А сада овај Град у већој мери има једно лице Веренице. Побожни савети и одрицања су ти што град њима одише, из његових зидова, прихватилишта па самим тим и оних самостанских, из његових учесталих цркава, у одеждама од камена и на коленима. Поново је он почео да управља Игом, и да му своју послушност намеће. Наново је постао једна личност, његов првенствени животни саговорник, који одушеви, одвраћа, заповеда, према коме се усмеравамо и од кога се извлаче разлози свих поступања.
Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града, и то баш сада када је полако измицао лице од њеног пола и лажи једне Жене. Ову је мање слушао, па сразмерно томе, и нешто више слушао звона.
Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.
Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.
Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…
Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.
Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Ако би се повео за претходним примером, прикривена воља за стварима, увлачила га је у то да са своје стране сакупља древне храмове.
Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече ту задржи, првенствено у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.
Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти!
Тако да ништа није, па ни ти вртови који су били по витражима, нити чудесна уља која не старе: од Пурбуса, Ван Орлијевих, Еразма Келина, Крејерова, до Сехерсових, са венцима од лала које никада нису увеле – могло да заслади гробну тугу тог места. Тако да чак, ни од триптиха и олтарских слика, Иг себи није предочавао ништа, сем вилењаштва боја и тог смрти отетог сна, удаљених сликара, који су само мало туробнијом замишљали смрт, видевши је, на олтарским крилима, као даваоца, слепљених шака, као и дародавку са очима од коралина – од које ништа није преостало осим портрета. Тако је он изнова призивао смрт, није више желео да мисли на ону живу, и нечисту Џејн, чији је лик остављао на прагу цркве, себе је он видео са покојницом тако, на коленима, око Бога, као побожне добротворе из давнина.
Иг је још увек волео да у својим тренуцима мистичне одсутности оде и да се закопа у тишину мале Јерусалимске капеле. У сумрак, тамо би се углавном жене у огртачима упутиле. Он би се увукао за њима; црква је била ниска, као нека врста крипте. При дну сасвим, у тој капелици уређеној за обожавање рана Спасиочевих, један Христ у природној величини, један Христ на гробу, пребледео под покровом од фине чипке. Жене под огртачима, палиле су мале воштанице, па би се клизећим корацима удаљиле. Восак је помало и крварио. Рекло би се, у тој сенци, како су то биле Исусове стигмате, што се поново отварају, опет почињу да цуре, да би опрале грехе онима који ту долазе.
Али, међу циљевима својих ходочашћа кроз град, Иг је превасходно обожавао болницу Светог Јована, у којој је живео божански Мемлинг, и у њој оставио ненаметљива ремек дела, како би ту, током векова, исказивала свежину његових снова. И Иг је одлазио тамо у нади за оздрављењем, да своју мрежњачу у грозници истрља тим белим зидовима. Великим Катехизисом Спокоја!
Унутрашња дворишта, ограђена шимширом; болесничке одаје, све оне мало заклоњене, и где се говори тихо. Нека редовница прође, узнемиривши тек помало тишину, као што лабудови на каналу само мало узбуркају воду. Од њих се један мирис влажног рубља долелуја, капице које су се на киши раскравиле, олтарске простирке, које само што су изнеле из прастарих ормара.
Напослетку Иг стиже до светилишта уметности у коме су та јединствена уља, међу којима зрачи славна шкриња свете Урсуле у малој готској капели, и на којој се, на по три плоче од дрвета са сваке стране, одвија приповест о једанаест хиљада девица; док су у емајлираном металу крова, на медаљонима финим као минијатуре, стајали Анђели музичари са виолинама у боји њихове косе, и харфама, у облику њихових крила.
Мучеништво је било и неком бесконачно умилном, насликаном музиком пропраћено, та смрт Девица, окупљених као један масив од азалеја, на усидреној галији која ће им постати гробом. На обали су војници. Они су већ започели са покољем; Урсула и њена дружина су се већ искрцали. Крв липти, а тако ружичаста! Ране су као латице… Крв не цури; она се љушти са недара.
Све су Девице срећне и спокојне, огледавши своју одважност у оклопима, што се сијају као огледала. И тај лук, одакле је смрт долазила, он сам се чинио као млад месец.
Овом префињеном лепотом уметник је изразио како је агонија, за девице испуњене вером, била само једно телесно преиначење, једно искушење, прихваћено у корист најскорије радости. Ево зарад чега се мир, који је већ завладао у њима, простирао све до пејзажа у позадини, испуњавајући њихову душу, као да ју је просвећивао.
Анђеоско поимање мучеништва! Рајско виђење једног сликара исто толико побожног колико и генијалног.
Иг је био потресен. Он се замислио над вером тих великих фландријских уметника, од којих су нам ова заиста заветујућа дела преостала, оних који сликају онако као што се моле.
Тако се од свих тих приредби: уметничких дела, оних златарских, дела грађевинарства, кућа које су изгледале као манастирске, забата у виду митре, улица украшених богородицама, ветар испуњен звонима, ка Игу сливао као један пример побожности и строгости, зараженост једним католицизмом окорелим у ваздуху и у камењу.
Истовремено му је његово најраније, толико побожно детињство, навирало, и, са њим, једна носталгија за невиношћу. Он се осећао помало грешним у очима Бога, једнако као и пред лицем смрти. Сам појам греха се наново појављивао, испливао је.
Понајвише од једне недељне вечери, када је случајно ушао у катедралу да би одслушао службу и оргуље, а присуствовао крају једне проповеди.
Свештеник је проповедао о смрти. А коју другу тему па да изабаре у том жалосном граду, која се сама по себи намеће, нуди се, и сама показује своје лозе са црним гроздовима, око свога тела обмотане, све до проповедникове руке, која сам отреба да их убере. О чему да се прича, ако не о ономе што је свуда у ваздуху: о неизбежној смрти.
И којом је другом мишљу продубити него оном о спасу његове душе, која је овде основна брига, и непрекидна страва за савест.
Сада је свештеник разматрао смрт, ону Добру Смрт, која је само представљала један прелазак, и поводом спасења душа, исто тако говорио о смртном греху, што ће рећи, ономе који од смрти чини праву смрт, без избављења и без поновног задобијања драгог нам тела.
Иг је слушао, да није био лишен тога да се помало осети и потресеним, а стојећи крај једног стуба. Велика је црква била тмурна, једва понеком лампом осветљена, и понеким воштаницама. Вереници су се у једну црну масу саставили, сенкама скоро спојени у једно тело. Њему се чинило као да је био сам, да се свештеник освртао за њим, управо њему и обраћао. Некако случајно, или услед те његове уобразиље што га је занела, као да је та реч која није помињала име разматрала његов случај. Да! Он је био у блудном стању! Иако се узалуд трудио да га његова грешна љубав не намами и сам од себе призивао то оправдање из разлога сличности. Он је починио путени чин: чинио је оно што је црква одувек најстрожије укоревала – живео је у некој врсти конкубината.
Сад он, ако Вера право каже, да се хришћани који су спасени поново налазе, њу никада неће поново видети, Ожаљену и Светицу, зато што није само и искључиво њу пожелео. Смрт неће ништа друго да уради, него да одсуство учини вечним, и посвети једно раздвајање за које је уверен био да је привремено.
Он ће касније, као и сада, живети далеко од ње; и заиста ће му доћи да се, за казну, вечно и занавек, тога узалуд сећа.
Иг изађе из цркве у једној бесконачној пометености. И, од тога дана је, помисао на грех витлала њиме, врзмала се около, забијала свој клин. Тако би радо пожелео да се од исте те помисли избави, буде ослобођен. Пало му је на памет да се исповеди, не би ли ублажио тиме пометњу, и преметање душе, у које је клизио. Али требало се покајати, живот изменити; и, упркос јадима, свакодневним мукама, он није осећао више да има снаге да напусти Џејн, и поново остане сам.
Ипак, град је, са свога лице Веренице, прекоревао, наваљивао. Он му је супротстављао модел своје сопствене чедности, свог строгог придржавања вери.
И звона су затварала очи, док је он, сада сваке вечери тумарао у једној све оштријој зебњи, патећи и због љубави прем аЏејн, и од жалости за покојницом, а у страху од свога сагрешења и могућег проклетства. Звона су убеђивала, најпре пријатељски, дајући добар савет; али убрзо поставши немилосрдна, укоревала су га, видљива и око њега приметна, да тако кажемо, ако чавке око кула, угуравши се, упадајући му у главу; присиљавајући га и спорводећи насиље над њим, како би му његову сироту љубав узели, и како би га отргнули из његове грешности.
ЖОРЖ РОДЕНБАХ
Рођен у Турнеу, западној Фландрији, 1855. године. Сматра се једним од најзначајнијих симболистичких уметника. Детињство проводи у Гану (Генту), младост у Бриселу, а од 1888. борави у Паризу где је посвећен адвокатури и књижевности. Познанство са песником Емилом Ферхареном утицало је на развој његовог стила, баш као и са француским песником Стефаном Малармеом. Неке од његових најпознатијих песничких збирки су Le Regne du Silence (1891) и Les vies enclosee (1896). Аутор је и романа L’ art en Exil (1889), Тај мртви Бриж (1892), La vocation (1895), Le carillonneur (1897).
Роденбах тему града уводи на велика врата у модерну књижевност (али само када је у питању прозни израз, у први план истичући град Бриж, у стиху је то пре њега учинио Шарл Бодлер овековечивши Париз), тему коју ће, касније, прославити Томас Ман (Венеција), Вирџинија Вулф (Лондон), Андреј Бели (Москва, Петроград), Џемс Џојс (Даблин). Писац предочава Град као личност. Он утиче на јунака, град обликује, усмерава и повезан је са догађајима у књизи на нераскидив начин. Ово дело, његова главна нит која црпи утицаје књижевности Едгара Алана Поа – опседнутост мушкарца вољеном покојницом и очајничка потрага за ликом исте у другој девојци – послужила је као инспирација и полазиште Алфреду Хичкоку за филм Вртоглавица.
Ово је први роман илустрован фотографијама, оне су неодвојиви део његовог садржаја и значења. На нивоу речи и на нивоу слике овај роман има значајну формалну одлику у историји романа. Такође, у питању је најрепрезентативнији симболистички роман коме придружујем један други роман с краја векa (fin de siècle), Насупрот Жориса Уисманса, Холанђанина у Паризу. Насупрот је објављен 1884, осам година пре Роденбаховог дела и важи за библију декадентне књижевности. Свим романима и подподелама заједнички је утицај касног романтизма и нарочито књижевности Едгара Алана Поа кога су истицали и преводили помињани Бодлер и Маларме.
Извор: Жорж Роденбах, Тај мртви Бриж, превео Мирослав Алага-Богдановић, ИП Филип Вишњић, Београд, 2011.
