Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има лице Веренице. Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут.

Иг се осећао као да га неко неприметан саветује. И следио је баш тај траг. Био га је поново обузео жар за лутањем. Као и на самом почетку, он се вратио старој љубави да се свако вече задржи у нишама Светога Спасиоца, дуж црних мрамора, пренаглашеног брода са која би неки пут попадала музика која се преливала и завијорила би се.

Ова би се музика раширила, и кроз цеви истицала на подне плоче; а управо је она била та, рекло би се, која је плавила, и затирала прашњаве натписе по надгробном камењу и бакарним плочницима, којима је свуд унаоколо, базилика била посејана. Могло је да се каже, како се ту буквално газило по смрти! Наставите са читањем

Томас Ман: „Смрт у Венецији“ (одломак)

Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да је добро увежбан у оваквим налозима, умео је свагда да му поново предочи оно за чим жуди, служећи се лукавим маневрисањем, брзим попречним вожњама и преким путевима. Ваздух је био миран и јако је мирисао, сунце је тешко жегло, кроз пару која је небу давала оловну боју. Вода је клокоћући ударала о дрво и камен. На узвик гондолијера, пола опомена пола поздрав, долазио је отпоздрав из тишине лабиринта по чудном договору. Из малих, високо засађених вртова, преко трошних зидова, висили су цветни гроздови, бели и пурпурни, и мирисали на бадем. У мутноме се оцртаваху арапски украси ћерчива. Мраморне степенице једне цркве спуштаху се у воду; на њима је чучао један просјак, уверавао о својој беди, и пружајући шешир превртао очи да ми се види беоњача, као да је слеп; један старинар пред својом шпиљом позиваше пузавичким покретима пролазника да сврати к њему, у нади да ће га преварити. То је била Венеција, мазна и сумњива лепотица – тај град, пола бајка, пола клопка за странце; у њеном ваздуху који носи клице трулежи, расипно је негда набујала уметност, музичарима је она уливала гласове који њишу и сладострасно уљуљкују. На његовом путу у авантуру чинило му се да му око упија такву раскош, да се такве мелодије улагују његовом уху; он се још и сећао да је град болестан а да то таји из грамзивости, и мотрио је необузданије на гондолу која је пред њим лебдела. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Карла Уисманса

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио.

И готово увек је призор који сањамо идентичан: слике се дижу, голотиње се пружају; – али, док трепнеш, природни чин нестаје, лишен интереса, сувише кратак, као нешто што изазива само очекивано узбуђење, баналан узвик; – и, изненада се јавља полет према неприродним гадостима, постулација према неконтролисаним кризама тела, које искачу изван грчева. Бешчасност душе постаје, ако то хоћемо, тежа, али се профињује, оплемењује мишљу, која се у то меша, о идеалу надљудских грехова, који бисмо хтели да су нови. Наставите са читањем

Шарл Бодлер: „Једна мученица. Цртеж непознатог мајстора“

arthistory-blog: “ The Brooch, Eva Mudocci (1903) by Edvard Munch ”

У метежу бочица, тканина скупоцених,
Хаљина мирисних и красних,
Крај ваза од мрамора, крај слика, поред снених
Лампи, дивана сладострасних,

У соби загушљивој, чији је ваздух млаки
Као у стакленику кобан,
Где букети издишу последњи дах свој лаки
Из свога стакленога гроба,

Један леш, обезглављен, по јастуку податном
Још топлу струју крви лије,
Налик на неки поток црвени, што га платно
Ко сасушена њива пије.

Сличи на авет бледу што рађа се из мрака
Прикивајући поглед нама,
А глава, под теретом тамних јој увојака
И с драгоценим минђушама,

На ноћном столу лежи, без мисли, налик жутом
Цвету, а поглед јој напрегнути
Још извире јој, мутан и бео као сутон,
Из очију изокренутих.

На кревету, откривши без стида сву наготу,
Све дражи, мрачну замку коби,
Трупло неусиљено показује лепоту,
Дар што од природе га доби; Наставите са читањем