju slavuja (Oda Slavuju), estete, počevši od Gotjea, primenjuju na žensku lepotu, kao što ćemo to malo dalje videti. Ali i sam Kits je nagovestio sličnu primenu u Belle Dame sans merci, pesma koja u zlokobnoj i bolnoj misteriji koju izražava (siže je očigledno iz Tanhojzera) sadrži zametak čitavog sveta prerafaelita i simbolista, od Laus Veneris kod Svinberna do nekih Moroovih slika.

Videh blede kraljeve i prinčeve,
blede ratnike; svi su bili bledi kao smrt,
i vikali su: „La belle Dame sans merci
drži te u svojoj vlasti!“

U Laus Veneris Svinbern će, u stvari, samo da veze varijacije na taj motiv Večitog Ženskog u vidu Sudbine, koja, kao u nekom petrarkističkom Trijumfu, vuče junake svih vremena i svih zemalja vezane za svoja kola. Kod Kotsa i Kolridža (1), koji su bili iznad svega pesnici a ne kolekcionari osećanja kakvi su obično istinski egzotisti (2), to su još samo nagoveštaji.

Reference:

(1) U interludiju Love namenjenom pesmi Ballad of the Dark Lady, 1799, nalaze se stihovi:

There came and looked him in the face
An angel beautiful and bright;
And that he knew it was a Friend,
This miserable Knight!
…………………………………………………
And she nursed him in a cave;
And how his madness went away,
When on the yellow forest-leaves
A dying man he lay.

Ova Kolridžova pesma, pod naslovom Introduction to the Dark Ladie, pojavila se u listu „Morning Post“ 21. decembra 1799. Očigledno je da se otuda inspirisao Kits za svoju Belle Dame sans merci (1819). Zabeležimo takođe da je Kolridžova pesma počinjala ovako:

O leave the Lily on its stem;
O leave the Rose upon the spray…

što izgleda da je Kitsu sugerisalo strofu:

I see a lilly on the brow
………………………………
And on thy cheek a fading rose…

Inače, Kitsova slika: „I saw pale kings and princes too…“ je odraz čitanja Petog pevanja Pakla. Vidi J. Middleton Murry, Keats and Shakespeare, Oxford University Press, 1925, str. 124. Vidi, takođe, šta Murry kaže o Belle Dame kao simboličnoj transpoziciji Kitsove verenice Fani Broun; i o Kitsovom bolnom osećanju ljubavi. Uživanje i smrt se u Kitsovim pesmama The Eve of St. Agnes, Lamia, Isabella isprepliću. O jednoj anglo-indijskoj devojci koju je sreo kod svojih prijatelja, pesnik se ovako izrazio:

She is not Cleopatra, but she is at least a Charmian. She has a rich eastern look… When she comes into a room she makes an impression the same as the Beauty of a Leopardess… I should like her to ruin me…

(2) Na ovom mestu je u prethodnim izdanjima dolazio na red lik Tomasa Grifitsa Vejnrajta, prema interpretaciji koju daje o njemu Oskar Vajld u Pen, pencil and poison; osnovane rezerve prema ovoj interpretaciji dao je J. Curling u James Weathercock, The Life of Thomas Griffiths Wainewright, 1794-1847, London, Nelson, 1938, str. 78. Međutim, kao dokaz da je Vejnrajt ipak bio umetnik i ljubitelj uživanja može da posluži već sam opis njegovog stana koji se može pročitati na str. 207-17 Kerlingove knjige.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974, str. str. 168-170.

Slike: Hari Klark. Vitraži rađeni na osnovi Kitsove pesme Noć svete Agneze. Njegove ilustracije Poovih priča možete pogledati ovde.

Mišel Manol o Bodleru: „On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim“

Objavljeno od strane
Odgovor

Baudelaire au Café de Bade, (Vers 1864). Félix Régamey “Croquis de Félix Régamey, d'après nature”. En effet on sait que Charles Baudelaire composait dans les cafés parisiens. Les cafés représentaient l'extrême opposé de l'Académie. On y rentrait...

Bodler nipošto nije hteo da svoju ljubavnicu dovede u palatu Pimodan. Pre svega zbog toga što je želeo da radi. Odredio je sebi vrlo strog način života i da bi podstakao sebe propisivao je načela koja bi prvi vetar oduvao.

Iznuravali su ga odsustvo apetita i čama i on bi satima bio tako satrven da se osećao kao izgubljen u nekoj magli. U tim časovima klonuća on je bio sušta slika onih koji zapadaju u naviku lenjosti, sanjarenja, besposličenja do tog stepena da neprestano odlažu važne stvari za sutra. Pristao bi tada da ga neki nemilostivi dželat stalno vreba, da ga svakog jutra budi udarcima biča sve dok on, pošto ne može da radi iz zadovoljstva, počne da radi iz straha.

Za sada je posećivao Žanu u njenom stanu u ulici Fam-san-Tete, gde ju je smestio. Neosetljiva i lukava, ta bludna životinja umela je da izađe u susret njegovoj požudi izazivajući je ljubavnom veštinom kojom je iz svoga tela izmamljivala „slast jaču od gvožđa i leda“.

Bodler je kod Arondela, prodavca starinskih stvari, koji je meblirao njegov stan, izabrao kadifaste tepihe i raskošne tapete. On je pretrpao njenu sobu skupocenim stvarima i onim španskim slikama na kojima su tela vrlo bela na osnovama vrlo tamnim.

Žana je napunila sobu gomilom tkanina i čipaka. Zaticao ju je često kako, čučeći na stolici, navlači bez stida cipelu na svoju savršenu nogu.

Kao i Fanfarlo iz priče koju je u to vreme napisao, i Žana je volela tkanine koje šušte, duge suknje sa šljokicama koje pucketaju kao da su od lima, suknje koje treba visoko podići snažnim pokretom, i pelivanske jeleke.

Zaticao ju je uvek nakinđurenu kao boginju. Nosila je minđuše, duge i svetlucave, koje su visile kao lusteri.

Ali Bodler se nije ni na šta žalio. On nije mogao da se nasiti te nežne pute posute maljicama, tih punačkih i titravih bedara, i samo očima za zadovoljstvo  zadržavao se na svakom deliću dugih i finih nogu koje su imale svu privlačnost lepog.

Žana je živela kao zarobljenica. Vreme nije ublažilo usamljenost koju joj je on nametnuo. Časove je provodila u češljanju svoje bujne kose koja joj je izobilno padala na ramena, u kovitlacu neke graciozne i fantastične igre, u lutanju iz jedne sobe u drugu, uz pevušenje čudnih melodija kojima je njen rapavi glas davao nešto bolno, morbidno. Katkad bi otvarala vrata i ponekom bivšem ljubavniku.

Pesnik ju je uvukao u jedan magičan svet u kome je ona bila sveštenica. Video je u njoj san koji je možda samo fantom njegove mašte shvatao.

„Šta ti očekuješ od mene?“, rekla mu je ona jedno popodne. „Zašto si baš mene izabrao?“

„Postavljaš mi vrlo neobična pitanja, ptičice sa ostrva! Znam li to i sam? Ti mi i nesvesno pomažeš da upoznam svet ljubavi koji sam do sada samo naslućivao. Ti si samo telo, Žana, ali mi još niko nije otkrio kakve se sve miline skrivaju u njemu.“

„Pričaj još, slušam te“, rekla mu je, nežno položivši svoje ruke na njegova ramena.

„Dakle, čuj me: izabrao sam te zato što si ćutljiva i sladostrasna. Kazaću ti šta u tebi vidim. To sam već rekao u pesmama koje sam nazvao Nakit, Egzotični miris, Ja te obožavam ko svod neba noćna, Vampir, i u mnogim drugim. U njima se ti meni pridružuješ i pratićeš me možda i dalje, i posle ovog kratkog ljudskog veka.“

Žana ga pogleda slušajući u sebi odjek tajanstvenog, mističnog govora na koji se bila navikla. Čas tih, čas suviše vatren, njen ljubavnik nije hteo da poklanja pažnju onim svakodnevnim banalnostima kojima ga je ona obasipala. Najzad, pred pobednički mir zasićene životinje, on se osećao kao zatvoren u nekom posebnom svetu. Na tu usamljenost je mislio kada je pisao:

On je bio sam u svom raju, a ako bi, slučajno, i nju skoro silom poveo tamo da se divi, ona bi uvek zaostajala.

Veran svojoj metodi, Bodler je gledao na ljubav kao na stvar razuma u kojoj su čula igrala ulogu samo jednog instrumenta u orkestru. On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim. Okušavao je porok kao radoznalac, svestrano ga ispitujući sa žarom i savesnošću jednog moraliste. Spreman i da se zanese porocima, i da ih proklinje, on je, svojim neprestanim zanosom, pružao prizor neizlečive strasti, prikrivene povremenim kajanjem.

Kad je posmatrao Žanino telo, kao da je prelistavao neki album pornografskih slika.

Iznad kreveta okačio je nekoliko kolorisanih crteža u kojima je gledao anale bluda i u kojima je uživao kao u nekom muzeju ljubavi.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik. Život Šarla Bodlera, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Crtrež: Félix Régamey, Baudelaire au Café de Bade, 1864.

Lu Andreas Salome: Duhovni oganj i savršeno zlo

Objavljeno od strane
Odgovor

23rd-block: “ Gustav Klimt, Girl With Blue Veil, 1902. ”

Pol Bjer, švedski psihoanalitičar, jedan od ljubavnika Lu Salome, ovako ju je opisao:

Posedovala je dar da potpuno zaroni u muškarca koga voli. Ta izuzetna usredsređenost raspaljivala bi u njenom partneru nekakav duhovni oganj. U svom dugom životu nikad nisam sreo nekoga ko bi me tako brzo i tako dobro shvatio kao Lu. Mogla je da bude veoma strasna, ali samo na tren, i to je bila nekakva čudna, hladna strast. Mislim da je Niče bio u pravu kada je rekao da je Lu – ovaploćeno savršeno zlo. Partner je mogao da ju upija intelektualno, ali u tome nema ljudskog samonapredovanja. Možda je u tome i bila tragedija njenog života. Ona se trudila da se oslobodi svoje snažne ličnosti, ali joj to nije polazilo za rukom.

Slika: Gustav Klimt, 1902.

Izdanje romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Objavljeno od strane
Odgovor

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog ovog piscu doba dekadencije. U pitanju je Art Nouveau primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, monstrumu dekadencije, Pisao je d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Izvor slika: Bibliothèque nationale de France

Žoris-Karl Uismans na blogu A . A . A

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane
Odgovor

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola.

U razbludnom mirisu, u pregrejanom vazduhu te crkve, s levom rukom ispruženom u zapovednički pokret, a desnom savijenom, držeći u visini lica veliki lotos, Saloma prilazi polako na vrhovima prstiju, uz zvuke gitare, u čije žice čučeći udara jedna žena.

S usredsređenim, svečanim, gotovo božanskim izrazom lica, ona počinje razbludni ples, koji treba da razbudi zaspala čula starog Iroda; grudi joj se talasaju i, od dodira s ogrlicama koje joj se njišu oko vrata, bradavice na dojkama joj se ispupčavaju; na vlažnoj koži trepere dijamanti; njene narukvice, pojas, prstenje, sipaju varnice; na sjajnoj haljini, prošivenoj biserima, izvezenoj srebrom, posutoj zlatnim šljokicama, kujundžijski oklop, čiji je svaki beočug jedan dragulj, žari se, izukrštava praštave odbleske, kao da gamiže sjajem po vlažnoj puti, po koži ružičastoj kao čaj, kao sjajni insekti sa zasenjujućim krilcima, mramorno prošaranim karminom, istačkanim žutim kao zora, ispruganim čeličnoplavim, paunovim zelenim.

Usredsređena, ukočena pogleda, kao u mesečara, ona ne vidi ni tetrarha, koji trepti, ni svoju majku krvožednu Irodijadu, koja motri na nju, ni hermafrodita ili evnuha koji sa sabljom u ruci stoji u podnožju prestolja, kao strašna prilika pod velom: sve do obraza, čije uskopljeničke grudi vise kao čuture pod narandžasto ispruganom tunikom.

Takav tip Salome, koji toliko progoni umetnike i pesnike, zaokupljao je već godinama Dezesenta. Koliko li puta beše pročitao, u staroj Bibliji Pjera Varikea, u prevodu doktora teologije na univerzitetu u Luvenu, Jevanđelje po Mateju, koje u naivnim i kratkim rečenicama priča o usekovanju Preteče; koliko li puta beše lutao mislima između tih redova.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „L’Apparition“, 1874.

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane
Odgovor

Image result for la chimère gustave moreau

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.

Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.

I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.

On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina.

Pratio je sve mene te žalosne jeseni, posmatrajući kako se ljudsko stvorenje pokorno ozlojedi, kako je vešto da obmane samo sebe, prinuđujući svoje misli da jedna drugoj podvaljuju samo da bi što više patilo, upropašćujući unapred, zahvaljujući analizi i posmatranju, svaku mogućnu radost.

Na veličanstvenim stranicama izneo je on takve raznorodne ljubavi, koje razdražuju nemoć što ne mogu da se zadovolje, kao i opasne obmane opojnih droga i otrova, koje čovek priziva u pomoć da bi uspavao patnju i ukrotio dosadu. U doba kada je književnost pripisivala životne jade gotovo isključivo nesreći zbog prezrene ljubavi ili ljubomori zbog preljube, on je zanemario te dečje bolesti i ispitao one još više neizlečive rane, trajnije, dublje, koje nagrizaju zasićenost, razočaranje, prezir, u dušama koje se raspadaju i koje sadašnjost muči, koje se prošlosti gade, a budućnosti se plaše i pred njom očajavaju.

I što je Dezesent više čitao Bodlera, sve više je uviđao neizrecivu draž toga pisca koji je, u doba kada je stih služio još samo za to da slika izgled bića i stvari, uspeo da izrazi neizrecivo, zahvaljujući svom mišićavom i jedrom jeziku, koji je, više nego ikoji drugi, raspolagao tom čudenom moći da sa neobično zdravim razumom fiksira i najneupadljivija, najtreperavija morbidna stanja iscrpenih duhova i tužnih duša.

Posle Bodlera, broj francuskih knjiga poređanih po njegovim policama bio je prilično ograničen.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz dvanaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „La Chimère“,  1867. 

Žoris-Karl Uismans o muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane
Odgovor

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!

U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike.

Otada, potpuno ogorčen Stabat-ima, koje su, kao povod, izmišljali razni Pergolezi i Rosini, ogorčen tim neumesnim uvlačenjem svetovne umetnosti u liturgijsku, Dezesent se držao na odstojanju od tih sumnjivih dela koje toleriše popustljiva crkva.

(…)

S druge strane, svetovna muzika je umetnost izložena promiskuitetu ako čovek ne može da je čita kod kuće, sam, kao što čita knjigu; da bi se naslađivao njome, trebalo bi pomešati se sa onom uvek istom publikom što puni pozorišta i opseda Zimski cirkus, gde, pod kosim zracima sunca, u vazduhu kojije kao u perionici, primećujemo kako jedan čovek, plećat kao kakav drvodelja, muti neki sos po vazduhu i kasapi iskidane Vagnerove epizode, na ogromnu radost nesvesne gomile!

On nije imao odvažnosti da se zagnjuri u tu kupku gomile da bi slušao Berlioza, čijih ga je nekoliko fragmenata međutim osvojilo svojom strastvenom egzaltacijom i svojom plahošću koja se propinje, a znao je prilično dobro i to da nema nijedne scene, nijedne čak fraze neke opere čudesnoga Vagnera koja bi se mogla nekažnjeno izdvojiti iz svoje celine.

(…)

Stoga je Dezesent mislio kako u toj rulji melomana što se nedeljom ushićuju po klupama, jedva ako dvadesetoro njih poznaje partituru koja se kasapi, ukoliko razvođačice pristanu da umuknu da bi se mogao čuti orkestar.

A s obzirom, isto tako, i na to što otmeni patriotizam nije dozvoljavao nijednom francuskom pozorištu da prikaže neku Vagnerovu operu, radoznalima koji nisu bili upućeni u tajne muzike, a nisu mogli ili nisu hteli da idu u Bajrojt, nije preostajalo ništa drugo do da ostanu kod kuće, i tome razumnom rešenju se i on beše priklonio.

I on se, dakle, odlučno udaljio od muzičke umetnosti, i, svih tih godina u kojima je trajalo to njegovo uzdržavanje, sa uživanjem se sećao samo nekih seansi kamerne muzike, kada beše slušao Betovena i, naročito, Šumana i Šuberta, koji mu behu satirali živce poput najintimnijih i najmučnijih poema Edgara Poa.

Posle nekih partija za violončelo od Šumana ostajao bi bukvalno zasopljen i bez daha, kao od kugle koja čoveka davi u histeriji; ali naročito su ga Šubertove pesme uzbuđivale, dovodile ga dotle da je bio van sebe, a zatim ga ostavljele iznurena kao posle gubitka živčanog fluida, posle nekoga mističnog duhovnog pirovanja.

Ta muzika ga je do kostiju prožimala jezom u srce mu ponovo utiskivala beskrajno mnoštvo zaboravljenih patnji, nekadašnjih splinova, u srce zapanjeno što sadrži toliko nejasnih jada i neodređenih boli.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petnaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Objavljeno od strane
Odgovor

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanje će dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Anđeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

Prevod: Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Teodor Žeriko, „Poljubac“, 1822.

Šarl Bodler: „Sablast“

Objavljeno od strane
Odgovor

Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.

Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija.

A kad stigne zora siva,
Prazno mesto gde uživah
Mrznuće te lednim dahom.

Kao drugi nežnostima,
Nad tobom, nad tvojim snima,
Ja hoću da vladam strahom!

Prevod: Nikola Bertolino

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Hajnrih Fisli: „Noćna mora“, 1790.

Šarl Bodler: „Čitaocu“

Objavljeno od strane
Odgovor

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičari,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandžu staru.

Poput gustoga roja crva što drobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gmazi,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još ispleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su šakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci ko zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav, zao!
I mada niti topće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao;

zove se Čama! – Dok je nevoljne suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
-dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Prevod Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Gustav Kurbe, „Portret Šarla Bodlera“, 1848.

Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

Objavljeno od strane
Odgovor

Franz von Stuck – „Poljubac Sfinge“

Pismo Fridriha Ničea upućeno Lu Andreas-Salome

“Da li ja mnogo patim, beznačajno je prema pitanju da li ćeš ili nećes, draga Lu, ti sebe ponovo pronaći.

Nikad nisam imao posla sa tako jadnom osobom kakva si ti: neznalica, ali oštroumna, koja obilato koristi ono što joj je poznato, bez ukusa, ali naivna u toj mani, iskrena i pravedna u malim stvarima, bez upornosti obično.

Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote, grubo prognana senzualnost, detinjasti egoizam kao rezultat seksualne atrofije i nedozrelosti, bez ljubavi za ljude, ali s ljubavlju za boga; u želji za ekspanzijom vešta, puna samoograničenja u odnosu na seksualnost muškarca.“

Tvoj Fridrih Niče

Franz von Stuck – „Tilla Durieux kao Kirka“

Rilikeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome, Minhen, jun 1897.

Išunjao sam se iz tvoga stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.

Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubinu noći
Kao zlatni kovčeg.

A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.

To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.

To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.

Odlomak iz Frojdovog pisma upućenog Lu Andreas-Salome, Beč, 6. januar 1935.

„Moja draga Lu,

Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istorijska istinitost.

E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me je potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji me je progonio čitavog zivota. Izvinite što Vas opterećujem time. – Vaš Frojd“

.

Sve ličnosti pomenute u ovoj objavi bile su deo intelektualne elite Beča s kraja 19. i početkom 20. veka. Lu Andreas-Salome svojom ličnošću i uticajem podsetila me je na ženske likove prikazane na platnima nemačkog simboliste Franca fon Štuka. Sfinga, Kirma i Saloma, fatalne žene koje proždiru. Sva tri pisma odlikuju se različitom temom, formom i senzibilitetom. Sva trojica koriste pisma, a zapravo himne i pohvale fatalnosti kojoj je, kao i pitanju sfinge, nemoguće odoleti, ali ni adekvatno odgovoriti.

Ničeovo pismo – savrešena retorička urna – pohvala je pokudom, ironijom, ogorčenošću svojstvenom muškarcu koji nije ulovio plen posle dugog lovačkog pohoda. Rilke je daleko romantičniji u pesmi impresionističkog zanosa, što i odgovara formi njegovog pisma koje je u obliku lirske pesme. Frojd se obraća Lu sa poštovanjem učitelja prema učenici koju smatra adekvatnim sagovornikom o temama koje ga zaoklupljaju.

Сексуалне персоне Леонор Фини

Objavljeno od strane
Odgovor

Leonor Fini – Histoire d’ O

Иако пореклом Аргентинка, Леонор Фини већину свог живота провела je у Европи, првобитно у Италији, а затим и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Бресона, Пикаса, Далија, Коктоа, Кирика, Моравију. Међу набројаном париском декаденцијом Фини је формирала своја естетичка схватања. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције 18. и 19. века, Фини је илустровала многа књижевна дела, међу којима су књиге Маркиза де Сада, Лаклоа, Едгара Алана Поа, Шарла Бодлера. Међу њене фасцинације спадале су мачке, сове и маске: ноктурална обележја ексцентричног.

Француска списатељица Полин Реаж 1954. године објавила је Histoire d’O, књигу која је „сирова, али у исти мах и хиперстилизована еротска проза, искрена а готово невероватна прича о једној садомазохистичкој вези која прераста у храбру повест о потрази за алтернативном сексуалношћу.“ За једно од каснијих издања поменутог романа илустрације је урадила Леонор Фини. У својој књизи Сексуалне персоне Камил Паља, себи својственим интелектуалним заносом, писала је о ономе што је Реаж фикционализовала, а Фини илустровала. Стога, одлучила сам да је симболично придружим поменутој скупини, бар кроз наслов који је почетак серије текстова о уметницима који су пажњу усмеравали ка еротизму и декаденцији кроз свој уметнички израз.

Цитат: Попбокс

Препоруке: Жорж Батај: Еротизам и зло, Марио Прац: Агонија романтизма, Иван Чоловић: Еротизам и књижевност.

О Леонор Фини: 1 ,2

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Leonor Fini – Histoire d’ O

Симболизам и минерали

Objavljeno od strane
Odgovor

Gustav Klimt – Water Serpents 

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива. – Шарл Бодлер, Накит

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити.  Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је толико пута раскидана веза између ње и уметнсти непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. То ме је вратило симболистима и периоду енглеске и француске декаденције.

Оскар Вајл је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде је десило супротно, редослед је био обрнут, посредством природе дошла сам до уметности.

Захваљујући природи вратила сам се уметности, тачније, делу Густава Климта. Лепоту форме његових слика открило ми је разнобојно камење. Са друге стране, сетила сам се Баруха Спинозе, његове теорије о божанству које еманира кроз природу са бескрајним бројем атрибута, од којих човеков ум поима само два: протежност и мишљење (материју и свест). Спиноза је направио дистинкцију: постоји Natura naturans (природа која ствара) и Natura naturata (природа која је створена). Ми на овом месту можемо говорити једино о природи која је створена – минералима чије је форме уметник поновио кроз своје дело.

Шарл Бодлер је двадесет година пре Оскара Вајла писао:

Лепо је увек бизарно. Нећу рећи да је вољно, свесно, хладно бизарно, јер би у том случају било чудовиште исклизнуло из шина живота. Кажем да лепо увек садржи помало бизарности […] и да га та бизарност баш и чини изузетно лепим.

Облици који окружују Климтове љубавнике, налик перлама и драгуљима којима је Бодлерова драгана била украшена, његовим савременицима могли су изгледати бизарно. Нама остају две могућности – или да их поимамо као декорацију или да у њима увиђамо аналогије са природним појавама – шкољкама, минералима, каменчићима, оклопима корњача.

У роману Насупрот Жорис-Карл Уисманс је писао:

…она је сва одевена у златни накит, у сјајне минерале. Једна огрлица јој стеже попрсје попут оклопа и, као величанствени брош, чудесни накит прострељује својим муњама њене груди; доле ниже, опасана је и појасом који скрива горњи део бутина о које удара огромни привезак просипајући реку смарагдног драгог камења. Напослетку, на огољеном телу, између огрлице и појаса, трбух се савија, са урезаним пупком чија јамица изгледа као печат од оникса, беличастих тонова попут нокта ружичаста. Испод жарких светала која сијају око главе Претходника, све избрушене драгуље обузима ватра; драгуљи оживљавају, исцртавају тело жене усијаним потезима; убадају је у врат, у ноге, у руке ватреним иглицама, црвени као жеравице, модри као млазеви гаса, плави као пламен алкохола, бели као зраци звезда.

Обнављање религијских тема одлика је књижевности декаднеције. Оне уметнике овог покрета занимају са естетског а не са феноменолошког становишта. Импресије Римским царством на издисају (као у Верленовој песми „Копњење“), првим хришћанима, византијском орнаментиком, позним латинитетом, „варварским“ средњим веком у служби су преузимања религиозних компоненти и ритуала како би се естетизовале њихове одлике а не продубила, појаснила или ревитализовала њихова значења. Визуелне одлике претходних доба биле би идеализоване и уметнику би послужиле као могућност за поновно откривање (или додавање) магијских и окултних елемената нечему што је припадало прошлости. Симболисти фаворизују присуство демонског у животу и уметности. У питању је естетизација зла, греха, окрутних и гротескних обличја.

Дез Есент, јунак романа „Насупрот“, опремио је своју вилу на крају града оријенталним тканинама, ретким издањима црквених књига на латинском, Редоновим и Мороовим сликама, необичним биљкама, симфонијама парфема и  једном корњачом. Када се естети и декаденту тепих у салону учини безличним он се, како би га адекватно оживео, одлучује за контраст који проналази у џиновској корњачи којој на оклоп инкрустрира безбројно драго камење. Одатле, светлост се преливала стварајући визуелне фантазмагорије, симфонију боја, насупрот симфонијама мириса. Дез Есентова идеја била је да оклоп корњаче подсећа на визиготски шлем, он је желео да поновни сјај варварског мајстора. Треба ли нагласити да је корњача убрзо угинула?

Естете покушавају да природу потчине уметности. Природа је безлична, ружна, неадекватна животу какав се жели и очекује. Идеал је вештачко јер време природе је прошло. Њени пејсажи су монотони и отужни, пред њима се безвољно и млако зева. Али драго камење и минерали позив су на сањарење посредством зачудних облика и необичних боја. У питању је неодређеност и двосмисленост. У питању је недокучивост жене са Медузиним осмехом која, одевена у драгуље, плеше и потчињава себи свог посматрача, својеврсног инсекта у немилости. Њена тајна је, попут Саломиног плеса, њених покрета који асоцирају на покрете медузиних пипака, смртоносна. Цвеће и драго камење којима је окићена ту су због могућности стилизације, они су орнамент који угађа фантазији посматрача, као у Бодлеровој песми „Накит“

Драгана беше нага, али је, знајући ме,
задржала свој звонки накит, и њено лице
ликовало је гордо, сво озарено њиме,
срећно ко што су каткад маварске робињице.

У роману Слика Доријана Греја Оскар Вајлд је писао:

Често би провео по цео дан аранжирајући и премештајући разно драго камење у кутијама, као што је маслинасто зелени хризоберил који при светлости лампе постаје црвен, те симофан са сребрном нити у себи, те жути топази, те алеми јаркоцрвене боје са треперавим четворокраким звездама, пламеноцрвено циметово камење, наранџасти и љубичасти спинели и аметисти са наизменичним слојевима рубина и сафира. Волео је црвено-златни ћилибар и бисерну белину фелдспата, као и изломљену дугу млечног опала.

Можемо затворити круг покушаја приближавања теми са приказом једног дела Густава Климта. На његовој слици „Салома“ из 1909. године видимо како је религиозна сцена тематизована на потпуно нов начин који је својствен симболизму. Композиционо, слика као да подражава мозаик. У центур пажње је Салома, библијска јунакиња заслужна за смрт светог Јована Крститеља. Поимање жене као отелотворења тријумфа сатанског, зла и греха овде је присутно, али на афирмативан начин. Жена је неодољива у својој окрутности, лепота, смрт и грех у њој су нашли своје склониште. Витким кошчатим прстима Салома придржава немарно тек врх светитељеве косе, њен поглед није фиксиран већ је слика самозаборава и екстазе. Њене руке украшене су блиставим драгуљима, сјајним шареним каменчићима, њене хаљине пуне су драгоцености и позлате. Сликар, свесно или не, у ум посматрача евоцира слику византијске царице Теодоре чији величанствен мозаик краси зид цркве у Равени. Византија, блистава од златних купола, своју слику, опет оживљену, препознаје сада на другачијем уметничком благу.

У питању су могућности имагинације. Посматрач чији је ум склон чистој моћи фантазије, чији је ум жељан путовања и урањања у тамна и густа мора маште одабраће минерале, њихов сјај и прелив као могућност за стварнији, снажнији, дубљи, тајновитији (шта је тајна без патине?) свет аналогије звезда на небу и очију на лицу. Поноћни испит за преображај вампира нека буде оно, од грубе неоуобличене масе стена нека постане глас, нека постане песма и химна. И нек се месец не увреди! Његове мене нек загосподаре тим камњем, и нек он очима онога ко то камење посматра да нови сјај, нову нијансу, прелив широк као што је сама светлост.

Компатибилност боја и облика представљених слика и цитата не мора нужно бити подударна, али нека демон аналогије не изостане. Сличности између уметности коју је створио човек и уметности коју је створила природа (наравно, без тенденције какву је уметник морао имати), чине се прегледним и  изнова потврђују тезу да прави уметник понавља тенденције космичког плеса који је увек изнад човекових, тако честих, тежњи да га осујете. Тај плес, то је Лепота. Али она није тек један корак већ представља суму корака и покрета који могу једнако бити лепи као Минервина или као Хидрина глава. Боје и звуци, слике и мириси зазивају једни друге у шуми симбола, а уметник открива, или ствара, њихова сагласја. Сликари и писци тумачи су тајног језика. Они, зато, понављају облике природе, наглашавајући, заправо, моћ откривења коју уметност поседује.

Gustav Klimt, Saloma, 1909.

Gustav Klimt – Water Serpents

Gustav Klimt

Gustav Klimt

Gustav Klimt – Kiss

Цитати: 

Шарл Бодлер, „Накит“, превео Бранимир Живојиновић, у: Шарл Бодлер, Цвеће зла, Париски сплин, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999, стр. 131.

Шарл Бодлер, „Сагласја“, превео Борислав Радовић, у: Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера, превео Борислав Радовић, Трећи Трг/Часопис Поезија, Београд, 2011, стр. 7.

Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, превео Лазар Мацура, Народна књига, Београд, 2004.

Жорис-Карл Уисманс, Насупрот, превео Живојин Живојновић, Укронија, Београд, 2005.

Умберто Еко, Историја лепоте, превела Душица Тодоровић-Лакава, Плато, Београд, 2004.

Препоруке: 1 , 2 , 3 , 4