Arhive oznaka: Mario Prac

Obri Berdsli kao ilustrator Vajldove drame „Saloma“

Objavljeno od strane

Saloma je biblijska junakinja koja je odsekla glavu Svetom Jovanu Krstitelju i na tanjiru je prinela okrutnom caru Irodu. Pred njim i njegovim gostima zanosno je igrala, a na nagovor svoje majke, udate za cara, zauzvrat je tražila glavu sveca.

Saloma je junakinja kakvu književnost dekadencije veliča, inspirisana poezijom Šarla Bodlera i Kitsovom pesmom „Lepa dama bez milosti“. Štrausova Saloma, Malarmeova Irodijada, Vajldova Saloma, sve su to dela koja svedoče o popularnosti ove teme.

Obri Berdsli ilustruje Vajldovo delo 1893. prema porudžbini časopisa The Studio. Kada je pisac prvi put video njegove ilustracije one su mu se izuzetno dopale. Napisao je posvetu Berdsliju koja glasi:

For the only artist who, besides myself, knows what the „Dance of the Seven Veils“ is, and can see that invisible dance.

Mario Prac, italijanski kritičar književnosti, u svojoj studiji Agonija romantizma, pod čijim smo velikim uticajem kada govorimo o ovoj temi, u poglavlju „La belle dame sans merci“ piše:

Fatalnih žena bilo je u mitu i u književnosti uvek, jer miti i književnost samo na fantastičan način odražavaju aspekte stvarnog života, a stvarni život je uvek pružao više ili manje savršene primere prepotentne i okrutne ženstvenosti. Zato nema potrebe da počinjemo od mita o Lilit, od bajki o Harpijama, Sirenama, Gorgonama, o Scili i o Sfingi ili od Homerovih epova.

Prac u svojoj studiji piše i o Vajldovoj drami, prethodno nabrajajući sve literarne predloške ovog dela: Nastavite sa čitanjem →

Mario Prac o Vajldovom romanu „Slika Dorijana Greja“

Objavljeno od strane
b5f7056f7aaa3198cd909d311faab91a

Anri de Tuluz-Lotrek, „Portret Oskara Vajlda“, 1895.

Klasik engleskog dekadentizma je Slika Dorijana Greja (prvo objavljena u Lippincott’s Monthly Magazine, jula 1890), gde protagonista, iskvaren čitanjem francuskih knjiga, propoveda principe paganskog hedonizma D’Albera i Gotijea, profinjujući ih najnovijim receptima Dez Esenta. Čim se pojavio, roman je napadnut u The St. James’s Gazette, gde se osuđivalo „novo sladostrašće“, koje „uvek vodi prolivanju krvi“ („always leed up to blood-shedding“). Ma koliko se u knjizi tvrdi da „iza svega što postoji ima nečeg tragičnog“, ma koliko se govori o „bolu koji stimuliše osećaj lepote“ i o „ranama koje su slične crvenim ružama“ i na kraju pokušava da se lik protagoniste okruži čudnim senkama misterije i smrti, Vajld ne uspeva da stvori zastrašujuću atmosferu. On želi da od Poa pozajmi (Ovalni portret), od Rosetija (Saint Agnes of Intercession, The Portrait), a možda i od Maturina (1) čaroliju portreta i ponovo od Poa (Vilijam Vilson), a od Stivensona (Čudni slučaj Dr Džekila i Mr Hajda, 1886. i Markhajm, 1885) zastrašujuću ideju o udvostručavanju ličnosti protagoniste; usred jedne scene koja pretenduje da bude jezovita, Vajld je u stanju da ubaci cigaretu s opijumom, par limun-žutih rukavica, lakovanu kutiju šibica, srebrni poslužavnik u stilu Luja XV ili saracensku lampu optočenu tirkizom i tako sruši celu građevinu, otkrivajući da istinsko interesovanje autora leži u dekoraciji. Tako će on govoriti o „događajima koji se na tihim krvavim krvavim nogama uvlače u mozak“ („the events of the preceding night crept with silet blood-stained feet into his brain“), o „monstruoznim krilima smrti koja kao da se okreću u olovnom vazduhu“ („its monstruous wings seem to wheel in the leaden air around me“). A da ne govorimo da je ovo što sada činim upravo ona estetska analiza od koje sam se maločas ogradio: te neprikladne dekorativne slike potvrđuju neozbiljnost moralne angažovanosti, površnost hedonizma kod Vajlda, koji je bio sladokusac i hirovit kao neodgovorno dete. On je čak i skandal primio dobrodušno (kao što je poznato, mogao je da napusti Englesku između prvog i drugog procesa) ne toliko zbog čari ponora – koje je nesumnjivo bilo – koliko zbog tragičnog savršenstva koje će taj skandal doneti njegovoj karijeri; dakle, zbog spoljnog dekorativnog, više nego unutrašnjeg motiva (2). Stil Dorijana Greja kreće se negde između bajke i duhovitosti: Vajld je u dijalozima obično kasni epigon komediografa osamnaestog veka, ubacivanjem gomile dosetki on u opisima poprima lažnu naivnost i pitoresknu naduvenost odraslog čoveka koji želi da pred decom koju hoće da zabavi, izgleda naivno i zanimljivo. Ukratko, Vajldova tačka gledišta je uvek scenska, prospektivna; on stalno pozira, a poziraju i njegove ličnosti, i njegovi pejzaži i njegovi događaji. Nastavite sa čitanjem →

Persefona i Flora kao deo Rembrantovog stvaralaštva, prerafaelistskog slikarstva i popularne kulture

Objavljeno od strane
the-soul-of-the-rose-john-william-waterhouse

Džon Vilijam Voterhaus, „Duša ruže“, 1908.

Zar nećeš doći u moj vrt? Voleo bih da te ruže upoznaju. – Ričard B. Šeridan

Citat pripada jednom irskom piscu iz 18. veka. Učinio mi se pogodnim za ovu priliku. Dvosmislen muški glas poziva devojku u svoj vrt, kako bi ju njegove ruže upoznale. Pročitavši ga, čitalac u sećanje priziva Hada koji Persefonu nudi narom i poziva ju u svoje carstvo mraka. Međutim, pre Šeridana, o sličnim temama razmišljao je Rembrant van Rajn. Iako je naslovom naznačeno da će se tekst ticati prerafaelitskog odraza mita o Persefoni i Demetri, istorija umetnosti ne dozvoljava nam da temu o pomenutim boginajma i nimfama započnemo sa njima već sa Rembrantom, osećajući grižu savesti što se ne možemo detaljnije posvetiti, recimo, i Sandru Botičeliju.

Flora je jedno od najstarijih italskih božanstava. Prvobitno je bila numen žita a kasnije postaje boginja cveća, plodonosnog drveća i proleća. Florom se oženio Zefir, vetar. Svojoj voljenoj dodelio je vladavinu nad cvećem. Jedna od najlepših predstava Flore, Zefira, Gracija, Merkura i Venere jeste ona na Botičelijevoj slici Proleće. Botičeli je jedan od najvećih uzora prerafaelita.

Ono što je u slikarstvu prerafaelitski stil, to je u poeziji simbolistički. Najpoznatiji prerafaelitski slikar i pesnik je Dante Gabrijel Roseti, a jedan od najpoznatijih pesnika simbolista (posebno njene dekadentne faze) je Aldžeron Svinbern. Naredni redovi dobro opisuju prerafaelitsku estetiku koja crpe inspiraciju iz starogrčkog mita. Mario Prac, italijanski kritičar i istoričar književnosti, ovako je pisao o Rosetiju i Svinbernovim uzorima: Nastavite sa čitanjem →

Mario Prac o Džonu Kitsu

Objavljeno od strane

Posebno je značajan Kits, jer se u njemu nalaze klice elemenata koje će razviti prerafaelizam i koji će, preko prerafaelizma, preći u francuski simbolizam. Kits je pisao:

Zavisno od mog stanja, nalazim se sa Ahilom u rovovima i sa Teokritom u dolinama Sicilije. Ili se osećam kako sav živim u Troilu i, ponavljajući one reči: „Ja lutam kao izgubljena duša na obalama Stiksa, u očekivanju da preplovim“, rastapam se u vazduhu s tako delikatnom slašću da sam zadovoljan što sam sam.

Ova vrsta ekstaze (ako mogu u širem smislu da upotrebim termin koji u jeziku misticizma imam sasvim tehničko i precizno značenje) je ekstaza egzotiste, a i egzotisti koji je „ekstatičar“, begunac od samog sebe kakav je sada i ovde, dozvoljena je neka vrsta metafizičke intuicije koja iza mnogostrukih privida primećuje stalno trajanje jedne jedine suštine:

Ti se nisi rodila za smrt, o besmrtna ptico!
Izgladnela plemena te ne gaze;
glas koji ja čujem u ovoj kratkovečnoj noći čuli su
u dalekim danima carevi i robovi:
možda je to onaj isti pev koji je našao put
do tućnog Rutinog srca, kad je, izjedana nostalgijom,
stajala plačući među stranačkim letinama;
ili onaj koji je često
očaravao čarobne prozore otvorene prema peni
pogubnih mora, u izgubljenim predelima legende.

Sličnu intuiciju nalazimo kod De Kvinsija tamo gde on, opisujući Mater Lachrymarum (u Levana and Our Ladies of Sorrow, 1845), zamišlja alegorijski lik prisutan u Rami, gde se začuo Rahelin plač nad njenim sinovima; u Vitlejemu, u pokolju Nevinih, u sobi Zara i tako dalje: Nastavite sa čitanjem →

Mario Prac o Eženu Delakroau

Objavljeno od strane

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Jer danas bismo, u stvari, pre bili skloni da na Delakroaa primenimo sud  koji je Gotjeu, koji ga je formulisao, zvučao kao pohvala, dok nama zvuči kao pogrda: „Ako se izražavao kao slikar, mislio je kao pesnik: temelj njegovog talenta čini literatura“. Simptomatično je da je Bodler imao najviše razumevanja za slikare i muzičare koji su bili najviše prožeti književnošću: Delakroaa, Vagnera, cerebralne ličnosti s mutnom senzualnošću.

Delakroa, taj slikar „ljudožder“, „molohista“, „dolorista“ neumorno radoznao za pokolje, požare, pljačke, truljenje, ilustrator najmračnijih scena Fausta i najsatanskijih poema lorda Bajrona koga je obožavao; zaljubljen u zveri (koliko on ima skica zveri kako grebe žrtvu?) i u temperamentne i vrele zemlje, Španiju i Afriku; čovek koji je egzaltirao grozničavu akciju, žalio se da je „njegova duša probudila njegove vatre, njegovih dvadeset pet godina bez mladosti, njegov žar bez snage“.

Ta „stara klica“, to „crno dno koje treba zadovoljiti“, a koje je on osećao u sebi, moralo je da nađe neki odušak i on ga je našao u slikanju. Da li je malarična groznica koja ga je obuzela 1820. i polako ga uništavala dovoljno objašnjenje za tu „užasnu himnu sastavljenu u čast fatalnosti i neizlečkivog bola“, kako je Bodler definisao njegovo delo? Da li je groznica dovoljna da objasni neku vrstu kanibalizma koji boji krvlju mračne crteže? Ili ćemo u tome videti i uticaj vladajućeg ukusa, okrenutih studija fizičkih mučenja kod Žerikoa, slikara ludaka i leševa?

„Sva ova žestoka dela su rezultat istrošene krvi“, izjavio je Daržanti. „Nemam ni trunke ljubavi… Znam samo prazne snove koji me uznemiravaju i ne zadovoljavaju ama baš ništa“: eto bolne tajne koju je Bodler osećao u melanholičnim slikama, projekciji jednog mračnog učaurenog unutrašnjeg sveta. Mračna inspiracija, neutažena želja pretopiće se, kao u srodnom slučaju Svinberna, u neki izražajni hiperdionizizam, u vibrantnu nesigurnost znakova koji će podsećati gotovo na slikarski prevod muzike, na „prigušeni uzdah Vebera“, baš kao što su neki u Svinbernovim stihovima hteli da vide potencijalnu muziku. Jer želja za izrazom, kako kod pesnika tako i kod slikara, kao da se grčevito okreće prema nekom drugom svetu; polazeći iz mraka, ona se gubi u mraku. „Neistraženi predeli tuge“. „Čudne fanfare…“. Nije slučajno Delakroa postao pravi kult za Morisa Baresa. „Krv, uživanja, smrt“ – to bi mogao biti epigraf i za njegovo delo. Nastavite sa čitanjem →

Scene nasilja u slikarstvu Ežena Delakroaa

Objavljeno od strane

impressionsonmymind: “ Eugene Delacroix, Sketch for The Death of Sardanapalus, 1827, pastel ”

Delakroa, od krvi jezero gde se kriju
zli anđeli, u senci zelenih četinara,
gde se, ko prigušeni Veberov uzdah liju,
pod bolnim nebom, zvuci neobičnih fanfara;

te kletve, hule, žalbe, te zanesene reči,
tedeumi i krici, grcanje – sve to bludi
ko odjek što kroz tisuć lavirinata ječi,
opijum nebesnički za srca smrtnih ljudi!

Šarl Bodler, „Svetionici“ (odlomak)

Skice francuskog umetnika Ežena Delakroaa iz 1827. godine prikazuju središnje figure na platnu „Sardanapalova smrt“, nastalom po uzoru na Bajronovo delo, istorijsku dramu (tragediju) u blankversu, napisanu 1821. U centru prikaza je naga robinja koju jedan od ubica pred Sardanapalom žrtvuje. Priču o Sardanapalu Delakroa pozajmljuje od Bajrona, svog omiljenog pesnika, i to samo šest godina pošto je Bajron objavio svoje delo. Engleski pesnik, međutim, temu pozajmljuje od Diodora sa Sicilije, grčkog istoriografa iz prvog veka pre nove ere. Sardanapal je bio, prema verovanju, poslednji asirski car koji je živeo i vladao tokom sedmog veka pre nove ere u gradu Ninivi. Veruje se da je život posvetio dekadenciji, onom obliku koji su romantičari, posebno takozvana „crna struja“, naročito favorizovali kao temu: nasilje, smrt, prekomerenio uživanje u telesnim nasladama. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi sa sigurnošću tvrdili da je Sardanapal zaista postojao, u pitanju je legenda o dekadnetnom vladaru sa mnogo ženskih i muških konkubina, mnogo svite i razuzdanih pijanki koji je takvim načinom života svoju zemlju doveo do očajanja. Shvativši da mu preti slom naredio je da se sva njegova pratnja, sve što je posedovao, ubije i uništi na svirep način. Slika „Srdanapalova smrt“ prikazuje taj trenutak, oholog, poludelog vladara pred kojim se odvija tragedija, jednočinka koju on režira. Tu su konji, dovedeni na klanje, tu su konkubine koje treba ubiti, mnoštvo razbacanih drangulija. Njihov zveket pomešan je sa vriscima, a posmatraču je taj zvuk dočaran bojom, a taj haos samom kompozicijom.

Pored Bajronovog, glavni uticaj na francuskog slikara imalo je delo markiza de Sada. To je još jedno njegovo oslanjanje na tradiciju. Na taj način prošlost još čvršće biva utemeljena u aktuelniom stvaralačkom trenutku. Dvosmislenost intelektualnih stremljenja 18. veka, očigledna u Sadovom stvaralaštvu, ali i u Blejkovom, Gojinom, Fislijevom, Lakloovom, prenosi se i na estetiku 19. veka, gde poprima nešto drugačije značenje, s obzirom na izmenjenu duhovnu klimu i preovlađujući kontekst. Publika se do Ežena već navikla na makabrističke teme iako je, paralelno sa romantičarskim tendencijama, u Francuskoj bila izrazito jaka neoklasicistička struja na čelu sa Engrom. Slikar pomiritelj, ujedinitelj dve oprečne struje u francuskom slikarstvu toga doba, neoklasicizma i romantizma, Engra i Delakroaa, bio je Teodor Šaserio. Ali, do njega, trebalo je utabati stazu, „novim tonovima, novim jezama“. Nastavite sa čitanjem →

Izdanje Uismansovog romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Objavljeno od strane

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog najznačajnijem piscu doba dekadencije. U pitanju je primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, „monstrumu“ dekadencije, pisao je Barbe d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974. Nastavite sa čitanjem →