Arhive oznaka: Dekadencija

Oskar Vajld o umetnosti, ljubavi, prijateljstvu i lepoti

Objavljeno od strane

O PRIJATELJSTVU

Prijatelja biram po izgledu, poznanika po karakteru, neprijatelja po pameti. Nemam ni jednog glupog neprijatelja, sve su to bistri i pametni ljudi koji me mrze i poštuju.

Da sam ga bolje poznavao, nikad mu ne bih bio prijatelj. Ko previše zna o prijateljima – ostaće bez njih.

Ne znam da li je Hari prvi udario Roberta ili je bilo obrnuto. Jedino znam da su bili veliki prijatelji.

O LJUBAVI

Muškarac može biti sretan sa bilo kojom ženom, ali samo dok je ne zavoli.

Ljubav počinje zavaravanjem samog sebe, a završava zavaravanjem drugih.

Muškarci uvek žele da budu ženama prva ljubav, a žene muškarcima poslednja.

Nemoguće je biti pravedan prema onima koje volimo.

Stvarno velika ljubav danas je relativno retka, a sebi je mogu priuštiti samo bogati i dokoni. To je ujedno i jedina korist od te beskorisne klase ljudi.

Onome ko istinski voli jednu ženu, sve druge postaju potpuno nevažne.

„Zauvek“ je tako grozna reč, a žene je obožavaju. One su u stanju da pokvare svaku vezu trudeći se da potraje zauvek.

O LEPOTI

Bolje je biti lep nego dobar. Čak je bolje biti i dobar nego ružan.

Prepoznavanje lepote najuzvišenija je životna spoznaja. Čak je i sposobnost razumevanja boja važnija od osećaja za ispravno ili pogrešno.

Lepota je uvek moderna.

Lepota ima toliko različitih značenja koliko čovek različitih raspoloženja. Lepota je simbol nad simbolima.

Ružnoću smatram vrstom bolesti, a bolest i patnje izazivaju u meni odbojnost. Želim da budem što dalje od takvih.

Saosećanje sa patnjom i bolom uznemirujuće je i pomalo morbidno. Treba se posvetiti lepoti i radosti življenja. Što manje govorimo o životnim nedaćama, to bolje.

O KNJIŽEVNOSTI

Najveći pesnici obično su neugledni ljudi. Istovremeno, slabiji su pesnici upravo fascinantni. Što su im stihovi lošiji, to im je izgled atraktivniji. Čim objave svoju knjižicu drugorazrednih stihova, odmah postaju neodoljivi – oni žive poeziju koju nisu u stanju da napišu. Veliki pesnici, pak, obično pišu o onome što se sami ne usude ostvariti.

Pravi umetnik ne obazire se na mišljenje publike. Za njega ona ne postoji. To ostavlja piscima popularnih romana.

Zanimljivo je da su najgora dela uvek rađena sa najboljim namerama. To se događa uvek kad ljudi sami sebe uzimaju preozbiljno.

Pišem samo zato jer mi to pruža neopisivo zadovoljstvo. Ako se usput i drugima dopadne – tim bolje. A što se tiče publike i masovnog obožavanja, to ostavljam piscima jeftinih romana. Prelako je dopasti se svima.

Kad čitaoci procene da je knjiga nerazumljiva, znači da je pisac napisao nešto novo i jako dobro. Ako pak knjigu proglase nemoralnom, znači da je istinita.

Sva loša poezija izvire iz iskrenih osećanja. Biti prirodan znači biti banalan, a to je već sasvim neumetnički.

Pesnik može otrpeti sve – osim štamparske greške.

O UMETNOSTI

Umetnost je najača vrsta individualizma koju svet poznaje.

Popularnost je lovorov venac koji svet stavlja na glavu bezvredne umetnosti. Sve što je popularno – loše je.

Jedino se voditelj aukcije može podjednako diviti umetničkim delima svih pravaca i škola.

Jedini umetnici za koje mogu reći da su u privatnom životu zabavni i zanimljivi su loši umetnici. Dobri umetnici žive samo za svoju umetnost i savršeno su nezanimljivi i dosadni.

Svako novo delo stvara i novog neprijatelja – kako delu, tako i autoru. Da bi čovek bio omiljen, treba da bude mediokritet.

Samo mediokriteti mogu napredovati u umetnosti. Pravi umetnik vrti se u krugu vlastitih remek-dela, gde je prvo isto toliko dobro kao i poslednje.

Originalnost koju zahtevamo od umetnika jeste originalnost pristupa, a ne originalnost teme. Samo nemaštoviti umetnici uvek traže nove teme.

Otkriće Amerike je početak smrti umetnosti.

Izvor: Oskar Vajld, Misli, aforizmi i parabole, preveo i priredio Nikola S. Krznarić, Feniks Libris, Beograd, 2005.

Oskar Vajld: „Slika Dorijana Greja“ (odlomak)

Objavljeno od strane

Atelje je bio ispunjen divnim mirisom ruža, a kada je letnji povetarac zalahorio u drveću bašte, kroz otvorena vrata je došao opojan miris jorgovana, ili tananiji dah crvenkasto procvalog trna.

Sa kraja divana od persijskih bisaga na kojem je ležao i po običaju pušio cigarete, lord Henri Voton mogao je da uhvati tek odsjaj medenih cvetova zanovetka koji su imali i boju meda, čije su drhtave grančice jedva uspevale da nose teret tako plamene lepote kakva je njihova; fantastične senke ptica u letu pokatkad bi preletele preko dugih zavesa od indijske svile koje su bile razapete ispred velikog prozora, stvarajući neku vrstu trenutnog japanskog efekta i terajući ga da razmišlja o onim bledim tokijskim slikarima ispijenog lica koji posredstvom umetnosti, koja je nužno nepokretna, nastoje da prenesu osećanje brzine i pokreta. Potmulo zujanje pčela koje su se probijale kroz visoku nepokošenu travu, ili dosadnom upornošću kružile oko prašnjavih pozlaćenih parožaka raskrečenih orlovih noktiju, kao da su tišinu činile još težom. Nerazgovetno brujanje Londona ličilo je na duboki bas dalekih orgulja.

Na sredini sobe, pričvršćen na uspravan štafelaj, stajao je portret neobično lepog mladića u prirodnoj veličini, a nešto dalje ispred njega sedeo je umetnik lično, Bejzil Holvord, čiji je iznenadni nestanak nekoliko godina ranije izazvao takvo uzbuđenje javnosti i dao povoda tolikim čudnim pretpostavkama.

Kada je slikar pogledao elegantnu i lpo građenu figuru koju je tako vešto odrazio u svojoj umetnosti, osemh zadovoljstva prešao mu je preko lica i kao da se na njemu zadržao. Međutim, iznenada se trgao i zatvorivši oči pritisnuo kapke prstima, kao da želi da u mislima zapiše neki čudan san iz kojeg ga je strah da se probudi.

Izvor: Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga-Politika, Beograd, 2004.

Slika: Willem van Aelst

Tri pesme u prozi Oskara Vajlda

Objavljeno od strane

UMETNIK

Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“.

I ovu predstavu koju je sam, svojim rukama, bio stvorio, postavio je na grob jedine stvari koju je u životu bio voleo. Na grob umrle stvari koju je bio najviše voleo, postavio je ovu predstavu koju je sam stvorio, da bi mogla da služi kao znak čovekove ljubavi
koja ne umire, i kao simbol čovekove tuge koja traje zauvek. I u celom svetu nije bilo druge bronze sem bronze u ovoj predstavi.

I uzeo je predstavu koju je bio stvorio, i stavio ju je u veliku peć i predao ju je vatri.

I od bronze predstave „Tuge koja traje Zauvek“ on je stvorio predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“.

UČENIK

Kad je Narcis umro jezero njegovog zadovoljstva pretvorilo se iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, i Oreade su plačući došle kroz šumu da bi mogle pevati jezeru i pružiti mu utehu.

I kad su videle da se jezero pretvorilo iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, raspustile su svoju dugu zelenu kosu i plakale jezeru i rekle: „Nas ne čudi da ti ovako žališ za Narcisom, tako lep beše on.“

„Zar Narcis beše lep?“, reklo je jezero.

„Ko bi to znao bolje od tebe?“, odgovorile su Oreade. „Nas je uvek zaobilazio, a tebe je tražio, i ležao bi na tvojim obalama i gledao bi dole u tebe, i u ogledalu tvojih voda gledao je svoje lepote odraz.“

I jezero je odgovorilo: „Ali ja voleh Narcisa jer, dok je ležao na mojim obalama i gledao dole u mene, u ogledalu njegovih očiju, ja uvek gledah svoje sopstvene lepote odraz.“

SUDNICA

I beše tišina u Sudnici, i Čovek izađe nag pred Boga.

I Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, i ti beše okrutan prema onima koji behu unesrećeni, i prema onima koji tražiše pomoć ti beše surov i kamena srca. Siromasi te dozivahu a ti ih ne ču, i uši tvoje behu gluve za plač Mojih nesrećnika. Nasleđe siročadi ti zaista uze za sebe i ti zaista posla lisice u vinograd tvog suseda. Ti zaista uze hleb od dece i dade ga psima da jedu. I Moje gubavce koji živeše u močvarama, i behu u miru i slaviše me, ti zaista istera na puteve, i na moju zemlju od koje te stvorih ti zaista proli nevinu krv.

I čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I opet Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, ti tragaše za Lepotom koju Ja prikazah, a ti zaobiđe Dobro koje Ja sakrih. Zidovi tvoje odaje behu oslikani, i iz kreveta tvojih gadosti ti zaista ustajaše na zvuk frula. Ti zaista sagradi sedam oltara za grehe zbog kojih stradah, i zaista kušaše hranu koja se ne sme kušati, i otmenost tvoje odeće beše obeležena trima znakovima srama. Tvoji idoli ne behu ni od zlata ni od srebra koje traje, već od tela koje propada. Ti zaista mazaše njihovu kosu mirisima i stavljaše narove u njihove ruke. Ti zaista mazaše njihova stopala šafranom i stavljaše prostirke pred njih. Antimonom ti zaista mazaše njihove kapke i njihova tela ti zaista mazaše mirtom. Ti se zaista klanjaše do zemlje pred njima, i prestoli tvojih idola behu obasjani suncem. Ti pokazaše suncu svoj sram i mesecu svoje ludilo.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I treći put Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Zlo beše tvoj život, i zaista zlom si uzvratio dobru, i nepoštenjem ljubaznosti. Ruke koje te hraniše zaista si ranio, i grudi koje te hraniše ti si zaista prezreo.

Onaj koji ti dođe s vodom ode žedan, a odmetnike koji te skriše u svojim šatorima noću, ti zaista izdade pre zore. Tvog neprijatelja koji te poštedeše ti zaista uhvati u klopku, i prijatelja koji iđaše s tobom ti zaista izdade za novac, i onima koji ti donesoše ljubav ti uzvrati požudom.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I Bog zatvori Knjigu Života Čovekova i reče: „Svakako ću te poslati u Pakao. Baš u Pakao ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Pakao i zbog čega?”

„Jer u Paklu sam uvek živeo”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

I malo zatim Bog progovori i reče Čoveku: „Pošto te ne mogu poslati u Pakao, svakako ću te poslati u Raj. Baš u Raj ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Raj i zbog čega?”

„Jer nikada, ni na kojem mestu, ne mogoh ga zamisliti”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

Tri priložene pesme u prozi Oskara Vajlda dobra su ilustracije tema koje su zaokupljale pokret dekadencije i estetizma s kraja 19. veka. Estetika i religija, lepo i dobro, zlo, greh, zadovoljstvo i patnja neke su od tema ovih simboličnih, kratkih priča koje ponavljaju, upotrebom određenih glagolskih vremena, ton svetih knjiga. O ovim pesmama u prozi je Milena Vranešević, njihov prevodilac, napisla sledeće:

Tekstovi poseduju visok stepen artizma, ritmičkih i tropičnih figuracija i ponavljanja, kompaktne su strukture i balansiranog intenziteta. Andre Žid tvrdi da mu ih je Oskar Vajld pričao pri susretima i naziva ih pričama, a Crnjanski navodi prevod jedne pesme kao primer Vajldovog umeća, nazvavši je pripovetkom. Oba ova pisca naglašavaju da je svoja najbolja dela britanski autor prepričavao u društvu, pa se može i pretpostaviti da su njegove pesme u prozi mnogi najpre čuli kao priče, pre nego što su 1894. godine bile objavljene.

Motivi koje Vajld obrađuje su ključni problemi hrišćanstva (teme greha, pokajanja, oprosta, Hristove mudrosti i njegovog ponovnog dolaska, Poslednjeg suda, stradanja i prolaznosti). S obzirom na to da je Oskar Vajld pripadao Estetičkom pokretu i držao predavanja u SAD o estetizmu, izvesno je da su problemi lepote, njenog trajanja i prolaznosti trajno zaokupljali ovog autora, te da im se on posvetio i u drugim svojim delima, posebno potresno u ispovednoj lirskoj prozi „De profundis“. Tako su estetizam i religioznost dva stuba Vajldovog stvaralaštva, kao i dve referentne tačke u izučavanju i tumačenju prevedenih pesama u prozi. Njegovi stavovi o estetici i religiji međusobno se prepliću i razvoj svake od ovih ideja uticao je na razvoj one druge. Zajednički imenitelj u razmatranju ovih pojmova nalazimo u autorovom stavu da je lepota vrhovni imperativ i u umetnosti i u življenju, kao i u tome što je Hrist označen kod Vajlda kao vrhovni umetnik i jedan od prvih romantičara pre pojave epohe romantizma. Relacije između duše, lepote i hrišćanstva on povezuje težnjom za individualizmom, za koji tvrdi da je osnov umetnosti koliko i religioznosti.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Prevod i citat: Milena Vranešević

Izvor: Letopis Matice srpske

Fotografije: Napoleon Sarony, „Četri portreta Oskara Vajlda“, 1882.

Sfinga Oskara Vajlda

Objavljeno od strane

Hiljadu umornih vekova je tvoje…
ti umeš da čitaš hijeroglife na visokim obeliscima od peščara,
govorila si s aždajama i gledala hipogrife.
Kaži mi, jesi li bila u blizini kad je Izis pala na kolena pred Ozirisom?
I jesi li videla Egipćanku kako rastapa svoj prsten za Antonija?
I jesi li videla Kipriju kako ljubi belog Adonisa na katafalku?
Pevaj mi sva svoja sećanja!
Pevaj mi o jevrejskoj devici koja je lutala sa svojim svetim potomkom.
Pevaj mi o onoj mirisnoj sivozelenoj večeri kada si, šćućurena na obali
čula sa zlatnog Adrijanovog broda Antinohov smeh,
telo od slonovače tog retkog mladog roba s ustima kao nar!
Ko behu tvoji ljubavnici?
Ko behu oni što su se borili za tebe u areni?
Ko je bio predmet tvoje Čežnje? Da li te Drudo posedovao svakog dana?
Jesu li džinovski gušteri došli i legli preda te na obalama punim trske?
Možda su krilati lavovi s velikim metalnim bokovima skočili na tebe u tvom grešnom leglu?
Ili su se čudovišni hipopotami teturali prema tebi u magli?

Kako je suptilan i tajanstven tvoj osmeh! Nisi dakle volela nikoga?
Ne, ja znam; tvoj suložnik beše veliki Amon!
Krvlju jaraca i krvlju bikova naučila si ga monstruoznim čudima.
Čisti Amon beše tvoj suložnik! A tvoja ložnica Nil koji se puši!
I svojim iskrivljenim arhaičnim osmehom gledala si kako ga strast preplavljuje i napušta.
Pođimo u Egipat! Bez straha. Samo je jedan bog mrtav.
Samo je jedan bog dozvolio da mu rebra budu probodena kopljem jednog vojnika.
Ali, oni tvoji ljubavnici, nisu mrtvi…
Zašto oklevaš? Idi odavde!
Kucanje tvoje krvi stvara otrovne melodije, a tvoj crni vrat je kao rupa koju je ostavila baklja ili gorući ugalj na saracenskim tapiserijama…
Koja se to furija sa pletenicama od zmija, kao da je izišla iz pakla, nezgrapnim i prljavim pokretima
iskrala iz carstva makom uspavane Kraljice i dovela tebe
u ćeliju jednog naučnika?
Idi odavde, mrska tajno! Užasna životinjo, idi odavde!
Ti budiš u meni sva životinjska osećanja…
Lažna Sfingo! …ostavi me na mom raspeću,
s kojega bledo telo, nepokretno od bola, gleda svet umornim očima,
i plače za svakom dušom koja umire, i plače za svakom dušom uzaludno.

Ukoliko bismo dekadentnu fatalnu damu morali da poredimo sa nekim mitološkim bićem onda bi to bila Sfinga. Njena nedodirljivost i okturnost inspiriše Oskara Vajlda, čiji je i nadgrobni spomenik, koji je izvajao britansko-američki skulptor Jakob Epštajn, u obliku ovom mitološkog čudovišta. O Vajldovoj pesmi „The Sphinx“ piše u nastavku Mario Prac:

Kao i uvek – a to je posebno tačno za njegove pesme – Vajld na neodoljiv način podseća na svoje izvore (sve retke reči koje se pojavljuju u „The Sphinx“ uzete su iz Floberovog dela „Iskušenja svetog Antonija“) ili bolje svoje reminiscencije: jer, imajući u vidu savitljivu i imitatorsku narav ovog pisca-glumca (glumca ne u profesionalnom smislu, nego u još gorem smislu jedne dijateze), ne bi bilo tipično da je Vajld ubeđen da je glas – kad je samo odjek: i u tome je tragedija (ili komedija) njegove prevrtljive ličnosti.

O Oskaru Vajldu pisao je i jedan naš pisac, Miloš Crnjanski. On se, zapravo, ne dotiče dela o kome mi pišemo, Vajldove poeme „Sfinga“, objavljene 1894, ali ono što je o ovom irskom piscu zapazio nama može biti zanimljivo.

Treba poznavati Vajldov život da bi se uživalo u njegovim knjigama. Kao dobri i raskošni majstori renesanse, on je svoj život držao u rukama svojim kao umetničko delo. Bez ikakve veze sa Engleskom, on je već odavno pisac kojeg ne čitaju mase. Uzimam mu namigivanje na socijalizam, Oskar je daleko od svog zemljaka Šoa, i njegovi sjajni paradoksi o politici i narodima, o bogatstvu i radu iščezli su, dok njegove duhovite rečenice o životu i umetnosti svakim danom blistaju sve više. O Vajldu se uvek pisalo preterano: ili zlo ili dobro. Pre svega, ima više Vajlda. Vajldu liričaru može biti mesta u engleskoj lirici tek u trećem redu. Većina njegovih pesama, punih utisaka iz Svinberna i Kitsa, gubi svu draž kad joj se oduzme sjajna spoljašnjost; ali „Harmides“ i „Sfinks“ su spevovi čudesne lepote.

Tri glavna lica samo su tri obrazine Vajldove: lord koji duhovito prezire sve, slikar koji očajno voli sve što je lepo i mladić koji se strmoglavljuje u uživanje, tražeći da u njemu odgonetne tajnu života. U vatrometu duhovitih rečenica, koje se rugaju svemu, jednako blistaju lepota-reči, kakvih je malo u svetskoj književnosti. Ono što se tu govori opija dušu i čini se da ta knjiga ima moć u koju njen junak veruje. Vajld prosto zaprepašćuje svojim ogromnim poznavanjem lepih stvari. Sve to prosipa se po romanu kadšto nemarno, ali sa beskrajnim bogatstvom. Sigurno je da je najsjajniji roman dekadentne engleske aristokratije, verniji nego francuski „Crveni krin“ od Anatola Fransa.

I kada bude zaboravljen Vajld ironičan psiholog i lakomislen moralist, tek onda će početi da se širi slava Vajlda esteta. Jer, kao estet, on je jedan od najtananijih duhova koji su pisali. I mada je umetnosti prilazio samo sa jedne hedonističke strane jer je možda to zaista jedina sa koje joj treba prilaziti, on ju je ovio jednim tajanstvenim veličanstvom kakvo joj od Grka amo niko nije umeo dati.

I zato će roman „Slika Dorijana Greja“ biti doživljaj za svakoga. Jer na kraju, kada ga pročitate i zaboravite sve ličnosti i događaje u njemu, ostaće vam još dugo u duši drhtanje neko puno tajanstvene lepote ove knjige, kakvu su imala samo dela u srećnim vekovima grčkim i renesansnim, kada su znali istinu: „Lepota je jedino protiv čega ni vreme ništa ne može. Filozofije se rasipaju kao pesak, jedna vera prolazi za drugom, ali je lepota radost za sva vremena i svojina večnosti“.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citat 1: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Citat 2: Delovi iz kritike Miloša Crnjanskog, u: Oskar Vajld, „Slika Dorijana Greja“, preveo David S. Pijade, Feniks Libris, Beograd, 2011.

Fotografije: Frederick H. Evans, oko 1900. (The J. Paul Getty Museum)

Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Objavljeno od strane

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca.

Saloma je junakinja kakvu književnost dekadencije veliča, inspirisana poezijom Šarla Bodlera i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Irodijada, Vajldova Saloma, sve su to dela koja svedoče o popularnosti ove teme.

Obri Berdsli ilustruje Vajldovo delo pet godina pre svoje smrti. Kada je pisac prvi put video njegove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj temi, u poglavlju „La belle dame sans merci“ piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela:

Dakle, pre nego što će Vajld obraditi priču o Salomi, Hajne i Laforg su je ironijom oslobodili tragičnog sadržaja. Pa ipak, kao što se često dešava sa lažnim delima iz druge ruke, upravo je Vajldova Saloma postala popularna (godine 1894. Antoine Sabatier je prikazao jednu svoju dramu, „Le Baiser de Jean“, u kojoj je Saloma zamišljena na isti način kao kod Vajlda: kao histerična, demonska i mračna, luda od sadističke ljubavi. Saloma je inspirisala i Rusa Aleksandra Bloka, u drugoj pesmi o „Veneciji“, u „Pesmama o Italiji“, 1909, i Portugalca Eugenio de Castra). Godine 1896. ova drama – napisana specijalno za Saru Bernar, ali je cenzor sprečio to izvođenje – doživela je osrednji uspeh na pozornici. Godine 1901, godinu dana posle Vajldove smrti, prikazana je u Berlinu i od tada – zahvaljujući i muzici Riharda Štrausa – neprestano se pojavljuje u evropskim pozorišnim repertoarima. U Nemačkoj je bila na repertoaru duže od bilo koje druge engleske drame, uključujući i Šekspirove. Prevedena je na češki, holandski, grčki, mađarski, poljski, ruski, katalonski, švedski, čak i na jidiš. U Italiji je bila na repertoaru Lide Boreli i ja se još sećam s koliko su uživanja muškarci okretali durbine prema razrokoj zvezdi odevenoj samo u ljubičasta i zelena svetla reflektora.

Salome Flobera, Moroa, Laforga i Malarmea poznate su samo ljudima od pera i sladokuscima, ali Salomu genijalnog lakrdijaša Vajlda znaju svi.

Najzad, Prac piše i o Berdsliju. Manje je poznato da je on bio i pisac jednog romana.

Sok engleskog dekadentizma nalazi se u četrdesetak stranica „romantičnog romana“ Obrija Berdslija „Under the Hill“ (posthumno objavljenog 1904, u znatno pročišćenijoj verziji od originalne), u kome preciozni stil koji podseća na stil „Hypnerotomachia“ (iz čijih famorznih ilustracija Berdsli za svoje crteže uzima ne samo ornamentalne motive nego čak i tehničke sugestije – uporedi poročna lica Berdslijevih figura s licimafigura u knjizi Frančeska Kolone i biće jasno kako Englez samo karikira ove poslednje moralnim ili je bolje reći nemoralnim sadržajem, lakim izoipačivanjem crta) dobija živahnost nekim osobinama iz 18. veka i sladostrasnim francuizmima: to je jedan ustajali stil prema estetici Dez Esenta.

U „Under the Hill“ izvrsni Opat Fanfreluš, Polifil ove fine avanture, ulazi u misteriozni breg gde živi Elena i tu biva pozvan na veličanstvenu orgiju. Priča je samo neprekidni opis dekora, pred kojima Fanfreluš polifilski pada u ekstazu, haljina, šešira „floral with red roses“; obiluju dekorativni citati retkih ili izmišljenih knjiga i Vagnerovih dela (Berdsli je bio oduševljen Vagnerom, kad je bio u Londonu retko je propuštao Vagnerove koncerte. Među njegovim crtežima postoji i jedan pod naslovom „The Wagnerians“). Opisan je i balet sa satirima i seoskim devojkama „The Bacchanals of Sporion“, gde je Sporion „visok, mršav, izopačen mlad čovek, lako pognut, poremećena hoda, ovalnog bezizraznog lica sa maslinastom kožom nategnutom preko kosti, snažan, purpurnih usana, dugačkih kosih očiju i s velikom pozlaćenom kosom“. Delo je od strane preobraćenog Berdslija, katolika francuskog dekadentnog tipa, posvećeno kardinalu Poldiju Pecoliju, „nunciju svete stolice u Nikaragvi i Patagoniji“.

U „Ballad of a Barber“, koja je takođe objavljena u časopisu „The Savoy“, jula 1896, Berdsli daje oduške jednom perverznom hiru; berberin Karusel, oduševljen mladalačkom svežinom jedne mlade trinaestogodišnje princeze, „lirske i nežne kao neka Šubertova melodija“, preseca njen vrat komadom stakla od boce kolonjske vode, a zatim napušta žrtvu „nežno kao što se san odvaja od spavača“; i, na kraju, završava na vešalima.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Citati: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Mario Prac o Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“

Objavljeno od strane

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste (2); usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“)… A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (3). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji. Kad je sve rečeno, značenje Dorijana Greja možemo smatrati u potpunosti izraženim onim latinskim stihovima (In honorem Doriani Creatorisque eius) koje je Lajonel Džonson posvetio Vajldu kada mi je ovaj poslao roman (4):

Amat avidus amores
Miros, miros carpit flores,
Saevus pulchritudine:

Quanto anima nigrescit,
Tanto facies splendescit,
Mendax, sed quam splendide!

Reference:

(1) Kad je Vajld izišao iz zatvora živeo je izvesno vreme pod lažnim imenom Sebastijan Melmot, očigledno nadahnutim Maturinom. Što se tiče motiva presipanja duše u portret vidi takođe priču Portret u Petrogradskim pričama N. Gogolja, gde jedan zelenaš živi i posle smrti u groznim očima svog portreta. Vidi H. Richter, Geschichte der Englischen Romantik, Hale, 1911. i D. Scarborough, The Supernatural in Modern English Fiction, Njujork i London, 1917.

(2) Railo, str. 188. i 306-7.

(3) O Vajldovom procesu vidi W. Gaunt, The Aesthetic Adventure i Montgomery Hyde, The Trials of O. Wilde, London, 1948.

(4) Burdett, str. 179.

SLIKE: Reprodukcije priložene u ovoj objavi preuzete su sa sajta Britanske biblioteke. U pitanju je bibliofilsko izdanje romana Slika Dorijana Greja sa ilustracijama Henrija Kina. Na sajtu biblioteke o ovom izdanju piše sledeće:

Oscar Wilde’s (1854-1900) only novel „The Picture of Dorian Gray“ is the Faust-like tale of a man who devotes his life to sensuality and debauchery, but remains youthful, while his portrait shows the effects of his physical and spiritual decay. The novel proved as controversial as Wilde’s private life. It first appeared, censored, in 1890 in „Lippincott’s Monthly Magazine“. A version heavily altered by Wilde was published in book form the following year.

This edition comes from 1925, with illustrations by Henry Keen. In addition to the twelve plates are embellishments and decorations (such as the butterfly on the cover and inked pattern at the end) hinting at the „art nouveau“ style of Aubrey Beardsley (1872-1898).

The final image shows the rings on the dead Gray’s hand – the only way to identify the body, which has now suddenly aged, while the portrait has returned to its youthful perfection.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Slike: British Library

Časopis „Yellow Book“

Objavljeno od strane

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost ima(la je) svoj časopis u kome bi izražavala svoja estetička načela, književna i likovna dela, kritike, polemike, recenzije, zapažanja. Tako je bilo i sa časopisom „Žuta knjiga“ (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897.

Ime časopisa provocira neodređenošću. Žuta knjiga je, zapravo, knjiga koju čita Dorijan Grej, junak romana Slika Dorijana Greja Oskara Vajlda, ikona pokreta simbolizma i dekadencije, bar kada je šira čitalačka javnost u pitanju. Zapravo, ikona pokreta dekadencije, koji se pojavio među belgijskim, engleskim i francuskim umetnicima, bio je jedan drugi književni junak, Uismansov bizarni esteta Dezesent, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je, u stvari, roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju oda počast dva velika romana estetike s kraja 19. veka (fin de siècle). Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala i Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela.

Umetnički direktor časopisa, današnjim jezikom rečeno, bio je tada mladi slikar Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija pokreta dekadencije. Neka izdanja na srpskom jeziku, od romana Nasuprot do najznačajnije kritičke knjige ove književnosti, knjige italijanskog pručavaoca Marija Praca, Agonija romantizma (prevod naslova ne odgovara originalu koji glasi La carne, la morte e il diavolo nella letteratura romantica), sadrže Berdslijeve ilustracije na svojim koricama.

Na priloženim slikama zadnjih strana magazina vide se dve jasno odeljene celine, jedna pripada književnosti, druga slikarstvu. Obe umetnosti dobile su podjednak status i fizički su bile raspoređene odvojeno unutar časopisa. Autori koji su objavljivali svoja dela, bar na osnovu dve priložene slike, današnjoj publici su nepoznati, izuzev Henrija Džejmsa i Berdslija. Redakcija časopisa je 1895. godine bila napadnuta i skoro kamenovana zbog Oskara Vajlda. On je pod miškom držao žutu knjigu za koju je rulja mislila da je u pitanju časopis. Ipak, Vajld je u tom trenutku držao jedno drugo delo, roman Afrodita francuskog pisca Pjera Luisa (Pierre Louÿs).

Izvor slika: British Library

Mario Prac o Džonu Kitsu

Objavljeno od strane

Posebno je značajan Kits, jer se u njemu nalaze klice elemenata koje će razviti prerafaelizam i koji će, preko prerafaelizma, preći u francuski simbolizam. Kits je pisao:

Zavisno od mog stanja, nalazim se sa Ahilom u rovovima i sa Teokritom u dolinama Sicilije. Ili se osećam kako sav živim u Troilu i, ponavljajući one reči: „Ja lutam kao izgubljena duša na obalama Stiksa, u očekivanju da preplovim“, rastapam se u vazduhu s tako delikatnom slašću da sam zadovoljan što sam sam.

Ova vrsta ekstaze (ako mogu u širem smislu da upotrebim termin koji u jeziku misticizma imam sasvim tehničko i precizno značenje) je ekstaza egzotiste, a i egzotisti koji je „ekstatičar“, begunac od samog sebe kakav je sada i ovde, dozvoljena je neka vrsta metafizičke intuicije koja iza mnogostrukih privida primećuje stalno trajanje jedne jedine suštine:

Ti se nisi rodila za smrt, o besmrtna ptico!
Izgladnela plemena te ne gaze;
glas koji ja čujem u ovoj kratkovečnoj noći čuli su
u dalekim danima carevi i robovi:
možda je to onaj isti pev koji je našao put
do tućnog Rutinog srca, kad je, izjedana nostalgijom,
stajala plačući među stranačkim letinama;
ili onaj koji je često
očaravao čarobne prozore otvorene prema peni
pogubnih mora, u izgubljenim predelima legende.

Sličnu intuiciju nalazimo kod De Kvinsija tamo gde on, opisujući Mater Lachrymarum (u Levana and Our Ladies of Sorrow, 1845), zamišlja alegorijski lik prisutan u Rami, gde se začuo Rahelin plač nad njenim sinovima; u Vitlejemu, u pokolju Nevinih, u sobi Zara i tako dalje:

Zahvaljujući moći tih ključeva Bogorodica Suza prodire kao sablasni uljez u sobe ljudi bez sna, žena bez sna, besne dece Ganga i Nila, od Nila do Misisipija… Njene oči su blage i nežne, divlje i pospane naizmenično; ponekad dignute prema oblacima, ponekad izazivaju nebo. Ona nosi dijademu oko glave.

Magični, metafizički smisao koji je Kits nalazio u poju slavuja (Oda Slavuju), estete, počevši od Gotjea, primenjuju na žensku lepotu, kao što ćemo to malo dalje videti. Ali i sam Kits je nagovestio sličnu primenu u Belle Dame sans merci, pesma koja u zlokobnoj i bolnoj misteriji koju izražava (siže je očigledno iz Tanhojzera) sadrži zametak čitavog sveta prerafaelita i simbolista, od Laus Veneris kod Svinberna do nekih Moroovih slika.

Videh blede kraljeve i prinčeve,
blede ratnike; svi su bili bledi kao smrt,
i vikali su: „La belle Dame sans merci
drži te u svojoj vlasti!“

U Laus Veneris Svinbern će, u stvari, samo da veze varijacije na taj motiv Večitog Ženskog u vidu Sudbine, koja, kao u nekom petrarkističkom Trijumfu, vuče junake svih vremena i svih zemalja vezane za svoja kola. Kod Kotsa i Kolridža (1), koji su bili iznad svega pesnici a ne kolekcionari osećanja kakvi su obično istinski egzotisti (2), to su još samo nagoveštaji.

Reference:

(1) U interludiju Love namenjenom pesmi Ballad of the Dark Lady, 1799, nalaze se stihovi:

There came and looked him in the face
An angel beautiful and bright;
And that he knew it was a Friend,
This miserable Knight!
…………………………………………………
And she nursed him in a cave;
And how his madness went away,
When on the yellow forest-leaves
A dying man he lay.

Ova Kolridžova pesma, pod naslovom Introduction to the Dark Ladie, pojavila se u listu „Morning Post“ 21. decembra 1799. Očigledno je da se otuda inspirisao Kits za svoju Belle Dame sans merci (1819). Zabeležimo takođe da je Kolridžova pesma počinjala ovako:

O leave the Lily on its stem;
O leave the Rose upon the spray…

što izgleda da je Kitsu sugerisalo strofu:

I see a lilly on the brow
………………………………
And on thy cheek a fading rose…

Inače, Kitsova slika: „I saw pale kings and princes too…“ je odraz čitanja Petog pevanja Pakla. Vidi J. Middleton Murry, Keats and Shakespeare, Oxford University Press, 1925, str. 124. Vidi, takođe, šta Murry kaže o Belle Dame kao simboličnoj transpoziciji Kitsove verenice Fani Broun; i o Kitsovom bolnom osećanju ljubavi. Uživanje i smrt se u Kitsovim pesmama The Eve of St. Agnes, Lamia, Isabella isprepliću. O jednoj anglo-indijskoj devojci koju je sreo kod svojih prijatelja, pesnik se ovako izrazio:

She is not Cleopatra, but she is at least a Charmian. She has a rich eastern look… When she comes into a room she makes an impression the same as the Beauty of a Leopardess… I should like her to ruin me…

(2) Na ovom mestu je u prethodnim izdanjima dolazio na red lik Tomasa Grifitsa Vejnrajta, prema interpretaciji koju daje o njemu Oskar Vajld u Pen, pencil and poison; osnovane rezerve prema ovoj interpretaciji dao je J. Curling u James Weathercock, The Life of Thomas Griffiths Wainewright, 1794-1847, London, Nelson, 1938, str. 78. Međutim, kao dokaz da je Vejnrajt ipak bio umetnik i ljubitelj uživanja može da posluži već sam opis njegovog stana koji se može pročitati na str. 207-17 Kerlingove knjige.

Izvor: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974, str. str. 168-170.

Crtež: Džozef Severn, Portret Džona Kitsa, godina nastanka nepoznata

Mišel Manol o Bodleru: „On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim“

Objavljeno od strane

Baudelaire au Café de Bade, (Vers 1864). Félix Régamey “Croquis de Félix Régamey, d'après nature”. En effet on sait que Charles Baudelaire composait dans les cafés parisiens. Les cafés représentaient l'extrême opposé de l'Académie. On y rentrait...

Za sada je posećivao Žanu u njenom stanu u ulici Fam-san-Tete, gde ju je smestio. Neosetljiva i lukava, ta bludna životinja umela je da izađe u susret njegovoj požudi izazivajući je ljubavnom veštinom kojom je iz svoga tela izmamljivala „slast jaču od gvožđa i leda“.

Bodler je kod Arondela, prodavca starinskih stvari, koji je meblirao njegov stan, izabrao kadifaste tepihe i raskošne tapete. On je pretrpao njenu sobu skupocenim stvarima i onim španskim slikama na kojima su tela vrlo bela na osnovama vrlo tamnim.

Žana je napunila sobu gomilom tkanina i čipaka. Zaticao ju je često kako, čučeći na stolici, navlači bez stida cipelu na svoju savršenu nogu.

Kao i Fanfarlo iz priče koju je u to vreme napisao, i Žana je volela tkanine koje šušte, duge suknje sa šljokicama koje pucketaju kao da su od lima, suknje koje treba visoko podići snažnim pokretom, i pelivanske jeleke.

Zaticao ju je uvek nakinđurenu kao boginju. Nosila je minđuše, duge i svetlucave, koje su visile kao lusteri.

Ali Bodler se nije ni na šta žalio. On nije mogao da se nasiti te nežne pute posute maljicama, tih punačkih i titravih bedara, i samo očima za zadovoljstvo  zadržavao se na svakom deliću dugih i finih nogu koje su imale svu privlačnost lepog.

Žana je živela kao zarobljenica. Vreme nije ublažilo usamljenost koju joj je on nametnuo. Časove je provodila u češljanju svoje bujne kose koja joj je izobilno padala na ramena, u kovitlacu neke graciozne i fantastične igre, u lutanju iz jedne sobe u drugu, uz pevušenje čudnih melodija kojima je njen rapavi glas davao nešto bolno, morbidno. Katkad bi otvarala vrata i ponekom bivšem ljubavniku.

Pesnik ju je uvukao u jedan magičan svet u kome je ona bila sveštenica. Video je u njoj san koji je možda samo fantom njegove mašte shvatao.

„Šta ti očekuješ od mene?“, rekla mu je ona jedno popodne. „Zašto si baš mene izabrao?“

„Postavljaš mi vrlo neobična pitanja, ptičice sa ostrva! Znam li to i sam? Ti mi i nesvesno pomažeš da upoznam svet ljubavi koji sam do sada samo naslućivao. Ti si samo telo, Žana, ali mi još niko nije otkrio kakve se sve miline skrivaju u njemu.“

„Pričaj još, slušam te“, rekla mu je, nežno položivši svoje ruke na njegova ramena.

„Dakle, čuj me: izabrao sam te zato što si ćutljiva i sladostrasna. Kazaću ti šta u tebi vidim. To sam već rekao u pesmama koje sam nazvao Nakit, Egzotični miris, Ja te obožavam ko svod neba noćna, Vampir, i u mnogim drugim. U njima se ti meni pridružuješ i pratićeš me možda i dalje, i posle ovog kratkog ljudskog veka.“

Žana ga pogleda slušajući u sebi odjek tajanstvenog, mističnog govora na koji se bila navikla. Čas tih, čas suviše vatren, njen ljubavnik nije hteo da poklanja pažnju onim svakodnevnim banalnostima kojima ga je ona obasipala. Najzad, pred pobednički mir zasićene životinje, on se osećao kao zatvoren u nekom posebnom svetu. Na tu usamljenost je mislio kada je pisao:

On je bio sam u svom raju, a ako bi, slučajno, i nju skoro silom poveo tamo da se divi, ona bi uvek zaostajala.

Veran svojoj metodi, Bodler je gledao na ljubav kao na stvar razuma u kojoj su čula igrala ulogu samo jednog instrumenta u orkestru. On je bio ponesen, kao moćnim talasom, divljenjem i prohtevom za lepim. Okušavao je porok kao radoznalac, svestrano ga ispitujući sa žarom i savesnošću jednog moraliste. Spreman i da se zanese porocima, i da ih proklinje, on je, svojim neprestanim zanosom, pružao prizor neizlečive strasti, prikrivene povremenim kajanjem.

Kad je posmatrao Žanino telo, kao da je prelistavao neki album pornografskih slika.

Iznad kreveta okačio je nekoliko kolorisanih crteža u kojima je gledao anale bluda i u kojima je uživao kao u nekom muzeju ljubavi.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik. Život Šarla Bodlera, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

Crtrež: Félix Régamey, Baudelaire au Café de Bade, 1864.

Mario Prac o Eženu Delakroau

Objavljeno od strane

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Jer danas bismo, u stvari, pre bili skloni da na Delakroaa primenimo sud  koji je Gotjeu, koji ga je formulisao, zvučao kao pohvala, dok nama zvuči kao pogrda: „Ako se izražavao kao slikar, mislio je kao pesnik: temelj njegovog talenta čini literatura“. Simptomatično je da je Bodler imao najviše razumevanja za slikare i muzičare koji su bili najviše prožeti književnošću: Delakroaa, Vagnera, cerebralne ličnosti s mutnom senzualnošću.

Delakroa, taj slikar „ljudožder“, „molohista“, „dolorista“ neumorno radoznao za pokolje, požare, pljačke, truljenje, ilustrator najmračnijih scena Fausta i najsatanskijih poema lorda Bajrona koga je obožavao; zaljubljen u zveri (koliko on ima skica zveri kako grebe žrtvu?) i u temperamentne i vrele zemlje, Španiju i Afriku; čovek koji je egzaltirao grozničavu akciju, žalio se da je „njegova duša probudila njegove vatre, njegovih dvadeset pet godina bez mladosti, njegov žar bez snage“.

Ta „stara klica“, to „crno dno koje treba zadovoljiti“, a koje je on osećao u sebi, moralo je da nađe neki odušak i on ga je našao u slikanju. Da li je malarična groznica koja ga je obuzela 1820. i polako ga uništavala dovoljno objašnjenje za tu „užasnu himnu sastavljenu u čast fatalnosti i neizlečkivog bola“, kako je Bodler definisao njegovo delo? Da li je groznica dovoljna da objasni neku vrstu kanibalizma koji boji krvlju mračne crteže? Ili ćemo u tome videti i uticaj vladajućeg ukusa, okrenutih studija fizičkih mučenja kod Žerikoa, slikara ludaka i leševa?

„Sva ova žestoka dela su rezultat istrošene krvi“, izjavio je Daržanti. „Nemam ni trunke ljubavi… Znam samo prazne snove koji me uznemiravaju i ne zadovoljavaju ama baš ništa“: eto bolne tajne koju je Bodler osećao u melanholičnim slikama, projekciji jednog mračnog učaurenog unutrašnjeg sveta. Mračna inspiracija, neutažena želja pretopiće se, kao u srodnom slučaju Svinberna, u neki izražajni hiperdionizizam, u vibrantnu nesigurnost znakova koji će podsećati gotovo na slikarski prevod muzike, na „prigušeni uzdah Vebera“, baš kao što su neki u Svinbernovim stihovima hteli da vide potencijalnu muziku. Jer želja za izrazom, kako kod pesnika tako i kod slikara, kao da se grčevito okreće prema nekom drugom svetu; polazeći iz mraka, ona se gubi u mraku. „Neistraženi predeli tuge“. „Čudne fanfare…“. Nije slučajno Delakroa postao pravi kult za Morisa Baresa. „Krv, uživanja, smrt“ – to bi mogao biti epigraf i za njegovo delo.

Mučene i bolesne žene, lepa zarobljenica koja je naga vezana za konja u Massacre de Scio, lepe konkubine masakrirane na posmrtnom odru Sardanapala kao u jednoj od orgija koje je – ali bez ikakvog traga umetnosti – opisao de Sad (na skici kod Delakroaa odsečena je glava robinji zdesna, onoj koja na definitivnoj slici pada pod udarcem noža); silovana i ubijena žena, opružena na stepeništu u neurednom položaju, a druga, plava patricijka, izopačena i istrošena naginje se nad modro lice mrtve majke u Prise de Constantinople; udavljena Ofelija čija će slika progoniti Delakroaa celog života; Margaretina senka koja se prikazuje Faustu (jedan demon drži za kosu bledu osuđenicu bestidno otkrivenih grudi); Anđelika i Andromeda lancima vezane za stenu, Olind i Sofronija vezani za lomaču, Indijka koju tigar grabi kandžom, ugrabljena Rebeka, druga mlada žena koju odvlače pirati u primitivnom čamcu, natečena lepota ženskog leša u Apollon triomphat… čitav jedan mračni harem okrutnih sablasti koje u pogrebnoj povorci defiluju na slikama Delakroaa. Ali Medeja, obuzeta svojom podmuklom osvetom, pokretom lavice steže dvoje dece uz mermerne grudi: u ruci ima nož; senka joj se spustila na lice kao maska. I krvavi leš lepog efeba Svetog Sebastijana, iz koga nežni prsti jedne žene izvlače strelu; i leš drugog mladog mučenika, Svetog Stefana, kome takođe jedna žena briše krv sa rana; i izmrcvareno telo mladog Foskarija nad kojim plaču majka i nevesta; i biskup od Liježa masakriran na jednoj orgiji… I, najzad, tavanica pariske palate Burbon, gde slikareva bolna koncepcija kao da obuhvata celu istoriju čovečanstva, i neka vrsta filozofije na Sadov način potvrđuje neizmenljivu okrutnost prirode, probija se kroz epizode Plinija koga ubija Vezuv, Arhimeda koga probada vojnik neznalica, Seneke koji se ubija po volji tiranina, Svetog Jovana Krstitelja kome je skinuta glava zbog hira jedne žene, Izraelita-izbeglica i robova u Vaviloniji, Italije pregažene okrutnim Atilinim hordama. Ceo kosmos je patnja i bol, kao u Svinbernovoj Anactoria: ne samo da se ljudska tela propinju u nasilnom činu ili izvijaju u grču, ili padaju iznemogla u agoniji, a mesa drhte u krajnjem naponu živaca ili miruju samrtno bleda; životinje i biljke kao da vibriraju od iste bolne drhtavice, a nebo kao da je natopljeno nekom čudnom limfom koja liči na žuč i gnoj i nadvija se, puno čadi, nad malarične bare, nad nemilorsrdno more.

Delakroa, jezereo krvi obuzeto zlim anđelima,
Zasenjeno uvek zelenom šumom jela,
Oh, pod bolnim nebom, fanfare čudne
Prolaze, kao neki prigušen Veberov uzdah.

Stihovi koji nas od Delakroaovih slika vode prema čudnoj kući Ašer, s onom mrtvačkom barom nad kojom se nadvila fatalna atmosfera, s onim manijakom koji se zabavlja jezivim improvizacijama, među kojima je i „izvesna jedinstvena parafraza – perverzija koja podseća na već veoma čudnu ariju Veberovog poslednjeg valcera“. Bodler je u svom duhu uspostavio kontakt između Delakroaa i Poa. Godine 1856. one je Delakroau, poslao jednu kopiju svoje verzije Histories extraordinaires koji je to u svom dnevniku ovako prokomentarisao:

Bodler kaže u predgovoru „da ja budim u slikarstvu ono idealno osećanje tako jedinstveno i tako prijatno u grozori“. U pravu je…

Izvor: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Teodor Žeriko, „Portret Ežena Delakroaa“, 1819.

Ilustracije Harija Klarka

Objavljeno od strane

Hari Klark bio je irski ilustrator koga smatram najboljim interpretatorom Poove imaginacije u sferi vizuelnih umetnosti. Niko kao on nije bolje razumeo slike, atmosferu, osećanja, raspoloženja Poovih junaka. Klark je rođen u Dablinu 17. marta 1889. godine i bio je jedan od tipičnih predstavnika Arts and Crafts stila u Irskoj. Osim Poovih priča (namerno nisam stavljala naslov priče ispod ilustracije smatrajući da će oni koji su čitali Poa sami biti u mogućnosti da prepoznaju o kojoj priči je reč, umetnik je u toj meri uspeo da izvuče jedinstvenu suštinu svake od njih), Hari Klark je ilustrovao još i Andersenove bajke, Geteovog „Fausta“, kao i mnoge katedrale, oslikavajući njihove vitke prozore. Nešto od stila specifičnog za takvu vrstu stvaranja, Klark je transponovao i na ilustracije pomenutih književnih dela.

Na srpski jezik objavljena je knjiga Priče tajanstva i mašte u izdanju izdavačke kuće Tisa. U tom izdanju našle su se priče „Pad kuće Ašerovih“, „Maska crvene smrti“, „Vilijem Vilson“, „U Malstremskom vrtlogu“, „Crni mačak“, „Ligeja“ i „Izdajničko srce“. Priče su preveli Svetislav Stefanović (poznat je i njegov prevod Poove pesme „Gavran“), Andrej Vijatov i Nebojša Todorović. U tom izdanju našle su se ilustracije ovog umetnika, svaka prati odgovorajaući priču. Pošto pored izdanja Poovih dela koja je u jednoj knjizi objavila izdavačka kuća „Rad“ imam i ovo izdanje palo mi je na pamet da čitaocima bloga, u okviru tematskog ciklusa postova o Edgaru Alanu Pou, predstavim i ove ilustracije koje, smatram, podjednako kao i njegova proza, poezija i poetički spisi, obogaćuju čitalačko iskustvo ljubitelja ovog neobičnog pisca. Nastavite sa čitanjem →

Kamij Sen-Sans: „Samson i Dalila“

Objavljeno od strane

 

Kompozicija „Bahanalije“ deo je opere Samson i Dalila, komponovane 1877. godine. Opera je prvi put izvedena u Vajmaru 2. decembra iste godine. Francuska je još za vreme Napoleonove vladavine otkrila Orijent, njegovu egzotičnost, svevši ga na dva polariteta: ako nije orijentalna raskalašnost, onda je orijentalna brutalnost.

Apokrifne i biblijske priče o heroinama koje na različite načine obezglavljuju ili uspevaju da poraze svoje muške suparnike inpirišu francuske umetniku druge polovine 19. veka, među kojima su najpoznatiji slikar Gustav Moro i književnici Gistav Flober (Salamba) i Žoris-Karl Uismans (Nasuprot).

Kamij Sen-Sans na blogu A . A . A

Izdanje romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Objavljeno od strane

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog ovog piscu doba dekadencije. U pitanju je Art Nouveau primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, monstrumu dekadencije, Pisao je d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Izvor slika: Bibliothèque nationale de France

Žoris-Karl Uismans na blogu A . A . A

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola.

U razbludnom mirisu, u pregrejanom vazduhu te crkve, s levom rukom ispruženom u zapovednički pokret, a desnom savijenom, držeći u visini lica veliki lotos, Saloma prilazi polako na vrhovima prstiju, uz zvuke gitare, u čije žice čučeći udara jedna žena.

S usredsređenim, svečanim, gotovo božanskim izrazom lica, ona počinje razbludni ples, koji treba da razbudi zaspala čula starog Iroda; grudi joj se talasaju i, od dodira s ogrlicama koje joj se njišu oko vrata, bradavice na dojkama joj se ispupčavaju; na vlažnoj koži trepere dijamanti; njene narukvice, pojas, prstenje, sipaju varnice; na sjajnoj haljini, prošivenoj biserima, izvezenoj srebrom, posutoj zlatnim šljokicama, kujundžijski oklop, čiji je svaki beočug jedan dragulj, žari se, izukrštava praštave odbleske, kao da gamiže sjajem po vlažnoj puti, po koži ružičastoj kao čaj, kao sjajni insekti sa zasenjujućim krilcima, mramorno prošaranim karminom, istačkanim žutim kao zora, ispruganim čeličnoplavim, paunovim zelenim.

Usredsređena, ukočena pogleda, kao u mesečara, ona ne vidi ni tetrarha, koji trepti, ni svoju majku krvožednu Irodijadu, koja motri na nju, ni hermafrodita ili evnuha koji sa sabljom u ruci stoji u podnožju prestolja, kao strašna prilika pod velom: sve do obraza, čije uskopljeničke grudi vise kao čuture pod narandžasto ispruganom tunikom.

Takav tip Salome, koji toliko progoni umetnike i pesnike, zaokupljao je već godinama Dezesenta. Koliko li puta beše pročitao, u staroj Bibliji Pjera Varikea, u prevodu doktora teologije na univerzitetu u Luvenu, Jevanđelje po Mateju, koje u naivnim i kratkim rečenicama priča o usekovanju Preteče; koliko li puta beše lutao mislima između tih redova.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „L’Apparition“, 1874.

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane

Image result for la chimère gustave moreau

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.

Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.

I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.

On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina.

Pratio je sve mene te žalosne jeseni, posmatrajući kako se ljudsko stvorenje pokorno ozlojedi, kako je vešto da obmane samo sebe, prinuđujući svoje misli da jedna drugoj podvaljuju samo da bi što više patilo, upropašćujući unapred, zahvaljujući analizi i posmatranju, svaku mogućnu radost.

Na veličanstvenim stranicama izneo je on takve raznorodne ljubavi, koje razdražuju nemoć što ne mogu da se zadovolje, kao i opasne obmane opojnih droga i otrova, koje čovek priziva u pomoć da bi uspavao patnju i ukrotio dosadu. U doba kada je književnost pripisivala životne jade gotovo isključivo nesreći zbog prezrene ljubavi ili ljubomori zbog preljube, on je zanemario te dečje bolesti i ispitao one još više neizlečive rane, trajnije, dublje, koje nagrizaju zasićenost, razočaranje, prezir, u dušama koje se raspadaju i koje sadašnjost muči, koje se prošlosti gade, a budućnosti se plaše i pred njom očajavaju.

I što je Dezesent više čitao Bodlera, sve više je uviđao neizrecivu draž toga pisca koji je, u doba kada je stih služio još samo za to da slika izgled bića i stvari, uspeo da izrazi neizrecivo, zahvaljujući svom mišićavom i jedrom jeziku, koji je, više nego ikoji drugi, raspolagao tom čudenom moći da sa neobično zdravim razumom fiksira i najneupadljivija, najtreperavija morbidna stanja iscrpenih duhova i tužnih duša.

Posle Bodlera, broj francuskih knjiga poređanih po njegovim policama bio je prilično ograničen.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz dvanaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „La Chimère“,  1867. 

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!

U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike.

Otada, potpuno ogorčen Stabat-ima, koje su, kao povod, izmišljali razni Pergolezi i Rosini, ogorčen tim neumesnim uvlačenjem svetovne umetnosti u liturgijsku, Dezesent se držao na odstojanju od tih sumnjivih dela koje toleriše popustljiva crkva.

(…)

S druge strane, svetovna muzika je umetnost izložena promiskuitetu ako čovek ne može da je čita kod kuće, sam, kao što čita knjigu; da bi se naslađivao njome, trebalo bi pomešati se sa onom uvek istom publikom što puni pozorišta i opseda Zimski cirkus, gde, pod kosim zracima sunca, u vazduhu kojije kao u perionici, primećujemo kako jedan čovek, plećat kao kakav drvodelja, muti neki sos po vazduhu i kasapi iskidane Vagnerove epizode, na ogromnu radost nesvesne gomile!

On nije imao odvažnosti da se zagnjuri u tu kupku gomile da bi slušao Berlioza, čijih ga je nekoliko fragmenata međutim osvojilo svojom strastvenom egzaltacijom i svojom plahošću koja se propinje, a znao je prilično dobro i to da nema nijedne scene, nijedne čak fraze neke opere čudesnoga Vagnera koja bi se mogla nekažnjeno izdvojiti iz svoje celine.

(…)

Stoga je Dezesent mislio kako u toj rulji melomana što se nedeljom ushićuju po klupama, jedva ako dvadesetoro njih poznaje partituru koja se kasapi, ukoliko razvođačice pristanu da umuknu da bi se mogao čuti orkestar.

A s obzirom, isto tako, i na to što otmeni patriotizam nije dozvoljavao nijednom francuskom pozorištu da prikaže neku Vagnerovu operu, radoznalima koji nisu bili upućeni u tajne muzike, a nisu mogli ili nisu hteli da idu u Bajrojt, nije preostajalo ništa drugo do da ostanu kod kuće, i tome razumnom rešenju se i on beše priklonio.

I on se, dakle, odlučno udaljio od muzičke umetnosti, i, svih tih godina u kojima je trajalo to njegovo uzdržavanje, sa uživanjem se sećao samo nekih seansi kamerne muzike, kada beše slušao Betovena i, naročito, Šumana i Šuberta, koji mu behu satirali živce poput najintimnijih i najmučnijih poema Edgara Poa.

Posle nekih partija za violončelo od Šumana ostajao bi bukvalno zasopljen i bez daha, kao od kugle koja čoveka davi u histeriji; ali naročito su ga Šubertove pesme uzbuđivale, dovodile ga dotle da je bio van sebe, a zatim ga ostavljele iznurena kao posle gubitka živčanog fluida, posle nekoga mističnog duhovnog pirovanja.

Ta muzika ga je do kostiju prožimala jezom u srce mu ponovo utiskivala beskrajno mnoštvo zaboravljenih patnji, nekadašnjih splinova, u srce zapanjeno što sadrži toliko nejasnih jada i neodređenih boli.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petnaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro

Šarl Bodler: „Smrt ljubavnika“

Objavljeno od strane

Laki miris naše postelje prožeće,
grobnice duboke biće nam divani,
okruživaće nas neobično cveće,
što za nas u nekoj lepšoj procva strani.

Dok poslednji žar im troši čežnja ista,
dve ogromne baklje naša srca biće,
i u blizanačka ogledala čista,
u dva naša duha, sjaj dvostruki liće.

U veče od plave i rumene tajne
grcanje će dugo tuge oproštajne
da u istu munju salije nas strasnu;

Anđeo će, potom, vrata da otvori,
pa, veran i vedar, ponovo razgori
ogledala mutna i plamen što zgasnu.

Prevod: Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Teodor Žeriko, „Poljubac“, 1822.

Šarl Bodler: „Sablast“

Objavljeno od strane

Ko anđeli žarkih zena
Bešumno ću ja, o snena,
Do kreveta tvoga doći
Sa senama gluhe noći.

Poput mesečine blede
Moj poljubac biće leden;
Milovaću te ko zmija
Što se oko rake svija.

A kad stigne zora siva,
Prazno mesto gde uživah
Mrznuće te lednim dahom.

Kao drugi nežnostima,
Nad tobom, nad tvojim snima,
Ja hoću da vladam strahom!

Prevod: Nikola Bertolino

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Hajnrih Fisli: „Noćna mora“, 1790.

Šarl Bodler: „Čitaocu“

Objavljeno od strane

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela naša kinje,
krmimo milu grižu savesti ko svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičari,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandžu staru.

Poput gustoga roja crva što drobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gmazi,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća slazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još ispleli
nisu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al’ to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al’ tu gde su šakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci ko zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav, zao!
I mada niti topće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao;

zove se Čama! – Dok je nevoljne suze prate,
nargile ona puši i sneva gubilište –
ti znaš, o čitaoče, to nežno čudovište
-dvolični čitaoče – nalik na mene, – brate!

Prevod Branimir Živojinović

Šarl Bodler, „Cveće zla“, u: Sabrana dela Šarla Bodlera, preveli Branimir Živojinović, Nikola Bertolino, Borislav Radović, Narodna knjiga, Beograd, 1979.

Slika: Gustav Kurbe, Portret Šarla Bodlera, 1848.

Rodenove ilustracije Bodlerove zbirke „Cveće zla“

Objavljeno od strane

Ilustracije Ogista Rodena za ovo izdanje Bodlerove zbirke „Cveće zla“ svojevrstan su raritet, pa čak i na internetu, preobimnom polju najrazličitijih sadržaja. Priloženo izdanje sa ilustracijama datira iz 1857. godine i pripadalo je Polu Galimaru. Kožni povez korica uradio je Henri Marijus Mišel.

Roden, osvedočeni poštovalac Bodlera, radio je na ovoj knjizi nekoliko mesec, od kraja 1887. do proleća 1888. Ovaj jedinstveni primerak Rodenov muzej otkupio je od tadašnjih vlasnika 1931. godine. Na sajtu skulptora o ovoj knjizi piše sledeće:

His line drawings, sometimes heavily shaded, with hatched backgrounds and five washes on Japan paper, heavy with ink and gouache, would subsequently be inserted into the pages. Specially designed for the book or inspired by earlier sketches made for The Gates of Hell, these drawings appeared on the frontispiece and occasionally invaded the poems.

O Rodenovoj ljubavi prema Bodlerovom pesništvu, kao i pesništvu uopšte, pisao je i Rajner Marija Rilke u svojoj poetskoj studiji o ovom skulptoru.

Iza rada, koji ga je prehranjivao, skrivalo se njegovo delo u nastajanju i čekalo svoje vreme. Mnogo je čitao. Viđali su ga kako po ulicama Brisela ide uvek s knjigom u ruci, ali ta je knjiga često bila možda samo izgovor za njegovu povučenost u sebe, u ogroman zadatak koji mu je predstojao. Kao i kod svih koji rade, i u njemu je prebivalo osećanje da je pred njim nepregledan posao, u njemu se gnezdio nagon, nešto što je njegove snage uvećavalo i sabiralo. Kad bi ga obuzele sumnje, prožele neizvesnosti, kad bi se u njemu javilo veliko nestrpljenje zbog onog što ima da nastane, strepnja pred ranom smrću, ili pretnja svakidašnje nemaštine, sve bi to već nailazilo kod Rodena na tihi, postojani otpor, na prkos, nailazilo bi na snagu i samopouzdanje, na još nerazvijenu zastavu velike pobede. Možda je to bila prošlost, koja je u tim trenucima stupala na njegovu stranu, glas katedrala, koji je odlazio uvek ponovo da osluškuje. I u knjigama je bilo mnogo stvari koje su ga podsticale da radi. Prvi put čita Danteovu „Divina Comedia“. Bilo je to otkrovenje. Video je pred sobom bolna tela nekog drugog roda, video je, preko svih prošlih dana, jedno stoleće, sa kojeg je odeća bila zdrana, video je velik i nezaboravan sud pesnika o svom vremenu. Bilo je tu slika koje su mu davale za pravo, i kad je čitao o nogama Nikole Trećeg, koje su plakale već mu je bilo poznato da ima nogu što mogu plakati, da postoji plač koji sve obuhvata, celog čoveka, da ima suza koje mogu briznuti na sve pore.

Od Dantea je došao do Bodlera. Ovde nije bilo suda; nije to bio pesnik koji se rukom sene uspinje na nebesa, ovde čovek, jedan od patnika, podiže svoj glas, uznosi ga visoko ponad glava ostalih ljudi, kao da želi da ih spase od propasti. A u tim stihovima bilo je mesta koja su izlazila iz teksta, koja kao da ne behu napisana, nego je izgledalo kao da su izvajana, bilo je reči, i čitavih gomila reči, rastopljenih u vrućim rukama pesnika, redaka koji bi se mogli opipati kao reljef, soneta koji su nosili, kao stubovi sa floralnim kapitelima, teret strašnih misli. Mutno je osećao da se ta umetnost, tamo gde je naglo prestala, sudara s početkom neke druge umetnosti, da čezne za njom.

U Bodleru je osećao jednog od svojih preteča, nekog koga lica nisu mogla obmanuti, koji je tražio tela u kojima je život bio veći, okrutniji i nemirniji.

Otuda mu ova dvojica pesnika ostadoše uvek bliski; razmišljao je o njima, uvek im se vraćao. U ono vreme, kad je Rodenova umetnost nastajala i kad je počinjala tamo gde je sav život, koji je upoznavala, bio bezimen i ništa nije značio, u to su vreme Rodenove misli bile uz knjige pesnika, onde su nalazile prošlost. Kasnije, kad je kao tvorac opet dodirnuo tu tematiku, uskrsnuli su likovi tih pesnika kao uspomena iz njegovog sopstvenog života, bolni i stvarni, ušli su u njegovo delo kao u svoju rodnu zemlju.

Roden je, po želji jednog kolekcionara, propratio crtežima primerak knjige „Fleurs du mal“. Ništa ne kazujemo time ako govorimo o veoma dubokom razumevanju Bodlerovih stihova; pokušavamo da izreknemo nešto više kad se prisećamo kako te pesme u svojoj samodovoljnosti ne dopuštaju nikakva upotpunjavanja niti nadometanja: a to da mi ipak osećamo prisustvo upotpunjavanja i nadometanja, da osećamo kako su se Rodenove linije priljubile uz Bodlerovo delo, to je merilo za ovu zanosnu lepotu tih iscrtanih listova. Crtež perom koji stoji uz pesmu „Les mort des pauves, nadilazi izvesnom kretnjom, tako jednostavnom, a podjednako rastućom veličinom, te velike stihove, pa pomišljamo: ta kretnja ispunjava svet od njegovog nastanka sve do propasti.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Ogist Roden, preveo Nebojša Zdravković, Službeni glasnik, Beograd, 2009.