Simbolizam i minerali

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushićuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Analogije prate svaki istraživački rad. Upravo navedeni odlomak pesme Nakit Šarla Bodlera poetska je ilustracija teme koja će uslediti. Nedavno sam naišla na sajt posvećen mineralima i dok sam posmatrala raznolike oblike koji nastaju pod okriljem prirode shvatila sam koliko je mnogo puta raskidana veza između prirode i umetnosti nepotrebna. Priroda stvara pojavne oblike koji čekaju oko koje će se dovoljno dugo zadržati na njima, oko koje će uočiti analogije između njene i čovekove umetnosti. Ta razmišljanja vratila su me simbolizmu, bečkoj secesiji i periodu engleske i francuske dekadencije s kraja veka (fin de siècle).

Oskar Vajld je 1889. godine pisao:

Moje iskustvo mi govori da što više proučavamo Umetnost, to manje marimo za Prirodu. Umetnost nam otkriva da priroda zapravo nema koncepciju, otkriva nam njenu neobičnu sirovost, izuzetnu jednoličnost, njeno stanje potpune nedovršenosti.

Ovaj tekst baviće se preispitivanjem ovakvog stava. Posmatrajući fotografije minerala, koji su pronađeni na različitim mestima planete, videla sam umetnost u najuzvišenijoj formi. Za razliku od umetnosti romantizma, posredstvom koje sam otkrila prirodu, ovde se desilo suprotno, posredstvom prirode došla sam do umetnosti.

Zahvaljujući prirodi ponovo sam obratila pažnju na delo Gustava Klimta. Lepotu formi na njegovim slikama otkrili su mi raznobojni i raznoformni minerali. Takođe, setila sam se Baruha Spinoze, njegove teorije o božanstvu koje emanira kroz prirodu sa beskrajnim brojem atributa, od kojih čovekov um poima dva: protežnost i mišljenje (materiju i svest). Spinoza je napravio distinkciju: postoji Natura naturans (priroda koja stvara) i Natura naturata (priroda koja je stvorena). Mi na ovom mestu možemo govoriti jedino o prirodi koja je stvorena – mineralima čije je oblike umetnik ponovio kroz svoje delo ili ih kroz njega upotrebio.

Oblici koji okružuju Klimtove portretisane ostavljaju mogućnost da ih poimamo kao dekoraciju ili da u njima uviđamo analogije sa određenim prirodnim pojavama: školjkama, mineralima, kamenčićima i oklopima kornjača. Ne samo da je Klimt imao sasvim jedinstvenu liniju, i ne samo da je koristio originalnu kombinovanu tehniku, već je bio tvorac i jednog novog viđenja ženske senzualnosti.

U romanu Nasuprot Žoris-Karl Uismans je pisao o slici Priviđenje francuskog slikara Gistava Moroa na kojoj je prikazana Saloma kako pleše pred Irodom. Judita i Saloma su Klimtove omiljene fatalne žene. Njih možemo uporediti sa sledećim Uismansovim redovima:

Ona je sva odevena u zlatni nakit, u sjajne minerale. Jedna ogrlica joj steže poprsje poput oklopa i, kao veličanstveni broš, čudesni nakit prostreljuje svojim munjama njene grudi; dole niže, opasana je i pojasom koji skriva gornji deo butina o koje udara ogromni privezak prosipajući reku smaragdnog dragog kamenja. Naposletku, na ogoljenom telu, između ogrlice i pojasa, trbuh se savija, sa urezanim pupkom čija jamica izgleda kao pečat od oniksa, beličastih tonova poput nokta ružičasta. Ispod žarkih svetala koja sijaju oko glave Preteče, sve izbrušene dragulje obuzima vatra; dragulji oživljavaju, iscrtavaju telo žene usijanim potezima; ubadaju je u vrat, u noge, u ruke vatrenim iglicama, crveni kao žeravice, modri kao mlazevi gasa, plavi kao plamen alkohola, beli kao zraci zvezda.

Međutim, ova Saloma ima svoju literarnu prethodnicu, sestru kraljice od Sabe u Floberovom romanu Iskušenje Svetog Antonija:

Njena haljina od zlatnog brokata, pravilno podeljena naborima od bisera, žada i safira steže joj struk u uzak pojas, izražen aplikacijama u boji, koje predstavljaju dvanaest znakova Zodijaka… Njeni široki rukavi, ukrašeni smaragdima i ptičijim perjem dopuštaju da se njena naga mala okrugla ruka potpuno vidi… Ravan zlatni lanac, koji joj prolazi ispod brade, penje se uz njene obraze, uvija u spiralu oko kose posute plavim prahom; zatim, ponovo silazeći, dodiruje joj ramena i na njenim grudima je pričvršćen za škorpiju od dijamanata koja pruža jeik između njenih dojki.

Obnavljanje religijskih tema odlika je književnosti dekadencije. Te teme umetnike ovog pokreta zanimaju sa estetskog stanovišta. Fascinacije Rimskim carstvom na izdisaju (kao u Verlenovoj pesmi Kopnjenje), umetnošću prvih hrišćana, vizantijskom ornamentikom, poznim latinitetom, „varvarskim“ srednjim vekom u službi su preuzimanja religioznih komponenti i rituala kako bi se njihove odlike prilagodile sentimentu epohe 19. veka a ne produbila njihova izvorna značenja. Vizuelne odlike prethodnih doba u simbolističkoj umetnosti bile bi idealizovane i umetniku bi poslužile kao mogućnost za ponovno otkrivanje (ili dodavanje) magijskih i okultnih elemenata nečemu što je pripadalo prošlosti. Simbolisti favorizuju prisustvo demonskog u životu i umetnosti. U pitanju je estetizacija zla, greha, okrutnih i grotesknih obličja.

Dez Esent, junak Uismansovog romana Nasuprot, opremio je svoju vilu orijentalnim tepisima, retkim izdanjima knjiga na latinskom, Redonovim i Moroovim slikama, neobičnim biljkama, „simfonijama parfema“ i jednom kornjačom. Kada se esteti i dekadentu tepih u salonu učini bezličnim, on se, kako bi ga vizuelno oživeo, odlučuje za kontrast koji pronalazi u džinovskoj kornjači kojoj na oklop inkrustrira bezbrojno drago kamenje. Odatle, svetlost se prelivala u mraku, stvarajući „simfoniju boja“. Dez Esentova ideja bila je da oklop kornjače podseća na vizigotski šlem, on je želeo da ponovni sjaj „varvarskog majstora“. Treba li naglasiti da je kornjača ubrzo uginula? Barbe d’Orvili je povodom te knjige napisao:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

To se dešava kada estete pokušaju da prirodu potčine umetnosti. Priroda je, kažu, ružna. Ideal je veštačko jer vreme prirode je prošlo. Njeni pejzaži su monotoni. Ali drago kamenje i minerali poziv su na sanjarenje posredstvom neobičnih oblika i egzotičnih boja. Bodler u pesmi Nakit piše:

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, svo ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

U romanu Slika Dorijana Greja Oskar Vajld je pisao o fascinaciji dragim kamenjem, detaljno ga opisujući:

Često bi proveo ceo dan aranžirajući i premeštajući razno drago kamenje u kutijama, kao što je maslinasto zeleni hrizoberil koji pri svetlosti lampe postaje crven, te simofan sa srebrnom niti u sebi, te žuti topazi, te alemi jarkocrvene boje sa treperavim četvorokrakim zvezdama, plamenocrveno cimetovo kamenje, narandžasti i ljubičasti spineli i ametisti sa naizmeničnim slojevima rubina i safira. Voleo je crveno-zlatni ćilibar i bisernu belinu feldspata, kao i izlomljenu dugu mlečnog opala.

Na Klimtovoj slici Judita iz 1909. godine možemo uočiti kako je religiozna scena tematizovana na način koji je bio svojstven simbolističkoj estetici. Slika rasporedom elemenata podražava formu mozaika. U njenom centru je Judita, biblijska junakinja zaslužna za smrt Nabukodnazarovog vojskovođe, Holoferna (videti Kitsovu pesmu Nabukodnazar ružan san je snio). Klimta ne zanima starozavetna priča koliko sam prikaz žene koja drži odsečenu mušku glavu. Umetnici simbolizma poimaju ženu kao otelotvorenje okrutnosti, što je suprotno od romantizma s njegovog početka, koji favorizuje okrutnog zavodnika, bajronovskog junaka. Žena je neodoljiva u okrutnosti. Vitkim, koščatim prstima Judita nemarno pridržava vrh Holofernove kose (ali to može biti i Saloma koja pridržava glavu Svetog Jovana Krstitelja). Njen pogled nije fiksiran, on je slika ushićenja i ekstaze. Njene ruke i vrat ukrašeni su draguljima, šarenim kamenčićima, njene haljine pune su zvečećih dragocenosti i pozlate. Slika evocira priliku vizantijske carice Teodore čiji veličanstven mozaik krasi zid bazilike San Vitale u Raveni. Vizantija svoju sliku, oživljenu novim formama, i duhovno preobraženu, prepoznaje u umetnosti kasnog romantizma, dekadencije, simbolizma i bečke secesije. Vagnerova muzika i Bodlerova estetika su teorijske premise za ovakvo slikarstvo. Umetnici konstruišu svoje slike kao simfonijske poeme, pretrpavajući ih upadljivim ukrasima.

U pitanju su mogućnosti receptivne imaginacije. Posmatrač, čiji je um sklon slobodi asocijacija i sinestezijskih doživljaja, čiji je um željan putovanja i uranjanja u tamna i gusta mora mašte, odabraće minerale, njihov sjaj i svetlosni preliv kao mogućnost za stvarniji, snažniji, dublji, tajnovitiji svet analogija. Sličnosti između umetnosti koju je stvorio čovek i umetnosti koju je stvorila priroda (bez svesti kakvu je umetnik morao imati, dakle, organski, spontano, slobodno), čine se uočljivim i potvrđuju tezu da veliki umetnik ponavlja tendencije prirode.

Citati:

Šarl Bodler, „Nakit“, preveo Branimir Živojinović, u: Šarl Bodler, Cveće zla, Pariski splin, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

Šarl Bodler, „Saglasja“, preveo Borislav Radović, u: Šesnaest cvetova zla Šarla Bodlera, preveo Borislav Radović, Treći Trg/Časopis Poezija, Beograd, 2011.

Oskar Vajld, Slika Dorijana Greja, preveo Lazar Macura, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

Žoris-Karl Uismans, Nasuprot, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

Umberto Eko, Istorija lepote, prevela Dušica Todorović-Lakava, Plato, Beograd, 2004.

Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.