Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има једно лице Веренице. Побожни савети и одрицања су ти што град њима одише, из његових зидова, прихватилишта па самим тим и оних самостанских, из његових учесталих цркава, у одеждама од камена и на коленима. Поново је он почео да управља Игом, и да му своју послушност намеће. Наново је постао једна личност, његов првенствени животни саговорник, који одушеви, одвраћа, заповеда, према коме се усмеравамо и од кога се извлаче разлози свих поступања.

Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града, и то баш сада када је полако измицао лице од њеног пола и лажи једне Жене. Ову је мање слушао, па сразмерно томе, и нешто више слушао звона.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут. Nastavite sa čitanjem

Шарл Бодлер: „Преображаји вампира“

Madonna, Edvard Munch

Груди јој је гњечио стезник, и, ко змија
Што се на жеравици грчи и превија,
Жена, свој глас мошусни пустивши да тече,
Јагодама-уснама мени тада рече:

„Моје усне влажне су, и ја знам, кад љубим,
Како да у кревету древну свест изгубим.
Свака суза пресуши крај моћних ми груди;
Од њих се у старцима детињи смех буди;
А ко мене угледа голу и без вела,
Томе сунце постајем, васиона цела!
Ја, мој драги докторе, тако учим сласти
Човека у наручју мом, у мојој власти,
Док препуштам његовим уједима тело
Блудно и бојажљиво, стидљиво и смело,
Да би на том душеку, замрлом од страсти,
И анђели морали у пакао пасти!“

Кад ми је из костију сву срж исисала
И кад ми је немоћна глава на њу пала
Да јој страсни пољубац врати, спазих тада
Само једну мешину гнојну, пуну гада!
Од грозе се следивши, ја затворих очи,
А кад опет погледах у тој светлој ноћи,
Уместо те утваре, крвљу снабдевене,
Видех само дрхтање тмурно поред мене
Остатака костура, с чијих пршљенова
Ширио се звук, као зов певаца с крова
Или глас зарђале фирме, коју њише
Ветар што кроз ледене зимске ноћи брише.

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Једна од шест „осуђених“ песама. Ова рана Бодлерова песма (постоји један примерак из рукописа 1852) носи обележје поезије френетичног романтизма у коме не недостају ни вештице ни вампири. (У Хофмановим Причама појављује се један женски вампир, Аурелија, а у Албертусу Теофила Готјеа вештица Вероника заводи главног јунака, али се у поноћ претвара у костур).

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Мадона, 1904.

Шарл Бодлер: „Једна мученица. Цртеж непознатог мајстора“

arthistory-blog: “ The Brooch, Eva Mudocci (1903) by Edvard Munch ”

У метежу бочица, тканина скупоцених,
Хаљина мирисних и красних,
Крај ваза од мрамора, крај слика, поред снених
Лампи, дивана сладострасних,

У соби загушљивој, чији је ваздух млаки
Као у стакленику кобан,
Где букети издишу последњи дах свој лаки
Из свога стакленога гроба,

Један леш, обезглављен, по јастуку податном
Још топлу струју крви лије,
Налик на неки поток црвени, што га платно
Ко сасушена њива пије.

Сличи на авет бледу што рађа се из мрака
Прикивајући поглед нама,
А глава, под теретом тамних јој увојака
И с драгоценим минђушама,

На ноћном столу лежи, без мисли, налик жутом
Цвету, а поглед јој напрегнути
Још извире јој, мутан и бео као сутон,
Из очију изокренутих.

На кревету, откривши без стида сву наготу,
Све дражи, мрачну замку коби,
Трупло неусиљено показује лепоту,
Дар што од природе га доби;

Ружичарста чарапа на нози остала је
Као нека бледа успомена,
И као дијамантско око, скривеним сјајем,
Блиста се подвезица њена.

Тај необични кутак, пун самотничких снова,
Тај лик с портрета, сав у власти
Пламне чежње, с очима препуним изазова,
Све говори о мрачној страсти,

О грешноме ужитку и чудној свечаности
Где адски пољупци се пију,
Којима се веселе зли анђели, ти гости
Што се у завесама крију;

Па ипак, из отмене виткости ове жене,
Из мршавих рамена њених,
Из чилог стаса, као у змије разљућене,
Из кукова јој наглашених,

Види се да је млада! – На душу утучену,
На чула, клонула од чаме,
Да ли су се стуштиле, као к немоћном плену,
Жеље што к беспућима маме?

Да ли је осветљивцу, ком твоја љубав жива
Довољна никад није била,
Та твоја пут податна, беживотна и сива,
Бескрајну жељу испунила?

Одговори, лешино блудна! – Кад те за косе
Он диже руком која дрхти,
Реци ми, главо грозна, да л’уста дотако се
Ледних, за опроштај у смрти?

Далеко од тих руља где врве лаж и сплетка,
Спавај у миру, биће чудно,
И знатижељном сунцу нек буде загонетка
Твој гроб, ког тражи узалудно;

Док муж твој лута светом, твој лик га не напушта;
Бесмртан, бди он поред њега;
И, као и ти њему, биће ти верност сушта,
Док гробни дах не дотакне га!

МУЧЕНИЦА

Једна од најсмелијих песама Цвећа зла која, зачудо, није била оптужена иако се у дванаестој строфи описује некрофилија.

На овнову Банвилове приче Романтична нота, могло би се закључити да је Бодлер ову песму написао у стану глумице Розине Штолц, у који је дрско ушао са намером да чувеној лепотици изјави љубав. Лична имена у овој причи су измењена, али се може препознати мноштво детаља из Бодлеровог живота.

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Брош. Портрет Еве Мудочи, 1903.

Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena. Nastavite sa čitanjem

Artur Rembo: „Alhemija reči“

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije. Nastavite sa čitanjem

Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Aleksandra Bloka

RUSIJA

I u snu si čudna i sjajna.
Tvoje odjeće – ko se dotakao?
Sanjarim, a iza snova – tajna,
U tajni, Rusijo, vidi te svako.

Rusija se vodama ovi,
Prašuma je mnoga dotakla,
Tu su blatišta i ždralovi
I mutan pogled u ludaka.

Po tebi razni narodi brode,
Iz kraja u kraj, svuda se stvore,
I burno kolo noću vode
Pod sjajem sela što vatrom gore

Tu gatara ima i čuda
Što vračaju travom u poljima,
A s đavolima vještica luda
Igra se na drumskim smetovima

Tamo suluda krene mećava
Do krova gdje se život svio
I djevojka za druga rđava
Ispod snijega oštri sječivo

Tvoje staze i sva raskršća
Prosjačkim su štapom izrovana
A oluja kroz gipka pruća
Pjeva legende prošlih dana

Ovdje saznadoh u snu bez sreće
Bijedu svoje otadžbine
I u dronjcima tvoje odjeće
Golotinju duše krijem.

Stazu tužnu, s noćnim maglama,
Do stara groblja sam utabao,
Tamo bih nekad, međ krstačama,
Otegnutu pjesmu zapjevao.

I ne sjećam se, nisam shvatao
Za koga pjesmu pjevah tada,
U kog sam boga vjerovao,
Za kojom curom srce strada.

Živu si dušu odnjihala,
Rusijo, na svojim širinama,
A ipak nisi uprljala
Prastaru čistotu što sija nama.

Sanjarim – a iza snova: tajna,
U tajni, Rusijo, vidi te svako,
I u snu si čudna i sjajna,
Tvoje odjeće – ko se dotako?

29. septembra 1906.

DRUGO KRŠTENJE

Vrata mi mećave otvaraju,
Zamrzla se soba moja,
U snijeg će da me okupaju –
Ponovo biću kršten ja.

Znam da u nov svijet uhodim,
Među ljude i među brige.
Znam: put ka raju one vodi
Koji teška zločinstva čine.

Tako sam umoran od ženske laske,
Na zemlji što se lagano hladi.
I dragocjeni kamen mećave
Ko ledenica sjaji na glavi.

I ponos novog krštavanja
Srce mi je ledom obavio.
Ti obećavaš još trajanja?
Prorokuješ proljeće divno.

No, pogledaj – srce se veseli!
Zagradio sve je snijeg tvrd.
Nema proljeća, ja ga ne želim:
Treće krštenje biće: smrt.

3. januara 1907.

RAVENA

Sve trenutno, i sve smrtno,
U vekovima si sahranila.
Ti, kao mladenac, spavaš, Raveno,
večnosti snene u rukama.

Kroz vrata rimska robovi
Ne unose već mozaik
I dogoreva pozlata
Na zidovima hladnih bazilika.

Od tihih poljubaca vlage
Nežniji je grubi svod grobnice,
Gde zelene sarkofazi
Monaha svetih i carica.

Mučaljive su odaje grobne,
Sen i studen na pragu njihovom,
Da crni pogled blažene Gale,
Probuđen, ne bi kamen sažegao.

Meteža bojnog i uvreda
Zaboravljen je, zbrisan krvavi trag,
Da vaskrsli glas Plakida
Pevao ne bi strasti minulih leta.

Daleko se povuklo more,
I ruže okovaše talas,
Da u grobu usnuli Teodorik
O buri života ne bi maštao.

A pustoš vinogradska,
Kuće i ljudi – sve sam grob
Samo bronza toržestvenog latinskog
Na pričama peva, kao truba.

Samo u netremičnom i tihom oku
Devojaka ravenskih, pokatkad,
Tuga o moru nepovratnom,
Kao bojažljiva niska, mine.

Po noćima samo, nad doline se nadnoseći,
Vekova dolazećih motreći hod,
Senka Danteova s profilom orlovskim
O Novom Životu peva.

1909.

PESMA O DIVNOJ DAMI

Predosećam ja Tebe. Leti prazno vreme –
U istom liku predosećam Te dugo.

Sav horizont u ognju. Zableskuje zene,
A ja Te ćutke čekam – sa ljubavlju i sa tugom.

Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smeškom,
Al’ strah me je da ne dođeš mi s drugim likom,

Jer rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promeniš na kraju lik na koji svikoh.

O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
Snova smrtonosnih ne podnevši krik!

Što horizont sad blešti! Viđenje je blisko.
Al’ plašim se: Ti ćeš promeniti lik.

4. jun 1901.

BEZ NAZIVA

Približava se zvuk. I, duša u tom zvuku
Biva sve mlađa.
I u snu prinosim usnama tvoju davnu ruku,
Bez daha.

Sanjam – opet sam dječak i ljubavnik opet,
Jaruga, burjan,
I u burjanu – bodljikav ružin cvijet
I magla večernja.

Kroz cvjetove i lišće, bodljikavo granje, znam
Da stara kuća gleda srce moje,
Gleda nebo opet, rumeni s kraja u kraj
I prozorče tvoje.

To je tvoj glas – njegovom neshvatljivom zvuku
Život dajem s tugama,
Makar da i u snu, tvoju davnu ruku
Prinesem usnama.

2. maja 1912.

Izvor: Aleksandar Blok, Pesme, preveo Božo Bulatović, Rad, Beograd, 1964.

Jovan Dučić: „De Profundis“

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
gledajući kako nepomično bdije
taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
ni sad ispijena ta čemerna čaša,
i svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša
u nemirne noći da trgne i seti,
kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
svaki po svoj deo od srca što bunca,
što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
pružajući ruke i vapijuć: Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
odnoseći svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
za nama i gleda na nas ko Meduza.

Slika: Leon Spiliar, 1908.

Žana de Vitinghof: „Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho“

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

ŽANA DE VITINGHOF bila je prijateljica oca Margerit Jursenar, Mišela de Krejankura, i osoba koja je znatno uticala na francusku književnicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četiri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Žan Luj Žak: „Pejsaži dubokog života“

LJUBAVNA PLAVET

Ako voliš jednu ženu, zagnjuruješ se sa njom u bistru vodu. Vaša tela zaranjaju. Svet oko vas pretvara se u mlaki kristal.

U laganom tonjenju, držite se za ruke.

U vodi, ti je posmatraš. U vodi, ona te napregnuto gleda.

Tonete obavijeni plavim vazduhom sreće.

Tada dospevate do jedne duboke tačke.

To je mesto na kome se, ti to znaš, gubi osećanje za orijentaciju.

Vi ste istekli tu gde više ne postoji ni visoko ni nisko, ni desno ni levo.

Daleko od sveta, plovite, u zvučnom treperenju svetske plaveti.

U IŠČEKIVANJU

Polje. Široka i prostrana dolina. Vrlo drevan utisak odmerene oporosti koji pruža taj spokojni pejsaž. Gajevi, kao slučajno prisutni. Visoke žitarice u kojima se vetar jedva primetno igra. Šupa ili senjak, napušten već dugo. Samoća.

Tu bi morao da se nalazi put, ali mnogobrojna kola koja su ovuda nekad prolazila nisu sledila isti pravac. Brazde od točkova se proširuju, umnogostručuju, kao šine na železničkoj stanici. Jedan potok je, van svake sumnje, proticao paralelno sa stazom, ali on je izašao iz svog ležišta, preplavio je brazde po putu. Sada se vide barice i lokve, zone mirne vode, u sivoj svetlosti. Jedna ili dve krave stoje nepokretne u opštoj obamrlosti. A nešto dalje, beli konj, išaran sivim pegama, legao je u vodu. Glavu je okrenuo ka meni. Posmatra me.

SVETLO NOĆI

Još samo jednom vratio sam se na mesta koja sam poznavao, ta mesta za posećivanja kao uspomene drevne i drage.

Evo grada, uspavanog u noći.

Evo utišanih kvartova, pustih ulica ispod lampi.

I evo vrta, u noći, skromnog i tihog, tajnog kao da je to središte sveta.

Ulazim u vrt kroz pukotinu koju pronalazim, tamo gde su se razmakle šipke zarđale železničke ograde. Hodam kroz šibljak, po zemlji i lišću.

Vidim mesto, prepoznajem malo uzvišenje gde sam se odmarao, spavao, mesto kome se vraćam.

U noćnoj svetlosti, nekoliko nepomičnih stabala, masiva, i trava, tako zelena, tako lepa. Neka tiha muzika preplavljuje mi dušu.

Vidim takođe, na klupi, usamljenog starca. On sedi skoro nepomičan, na mome mestu. Jede. Pokretima usporenim i neobičnim, prinosi hleb ustima. Njegov zamotuljak sa kriškama hleba, sa nekim premazom, nalazi se pored njega. Starac je ozbiljan, strpljiv, usredsređen na vlastito žvakanje.

Ne približavam se.

U noćnoj svetlosti, nalik muzici, posmatram.

Vidim drveće, klupu, zelenu travu, i starca koji jede.

Povlačim se tiho.

I ponovo počinjem da lutam.

NATPIS

Vapijući za ništavilom završavamo time što stalno živimo u sadašnjem trenutku.

(Postoje haiku-snovi. A katkad, sažeti u slikama, snovi-epigrafi.)

istina svetlosti
je svetlost

istina noći
je svetlost noći

S DRUGE STRANE KAPIJE OD SLONOVAČE

Postoji jedan svet, iskopan u našim uspomenama, u našoj mučnini, našim nadama, kao u grudima želatina kroz čiju providnost više ne umemo da gledamo; mi taj svet ne poznajemo. Svako veče ponovo ga zaboravljamo. Svaka noć ponovo ga rađa.

Ponekad, desi se da sećanje zatreperi pod dejstvom sna. Pokušavamo da ponovo uhvatimo Arijadninu nit koju, kroz slike, duh (i telo) snavača predaju samom sebi tokom čitavog tog lova u slikama. Nakon putovanja (kako se dešava u povlašćenim noćima) u neizbežni svemir velikog sna, sećamo se da smo obišli zemlju, surovu i čistu, u kojoj život i smrt, bol i radost, izbijaju u vatrometu zasenjujuće lepote.

Tekstovi koji slede rođeni su iz onoga što je – tokom brojnih godina autorovog života – bila tek šuplja pratnja, doduše toliko važna, zagonetnih trenutaka istine.

Niti materijali koji bi bili podesni za analizu, niti pripovesti mašte, niti čiste pesme u prozi, oni predstavljaju životni put – u lavirint.

Pokoravajući se zakonima skrivenim u vlastitom sazrevanju, ovi tekstovi pokušavaju, spisateljskom alhemijom – koja mnogo zahteva, a vazda ostavlja neuglađen i grub trag – da ponovo stvore jednom domašenu stvarnost, ali koja svaki put izgleda drugačije u oniričkoj alhemiji; pokušavaju da fiksiraju paru na staklu sećanja, refleks pre nego što nestane u doživljenoj tajni noćne očiglednosti.

Oni takođe odgovaraju znacima jedne uznemirene autentičnosti ostvarene u različitim otkrovenjima.

„Aurelija“, ta priča koja se pojavljuje svake noći kao brod-fantom, raskošni i šareni pejsaži, uzbudljivi kao uspomene iz jednog drugog života, Žana-Pola koji je napisao: „Ti spavaš u Istinskoj Zemlji, ali ljubav sanja“, i druga svetla otkrovenja nemačkih romantičara, surovi pejsaži njihovog slikara i vizionara, Gaspara Davida Fridriha, noćna bdenja Armela Gorna, nepoznatog, usamljenog, bliskog prijatelja Novalisa i „Oblaka nepoznatog“, odlučna iskustva Renea Domala, izvanrednog genija, mladog, lucidnog, genija apsolutne hrabrosti, i njegovog „Nervala niktaloposa“ čija nas smelost preneražuje.

Lutajući blokovi isprekidanog pisanja svedoče o realnosti koja prolazi kroz nas kao dah. To je sloboda, krv naših noći, ali takođe, možda mnogo ređa, to je i istina, koja se ne može sačuvati osim u opsenama senki.

Pisati takvu slobodu, opisati te slike, to je prihvatanje inicijacije, to je kao da držimo grumenčiće soli u šaci. Za koračanje dalje, za pređeni put: nezamenljiv i iznenađujući putni trošak.

Izvor: Žan Luj Žak, Pejsaži dubokog života, prevela Dubravka Opačić-Kostić, Edicija Tabak, Beograd, 1986.

Crtež: Jean-Pierre Velly, Dessins pour les poésies de Corbière, 1976-1978.

Mita Jovanović o Bodlerovoj zbirci „Cveće zla“

Pour_retirer_ce_contenu_d'internet,_nous_vous_invitons_à_contacter_le____[1]

„Slavni pesnici odavna su razdelili među sobom sve najcvetnije domene poezije“, kaže Bodler. „Izgledalo mi je zanimljnvo, a utoliko prijatnije što je posao teži, da izvlačim lepotu iz Zla“. „Zaista ima i drugog cveća“, piše Tjeri, „ima cveća koje niče i na kužnim mestima, koje klija u prljavom smetištu, ima i flore otrova, flore otrovne vegetacije, ima i cvetova zla.“ Te cvetove zla, nikle u zlu, znao je da pronađe i uzabere prevodilac mračnog Edgara Poa, artist ove neobične zbirke vanredno lepih strofa. Sam naslov, srećno nađen, iznosi u sažetoj i poetskoj formi opštu ideju i označava tendenciju.

U jednom spremljenom, a neupotrebljenom, predgovoru za svoju zbirku piše Bodler: „Ova knjiga nije pisana ni za moju ženu, ni za moju kćer, niti za moju sestru, a ni za ženu, kćer i sestru moga suseda. Taj posao ostavljam onima koji imaju interesa da brkaju dobra dela sa lepim govorom.“ A jednom prijatelju: „U ovu užasnu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju…“

Možda je malo preterana, za danas svakako, ova ograda prema ženama, jer iz Bodlerovih cvetova, ma gde bili uzabrani, bije jedan dubok kult, predana služba lepom. I ko bi smeo i da pomisli, da će taj buket izvanrednih, snažnih, sočnih, novih stihopa, ta knjiga tople i eklatantne duhovnosti, po rečima samog autora, biti u svoje doba predmet sudskog progona i osude za povredu javnog morala, da će se zgrbljeni paragrafi hvatati kao polipi za gravure jedne smele muze. Ipak zato Bodler postavlja jedan datum; stare forme i izražaji klonu prod nasrtajem novog, zaprepašćenje istapa se u ushićenje, Bodler obeležava početak nove epohe u francuskom pesništvu.

„Ako je njegov buket“, kaže Teofil Gotje čijim pogledima i mislima začinjavamo dalja izlaganja, „i sastavljen od neobičnog cveća, i metalne boje parfema koji zanosi do vrtoglavice, čije su krunice, mesto sveže rose, pune gorkih suza i kapljica akva-tofane, Bodler bi mogao da odgovori, da drugo cveće i ne niče na zemljištu crnom i presićenom truleži, kao što su groblja prestarelih vekova. Zaista, nezaboravak, ruže, margerite, ljubičice su prijatnije proletnje cveće; ali ono ne raste mnogo u mračnom glibu velikovaroških ulica.“ Uostalom, Bodler nije taj koji će se oduševiti, kao Hajneovi filistri, romantičnim procvatom novog zelenila i cvrkutom vrabaca. On voli da prati čoveka bleda, zgurena, iskrivljeva, zgrčena od veštačkih strasti i stvarne savremene čame, da ga prati kroz lavirint te ogromne naseobine polipa kao što je Pariz, da ga zatiče u njegovim nezgodama, njegovim strepnjama, nevoljama, smalaksavanjina i razdraženjima, u njegovim nervozama i očajanjima. Kao klupko guja ispod razgrnutog smetnšta, on posmatra kako kipte zli instinkti što se rađaju, gadne navike lenjo zgurene u svom glibu; I pri tom prizoru koji ga privlači i odbija, njega obuzima neizlečiva melankolija, jer on za sebe ne nalazi da je bolji od ostalih, i on pati gledajući čisti svod neba i čedne zvezde zastrvene prljavim isparenjima.

Mešajući u svom kotlu svaku vrstu sastojaka i začina fantastično bizarnih i kabalistički otrovnih, Bodler može da kaže kao Magbetove veštice: „Lepo je užasno, užasno je lepo!“ Ta vrsta željene ružnoće nije u protivnosti sa krajnjm ciljem umetnosti. „Vi ste obdarili nebo umetnosti ne znam kakvim mračnim zrakom, vi ste stvorili nove jeze.“ (Viktor Igo)

Pustimo i pesnika da nam govori o svojim idejama:

Poezija, ako čovek hoće i najmanje da siđe u sebe sama, da ispita svoju dušu, da se seti svojih oduševljenja, nema drugn cilj do sebe samu; a ne može ni imati drugih ciljeva, i nijedan pesnik neće biti tako velik, tako plemenit, ni tako istinski vredan imena poeme, kao onaj koji bude pisao jedino iz zadovoljstva da napiše pesmu.

Ja neću da kažem da poezija ne oplemenjuje naravi, da ona na kraju ne uzdiže čoveka iznad vulgarnih interesa. To bi bila očevidno apsurdnost. Ja samo velim, da ako pesnik ide za moralnim ciljem, on umanjuje svoju pesničku moć, i tada će njegovo delo biti loše. Ne može se poezija, ako neće da umre ili propadne, izjednačiti sa naukom ili moralom. Njoj nije predmet Istna, ona ima za predmet Sebe. Na drugi način i drugde se pokazuje istina. Istina nema ničeg zajedničkog sa pesmom; sve što čini čar, draž, to što je neodoljivo u jednoj pesmi, oduzelo bi Istini njen autoritet i moć. Hladna, neosetljiva, dokazivačka priroda Istine odbija dijamante i cvetove Muze: ona je, dakle, apsolutna protivnost poetskoj prirodi.

Princip poezije je, strogo i prosto uzevši, ljudska težnja lepoti, i manifestacija tog načela je u oduševljenju, u uzdizanju duše, oduševljenju sasvim nezavisnom od strasti, koja je pijanstvo srca, i istine što je hrana razuma. Jer strast je stvar prirodna, čak i suviše prirodna, da ne bi unela uvredljiv i neskladan ton u domen čiste lepote; odveć prisna i suviše plaha, da ne bi skandalizavala čista Čeznuća, graciozne Melankolije i plemenita Očajanja, koja stanuju u natprirodiim regionima poezije.

Iako romantičar po intenciji i sklopu, ne bismo mogli Bodlera vezati dosta vidljivim vezama ni za kog velikog majstora ove škole. Čitalac ostaje iznenađen njegovim stihovima, tako različitim od onih koje je dotle čitao. Da bi naslikao pokvarenost koja ga užasava, Bodler je umeo da nađe one bolesno bogate nijanse slabije ili jače truleži, tonove sedefastih školjki kojima blistaju ustajale vode, ono bledilo malokrvnosti, žutilo razlivene žuči, olovno sivi ton kužnih magli, crnoću dima što ga kiša razvlači duž zidova, zemljaste smole prepečene i ispržene u svima pržištima pakla, koje su tako podesne da posluže za osnovu lividnoj avetinjskoj glavi, i celu onu gamu ogorčenih boja isteranih do najintezivnijeg stepena, koje odgovaraju jeseni, suncu na zalasku, krajnjoj zrelosti plodova i poslednjem času civilizacije.

Zbirku otvara posveta Čitaocu kome pesnik nimalo ne laska, kome on kaže najteže istine, optužuje ga da, uprkos svog licemerstva, ima sve poroke zbog kojih prekoreva druge i da hrani u svom srcu veliko moderno čudovište Čamu, dosadu, koji, sa svojim građanskim kukavičlukom, sanja, u svojoj niskosti, rimske svireposti i razvrate. Druga jedna pesma, jedna od najlepših, a nazvana svakako ironičnom antifrazon, Blagoslov, slika dolazak na svet pesnika, koji je predmet zaprepašćenja i gnušanja majke što se stidi ploda utrobe svoje, pesnika koga gone glupost, zavist i sarkazam, koji je žrtva perfidnosti svoje Dalile, i koji, najzad, dospeva, posle svih uvreda, nevolja i mučenja, prečišćen u talionici bola, do večne slave, do krune od svetlosti, namenjene čelu mučenika koji stradaju za Istinito i Lepo.

Jedna mala slika pod naslovom Sunce sadrži neku vrstu pesnikova prećutna pravdanja za njegova skitnička tumaranja. Veseo zrak blista nad kaljavim gradom; pesnik je izišao i prolazi, „hvatajući stihove na mamac“, kao što se živopisno izražava Renije, prolazi nečistim raskrsnicama, uličicama gde spuštene roletne kriju, otkrivajući ga, tajni blud, kroz svu crnu, vlažnu i blatnjavu zbrku starih ulica sa prljavin i gubavim kućama, gde svetlost obasja, ovde-onde, na nekom prozoru, saksiju sa cvećem ili glavu mlade devojke. I zar nije pesnik zvao to sunce koje ulazi sasvim samo svuda, u bolnicu kao i u palatu, u ćumez kao i u crkvu, uvek čisto, uvek svetlo, uvek božansko, stavljajući indiferentno svoju zlatnu svetlost i na lešinu i na ruže.

Uznesenje nam pokazuje pesnika koji plovi nebesina, dalje od zvezdanih sfera, u sjajni etir, preko granica naše vasione koja iščezava u dnu beskraja kao mali oblak, i opija se retkim i zdravim vazduhom u koji ne dopire nijedna od kužnih mijazmi zemlje i koji je parfimisan dahom serafima; jer ne treba zaboraviti da je Bodler, koga često osuđuju za materijalizam, prekor što ga glupost dobacuje talentu, naprotiv, obdaren visokim stepenom duhovnosti. On ima i dara za „saglasnosti“, da upotrebimo isti mistički izraz, tj. on zna da otkrije tajnom intuicijom harmonije, veze nevidljive drugima, i da približi tako nečekivanim analogijama koje samo vidovit može da uhvati, predmete na izgled najudaljenije i najsuprotnije. Svaki pravi pesnik obdaren je ovim darom, više ili manje razvijenim, koji je i suština njegove umetnosti.

U dnu Bodlerove poezije izbijaju različite figure žena, jedne zaogrnute velom, druge polunage, ali im se ne može odrediti ime. To su više tipovi, nego neke određene ličnosti. One pretstavljaju ono večno žensko, i ljubav koju pesnk prema njima iskazuje je ljubav, ali ne jedna ljubav, jer smo već videli da on, u svojoj teoriji, ne dopušta individualnu strast, jer nalazi da je ona odveć sirova, prispa i plaha. Od tih Bodlerovih žena, jedne simbolišu prostituciju, nesvesnu i skoro bestijalnu, sa maskama olepljenim rumenilom i belilom sa nagaravljenim očima, sa usnama obojenim crvenilom da liče na rane koje stalno krvare, sa lažnom kosom i nakitom suhog i tvrdog sjaja; druge, hladnije pokvarenosti, učenije i perverznije, premeštaju porok tela na dušu. One su ohole, ledene, gorke, nalaze zadovoljstva samo u zadovoljenom nevaljalstvu, nezajažljive kao jalovost, sumorne kao čama, s fantazijama samo histeričnim i sumanutim, a lišene, kao Demon, moći da vole. Obdarene jednom strahovitom lepotom, skoro avetinjskom koju ne oživljava crveni purpur života, one koračaju svom cilju blede, neosetljive, gordo degutirane preko svih srdaca, koja mrve svojim šiljatim potpeticama. Ali ni jednoj od tih stvorenja od gipsa, mramora ili abonosa, ne daje on svoju dušu. Iznad crne gomile gubavih kuća, iznad labirinta u kome se kreću aveti telesne naslade, iznad tog gnusnog gamizanja bede, grdobe i razvrata, daleko, veoma daleko, u večnom azuru, lebdi obožavano priviđenje Beatriče, ideala uvek željenog, nikad dostignutog, lepote uzvišene i božanske, u obliku etirične žene, spiritualisane, sačinjene od svetlosti, plamena i parfema, koja je kao magla, san, refleks aromnog i serafinsvog sveta. Sa dna svoga pada, svojih zabluda, svojih očajanja, toj nebeskoj slici kao madoni, pruža pesnik ruke sa bolnim krikom, grčevitim plačem i dubokom odvratnošću prema sebi samom. U časovima ljubavne melankolije on bi sa njom hteo da beži i da sakrije svoje savršeno blaženstvo u nekom misterioznom vilinskom pribežištu ili pod tropskim palmama Indije, u palatama, izatkanim od mramornih čipaka, Benaresa ili Hajderabada. Da li u toj Beatričn, toj Lauri, treba da gledano neku stvarnu mladu devojku ili mladu ževu (gospođu Sabatije?), koju pesnik strasno i religiozno voli za vreme svog prolaska ovim svetom? Bodler mnogo govori o svojim idejama, veoma malo o svojim ličnim osećanjima, ali nikad o svojim postupcima. A za ljubavno poglavlje on je svoja usta zapečatio ćutanjem. Najsigurnije bi bilo gledati u toj idealnoj ljubavi samo žudnju duše, zanos nezadovoljenog srca i večiti uzdah nesavršenog koje čezne za apsolutnim.

Bodler, kao i svi rođeni pesnici, odmah stvara svoj oblik i postaje majstor svog stila. Njega često osuđuju za koncentriranu bizarnost, za originalnost traženu i dobivenu po svaku cenu, a naročito za izveštačenost. Da se zadržimo na ovome. Ima ljudi koji su po prirodi izveštačeni, neprirodni. Jednostavan način izražavanja kod njih bi bio čista afektacija i neka vrsta obrnute izveštačenosti. Oni vide stvari pod neobičnim uglom, koji menja izgled i perspektivu. Od svih slika njima uglavnom padaju u oči one najbizarnije, one najneobičnije, najfantastičnije i oni umeju da ih odmah utkaju u svoju potku tajanstvenin koncem. Takav je bio i Bodlerov duh i onde gde je kritika htela da nađe posao, napor, prekomerno naprezanje i pristran paroksizam, beše samo slobodno i lako razvijanje jedne neobične individualnosti.

Pesnik Cveća zla voli ono što se zove stil dekadencije i koji nije ništa drugo do umetnost dospela do krajnje tačke zrelosti koju prouzrokuju, pod svojim kosim sunčevim zracima, civilizacije koje stare; to je stil oštrouman, dovitljiv, komplikovan, vešt, pun nijansa i istraživanja, koji uvek razmakuje granice jezika, uzimajući reči u svim rečnicima, boje sa svih paleta, note iz cele klavijature. On se trudi da iskaže i ono što je najneiskaznije i da dade formu i najnejasnijim i najrasplinutijim konturama. Taj dekadentni stil je poslednja reč jezika nagnanog da sve izrazi, do krajnosti. Uostalom, nije laka stvar taj stil prezren od pedanata, jer on izražava nove ideje novim oblicima i rečima koje se još nisu čule. Nasuprot klasičnom stilu, on dopušta tamninu i u toj tamnini miču se zbunjeno larve sujeverja, unezverena priviđenja nesanice, užasi noći, griže savesti koje zadrhte i okreću se na najmanji šum, monstruozni snovi koje zadržava jedino nemoć, mračne fantazije koje bi začudile dan, i sve što duša, u dnu najdublje, zadnje kaverne skriva mračnog, nagrdnog i užasnog.

Među snažnim pesmama da spomenemo vanredno lep vajarski rad od crna mermera, koji nosi naslov Don Žuan u paklu. To je slika tragične veličine naslikana majstorski na mračnom plamenu svodova pakla. Mrtvačka barka klizi po crnoj vodi i odnosi don Žuana i njegovu svitu žrtava i uvređenih. Prosjak na koga je uticao da se odrekne Boga, jedan atletesi razvijni žebrak, gord u svojim ritama kao atinjanin Antisten, vesla mesto starog Karona. Na krmi ljudina od kamena, bezbojni fantom, ukočena pokreta kao kip. Stari don Luis pokazuje prstom na svog licemerno bezbožnog sina koji se rugao njegovim sedim vlasima. Zganarel traži platu od gospodara koji više neće moći da plaća svoje dugove. Dona Elvira pašti se da izazove nekadašnji ljubavni smešak na usnama prezriva supruga, a blede ljubavnice, napuštene, izneverene, zgažene kao uvelo cveće prethodnog dana, otkrivaju mu rane srca koje stalno krvare. U tom koncertu ridanja, jecaja i kletava, don Žuan ostaje ravnodušan, ni da se osvrne. On je učinio što je hteo, pa neka ga sad nebo, pakao i svet sude kako im drago, njegova gordost ne zna za grižu; munja je mogla da ga ubije, ali ne da ga nagna na kajanje.

Vedrom melankolijom, svetlom mirnoćom i istočnjačkim štimungom pesma Raniji život, koja se prijatno izdvaja iz mračnih slika nagrdnog Pariza i pokazuje da artist na svojoj paleti, pored crnih, smolastih i mrkih boja pečene zemlje ima i čitavu gamu nijansa svežih, lakih, providnih, nežno ružičastih, idealno plavetnih kao daljine raja, boja podesnih da izraze edenske pejzaže i opsene sna.

Starice zadivljuju i Viktora Iga. Pesnik se šeta ulicama Pariza, vidi kako prolaze male starke, skromna i tužna držanja i on ih prati, isto onako kao što bi pratio i lepe žene, raspoznaje u njima po starom kašmiru, oveštalom, poabanom i krpljenom hiljadu puta, ugašene boje, a koji se pripija sirotinjski uz mršava ramena, ili po krajičku izlizane i požutele čipke, po prstenu, dragoj uspomeni često s mukom otimanoj iz čeljusti zalagaonice i koji tek što nije skliznuo sa istanjena prsta, raspoznaje on jednu prošlost punu sreće i elegancije, jedan život ljubavi i odanosti možda, jedan ostatak lepote još vidljive pod poremećajem od bede i haranja godina.

Ima nečeg danteovskog u pesniku Cveća zla. Ali, dok je Danteova muza videla pakao kroz svoje snove, muza Cveća zla udiše ga stisnutnm nozdrvama. Jedna dolazi iz pakla, druga tamo odlazi. Ako je prva uzvišenija, druga je možda uzbudljivija. Bodler je umeo da iščupa tajne demonima noći, da nađe poezije i tamo, gde niko ne bi ni pomislio da se može uzabrati i izraziti. On savlađuje smrt, sveti se za gnusno trulenje ljubljena tela besmrtnošnću uspomene u strofi Lešine:

A crvima reci, lepoto, kad krenu
Poljupcima gristi u te,
Da oblik i bitnost čuvam božanstvenu
Ljubavi mi raspadnute!

Šarl Bodler je rođen u Parizu 21. aprila 1821. u jednoj od onih starih karakterističnih kuća sa kulicom na uglu u ulici Otfej, kakve danas više ne postoje. Sin gospodina Bodlera, prijatelja Kondorseova i Kabanisova, čoveka vrlo otmena, veoma obrazovana, koji je bio sačuvao onu uglađenost iz osamnaestog veka, koju pretenciozno divlje naravi iz republikanske ere nisu izbrisane. Ta osobina prešla je i na sina pesnika, koji je uvek znao da sačuva formu najveće uglađenosti. Ne može se reći da je Bodler, za svog detinjstva, imao mnogo uspeha u školi. Ali u rasejanom i drugim stvarima obuzetom đaku malo po malo formira se budući čovek, nevidljiv profesorskom i roditeljskom oku. Otac Bodler umire, a mati se preudaje za generala Opika, kasnije ambasadora u Carigradu. Ubrzo nastaju nesuglasnce u porodici zbog prerane naklonosti koju mladi Bodler ispoljava prema literaturi. Zamera se poočimu, majka zbog toga gleda popreko na sina i ti njeni pogledi inspirišu jednu od najlepših pesama Bodlerovih, Blagoslov. Da bi ga otrgli od njegovih ideja, šalju ga na put, na vrlo daleko putovanje. On proputuje pod nadzorom poznanika, jednog pomorskog kapetana broda, mora Indije, vidi ostrvo Mauricijus, Burbon, Madagaskar, možda Cejlon, obilazi neka mesta na poluostrvu svete reke Gangesa, ali se ne odriče literature. Naprotiv, egzotika i snažni parfem dalekih zemalja bije sad iz njegovih dela. Uzalud pokušavaju da ga zainteresuju za trgovinu sa dalekim Istokom, on se slabo brine gde će da unovči svoju robu. Sa dalekih putovanja u egzotične zemlje on donosi samo neobične inspiracije, bujna nadahnuća jer se onde divi nebu na kome blistaju zvezde koje se ne vide u Evropi, bujnoj veličanstvenoj džinovskoj vegetaciji sa snažnim mirisima koji omamljuju, bizarnim pagodama, egzotičnoj prirodi, tako jakoj i toploj, punoj bujnih boja, i u njegovim strofama često navrati odvode ga iz pariske magle i gliba tim predelima svetlosti, azura i mirisa.

Nepriznat od svojih savremenika, osim malog kruga sveštenika u istom hramu, kuđen I osuđen, izmučen bolom I tugon, teškim splinom, nedaćama i bedom mučeničkog života poete, a verovatno i prekomernim uživanjem uzbudljivih droga, Bodler vene polako ali stalno, da usahne još mlad u snojoj četrdeset šestoj godini, 1867.

Kaže se da stihovi imaju svoju punu snagu samo u svom izvornom jeziku, da se, dakle, ne mogu prevoditi. Stih prenesen u drugi jszik pretrpi mnoge gubitke i sakaćenja, nema sumnje. Teško je, nekad i nemoguće, da se onaj unutrašnji plamen koji probija kroz stih, učini vidljivim i u drugom jeziku. Ipak Cveće zla prevođeno je na sve kulturne jezike sa manje ili više uspeha. Neka se, stoga, ne zameri ni ovom pokušaju, na koji goni samo oduševljenje za Bodlerovu poeziju, zanos od snažnog izraza njegovih strofa i jačine boja slika.

U ovoj zbirci preveden je najveći deo, oko stotinu, pesama iz Cveća zla, među kojima su i one najlepše. Možda je trebalo još kojom dopuniti ovu rukovet ali nije se, zasad, uspelo presaditi svo bez mnogo čupanja i kidanja korena, listova i cvetova egzotične biljke.

Januar 1937.    M. J.

Izvor: Šarl Bodler, Cveće zla, preveo Mita Jovanović, Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd, 1937.

Napomena: Zahvaljujem se Siniši Lekiću na upoznavanju sa delom Mite Jovanovića i predlogom da objavim neke odlomke.

Šarl Bodler: Mačke

MAČKA (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKA (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

MAČKE (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

Izdanje romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog ovog piscu doba dekadencije. U pitanju je Art Nouveau primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, monstrumu dekadencije, Pisao je d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Izvor slika: Bibliothèque nationale de France

Žoris-Karl Uismans na blogu A . A . A

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola.

U razbludnom mirisu, u pregrejanom vazduhu te crkve, s levom rukom ispruženom u zapovednički pokret, a desnom savijenom, držeći u visini lica veliki lotos, Saloma prilazi polako na vrhovima prstiju, uz zvuke gitare, u čije žice čučeći udara jedna žena.

S usredsređenim, svečanim, gotovo božanskim izrazom lica, ona počinje razbludni ples, koji treba da razbudi zaspala čula starog Iroda; grudi joj se talasaju i, od dodira s ogrlicama koje joj se njišu oko vrata, bradavice na dojkama joj se ispupčavaju; na vlažnoj koži trepere dijamanti; njene narukvice, pojas, prstenje, sipaju varnice; na sjajnoj haljini, prošivenoj biserima, izvezenoj srebrom, posutoj zlatnim šljokicama, kujundžijski oklop, čiji je svaki beočug jedan dragulj, žari se, izukrštava praštave odbleske, kao da gamiže sjajem po vlažnoj puti, po koži ružičastoj kao čaj, kao sjajni insekti sa zasenjujućim krilcima, mramorno prošaranim karminom, istačkanim žutim kao zora, ispruganim čeličnoplavim, paunovim zelenim.

Usredsređena, ukočena pogleda, kao u mesečara, ona ne vidi ni tetrarha, koji trepti, ni svoju majku krvožednu Irodijadu, koja motri na nju, ni hermafrodita ili evnuha koji sa sabljom u ruci stoji u podnožju prestolja, kao strašna prilika pod velom: sve do obraza, čije uskopljeničke grudi vise kao čuture pod narandžasto ispruganom tunikom.

Takav tip Salome, koji toliko progoni umetnike i pesnike, zaokupljao je već godinama Dezesenta. Koliko li puta beše pročitao, u staroj Bibliji Pjera Varikea, u prevodu doktora teologije na univerzitetu u Luvenu, Jevanđelje po Mateju, koje u naivnim i kratkim rečenicama priča o usekovanju Preteče; koliko li puta beše lutao mislima između tih redova.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „L’Apparition“, 1874.

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Image result for la chimère gustave moreau

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.

Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.

I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.

On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina.

Pratio je sve mene te žalosne jeseni, posmatrajući kako se ljudsko stvorenje pokorno ozlojedi, kako je vešto da obmane samo sebe, prinuđujući svoje misli da jedna drugoj podvaljuju samo da bi što više patilo, upropašćujući unapred, zahvaljujući analizi i posmatranju, svaku mogućnu radost.

Na veličanstvenim stranicama izneo je on takve raznorodne ljubavi, koje razdražuju nemoć što ne mogu da se zadovolje, kao i opasne obmane opojnih droga i otrova, koje čovek priziva u pomoć da bi uspavao patnju i ukrotio dosadu. U doba kada je književnost pripisivala životne jade gotovo isključivo nesreći zbog prezrene ljubavi ili ljubomori zbog preljube, on je zanemario te dečje bolesti i ispitao one još više neizlečive rane, trajnije, dublje, koje nagrizaju zasićenost, razočaranje, prezir, u dušama koje se raspadaju i koje sadašnjost muči, koje se prošlosti gade, a budućnosti se plaše i pred njom očajavaju.

I što je Dezesent više čitao Bodlera, sve više je uviđao neizrecivu draž toga pisca koji je, u doba kada je stih služio još samo za to da slika izgled bića i stvari, uspeo da izrazi neizrecivo, zahvaljujući svom mišićavom i jedrom jeziku, koji je, više nego ikoji drugi, raspolagao tom čudenom moći da sa neobično zdravim razumom fiksira i najneupadljivija, najtreperavija morbidna stanja iscrpenih duhova i tužnih duša.

Posle Bodlera, broj francuskih knjiga poređanih po njegovim policama bio je prilično ograničen.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz dvanaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „La Chimère“,  1867

Iz sveske Andre Bretona

Ova stranica pripadala je albumu Andre Bretona. Na njoj su veliki francuski pesnici 19. veka: Viktor Igo, Žerar de Nerval, Artur Rembo, Šarl Bodler i kompozitor Žak Ofenbah. Sve fotografije (osim Remboove, verovatno) načinio je Feliks Nadar.

Svi umetnici uticali su na Bretonove nadrealističke manifeste, on je u njihovom stvaralaštvu, i ne samo njihovom, pronalazio misli, preteče za svoja shvatanja novog načina stvaranja umetnosti, koje je bilo i pod značajnim uticajem pshioanalize Sigmunda Frojda.

Crni romantizam, bunila, snovi, fantazmagorije, opijanja, sve to vodilo je svest iza, u nepoznate krajeve, poništavajući čula, ali, istovremeno, proširujući ih, omogućavajući granicama saznanja, spoznaje stvarnosti, da budu proširene. Alhemija koja se u tom procesu dešavala tvorila je umetnost, od metala do zlata kroz samoegzorcizam.

O svim umetnicima čija lica možete videti na priloženoj slici čitajte na blogu A . A . A. Pogledajte deo objave sa kategorijama i oznakama (pri dnu) ili pronađite imena ovih umetnika, pokrete kojima su pripadali (Simbolizam, Romantizam), teme koje su ih zaokupljale ili koje vezujemo za njihovu ličnost i stvaralaštvo (Melanholija, Spleen, Flaner, Putnici romantizma, Gotik, Snovi, Crna boja, Egzorcizam, Seksualne persone, Edgar Alan Po) u odrednici pod nazivom Index.

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

JEDNIM OKOM

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih golubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

DOLAZAK BUJICE VODA

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
jer reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

NEPOMIČNE I SJAJNE

Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!

RASPLELA SAM DUGE KOSE

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?.

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene
ovaploćenja čini i potajnog milovanja
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom
sa grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života.
Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

U MOJOJ SVESTI

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

HTELA BIH DA TE VOLIM

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Pesme Milene Bavlović Barili sa italijanskog i francuskog jezika preveo je Nikola Bertolino. Prevodi su prvi put objavljeni u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, Život i delo, „Prosveta“, Beograd, 1966, a kasnije preneti u katalogu retrospektivne izložbe 1979, kao i u monografiji istog autora Milena Pavlović Barili, Požarevac, 1990. i zbirci njenih pesama koju je pod naslovom Poezija priredio Milisav Milenković, a objavio Verzal-press, Beograd, 1998. Pesme sa španskog objavljene su u prevodu Radivoja Konstantinovića, jedino u zbirci Poezija.

U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine Milena Pavlović Barili je objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). Ona je napisala ukupno oko 60 pesama na četri jezika, i to, pored na srpskom, isključivo na romanskim jezicima – 17 na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Na taj način usitnila je svoje pesničko delo i onemogućila da ono pripadne nekoj od ovih književnosti. Verovatno je ipak da nije ni nameravala da stvori sistematičan pesnički opus, već da je pesme pisala iz unutrašnje potrebe, odnosno da bi izrazila trenutna osećanja, zbog čega su joj zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od složenosti značenja, semantičkih igara, ili eksperimenta u jeziku.

Ritam i melodija ovih stihova grade jednoličan, ljuljuškav tok, a pesničke slike se spajaju kao kod simbolista – ne toliko na osnovu uobičajene upotrebe reči i logike koliko prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama. Kao i slike koje su im prethodile, i pesme objavljene 1934. godine odnose se na melanholična raspoloženja, na inhibicije, nemogućnost pokreta, stanja ni života ni smrti čoveka koji pati zbog osećajne ambivalentnosti. Pošto je osećanje okeanske praznine glavni sadržaj ove poezije, umetnica nalazi za njega odgovarajuću formu u labavo vezanim rečima koje naizgled slobodno dolaze jedna za drugom.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Topy, Vojnoizdavački zavod, Znamenje, IK Prometej, Galerija Milene Pavlović Barili, Beograd, 2001.

Slika: Milena Pavlović-Barili, Slikarka sa strelcem, 1936.

Mit o Orfeju

Orfej, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Gustav Moro, Orfej, 1865.

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

STEFAN MALARME: PISMO I KATREN ZA KLODA DEBISIJA

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija „Poslepodne jednog Fauna“, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju

Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

 

STEFAN MALARME: FAUNOVO POSLEPODNE

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.

O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“

Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.

U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

NAPOMENE PREVODIOCA:

Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.

Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Izvor: Stefan Malarme, Demon analogije, preveo Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.

 

Slikarstvo Leona Spiliara

245619

Belgijski simbolizam još uvek nije dovoljno istražena tema, bar ne na ovim prostorima. Čini se kao da ne postoji dovoljno interesovanja, osim retkih pojedinačnih, za istraživanje ovog dela umetnosti 20. veka koji je višestruko pod uticajem Bodlerove i Remboove poezije, ali i filozofije Kjerkegova i Ničea, doprineo veličanstvenim umetničkim ostvarenjima, orginalnim umetnicima, među kojima je i Leon Spiliar (do pojave društvene mreže Tumblr, čini se, potpuno nepoznatom, osim u belgijskim akademskim krugovima).

Nokturalna atmosfera njegovih dela, misteriozna i često višestruko fobična zaokuplja pažnju posmatrača, posebno privlačeći melanholike, ali i zaljubljenike u geometriju, crnu boju ili sugestivne scene koje uspevaju da gradiraju naše raspoloženje, evocirajući nešto neodredivo, neminovno nas upućujući na samog slikara, na biografski pristup, ali ne dozvoljavajući nam da ga svedemo na puki fenomen, već podstičući u nama nit naratora, onoga koji treba da sebi, na osnovu raspoloživih dokaza, ispriča priču, arheološkim ili krojačkim metodama sklopi narativ.

Knjigu o Spiliaru kupila sam u Briselu, u Muzeju lepih umetnosti (Musée Royaux des Beaux-Arts). Knjiga se zove Leon Spilliaert, le regard de l’âme (Ludion 2006). Knjižara koja se nalazila u okviru muzeja bila je ispunjena svim mogućim naslovima iz oblasti umetnosti. Kada sam baš ovu knjigu videla, uprkos ceni i jezičkoj barijeri (knjiga je na francuskom a ja nikada nisam učila taj jezik), odlučila sam da ju kupim. Anne Adriaens-Pannier je autorka ove knjige i ona je toga dana radila u muzeju. Prodavac ju je pozvao da joj saopšti kako je jedna devojka kupila njenu knjigu i da ju tom prilikom pita da li postoji engleski prevod. Odgovor je bio odričan ali to nije promenilo moju odluku. Ružno je pominjati cene ali da sam u Srbiji ne bih tek tako lako dala priličnu količinu novca za jednu knjigu.