А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.
Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да Nastavite sa čitanjem
Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да Nastavite sa čitanjem
У суштини, истински опсцени су само чедни људи.
Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он Nastavite sa čitanjem
У метежу бочица, тканина скупоцених,
Хаљина мирисних и красних,
Крај ваза од мрамора, крај слика, поред снених
Лампи, дивана сладострасних,
У соби загушљивој, чији је ваздух млаки
Као у стакленику кобан,
Где букети издишу последњи дах свој лаки
Из свога Nastavite sa čitanjem
Рихард Штраус компонује оперу „Салома“ 1905. године. Опера се састоји из једног чина и инспирацију за њу композитор је пронашао у делу Оскара Вајлда, његовој драми „Салома“ о којој је писао италијански критичар и историчар књижевности, Марио Прац. Ти Працови редови објављени су на овом интернет месту и могу послужити као увод у тему која је била присутна у уметности с краја века (fin de siècle). Уметност декаденције инспирисала се фаталним женама које од грчког мита и библијских јунакиња, до романтизма, прерафаелитског сликарства и Бодлера увиђамо кроз историју уметности као значајну тему. Nastavite sa čitanjem
O PRIJATELJSTVU
Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.
Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Nastavite sa čitanjem
Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna. Nastavite sa čitanjem
UMETNIK
Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“. Nastavite sa čitanjem
Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog Nastavite sa čitanjem
Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca. Nastavite sa čitanjem
Anri de Tuluz-Lotrek, „Portret Oskara Vajlda“, 1895.
Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste; usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“). A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (2). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji.
Reference:
(1) Kad je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnutim Maturinom. Što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta. Vidi H. Richter, Geschichte der Englischen Romantik, Hale, 1911. i D. Scarborough, The Supernatural in Modern English Fiction, Njujork i London, 1917.
(2) O Vajldovom procesu vidi W. Gaunt, The Aesthetic Adventure i Montgomery Hyde, The Trials of O. Wilde, London, 1948.
Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.
Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost imala je svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio Nastavite sa čitanjem
Posebno je značajan Kits, jer se u njemu nalaze klice elemenata koje će razviti prerafaelizam i koji će, preko prerafaelizma, preći u francuski simbolizam. Kits je pisao:
Zavisno od mog stanja, nalazim se sa Ahilom u rovovima i sa Teokritom u dolinama Sicilije. Ili se osećam kako sav živim u Troilu i, ponavljajući one reči: „Ja lutam kao izgubljena duša na obalama Stiksa, u očekivanju da preplovim“, rastapam se u vazduhu s tako delikatnom slašću da sam zadovoljan što sam sam.
Ova vrsta ekstaze (ako mogu u širem smislu da upotrebim termin koji u jeziku misticizma imam sasvim tehničko i precizno značenje) Nastavite sa čitanjem
„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Nastavite sa čitanjem
Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Nastavite sa čitanjem
Kompozicija „Bahanalije“ deo je opere Samson i Dalila, komponovane 1877. godine. Opera je prvi put izvedena u Vajmaru 2. decembra iste godine. Francuska je još za vreme Napoleonove vladavine otkrila Orijent, njegovu egzotičnost, svevši ga na dva polariteta: ako nije orijentalna raskalašnost, onda je orijentalna brutalnost. Nastavite sa čitanjem
Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog ovog piscu doba dekadencije. U pitanju je Art Nouveau primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere. Nastavite sa čitanjem
Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.
Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena: Nastavite sa čitanjem
Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju. Nastavite sa čitanjem
Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.
Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem. Nastavite sa čitanjem
Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.
Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće. Nastavite sa čitanjem
Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.
Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija. Nastavite sa čitanjem
Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.
Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali. Nastavite sa čitanjem
Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke Cveće zla svojevrstan su raritet, čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel. Nastavite sa čitanjem
NIČEOVO PISMO
Ništa mi ne predstavlja to što sam puno patio prema pitanju: hoćete li Vi ponovo pronaći sebe, draga Lu ili ne. Nikada nisam sreo jedno tako siroto stvorenje kao što ste Vi
neznalica – ali oštroumna
bogata u korišćenju onoga što zna
bez ukusa, ali naivna u tom nedostatku
iskrena i to upravo u pojedinostima, najčešće iz prkosa; u celosti što se tiče sveukupnog odnosa prema životu neiskrena (bolesna usred preterivanja u radu itd)
bez ikakvog finog osećanja za uzimanje i davanje Nastavite sa čitanjem
Oskar Vajld
Umetnik je tvorac lepih stvari.
Cilj umetnosti je da otkrije umetnost a skrije umetnika.
Kritičar je onaj ko može da na drugi način ili u novom ruhu prenese utiske o lepim stvarima.
Najviši, kao i najniži, oblik kritike jeste autobiografija.
Oni koji u lepim stvarima nalaze ružna značenja pokvareni su a nisu šarmantni. To je greška.
Oni koji u lepim stvarima nalaze lepa značenja prosvećeni su. Za njih ima nade. Nastavite sa čitanjem
Џејмс Мекнил Вислер, „Мали Мефисто“, 1884.
Замислимо шкорпиона који је истовремено храњен и уништаван својом отровном течношћу. За разлику од змије, која отров складишти на врху језика, шкорпион свој мочварни талог носи у средишту тела – трбуху, утроби, нутрини, како год нам је драже да назовемо централни део живих бића, онај најпримарнији и најзахтевнији, који сваком приликом спори ширења духа и условљава га својим захтевима. Nastavite sa čitanjem
Леонор Фини – Илустрација романа „Повест о О“
Леонор Фини рођена је 1907. године у Аргентини. Велики део живота провела je у Европи, највише у Италији и Француској. Круг њених познаника у Паризу током тридесетих година 20. века обухватао је Пола Елијара, Макса Ернста, Жоржа Батаја, Андре Бретона, Пикаса, Далија, Коктоа, де Кирика, Моравију. Инспирисана, како начином живота, тако и литературом декаденције Nastavite sa čitanjem
Густав Климт, „Јудита“, 1909. (детаљ)
Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.
Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Накит Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити. Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је много пута раскидана веза између природе и уметнсти, заправо, непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. Та размишљања вратила су ме симболистичкој уметности, бечкој сецесији и периоду енглеске и француске декаденције с краја века.
Оскар Вајлд је 1889. године написао: Nastavite sa čitanjem
