Jovan Dučić: „De Profundis“

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema:
Što utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
gledajući kako nepomično bdije
taj Anđeo Stradanja nad tužnom ti glavom.

Ti želiš i čekaš. I ne znaš da nije
ni sad ispijena ta čemerna čaša,
i svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strasna prošlost naša
u nemirne noći da trgne i seti,
kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
svaki po svoj deo od srca što bunca,
što želi, što moli; a ti ćeš se peti;

Peti neprekidno, do kobnog vrhunca,
golom stopom, bleda, smrzla, jadno dete
pružajući ruke i vapijuć: Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
odnoseći svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
što nas vežu i sad za prošlost, što stoji,
za nama i gleda na nas ko Meduza.

Slika: Leon Spiliar, 1908.

Branko Miljković: „Poeziju će svi pisati“

serbislav: “ “I wake her for the sun that explains itself in plants For sky stretched between the fingers I wake her for words that burn my throat I love her with my ears. (…)“ In Vain I Wake Her, Branko Miljković (January 29, 1934, – February 12,...

san je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima

ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

Izvor: Branko Miljković, „Pesme“, Prosveta, Beograd 1965.
Crtež: Dragan Stojanović (karikaturista)

Žana de Vitinghof: „Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho“

sonja-knips-1898

O Bože, želela bih da svako jutro kada Te pogledam mogu da Ti ponudim svoje prazne ruke.

Ja bih, pre nego da se napregnem, bila ništa više nego posuda za talas beskrajnosti i putovala putevima slučajno, terana dalje samo dahom unutrašnjih glasova.

Ja bih zaboravila svoju mudrost i moje rasuđivanje, tražila ništa više, prestala sa svim željama, i prihvatila sa osmehom ruže koje je Tvoja ruka dala da padnu u moje krilo.

Miris stvari koje nismo nabavili, Slast nezaslužene sreće, Lepota istina koje naša misao nije stvorila.

Sve što sam videla izgleda mi kao odraz, sve što čujem daleki je eho, i moja duša traži čudotvorni izvor, jer žedna je čiste vode. Stoleća prolaze, svet se troši, ali moja duša je uvek mlada; drži svoje bdenje među zvezdama, u noći vremena.

Žana de Vitinghof bila je prijateljica oca Margerit Jursenar i osoba koja je znatno uticala na francusku spisateljicu. Njenu bračnu ljubav, kao i nemogućnost ostvarenja iste na adekvatan način, Margerit Jursenar je sa dvadeset četri godine poetski predočila u svom romanu „Aleksis“, odakle sam već navodila neke odlomke.

Izvor: Margerit Jursenar, „Uspomena na Diotimu: Žana de Vijetinghof“, u: Taj moćni vajar vreme, preveo Bojan Pomorišac, Službeni glasnik, Beograd, 2014.

Slika: Gustav Klimt

Žan Luj Žak: „Pejsaži dubokog života“

S DRUGE STRANE KAPIJE OD SLONOVAČE

Ti, ti spavaš, a ja, ja pišem u noćnoj tišini. – Grafit viđen iz voza u predgrađu Pariza

Ti vazda samom sebi pričaš jedan san. A kada ga sanjaš? – Antonio Porchia

Postoji jedan svet, iskopan u našim uspomenama, u našoj mučnini, našim nadama, kao u grudima želatina kroz čiju providnost više ne umemo da gledamo; mi taj svet ne poznajemo. Svako veče ponovo ga zaboravljamo. Svaka noć ponovo ga rađa.

Ponekad, desi se da sećanje zatreperi pod dejstvom sna. Pokušavamo da ponovo uhvatimo Arijadninu nit koju, kroz slike, duh (i telo) snavača predaju samom sebi tokom čitavog tog lova u slikama. Nakon putovanja (kako se dešava u povlašćenim noćima) u neizbežni svemir velikog sna, sećamo se da smo obišli zemlju, surovu i čistu, u kojoj život i smrt, bol i radost, izbijaju u vatrometu zasenjujuće lepote.

Tekstovi koji slede rođeni su iz onoga što je – tokom brojnih godina autorovog života – bila tek šuplja pratnja, doduše toliko važna, zagonetnih trenutaka istine.

Niti materijali koji bi bili podesni za analizu, niti pripovesti mašte, niti čiste pesme u prozi, oni predstavljaju životni put – u lavirint.

Pokoravajući se zakonima skrivenim u vlastitom sazrevanju, ovi tekstovi pokušavaju, spisateljskom alhemijom – koja mnogo zahteva, a vazda ostavlja neuglađen i grub trag – da ponovo stvore jednom domašenu stvarnost, ali koja svaki put izgleda drugačije u oniričkoj alhemiji; pokušavaju da fiksiraju paru na staklu sećanja, refleks pre nego što nestane u doživljenoj tajni noćne očiglednosti.

Oni takođe odgovaraju znacima jedne uznemirene autentičnosti ostvarene u različitim otkrovenjima.

„Aurelija“, ta priča koja se pojavljuje svake noći kao brod-fantom,

raskošni i šareni pejsaži, uzbudljivi kao uspomene iz jednog drugog života, Žana-Pola koji je napisao: „Ti spavaš u Istinskoj Zemlji, ali ljubav sanja“,

i druga svetla otkrovenja nemačkih romantičara,

surovi pejsaži njihovog slikara i vizionara, Gaspara Davida Fridriha,

noćna bdenja Armela Gorna, nepoznatog, usamljenog, bliskog prijatelja Novalisa i „Oblaka nepoznatog“,

odlučna iskustva Renea Domala, izvanrednog genija, mladog, lucidnog, genija apsolutne hrabrosti, i njegovog „Nervala niktaloposa“ čija nas smelost preneražuje.

Lutajući blokovi isprekidanog pisanja svedoče o realnosti koja prolazi kroz nas kao dah. To je sloboda, krv naših noći, ali takođe, možda mnogo ređa, to je i istina, koja se ne može sačuvati osim u opsenama senki.

Pisati takvu slobodu, opisati te slike, to je prihvatanje inicijacije, to je kao da držimo grumenčiće soli u šaci. Za koračanje dalje, za pređeni put: nezamenljiv i iznenađujući putni trošak.

LJUBAVNA PLAVET

Ako voliš jednu ženu, zagnjuruješ se sa njom u vrlo bistru vodu. Vaša tela zaranjaju. Svet okolo vas pretvara se u mlaki kristal.

U laganom tonjenju, držite se za ruke.

U vodi, ti je posmatraš. U vodi, ona te napregnuto gleda.

Tonete obavijeni plavim vazduhom sreće.

Tada dospevate do jedne duboke tačke.

To je mesto na kome se, ti to znaš, gubi osećanje za orijentaciju.

Vi ste istekli tu gde više ne postoji ni visoko ni nisko, ni desno ni levo.

Daleko od sveta, plovite, u zvučnom treperenju svetske plaveti.

U IŠČEKIVANJU

Polje. Široka i prostrana dolina. Vrlo drevan utisak odmerene oporosti koji pruža taj spokojni pejsaž. Gajevi, kao slučajno prisutni. Visoke žitarice u kojima se vetar jedva primetno igra. Šupa ili senjak, napušten već dugo. Samoća.

Tu bi morao da se nalazi put, ali mnogobrojna kola koja su ovuda nekad prolazila nisu sledila isti pravac. Brazde od točkova se proširuju, umnogostručuju, kao šine na železničkoj stanici. Jedan potok je, van svake sumnje, proticao paralelno sa stazom, ali on je izašao iz svog ležišta, preplavio je brazde po putu. Sada se vide barice i lokve, zone mirne vode, u sivoj svetlosti. Jedna ili dve krave stoje nepokretne u opštoj obamrlosti. A nešto dalje, beli konj, išaran sivim pegama, legao je u vodu. Glavu je okrenuo ka meni. Posmatra me.

SVETLO NOĆI

Još samo jednom vratio sam se na mesta koja sam poznavao, ta mesta za posećivanja kao uspomene drevne i drage.

Evo grada, uspavanog u noći.

Evo utišanih kvartova, pustih ulica ispod lampi.

I evo vrta, u noći, skromnog i tihog, tajnog kao da je to središte sveta.

Ulazim u vrt kroz pukotinu koju pronalazim, tamo gde su se razmakle šipke zarđale železničke ograde. Hodam kroz šibljak, po zemlji i lišću.

Vidim mesto, prepoznajem malo uzvišenje gde sam se odmarao, spavao, mesto kome se vraćam.

U noćnoj svetlosti, nekoliko nepomičnih stabala, masiva, i trava, tako zelena, tako lepa. Neka tiha muzika preplavljuje mi dušu.

Vidim takođe, na klupi, usamljenog starca. On sedi skoro nepomičan, na mome mestu. Jede. Pokretima usporenim i neobičnim, prinosi hleb ustima. Njegov zamotuljak sa kriškama hleba, sa nekim premazom, nalazi se pored njega. Starac je ozbiljan, strpljiv, usredsređen na vlastito žvakanje.

Ne približavam se.

U noćnoj svetlosti, nalik muzici, posmatram.

Vidim drveće, klupu, zelenu travu, i starca koji jede.

Povlačim se tiho.

I ponovo počinjem da lutam.

NATPIS

Vapijući za ništavilom završavamo time što stalno živimo u sadašnjem trenutku.

(Postoje haiku-snovi. A katkad, sažeti u slikama, snovi-epigrafi.)

istina svetlosti
je svetlost

istina noći
je svetlost noći

Izvor: Žan Luj Žak, Pejsaži dubokog života, prevela Dubravka Opačić-Kostić, Edicija Tabak, Beograd, 1986.

Crteži: Jean-Pierre Velly, Dessins pour les poésies de Corbière, 1976-1978.

Predgovor Mite Jovanovića Bodlerovoj zbirci „Cveće zla“

Pour_retirer_ce_contenu_d'internet,_nous_vous_invitons_à_contacter_le____[1]

„Slavni pesnici odavna su razdelili među sobom sve najcvetnije domene poezije”, kaže Bodler. “Izgledalo mi je zanimljnvo, a utoliko prijatnije što je posao teži, da izvlačim lepotu iz Zla…” „Zaista ima i drugog cveća“, piše Tjeri, „ima cveća koje niče i na kužnim mestima, koje klija u prljavom smetištu, ima i flore otrova, flore otrovne vegetacije, ima i cvetova zla…“ Te cvetove zla, nikle u zlu, znao je da pronađe i uzabere prevodilac mračnog Edgara Poa, artist ove neobične zbirke vanredno lepih strofa. Sam naslov, srećno nađen, iznosi u sažetoj i poetskoj formi opštu ideju i označava tendenciju.

U jednom spremljenom, a neupotrebljenom, predgovoru za svoju zbirku piše Bodler: „Ova knjiga nije pisana ni za moju ženu, ni za moju kćer, niti za moju sestru, a ni za ženu, kćer i sestru moga suseda. Taj posao ostavljam onima koji imaju interesa da brkaju dobra dela sa lepim govorom:…“ A jednom prijatelju: ,“U ovu užasnu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju…“

Možda je malo preterana, za danas svakako, ova ograda prema ženama, jer iz Bodlerovih cvetova, ma gde bili uzabrani, bije jedan dubok kult, predana služba lepom. I ko bi smeo i da pomisli, da će taj buket izvanrednih, snažnih, sočnih, novih stihopa, ta knjiga tople i eklatantne duhovnosti, po rečima samog autora, biti u svoje doba predmet sudskog progona i osude za povredu javnog morala, da će se zgrbljeni paragrafi hvatati kao polipi za gravure jedne smele muze. Ipak zato Bodler postavlja jedan datum; stare forme i izražaji klonu prod nasrtajem novog, zaprepašćenje istapa se u ushićenje, Bodler obeležava početak nove epohe u francuskom pesništvu.

Ako je njegov buket, kaže Teofil Gotje čijim pogledima i mislima začinjavamo dalja izlaganja, i sastavljen od neobičnog cveća, i metalne boje parfema koji zanosi do vrtoglavice, čije su krunice, mesto sveže rose, pune gorkih suza i kapljica akva-tofane, Bodler bi mogao da odgovori, da drugo cveće i ne niče na zemljištu crnom i presićenom truleži, kao što su groblja prestarelih vekova. Zaista, nezaboravak, ruže, margerite, ljubičice su prijatnije proletnje cveće; ali ono ne raste mnogo u mračnom glibu velikovaroških ulica. Uostalom, Bodler nije taj koji će se oduševiti, kao Hajneovi filistri, romantičnim procvatom novog zelenila i cvrkutom vrabaca. On voli da prati čoveka bleda, zgurena, iskrivljeva, zgrčena od veštačkih strasti i stvarne savremene čame, da ga prati kroz lavirint te ogromne naseobine polipa kao što je Pariz, da ga zatiče u njegovim nezgodama, njegovim strepnjama, nevoljama, smalaksavanjina i razdraženjima, u njegovim nervozama i očajanjima. Kao klupko guja ispod razgrnutog smetnšta, on posmatra kako kipte zli instinkti što se rađaju, gadne navike lenjo zgurene u svom glibu; I pri tom prizoru koji ga privlači i odbija, njega obuzima neizlečiva melankolija, jer on za sebe ne nalazi da je bolji od ostalih, i on pati gledajući čisti svod neba i čedne zvezde zastrvene prljavim isparenjima.

Mešajući u svom kotlu svaku vrstu sastojaka i začina fantastično bizarnih i kabalistički otrovnih, Bodler može da kaže kao Magbetove veštice: „Lepo je užasno, užasno je lepo!“ Ta vrsta željene ružnoće nije u protivnosti sa krajnjm ciljem umetnosti, i pije se kao Sedam staraca i Starice izazivaju ocenu, koja tako tačno karakteriše pisca „Cveća zla“: „Vi ste obdarili nebo umetnosti ne znam kakvim mračnim zrakom, vi ste stvorili nove jeze.“ (Igo)

Pustimo i pesnika da nam govori o svojim idejama:

„ … Poezija, ako čovek hoće i najmanje da siđe u sebe sama, da ispita svoju dušu, da se seti svojih oduševljenja, nema drugn cilj do sebe samu; a ne može ni imati drugnh ciljeva, i nijedan pesnik neće biti tako velik, tako plemenit, ni tako istinski vredan imena poeme, kao onaj koji bude pisao jedino iz zadovoljstva da napiše pesmu.

„Ja neću da kažem da poeznja ne oplemenjuje naravi — da se dobro razumemo, — da ona na kraju ne uzdiže čoveka iznad vulgarnih interesa. To bi bila očevidno apsurdnost. Ja samo velim, da ako pesnik ide za moralnim ciljem, on umanjuje svoju pesničku moć, i tada će njegovo delo biti loše. Ne može se poezija, ako neće da umre ili propadne, izjednačiti sa naukom ili moralom. Njoj nije predmet Istna, ona ima za predmet Sebe. Na drugi način i drugde se pokazuje istina. Istina nema ničeg zajedničkog sa pesmom; sve što čini čar, draž, to što je neodoljivo u jednoj pesmi, oduzelo bi Istni njen autoritet i moć. Hladna, neosetljiva, dokazivačka priroda Istine odbija dijamante i cvetove Muze: ona je, dakle, apsolutna protivnost poetskoj prirodi …

„Princip poezije je, strogo i prosto uzevši, ljudska težnja lepoti, i manifestacija tog načela je u oduševljenju, u uzdizanju duše, oduševljenju sasvim nezavisnom od strasti, koja je pijanstvo srca, i istine što je hrana razuma. Jer strast je stvar prirodna, čak i suviše prirodna, da ne bi unela uvredljiv i neskladan ton u domen čiste lepote; odveć prisna i suviše plaha, da ne bi skandalizavala čista Čeznuća, graciozne Melankolije i plemenita Očajanja, koja stanuju u natprirodiim regionima poezije.“

Iako romantičar po intenciji i sklopu, ne bismo mogli Bodlera vezati dosta vidljivim vezama ni za kog velikog majstora ove škole. Čitalac ostaje iznenađen njegovim stihovima, tako različitim od onih koje je dotle čitao. Da bi naslikao pokvarenost koja ga užasava, Bodler je umeo da nađe one bolesno bogate nijanse slabije ili jače truleži, tonove sedefastih školjki kojima blistaju ustajale vode, ono bledilo malokrvnosti, žutilo razlivene žuči, olovno sivi ton kužnih magli, crnoću dima što ga kiša razvlači duž zidova, zemljaste smole prepečene i ispržene u svima pržištima pakla, koje su tako podesne da posluže za osnovu lividnoj avetinjskoj glavi, i celu onu gamu ogorčenih boja isteranih do najintezivnijeg stepena, koje odgovaraju jeseni, suncu na zalasku, krajnjoj zrelosti plo-dova i poslednjem času civilizacije.

Zbirku otvara posveta Čitaocu kome pesnik nimalo ne laska, kome on kaže najteže istine, optužuje ga da, uprkos svog licemerstva, ima sve poroke zbog kojih prekoreva druge i da hrani u svom srcu veliko moderno čudovište Čamu, dosadu, koji, sa svojim građanskim kukavičlukom, sanja, u svojoj niskosti, rimske svireposti i razvrate. Druga jedna pesma, jedna od najlepših, a nazvana svakako ironičnom antifrazon, Blagoslov, slika dolazak na svet pesnika, koji je predmet zaprepašćenja i gnušanja majke što se stidi ploda utrobe svoje, pesnika koga gone glupost, zavist i sarkazam, koji je žrtva perfidnosti svoje Dalile, i koji, najzad, dospeva, posle svih uvreda, nevolja i mučenja, prečišćen u talionici bola, do večne slave, do krune od svetlosti, namenjene čelu mučenika koji stradaju za Istinito i Lepo.

Jedna mala slika pod naslovom “Sunce” sadrži neku vrstu pesnikova prećutna pravdanja za njegova skitnička tumaranja. Veseo zrak blista nad kaljavim gradom; pesnik je izišao i prolazi, ,.hvatajući stihove na mamac“, kao što se živopisno izražava Renjie, prolazi nečistim raskrsnicama, uličicama gde spuštene roletne kriju, otkrivajući ga, tajni blud, kroz svu crnu, vlažnu i blatnjavu zbrku starih ulica sa prljavin i gubavim kućama, gde svetlost obasja, ovde-onde, na nekom prozoru, saksiju sa cvećem ili glavu mlade devojke. I zar nije pesnik vao to sunce koje ulazi sasvim samo svuda, u bolnicu kao i u palatu, u ćumez kao i u crkvu, uvek čisto, uvek svetlo, uvek božansko, stavljajući indiferentno svoju zlatnu svetlost i na lešinu i na ruže.

„Uznesenje“ nam pokazuje pesnika koji plovi nebesina, dalje od zvezdanih sfera, u sjajni etir, preko granica naše vasione koja iščezava u dnu beskraja kao mali oblak, i opija se retkim i zdravim vazduhom u koji ne dopire nijedna od kužnih mijazmi zemlje i koji je parfimisan dahom serafima; jer ne treba zaboraviti da je Bodler, koga često osuđuju za materijalizam, prekor što ga glupost dobacuje talentu, naprotiv, obdaren visokim stepenom duhovnosti. On ima i dara za „saglasnosti“ (correspondance),da upotrebimo isti mistički izraz, tj. on zna da otkrije tajnom intuicijom harmonije, veze nevidljive drugima, i da približi tako nečekivanim analogijama koje samo vidovit može da uhvati, predmete na izgled najudaljenije i najsuprotnije. Svaki pravi pesnik obdaren je ovim darom, više ili manje razvijenim, koji je i suština njegove umetiosti.

U dnu Bodlerove poezije izbijaju različite figure žena, jedne zaogrnute velom, druge polunage, ali im se ne može odrediti ime. To su više tipovi, nego neke određene ličnosti. One pretstavljaju ono večno žensko, i ljubav koju pesnk prema njima iskazuje je ljubav, ali ne jedna ljubav, jer smo već videli da on, u svojoj teoriji, ne dopušta individualnu strast, jer nalazi da je ona odveć sirova, prispa i plaha. Od tih Bodlerovih žena, jedne simbolišu prostituciju, nesvesnu i skoro bestijalnu, (crnkinja Dival?) sa maskama olepljenim rumenilom i belilom sa nagaravljenim očima, sa usnama obojenim crvenilom da liče na rane koje stalno krvare, sa lažnom kosom i nakitom suhog i tvrdog sjaja; druge, hladnije pokvarenosti, učenije i perverznije, premeštaju porok tela na dušu. One su ohole, ledene, gorke, nalaze zadovoljstva samo u zadovoljenom nevaljalstvu, nezajažljive kao jalovost, sumorne kao čama, s fantazijama samo histeričnim i sumanutim, a lišene, kao Denom, moći da vole. Obdarene jednom strahovitom lepotom, skoro avetinjskom koju ne oživljava crveni purpur života, one koračaju svom cilju blede, neosetljive, gordo degutirane preko svih srdaca, koja mrve svojim šiljatim potpeticama. Ali ni jednoj od tih stvorenja od gipsa, mramora ili abonosa, ne daje on svoju dušu. Iznad crne gomile gubavih kuća, iznad labirinta u kome se kreću aveti telesne naslade, iznad tog gnusnog gamizanja bede, grdobe i razvrata, daleko, veoma daleko, u večnom azuru, lebdi obožavano priviđenje Beatriče, ideala uvek željenog, nikad dostignutog, lepote uzvišene i božanske, u obliku etirične žene, spiritualisane, sačinjene od svetlosti, plamena i parfema, koja je kao magla, san, refleks aromnog i serafinsvog sveta.. Sa dna svoga pada, svojih zabluda, svojih očajanja, toj nebeskoj slici kao madoni, pruža pesnik ruke sa bolnim krikom, grčevitim plačem i dubokom odvratnošću prema sebi samom. U časovima ljubavne melankolije on bi sa njom hteo da beži i da sakrije svoje savršeno blaženstvo u nekom misterioznom vilinskom pribežištu ili pod tropskim palmama Indije, u palatama, izatkanim od mramornih čipaka, Benaresa ili Hajderabada. Da li u toj Beatričn, toj Lauri, treba da gledano neku stvarnu mladu devojku ili mladu ževu (gospođu Sabatije?), koju pesnik strasno i religiozno voli za vreme svog prolaska ovim svetom? Bodler mnogo govori o svojnn idejama, veoma malo o svojim ličnim osećanjima, ali nikad o svojim postupcima. A za ljubavno poglavlje on je svoja usta zapečatio ćutanjem. Najsigurnije bi bilo gledati u toj idealnoj ljubavi samo žudnju duše, zanos nezadovoljenog srca i večiti uzdah nesavršenog koje čezne za apsolutnim …

Bodler, kao i svi rođeni pesnici, odmah stvara svoj oblik i postaje majstor svog stila. Njega često osuđuju za koncentriranu bizarnost, za originalnost traženu i dobivenu po svaku cenu, a naročito za izveštačenost. Da se zadržimo na ovome. Ima ljudi koji su po prirodi izveštačeni, neprirodni. Jednostavan način izražavanja kod njih bi bio čista afektacija i neka vrsta obrnute izveštačenosti. Oni vide stvari pod neobičnim uglom, koji menja izgled i perspektivu. Od svih slika njima uglavnom padaju u oči one najbizarnije, one najneobičnije, najfantastičnije i oni umeju da ih odmah utkaju u svoju potku tajanstvenin koncem. Takav je bio i Bodlerov duh i onde gde je kritika htela da nađe posao, napor, prekomerno naprezanje i pristran paroksizam, beše samo slobodno i lako razvijanje jedne neobične individualnosti.

Pesnik Cveća zla voli ono što se zove stil dekadencije i koji nije ništa drugo do umetnost dospela do krajnje tačke zrelosti koju prouzrokuju, pod svojim kosim sunčevim zracima, civilizacije koje stare; to je stil oštrouman, dovitljiv, komplikovan, vešt, pun niansa i istraživanja, koji uvek razmakuje granice jezika, uzimajući reči u svim rečnicnna, boje sa svih paleta, note iz cele klaviature. On se trudi da iskaže i ono što je najneiskaznije i da dade formu i najnejasnijim i najrasplinutijim konturama. Taj dekadentski stil je poslednja reč jezika nagnanog da sve izrazi, do krajnosti. Uostalom, nije laka stvar taj stil prezren od pedanata, jer on izražava nove ideje novim oblicima i rečima koje se još nisu čule. Nasuprot klasičnom stilu, on dopušta tamninu i u toj tamnini miču se zbunjeno larve sujeverja, unezverena priviđenja nesanice, užasi noći, griže savesti koje zadrhte i okreću se na najmanji šum, monstruozni snovi koje zadržava jedino nemoć, mračne fantazije koje bi začudile dan, i sve što duša, u dnu najdublje, zadnje kaverne skriva mračnog, nagrdnog i užasnog…

Među snažnim pesmama da spomenemo vanredno lep vajarski rad od crna mermera, koji nosi naslov Don Žuan u paklu. To je slika tragične veličine naslikana majstorski na mračnom plamenu svodova pakla. Mrtvačka barka klizi po crnoj vodi i odnosi don Žuana i njegovu svitu žrtava i uvređenih. Prosjak na koga je uticao da se odrekne Boga, jedan atletesi razvijni žebrak, gord u svojim ritama kao atinjanin Antisten, vesla mesto starog Karona. Na krmi ljudina od kamena, bezbojni fantom, ukočena pokreta kao kip. Stari don Luis pokazuje prstom na svog licemerno bezbožnog sina koji se rugao njegovim sedim vlasima. Zganarel traži platu od gospodara koji više neće moći da plaća svoje dugove. Dona Elvira pašti se da izazove nekadašnji ljubavni smešak na usnama prezriva supruga, a blede ljubavnice, napuštene, izneverene, zgažene kao uvelo cveće prethodnog dana, otkrivaju mu rane srca koje stalno krvare.. U tom koncertu ridanja, jecaja i kletava, don Žuan ostaje ravnodušan, ni da se osvrne. On je učinio što je hteo, pa neka ga sad nebo, pakao i svet sude kako im drago, njegova gordost ne zna za grižu; munja je mogla da ga ubije, ali ne da ga nagna na kajanje.

Vedrom melankolijom, svetlom mirnoćom i istočnjačkim štimungom pesma Raniji život, koja se prijatno izdvaja iz mračnih slika nagrdnog Pariza i pokazuje da artist na svojoj paleti, pored crnih, smolastih i mrkih boja pečene zemlje ima i čitavu gamu nijansa svežih, lakih, providnih, nežno ružičastih, idealno plavetnih kao daljine raja, boja podesnih da izraze edenske pejzaže i opsene sna.

Starice zadivljuju i Viktora Iga. Pesnik se šeta ulicama Pariza, vidi kako prolaze male starke, skromna i tužna držanja i on ih prati, isto onako kao što bi pratio i lepe žene, raspoznaje u njima po starom kašmiru, oveštalom, poabanom i krpljenom hiljadu puta, ugašene boje, a koji se pripija sirotinjski uz mršava ramena, ili po krajičku izlizane i požutele čipke, po prstenu, dragoj uspomeni često s mukom otimanoj iz čeljusti zalagaonice i koji tek što nije skliznuo sa istanjena prsta, raspoznaje on jednu prošlost punu sreće i elegancije, jedan život ljubavi i odanosti možda, jedan ostatak lepote još vidljive pod poremećajem od bede i haranja godina.

Ima nečeg danteovskog u pesniku Cveća zla. Ali, dok je Danteova muza videla pakao kroz svoje snove, muza Cveća zla udiše ga stisnutnm nozdrvama. Jedna dolazi iz pakla, druga tamo odlazi. Ako je prva uzvišenija, druga je možda uzbudljivija. Bodler je umeo da iščupa tajne demonima noći, da nađe poezije i tamo, gde niko ne bi ni pomislio da se može uzabrati i izraziti. On savlađuje smrt, sveti se za gnusno trulenje ljubljena tela besmrtnošnću uspomene u strofi Lešine:

A crvima reci, lepoto, kad krenu
Poljupcima gristi u te,
Da oblik i bitnost čuvam božanstvenu
Ljubavi mi raspadnute!

Šarl Bodler je rođen u Parizu 21. aprila 1821. u jednoj od onih starih karakterističnih kuća sa kulicom na uglu u ulici Otfej, kakve danas više ne postoje. Sin gospodina Bodlera, prijatelja Kondorseova i Kabanisova, čoveka vrlo otmena, veoma obrazovana, koji je bio sačuvao onu uglađenost iz osamnaestog veka, koju pretenciozno divlje naravi iz republikanske ere nisu izbrisane. Ta osobina prešla je i na sina pesnika, koji je uvek znao da sačuva formu najveće uglađenosti. Ne može se reći da je Bodler, za svog detinjstva, imao mnogo uspeha u školi. Ali u rasejanom i drugim stvarima obuzetom đaku malo po malo formira se budući čovek, nevidljiv profesorskom i roditeljskom oku. Otac Bodler umire, a mati se preudaje za generala Opika, kasnije ambasadora u Carigradu. Ubrzo nastaju nesuglasnce u porodici zbog prerane naklonosti koju mladi Bodler ispoljava prema literaturi. Zamera se poočimu, majka zbog toga gleda popreko na sina i ti njeni pogledi inspirišu jednu od najlepših pesama Bodlerovih, Blagosdov. Da bi ga otrgli od njegovih ideja, šalju ga na put, na vrlo daleko putovanje. On proputuje pod nadzorom poznanika, jednog pomorskog kapetana broda, mora Indije, vidi ostrvo Mauricijus, Burbon, Madagaskar, možda Cejlon, obilazi neka mesta na poluostrvu svete reke Gangesa, ali se ne odriče literature. Naprotiv, egzotika i snažni parfem dalekih zemalja bije sad iz njegovih dela. Uzalud pokušavaju da ga zainteresuju za trgovinu sa dalekim Istokom, on se slabo brine gde će da unovči svoju robu. Sa dalekih putovanja u egzotične zemlje on donosi samo neobične inspiracije, bujna nadahnuća jer se onde divi nebu na kome blistaju zvezde koje se ne vide u Evropi, bujnoj veličanstvenoj džinovskoj vegetaciji sa snažnim mirisima koji omamljuju, bizarnim pagodama, egzotičnoj prirodi, tako jakoj i toploj, punoj bujnih boja, i u njegovim strofama često navrati odvode ga iz pariske magle i gliba tim predelima svetlosti, azura i mirisa.

Nepriznat od svojih savremenika, osim malog kruga sveštenika u istom hramu, kuđen I osuđen, izmučen bolom I tugon, teškim splinom, nedaćama i bedom mučeničkog života poete, a verovatno i prekomernim uživanjem uzbudljivih droga, Bodler vene polako ali stalno, da usahne još mlad u snojoj 46. godini, 1867.

Kaže se da stihovi imaju svoju punu snagu samo u svom izvornom jeziku, da se, dakle, ne mogu prevoditi. Stih prenesen u drugi jszik pretrpi mnoge gubitke i sakaćenja, nema sumnje. Teško je, nekad i nemoguće, da se onaj unutrašnji plamen koji probija kroz stih, učini vidljivim i u drugom jeziku. Ipak Cveće zla prevođeno je na sve kulturne jezike sa manje ili više uspeha. Neka se, stoga, ne zameri ni ovom pokušaju, na koji goni samo oduševljenje za Bodlerovu poeziju, zanos od snažnog izraza njegovih strofa i jačine boja slika.

U ovoj zbirci preveden je najveći deo, oko stotinu, pesama iz Cveća zla, među kojima su i one najlepše. Možda je trebalo još kojom dopuniti ovu rukovet ali nije se, zasad, uspelo presaditi svo bez mnogo čupanja i kidanja korena, listova i cvetova egzotične biljke.

Januar 1937.    M. J.

Izvor: Mita Jovanović, ‘Uvod’, u: Šarl Bodler, “Cveće zla”, preveo Mita Jovanović, Francusko-srpska knjižara A. M. Popovića, Beograd 1937.

Impresionizam: Stefan Malarme i Klod Debisi

Malarme

Stefan Malarme

Prijateljstvo dva umetnika ogleda se i u ovim Debisijevim kompozicijama. Oduvek su me fascinirala prijateljstva između umetnika u Parizu. Među njima je i ono između Satija i dva španska umetnika o kome sam pisala u tekstu Kompozicije Erika Satija i atmosfera praznih podneva na platnika Kasasa i Rusinjola. Takođe, o Malarmeu i Debisiju, impresionizmu i simbolizmu, njihovom prelamanju kroz pokret, reč i notu, predstavila sam i u tekstu „Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski.  Pomenuta dvojica družila su se i sa Satijem, Stravinskim (priloženu fotografiju Debisija i Stravinskog načinio je Sati), Renoarom, ruskim umetnicima u Parizu, itd..

Zaista, proleće utisaka i stvaralašta, kroz druženje i razonodu, kroz bulevare i salone. Utiske takve muzike, ali pre svega, utiske takvog načina života, najbolje osećamo u Prustovom romanu „U traganju za izgubljenim vremenom“. Imajući u vidu napisano, postovala sam svojevremeno odlomak iz dela „Jedna Svanova ljubav“. U pitanju je Svanov utisak povodom jedne Ventejeve sonate, utisak rasprostrt na nekoliko strana, koji je u prilog ljubavi i umetnosti, odnosno jedan poetizovani elaborat kako, u stvari, umetnost vodi ka voljenom biću i kako posredstvom nje, „ne otkrivamo nove pejsaže, već zadobijamo nove oči“.

Šarl Bodler: Mačke

Mačka (XXXIV)

Mačko, mom srcu zaljubljenom kroči,
uvuci kandže ljupki stvore,
i daj da ronim u te lepe oči
gde metal i ahati gore.

Dok natenane milujem ti glavu
i gipka leđa gladim dlanom
i klizim rukom uz nasladu pravu
po telu naelektrisanom,

ja vidim svoju ženu. Isto tako
gleda ko i ti, mila zveri,
duboko, hladno, do dna bića strelja,

a tanan dašak lebdi lako
i miris mamno-ubistveni treperi
svud oko njenog tamnog tela.

Prevod: Branimir Živojinović

Mačka (LI)

I
Po mome mozgu ide lako,
ko po svom stanu, jedna mila
mačka, i pitoma i čila.
Kad maukne, to čini tako

tanano da se jedva čuje;
al’ vazda, mazno il’ žestoko,
glasi se puno i duboko,
čarolijom mi dušu truje.

Taj glas rominja bićem mojim,
najtamniju dubinu pali,
ko blagoglasan stih me gali,
ko meleman napitak poji.

Svim zanosima raspolaže,
najsvirepija zla zaleči;
nisu potrebne njemu reči
da i najveće stvari kaže.

Ne, nema gudala što tiče
najtreperaviju strunu srca,
od koga ono tako grca,
od koga tako carski kliče,

ko što je tvoj glas, nepojamna
mačko nebesna, lepa tajno,
ti što ko anđeo si trajno
skladna i nežna i omamna!

II

Iz njenog krzna smeđe-belog
diže se miris sladak tako
da samo jednom nju dotakoh,
jednom, a on me prože celog.

Duh domaći je, veličanstvo
što sudi, vlada i ozari
u carstvu svom sve redom stvari;
ili je vila, il’ božanstvo.

Kad mi oči zanesene,
vezane za lepotu njenu,
od tog magneta najzad skrenu
i zagledaju u dno mene,

ja vidim sjanje neobično,
zenice njene proplamsale,
živa svetlila i opale
koji me motre nepomično.

Prevod: Branimir Živojinović

Mačke (LXVI)

U zrelom kad su dobu, ja znam za jednu sličnost
Ljubavnika vatrenih i strogih učenjaka:
Jednako vole mačke, bića blaga i jaka,
Što poput njih su zimljiva i vole nepomičnost.

One, ti prijatelji i nauke i slasti,
U muku, stravi maraka provodile bi sate,
I Ereb bi ih uzeo za svoje grobne ate,
Kad bi im ponos mogao svom jarmu da podvlasti.

Čine se, dok sanjare, ponosne i daleke,
Kao u dnu samoće ogromne sfinge neke,
U jedan san beskrajni na izgled uronjene;

Od čarobnih iskara bok im se plodni ljeska,
A zlatna zrnca, poput najfinijeg peska,
Ovlaš ozvezdavaju tajnovite im zene.

Prevod: Nikola Bertolino

Slike: Endre Penovác

Izdanje romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog ovog piscu doba dekadencije. U pitanju je Art Nouveau primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, monstrumu dekadencije, Pisao je d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974.

Izvor slika: Bibliothèque nationale de France

Žoris-Karl Uismans na blogu A . A . A

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola.

U razbludnom mirisu, u pregrejanom vazduhu te crkve, s levom rukom ispruženom u zapovednički pokret, a desnom savijenom, držeći u visini lica veliki lotos, Saloma prilazi polako na vrhovima prstiju, uz zvuke gitare, u čije žice čučeći udara jedna žena.

S usredsređenim, svečanim, gotovo božanskim izrazom lica, ona počinje razbludni ples, koji treba da razbudi zaspala čula starog Iroda; grudi joj se talasaju i, od dodira s ogrlicama koje joj se njišu oko vrata, bradavice na dojkama joj se ispupčavaju; na vlažnoj koži trepere dijamanti; njene narukvice, pojas, prstenje, sipaju varnice; na sjajnoj haljini, prošivenoj biserima, izvezenoj srebrom, posutoj zlatnim šljokicama, kujundžijski oklop, čiji je svaki beočug jedan dragulj, žari se, izukrštava praštave odbleske, kao da gamiže sjajem po vlažnoj puti, po koži ružičastoj kao čaj, kao sjajni insekti sa zasenjujućim krilcima, mramorno prošaranim karminom, istačkanim žutim kao zora, ispruganim čeličnoplavim, paunovim zelenim.

Usredsređena, ukočena pogleda, kao u mesečara, ona ne vidi ni tetrarha, koji trepti, ni svoju majku krvožednu Irodijadu, koja motri na nju, ni hermafrodita ili evnuha koji sa sabljom u ruci stoji u podnožju prestolja, kao strašna prilika pod velom: sve do obraza, čije uskopljeničke grudi vise kao čuture pod narandžasto ispruganom tunikom.

Takav tip Salome, koji toliko progoni umetnike i pesnike, zaokupljao je već godinama Dezesenta. Koliko li puta beše pročitao, u staroj Bibliji Pjera Varikea, u prevodu doktora teologije na univerzitetu u Luvenu, Jevanđelje po Mateju, koje u naivnim i kratkim rečenicama priča o usekovanju Preteče; koliko li puta beše lutao mislima između tih redova.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz petog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „L’Apparition“, 1874.

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Image result for la chimère gustave moreau

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.

Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.

I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.

On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina.

Pratio je sve mene te žalosne jeseni, posmatrajući kako se ljudsko stvorenje pokorno ozlojedi, kako je vešto da obmane samo sebe, prinuđujući svoje misli da jedna drugoj podvaljuju samo da bi što više patilo, upropašćujući unapred, zahvaljujući analizi i posmatranju, svaku mogućnu radost.

Na veličanstvenim stranicama izneo je on takve raznorodne ljubavi, koje razdražuju nemoć što ne mogu da se zadovolje, kao i opasne obmane opojnih droga i otrova, koje čovek priziva u pomoć da bi uspavao patnju i ukrotio dosadu. U doba kada je književnost pripisivala životne jade gotovo isključivo nesreći zbog prezrene ljubavi ili ljubomori zbog preljube, on je zanemario te dečje bolesti i ispitao one još više neizlečive rane, trajnije, dublje, koje nagrizaju zasićenost, razočaranje, prezir, u dušama koje se raspadaju i koje sadašnjost muči, koje se prošlosti gade, a budućnosti se plaše i pred njom očajavaju.

I što je Dezesent više čitao Bodlera, sve više je uviđao neizrecivu draž toga pisca koji je, u doba kada je stih služio još samo za to da slika izgled bića i stvari, uspeo da izrazi neizrecivo, zahvaljujući svom mišićavom i jedrom jeziku, koji je, više nego ikoji drugi, raspolagao tom čudenom moći da sa neobično zdravim razumom fiksira i najneupadljivija, najtreperavija morbidna stanja iscrpenih duhova i tužnih duša.

Posle Bodlera, broj francuskih knjiga poređanih po njegovim policama bio je prilično ograničen.

Žoris-Karl Uismans, „Nasuprot“, preveo Živojin Živojnović, Ukronija, Beograd, 2005.

(odlomak iz dvanaestog poglavlja romana)

Slika: Gustav Moro, „La Chimère“,  1867

Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem.

Sada bekrijam koliko god mogu. Zašto? Hoću da budem pesnik i radim na tome da budem vidovit: vi to nećete nimalo razumeti, a ja gotovo ne bih umeo ni da vam objasnim. Reč je o tome da do nepoznatog treba dopreti rastrojavanjem svih čula. Patnje su ogromne, ali treba biti jak, treba biti rođeni pesnik, a ja sam shvatio da sam pesnik. To nikako nije moja greška. Netačno je reći: mislim. Trebalo bi kazati: mišljen sam. Oprostite za igru reči.

JA, to je neko drugi. Utoliko gore po stablo koje se smatra violinom; ja fućkam na bezveznjake koji se preganjaju oko nečega o čemu nemaju ni pojma.

Vi za mene niste nastavnik. Dajam vam ovo: da li je to satira, kao što biste vi rekli? Da li je to poezije? U svakom slučaju, to je fantazija. Ali preklinjem vas, nemojte podvlačiti ni olovkom, a ni mišlju previše.

Namučeno srce

Tužno mi srce na krmi bali,
…………………………….

Nije da to ništa ne znači.

ODGOVORITE MI: kod g. Deverijera, za A. R.

Srdačno vas pozdravlja
ART. REMBO

________________________________________________________________________________________

PISMO POLU DEMENIJU

Šarlevil, 15. maja 1871.

Odlučio sam da vam priredim sat nove literature. Počinjem odmah jednim aktuelnim psalmom:

Pariska ratna pesma
…………………………………

Evo proze o budućnosti poezije.

Sva klasična poezija svodi se na grčku poeziju, taj skladni Život. Od Grčke do romantičarskog pokreta, u srednjem veku, ima učenih ljudi, stihotvoraca. Od Enijusa do Turoldusa, od Turoldusa do Kazimira Delavinja, sve je rimovana proza, igra, izlapelost i slava bezbroja idiotskih generacija: Rasin im je čist, snažan, velik. Da su rasturili njegove rime, pomešali njegove polustihove, Božanska Budala bi danas bila nepoznata kao i ma koji pisac Porekla. Nakon Rasina igra se ubuđala. Trajala je dve hiljade godina!

Nije to ni šala ni paradoks. Razum mi za ovo što tvrdim daje toliko sigurnosti, koliko ne bi nikad moglo da bude gneva u nekom pripadniku Mlade Francuske. Uostalom, neka se novi do mile volje gnušaju predaka: kod svoje kuće smo i imamo vremena.

Romantizam nije nikad bio valjano ocenjen; ko bi ga ocenio? Kritičari!! Romantičari, koji su tako dobar dokaz da pesma tako retko biva delo, to jest ispevana i shvaćena kao misao pevača?

Jer JA, to je neko drugi. Ako se bakar probudi kao truba, za to nikako ne snosi on krivicu. Za mene je to očevidno: ja prisustvujem procvatu svoje misli: gledam ga, slušam ga: dodirnem živu gudalom: simfonija se pokrene u dubinama ili jednim skokom stigne na scenu.

Da su stari glupani pronašli nešto više od lažnog značenja svoga Ja, mi danas ne bismo morali da pometemo te milione kostura koji već celu večnost gomilaju proizvode svog ćoravog duha, i zato galame da su stvaraoci!

U Grčkoj, rekoh, stihovi i pesničko nadahnuće ritmuju Akciju. Docnije će muzika i rime postati igra, odmor. Proučavanje te prošlosti očarava ljubopitljivce: mnogi nalaze uživanje u obnavljanju tih starina: to baš i jeste za njih. Sveopšti razum je uvek rađao svoje ideje na sasvim prirodan način; ljudi su skupljali jedan deo tih plodova mozga; prema njima se delovalo, o njima su se pisale knjige: stvari su tako tekle jer čovek nije sam sebe obrađivao, jer se još nije probudio, ili još nije bio u potpunosti velikoga na. Bilo je funkcionera, pisaca, ali autor, stvaralac, pesnik, takav čovek nikad nije postojao!

Ono što čovek koji hoće da bude pesnik mora pre svega ostalog da prouči jeste njegova sopstvena i potpuna svest; on istražuje svoju dušu, on je nadzire, iskušava je, izučava je. Čim je upozna, on treba da je neguje; to izgleda jednostavno: u svakom se mozgu izvršava izvestan prirodni razvoj; toliki egoisti proglašavaju sebe za autore; drugi pripisuju sebi svoj duhovni napredak! Ali, stvar je u tome da svoju dušu treba učiniti čudovišnom: poput trgovaca decom, nego šta! Zamislite čoveka koji sebi po licu sadi i neguje bradavice.

Kažem da treba biti vidovit, učiniti sebe vidovitim.

Pesnik postaje vidovit pribegavajući dugom, ogromnom i smišljenom rastrojavanju svih čula. Svim oblicima ljubavi, patnje, ludila; on istražuje sam sebe, on kroz sebe cedi sve otrove, da bi sačuvao samo kvintesencije. Neopisivo mučenje u kome mu je potrebna sva vera, sva natčovečanska snaga, u kome on postaje više nego iko veliki bolesnik, veliki zločinac, veliki prokletnik, i vrhovni Učenjak! Jer on stiže do neznanog! Jer je više nego iko usavršio svoju ionako bogatu dušu! On stiže do neznanog, i kad bi na kraju čak i poludeo i izgubio moć shvatanja svojih vzija, on ih je ipak video! Pa neka se rasprsne u svojim skokovima kroz nečuvene i nenazovljive stvari: doći će drugi strahoviti radnici i nastaviće na onim horizontima na kojima se on srušio!

– Nastavljam posle šest minuta. –

Umećem ovde drugi psalam, van teksta: slušajte ga s blagonaklonošću, i svi će biti opčinjeni. Gudalo mi je u ruci, počinjem:

Moje male dragane
………………………………

Eto. Kad se ne bih bojao da će vas koštati još 60 centi poštarine, ja, izgubljena sirota koja već sedam meseci nije videla marijaša! – znajte da bih vam poslao svoje Pariske ljubavnike, sto heksametara, Gospodine, i svoju Smrt Pariza, dvesta heksametara!

– Nastavljam:

Pesnik je, dakle, zaista kradljivac plamena.

On je odgovoran za čovečanstvo, čak i za životinje; on mora postići da se njegovi pronalasci mogu osetiti, opipati, čuti; ako ono što on donosi od tamo ima oblik, on daje oblik; ako to nema oblik, on daje bezobličnost. – Pronaći neki jezik; – Uostalom, pošto je svaka reč ideja, doći će doba sveopšteg jezika! Treba biti akademik, mrtviji nego fosil, pa napraviti rečnik, bilo kog jezika. Slabići koji bi počeli da razmišljaju o prvom slovu abecede brzo bi svršili u ludnici!

To će biti jezik duše za dušu, koji će sažimati sve, mirise, zvuke, boje, kojim će misao kačiti i povlačiti misao. Pesnik će određivati količinu neznanog koje se u njegovo vreme budi u sveopštoj duši: on će pružati više od formule svoje misli, od tumačenja svog puta k Napretku! Kad ogromnost postane norma prihvaćena od svih, on će zaista biti umnožitelj napretka!

Kao što vidite, ta budućnost će biti materijalistička. Ta poezija, uvek puna Ritma i Harmonije, biće stvorena da ostane. U suštini to će opet biti pomalo grčka poezija.

Kao što su pesnici građani, tako će i večna umetnost imati svoj delokrug. Poezija više neće ritmovati akciju: ona će prednjačiti.

Ti pesnici će postojati! Kad beskrajno ropstvo žene bude skrhano, kad ona bude živela za sebe i sobom, kad joj muškarac, dosad tako gnusan, pusti na volju, ona će takođe biti pesnik! Žena će pronalaziti neznano! Da li će se svet njenih predstava razlikovati od naših? Ona će pronalaziti čudne, neizmerne, odbojne, divne stvari; mi ćemo ih primiti, mi ćemo ih svatiti.

A dotle, tražimo od pesnika novo, nove ideje i forme. Svi koji su ovladali veštinom uskoro će poverovati da su udovoljili ovom zahtevu. Ali nije reč o tome!

Prvi romantičari bili su vidoviti ne uviđajući to previše: obrađivanje njihovih duša počelo je slučajno: napuštene, ali naložene lokomotive, koje se neko vreme drže šina. Lamartin je ponekad vidovit, ali sputan starom formom. Igo, previše tvrdoglav, ima dosta viđenog u svojim poslednjim knjigama. Jadnici su prava poema. Pri ruci su mi Kazne: Stella je otprilike merilo onoga što Igo vidi. Suviše ima Belmontea, Lamnea, Jehova i stubova, starih crknutih strahota.

Mise je sto puta zaslužio da ga se gnušamo mi bolne generacije obuzete vizijama, pogođene njegovom anđeoskom lenjošću! O! bljutave priče i poslovice! o noći! O Rolo, o Namuno, o Peharu! Sve je francusko, što će reći u najvećoj meri mrsko; francusko, ne parisko! Eto još jednog dela tog mrskog duha koji je nadahnuo Rablea, Voltera, Žana Lafontena! s komentarima g. Tena! Prolećnog li duha Miseovog! Ljupke li njegove ljubavi! Eto slikarstva na gleđi, čvrste poezije! Francuska poezija će još dugo biti predmet uživanja, ali u Francuskoj. Svaki bakalski kalfa je u stanju da raspali jednu tiradu kao iz Role, svaki blagoslov nosi pet stotina takvih rima u skrovitosti svoje beležnice. U petnaestoj godina ta ponesena ostrašćenost budi pohotu mladića, u šesnaestog oni se već zadovoljavaju da o njoj recituju iz srca; u osamnaestoj, u sedamnaestoj čak, svaki gimnazijalac koji za to ima mogućnosti – pravi svog Rolu, piše svog Rolu! Neki možda i umiru od toga. Mise nije bio ni za šta: bilo je vizija iza tkanja zavese: on je zatvorio oči. Kočoperni Francuz, koga su iz krčme dovukli na gimnazijsku katedru, taj lepi mrtvac je mrtav, i odsada prišteđujemo sebi trud da ga budimo svojim gnušanjem!

Kasniji romantičari su veoma vidoviti: T. Gotje, Lek. de Lil, T. de Banvil. Ali pošto nadziranje nevidljivog i slušanje nečujnog nema ničeg zajedničkog sa oživljavanjem duha mrtvih stvari, Bodler je najvidovitiji, on je kralj pesnika, pravi Bog. A ipak, on je živeo u  suviše umetničkoj sredini, i njegova forma koju toliko hvale često je kržljava: pronalaženje neznanog zahteva nove forme.

Naviknuta na nove forme, među bezazlenima, A. Renoom, koji je napravio svog Rolu; L. Grandeom, koji je napravio svog Rolu; Galima i Miseima, Ž. Lafnestrom, Koranom, Kl. Poplenom, Sularijem, L. Salom, među učenicama, Markom, Ekarom, Terjeom; među mrtvacima i glupacima, Otranom, Barbjeom, L. Pišaom, Lemoanom, braćom Dešan i Dezesar; među novinarima, L. Kladelom, Roberom, Lizaršom, Ks. de Rikarom, među zanesenjacima, K. Mandesom; među boemima, ženama, talentima, Leonom Dijerksom, Sili-Pridomom, Kopeom, nova škola, zvana parnasovskom, ima dva vidovita čoveka, Albera Meraa i Pola Verlena, jednog istinskog pesnika. Eto. Tako ja radim na tome da postanem vidovit. I završimo jednom pobožnom pesmom.

Čučanja
……………………………..

Bićete dostojni prezrenja ako mi ne odgovorite: brzo, jer ću možda za osam dana biti u Parizu.

Do viđenja,
A. REMBO

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crteži: Verlenovi crteži Remboa iz 1872. i 1875.

Iz sveske Andre Bretona

Ova stranica pripadala je albumu Andre Bretona. Na njoj su veliki francuski pesnici 19. veka: Viktor Igo, Žerar de Nerval, Artur Rembo, Šarl Bodler i kompozitor Žak Ofenbah. Sve fotografije (osim Remboove, verovatno) načinio je Feliks Nadar.

Svi umetnici uticali su na Bretonove nadrealističke manifeste, on je u njihovom stvaralaštvu, i ne samo njihovom, pronalazio misli, preteče za svoja shvatanja novog načina stvaranja umetnosti, koje je bilo i pod značajnim uticajem pshioanalize Sigmunda Frojda.

Crni romantizam, bunila, snovi, fantazmagorije, opijanja, sve to vodilo je svest iza, u nepoznate krajeve, poništavajući čula, ali, istovremeno, proširujući ih, omogućavajući granicama saznanja, spoznaje stvarnosti, da budu proširene. Alhemija koja se u tom procesu dešavala tvorila je umetnost, od metala do zlata kroz samoegzorcizam.

O svim umetnicima čija lica možete videti na priloženoj slici čitajte na blogu A . A . A. Pogledajte deo objave sa kategorijama i oznakama (pri dnu) ili pronađite imena ovih umetnika, pokrete kojima su pripadali (Simbolizam, Romantizam), teme koje su ih zaokupljale ili koje vezujemo za njihovu ličnost i stvaralaštvo (Melanholija, Spleen, Flaner, Putnici romantizma, Gotik, Snovi, Crna boja, Egzorcizam, Seksualne persone, Edgar Alan Po) u odrednici pod nazivom Index.

Poezija Milene Pavlović Barili

KIŠA MI KAPLJE U SOBU

Kiša mi kaplje u sobu
u sobu koja nije moja
(u bilo koju sobu).
Čuje se kako trči poput miša.
Tako sam zadovoljna kad zamišljam
kako palim mesec
kako ga palim da plane i izgori
i vidim kako crni i odleće
kao mali ugljenisani leptiri
spori i kosi
koji ne menjaju ništa u tišini.
Ali treba se čuvati oblaka
jer sa njima
on može da nam umakne
zauvek.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

JEDNIM OKOM

Jednim jedinim okom
videli smo svetove
tvrde i sive puteve
vode što mru od žeđi.
Zbog toga,
oni koji ne saznaše
okovaše nas, misleći da nas imaju.
Ali naš je život bio sigurniji
nego busola –
jer mi bejasmo deca Sokola.
I, čekajući čas pogubljenja
rasla su naša krila
tako ponosita
i tako silna,
da ni njihov užareni čelik,
ni otrov njihovih golubica
nije sprečio veličanstveni let
naše ravnodušnosti.
Treba ih se čuvati uporno,
uporno
kao što čine i ostali.

DOLAZAK BUJICE VODA

Dolazak bujice voda
izbledeo je kraljevski put.
Ali za nas
koji ne možemo hodati
važni su samo horizonti.
Živećemo u miru
nepomičnog nadiranja
u kojem leži spokoj.
Nećemo pokušavati da shvatimo više od toga
jer reči
nisu naša priroda.
Osedećemo
na dnu zajedničke senke
bez pokreta,
u tišini
pustićemo da ode
teret za koji smo mislili da je naš.

NEPOMIČNE I SJAJNE

Nepomične i sjajne
gledahu tvoje daleke oči
Na mojim praznim dlanovima
nosim spomen
na oblik tvoje glave,
tvojih ramena,
tvojih usana.
Čuvam i vedri osmeh
tvoje dobrote.
Nemam ništa drugo
Niti će mi išta drugo nedostajati
Bila sam bogatija od celog sveta!

RASPLELA SAM DUGE KOSE

Rasplela sam duge kose
sa hiljadama vitica.
To je bio težak posao
koji nisam mogla privesti kraju
jer su se kose splitale
sa granjem drveća
dok sam prolazila trčeći.

Činilo mi se da ih opet vidim,
svoje lađe,
ali one su bile otišle,
dok sam spavala one su digle sidro
i otišle su sve
(a ipak
san je tako divlji,
treba ga goniti danima
i danima,
biti strpljiv, ne drhteći, ne dišući,
ne misleći).

Ali dok sam ja spavala
oni su otišli u rat…
I sada –
kome da pišem?.

A mogla sam da budem
mala, plava devojčica
u cveću rezede,
među belim krilima golubice,
devojčica koja se igra sa Odjekom
na obali jezera jednog ogledala.

Avaj!
Sačuvala sam svoje detinjstvo
opaljeno od morskih priča
samo u svojim rukama.

Da bih možda ponovo njih stigla
mogla bih da trčim, trčim
brže od svog srca:
mogla bih da pojašem konja
da što manje vremena izgubim.

Ali stvar nije u tome.
Ako bolje posmotrim,
mislim da je njih oluja
odnela
jer oblaci imaju čudnovat oblik
iako zora nije granula.

A ja nisam unajmila posadu
jer su ljudi bili pijani
i klecali su
i tukli se zbog jedne reči,
zbog sitnice, ćuteći.
Videla sam njihove hitre pokrete
na beloj fasadi
crkve.

SABLAST

Oh, mlade žene u belo odevene
ovaploćenja čini i potajnog milovanja
da li ste ikad ljubav videle?
Daleko na horizontu
pre nego što svane dan, njen bledi lik,
skriven pod zlatnom kosom
sa grudima natopljenim krvlju,
kreće se sporo, sanjareći u skitnji.
Čuvajte se, ne recite mu ništa
on je stariji nego svet.
Skupite svoje skute, sklopite crne rukavice
i vratite se neopažene, sa ugaslim mesecom.

SLIKA

Pod mojim kapcima
ti si mesec u bašti,
ti si magla na reci,
ti si jedini uvijen u san,
u Odjek detinjstva
i u plač.
Ti si val što se propinje visoko
tražeći zvezde u visini neba.

SPALIĆEMO MESEC

Spalićemo mesec
da upotpunimo noći
da odrešimo snove
da suzdržimo dah.
Onda će Igra
poteći iz naših dlanova
suhih od života.
Ni hitra
ni spora neće biti.
Biće sama.
Kao veliki šestar
potpuno uporedna
s mehaničkim ritmom
raspadanja.

U MOJOJ SVESTI

U mojoj svesti tvoja slika
jača od svetlosti.
Kidajući strune svetlosti
utisnuo si svoj lik
u moju svest.
Samo mudraci razumeju moje reči,
za ostale
vreme donosi pepeo.
Kao beskrajni nerazgovetni glasovi
krstare dani mojim životom,
kao seni
i kao vode.
Ali ja ostajem da sanjam pokraj tebe
jer tvoj dah je jedini magnet
koji sam srela na ovom putu,
sada se odmaram.
Na licu nosim svetlost jedne zvezde,
u srcu tvoju sliku.
Samo mudraci razumeju moje reči.

HTELA BIH DA TE VOLIM

Htela bih da te volim
više nego što mogu
Okrenuta od sveta –
bez vremena i prostora –
biti urezana u tvom odrazu.
U teskobi postojanja,
htela bih
da svest uronim
u tvoje spokojstvo
oslobađajući se svake suze
koju ipak moram isplakati
na strašnoj granici
izmišljenog odnosa.

Pesme Milene Bavlović Barili sa italijanskog i francuskog jezika preveo je Nikola Bertolino. Prevodi su prvi put objavljeni u monografiji Miodraga B. Protića Milena Pavlović Barili, Život i delo, „Prosveta“, Beograd, 1966, a kasnije preneti u katalogu retrospektivne izložbe 1979, kao i u monografiji istog autora Milena Pavlović Barili, Požarevac, 1990. i zbirci njenih pesama koju je pod naslovom Poezija priredio Milisav Milenković, a objavio Verzal-press, Beograd, 1998. Pesme sa španskog objavljene su u prevodu Radivoja Konstantinovića, jedino u zbirci Poezija.

U periodu od decembra 1934. do februara 1936. godine Milena Pavlović Barili je objavila 17 pesama i dva crteža u italijanskom časopisu Kvadrivio (Quadrivio). Ona je napisala ukupno oko 60 pesama na četri jezika, i to, pored na srpskom, isključivo na romanskim jezicima – 17 na italijanskom, 7 na francuskom i 14 na španskom jeziku. Na taj način usitnila je svoje pesničko delo i onemogućila da ono pripadne nekoj od ovih književnosti. Verovatno je ipak da nije ni nameravala da stvori sistematičan pesnički opus, već da je pesme pisala iz unutrašnje potrebe, odnosno da bi izrazila trenutna osećanja, zbog čega su joj zvučnost i kolorit jezika na kojima je pisala bili značajniji od složenosti značenja, semantičkih igara, ili eksperimenta u jeziku.

Ritam i melodija ovih stihova grade jednoličan, ljuljuškav tok, a pesničke slike se spajaju kao kod simbolista – ne toliko na osnovu uobičajene upotrebe reči i logike koliko prema njihovoj psihološkoj rezonanci i ličnim analogijama. Kao i slike koje su im prethodile, i pesme objavljene 1934. godine odnose se na melanholična raspoloženja, na inhibicije, nemogućnost pokreta, stanja ni života ni smrti čoveka koji pati zbog osećajne ambivalentnosti. Pošto je osećanje okeanske praznine glavni sadržaj ove poezije, umetnica nalazi za njega odgovarajuću formu u labavo vezanim rečima koje naizgled slobodno dolaze jedna za drugom.

Izvor: Olivera Janković, Milena Pavlović Barili, Topy, Vojnoizdavački zavod, Znamenje, IK Prometej, Galerija Milene Pavlović Barili, Beograd, 2001.

Slika: Milena Pavlović-Barili, Slikarka sa strelcem, 1936.

Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.

Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!

Slađa nego jabuka za grlo dečaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.

I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvežđa obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad kreće na put večan;

Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!

Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veče,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.

Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!

Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.

Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!

O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudokožih pantera se jave
U cveću; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!

I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!

Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!

O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od sveća moj beg ljuljuškale,
Krila mi je davala bura nepoznata.

Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…

Skoro otok, njišući bokovima svađe
I izmete brbljivih ptica oka plava,
Hitah, a kroz užad je znao da mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!

I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;

Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba k’o bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;

Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuta električnim zračenjem iskara
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;

Ja što s jezom osećah kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!

Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Ptica zlatnih bezbroju, Snago novog veka?

No mnogo se naplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!

Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton sađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.

Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađa-robijašnica strahovite oči.

 

SAMOGLASNICI

A crno, E belo, I rujno, O plavo,
U zeleno: tajna rođenja vam tu je:
A, crn kosmat pojas muha što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; – E, koplja gordih santi,
Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,
Spokoj pašnjaka i stada, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,
Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
– Omega, Očiju moćnih modri zraci!

 

SPAVAČ U DOLU

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
Što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.

Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.

S nogama u cveću, on se u snu smeška,
Kao dete koje muči bolest teška.
Zagrej ga, prirodo, jer zima ga mori.

Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Oktobra 1870.

 

MOJE BOEMSTVO (FANTAZIJA)

Ja kretah, s rukama u dva džepa šuplja;
Imao sam čak i kaput idealni;
U skitnji, o Muzo, bio sam tvoj stalni
Zatočnik što u snu cvet ljubavi skuplja.

Rupom su zjapile hlače mi jedine.
Bejah Palčić-sanjar što slikove ište.
Velika mi Kola behu konačište.
A moja sazvežđa šuštahu iz tmine,

Te, uz put sedeći u jesenje veče,
Ja ih osluškivah, pustivši da teče
Mojim čelom rosa – sok što snagom vrca,

Pa, slažući rime sred čarobne tmice,
Ja sam prebirao, k’o na liri, žice
Ranjenih mi crevlji – stopu pored srca!

 

ORMAN

Taj rezbareni orman, sav u hrastovini,
Naliči na stare, dobroćudne ljude,
A kad je otvoren, prosipa u tmini
Mirise što zanos poput vina bude.

U njega se mnoštvo starudija strpa,
Mirišljavog rublja il’ marama baka
S likom čudovišta, zatim starih krpa
Ženskih ili dečjih, uvelih čipaka.

– Tu i medaljona ima, i portreta,
Traka kose; tu je miris suvog sveta
Sa kojim kao da miriše i voće.

– O drevni ormane, tebi je poznata
Mnoga priča koju ispričati hoćeš
Kad škripeći širiš svoja crna vrata.

Oktobra 1870.

 

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Crtež: Pablo Pikaso, Portret Artura Remboa, 1960.

Artur Rembo: „Alhemija reči“

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije.

Pronašao sam boju samoglasnika! – A crno, E belo, I crveno, O plavo, U zeleno. – Odredio sam oblik i gibanje svakog suglasnika i – putem nesvesnih ritmova – polaskao sam sebi da sam pronašao pesničku reč koja će kad-tad biti dostupna svim čulima. Prevod sam zadržao za sebe.

To je u početku bilo izučavanje. Zapisivao sam tišine, noći, beležio neizrecivo. Fiksirao vrtoglavice.

Daleko od ptica, seljanki i stada,
Klečeći u vresu ovom, šta sam pio
U leskovom nežnom gaju što me krio,
U mlako popodne kojim magla vlada?

Šta mogoh da pijem u mladoj Oazi,
Lug bez cveta, nemi brest i vlagu neba!
Iz tikve žute, kad oko ne nalazi
Dragi dom? Kap zlatnu što znojenju treba.

Bejah zrikav natpis koji krčmu kiti.
Bura zbrisa nebo. A u isto veče
Šumski potok peskom nevinim poteče,
Božji vetar poče bare ledom biti.

Plačuć, videh zlato – i ne mogoh piti.

_____

U četri zorom, leti,
San ljubavni još se sanja.
Miris noćnog svetkovanja
Kroz šumarak leti.

A na silnom radilištu
Sunce Hesperida teče,
Za mišice posla ištu
Drvoseče.

U Pustinji bilja snažno
Oplatu nam divnu kroje
Gde će grad da slika svoje
Nebo lažno.

Za Radnike – podanike
Vavilonskog kralja – sini,
Zvezdo jutra! Ljubavnike
Pusti njinoj svetkovini.

O ti, Kraljice Pastira,
Daj rakije onom što raditi mora!
Daj mu snazi mnogo mira
Pre kupanja sred podnevnog mora.

Pesnička starudija imala je velikog udela u mojoj alhemiji reči.

Navikoh se na jednostavnu halucinaciju: video sam sasvim jasno mošeju na mestu neke tvornice, dobošarsku školu koju su otvorili anđeli, kočije na nebeskim cestama, salon udno jezera; čudovišta, tajanstva; naslov nekog vodvilja dizao je bauke preda mnom.

Zatim objasnih svoje čarobne sofizme halucinacijom reči!

Najzad ustanovih da je nered mog duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja nevinost neodređenih stanja, krtice, tog zaspalog devičanstva!

Narav mi je bivala sve mračnija. Opraštao sam se od sveta nekakvim romansama:

Pesma sa najviše kule

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Toliko sam strpljiv bio
Da me hvata zaborav.
Strah mi se na nebo skrio,
A bol mi je nest’o sav.
I bolesna žeđ se stvori
Da mi mrakom žile mori.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

K’o livada koja šalje,
Prepuštena zaboravu,
Sve bujnije i sve dalje
Miris, korov, cvetnu travu,
Dok prljavi oblak muha
Divlje zuji iz vazduha.

Nek nam stigne, nek nas skoli
Ono vreme što se voli.

Zavoleh pustinju, osmuđene voćnjake, uvele dućane, razmlaćena pića. Vukao sam se po smradnim uličicama i sklopljenih očiju nudio se suncu, bogu plamena.

„Generale, ako na svojim srušenim bedemima još imaš neki stari top, bombarduj nas gomilama suhe zemlje. Tuci po izlozima sjajnih prodavnica! po salonima! Neka grad jede svoju prašinu. Oksidiši oluke. Napuni budoare gorućim prahom rubina..“

Oh! mušica koja se opila na mokrionici krčme, zaljubljena u boražinu, i koja se rastvara u zraku svetlosti!

Glad

Kad bih nešto jesti hteo,
Zemlju bih i kamen jeo.
Vazduhom se odabranim,
Stenom, gvožđem, ugljem hranim.

Menjaj, gladi! Travu zvuka
Malo pasi.
Otrov ladoleža, lukav,
Nek te gasi.

Jedi šljunak što se sitni,
Stare crkve kamen sivi,
Oblutke što ih potop širi,
Hleb sejan po sivoj njivi!

_____

Vuk urlaše ispod krošnje
I pljuvaše perje lepo
Od obroka svog kokošjeg.
Isti jad je mene ščep’o.

Čeka zelen, zrelo voće
Kad će berbe doći dani.
Ali pauk drugo hoće,
Ljubičicom on se hrani.

O nek zaspim kao žrtva
Salomonovog oltara!
Nek sa noža krv mi mrtva
Sa Kedronom smešu stvara!

Najzad, o srećo, o razume, ja sa neba uklonih plavet, koja je crno, i živeh kao zlatna iskra svetlosti prirode. Pun radosti, usvojio sam najbudalastiji, najćaknutiji mogući izraz:

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanog plama.

Moja večna dušo,
Zavet svoj ostvari
I u noći pustoj
I u danu što žari.

Spona ljudskih mnjenja
I oduševljenja
Tu za tebe nema!
I ti letiš prema.

Tu gine uzdanje,
Orietur pada.
Strpljenje i znanje,
Muka samo vlada.

Nema sutrašnjice!
Svetlost žeravice
Od satenskog žara
Svu dužnost nam stvara.

Opet je sa nama.
Ko to ? Večnost: more
U kom vatre gore
Sunčanoga plama.

Postadoh basnoslovna opera: videh da sva bića imaju sudbinu koja ih neminovno vodi k sreći: akcija nije život, nego način da rasipamo snagu, iznuravanje. Moral je slabost mozgra.

Činilo mi se da svakom biću pripada još mnogo drugih života. Ovaj gospodin ne zna šta radi: on je anđeo. Ova porodica je leglo pasa. Pred mnogim ljudima glasno sam govorio s jednim trenutkom njihovih drugih života. – Tako sam voleo jednu svinju.

Nisam zaboravio nijedan sofizam ludila – ludila zbog kojeg se biva zatvaran – mogao bih sve da ih ponovim, znam ceo njihov sistem.

Moje zdravlje bilo je ugroženo. Stizala me strava. Znao sam spavati ne budeći se više dana, a ustavši, nastavljao bih s najtužnijim snovima. Bio sam zreo za smrt, a moja me slabost vodila putem punim opasnosti do granice sveta i Himerije, domovine mraka i vihora.

Morao sam putovati, otresti se čarolija nakupljenih u mojem mozgu. Nad morem, koje sam voleo kao da me ono moralo oprati od neke ljage, video sam kako se diže krst utehe. Proklela me duga. Sreća je bila moja sudbina, moje grizodušje, moj crv; moj život suviše ogroman da bi bio posvećen snazi i lepoti.

Sreća! Njen zub, smrtonosno sladak, opominjao me pri pevanju petla – ad matutinum, pri Christus venit – u najmračnijim gradovima:

O zamkovi, o doba prešna,
Koja je duša nepogrešna?

Ja svrših magijski nauk sreće
Kojoj uteći niko neće.

Neka joj svako pozdrav kliče
Kad galski pevac kukuriče.

Ah! pa ja nemam ni želja više:
Meni se samo sreća piše.

Taj urok napore mi ruši,
Caruje u mom telu, duši…

O zamkovi, o doba prešna!

Kad pobegne mi ona, tada,
Avaj! i smrt će da me svlada.

O zamkovi, o doba prešna!

To je bilo i prošlo. Ja danas znam da pozdravim lepotu.

Izvor: Artur Rembo, Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, Beograd, 2004.

Slika: Reginald Gray, Portret Artura Remboa, 2011.

 

Mišel Manol o Bodleru: „On je uživao u aristokratskom zadovoljstvu da se ne dopadne“

col-port-2j

Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize. Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima. Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.

Bodler nije slučajno izgovorio ove reči. On je jednostavno uživao u aristokratskom zadovoljstvu da se ne dopadne. Bilo mu je jasno da ove reči mogu izgledati pompezne i nadmene. Ali mu je bilo veoma stalo do ovog usiljenog, uzvišeno dominantnog držanja. Osećao je neobičnu radost u tome da šokira, da zbuni, da okrene protiv svih svoj pravi talenat drskosti.

Izvor: Mišel Manol, Ukleti pesnik, prevela Zorica Milosavljević, Kosmos, Beograd, 1961.

„Faunovo popodne“: Malarme, Debisi, Nižinski

Stefan Malarme: Pismo i katren za Kloda Debisija

Pariz, nedelja 24. decembra 1884.

Moj dragi prijatelju,

Vraćam se s koncerta, vrlo uzbuđen; predivno! Vaša ilustracija Poslepodne jednog pauna, koja je disonantna s mojim tekstom tek toliko što ide još dalje, zaista, u nostalgiju i svetlost, s puno odmerenosti, nespokoja, bogastva. Stežem Vam ruku zadivljeno,

Vaš
Stefan Malarme

Posveta fauna Klodu Debisiju
Silvenu dok smelost
frule u tebi sija
poslušaj svu svetlost
kroz dah Debisija.

 

Stefan Malarme: Funovo poslepodne

Ekloga

Te nimfe, njih želim ovječit.
Dok laka,
njihova  ruj jasna, treperi sred zraka
pod bokornim snovima.
Zar sve bi sanja?
Moju sumnju, klupko davne noći, sklanja
mnoga nežna grana, što je sva sred pravih
istih šuma, dokaz, vaj! da sam tek slavih
pobedu kroz savršenu grešku ruža
Razmislimo…
il’ par žena što se pruža
oličava želju tvojih čula bodrih!
Faune, sen beži iz očiju modrih
i hladnih, kao vir suza, te čednije:
al’ druga, sva uzdah, kaži zar već nije
kao lahor toplog dana sred tvog runa?
ali ne! Dok nesvest umorna i puna
gušeć jarom sveže jutro što se ljuti,
šumori tek voda na mojoj flauti
kroz gaj nošen skladom; a jedini vetar
izvan te dve cevi spreman da me vedar
pre nego zvuk raspe sred kiše opore,
jeste, na vidiku bez ijedne bore,
vidljiv i spokojan tog umetnog daška
nadahnuća, koji skud nebesa draška.

O sicilski žali s tišinom močvara
koje dražeć sunce moja taštost hara,
prećutna pod cvećem varnica, ZBORITE
„Da tu sekoh šuplje trske pokorite
darom;  dok nad sinjim zlatom tih venaca
dalekih sa resom datom  dnu zdenaca,
talasa se zverska belost sa brloga:
i da na lak prelid cevi sred vrtloga
to jato labuda, ne! najada krenu
il’ tone…“

Mirno, sve sja u divljem trenu
bez traga veštinom kojom skup se ote
odveć pirom željen čije traži note:
tad probudiću se sred prve smelosti,
prav i sam, u drevnom talasu svetlosti,
krine! I od svih vas tek bezazlen zalog.

Drukčije od blagog ništa s usne palog,
poljupca, što tiho te raspusne ganu,
grud moja, bez kušnje, potvrđuje ranu
tajanstvenu, delo tog zuba žestoka;
no, dosta! arkana proba za svedoka
štap širok i dvojan koji plavet čika;
koji, sebi svrativ sav nespokoj lika,
sanja, kroz dug solo, kako zabavljamo
okolnu lepotu kroz zabune samo
lažne između nje i kratkog nam peva;
i stvara što više dok se ljubav sleva
da iščezne kroz san svakodnevni s leđa
il’ bok čist kraj mojih zatvorenih veđa,
zvučna i zaludna, jednolična crta.

Cvetaj, instrumentu bežanja, o škrta
siringo, s jezera gde čekaš na mene!
Ja ću gordo brujan, pominjat plamene
boginje; i kroz idololjubne slike
u senci njihove raspletat pantljike:
isto, kada grožđa sisao sam jasnost,
da otklonim grižu kroz svoju nehajnost,
smejač, dižem letnjem nebu grozd zaludan
i, pušuć u ljuske blistave mu, žudan
pjanstva, gledam kroz njih do večeri mazne.

O nimfe, nadmimo USPOMENE razne.
„Moj vid, bušeć  trske, svaki vrat ovinu
večni, što sli u val svoju opeklinu
sa krikom besnila do nebesa gaja:
a blistava kupka kose već se spaja
kroz svetlost i drhtanje, o dragulji!
Trčim; kad, kraj stopa, leže (dok ih žulji
okušana češnja tog zla biti dvoje)
usnule kroz ruke nesputane svoje;
otimam ih, nerazdvojiv ih, i letim
tom spletu, mrženom senkama ukletim,
ruža čija slast je na suncu sve veća,
gde naš zanos na dan tek svršen nek seća!“

Ja te ljubim , srdžbo devica, o draži
divlja svetog svežnja nagog što spas traži
s plamne mi usne žedne, kao što munja
drhtne! strah potajni kad telo ispunja:
od stopa neljudske do srca stidljive
koju začas čednost slaže kroz vidljive
lude vlažne suze i tihost dahova.
Moj zločin, to beše, kršeć roj strahova
izdajnih, odelit raščešljani grumen
poljubaca kom čak bozi daše rumen:
jer, jedva što sakrih jedan osmeh vrući
pod nabore srećne te same (tičući
tek prstom, da čednost paperjasta njena
primi ushit druge sestre sred plamena,
malu, bezazlenu i što se ne menja: )
kad mi s ruku, slabih od maglenih mrenja,
ta se žrtva, nezahvalna bez žalosti,
spasi grča od kog bejah pun pjanosti.“

Pa šta! Prema sreći odvešće me druge
rozima s mog čela pletuć kike duge:
ti znaš, strasti moja, da, rujna i vrela,
svaka opna prska i bruji od pčela;
a krv nam, zaneta onim što je melje,
otiče za ceo večiti roj želje.

U času kad taj gaj zlato i prah stišće
svečanost se slavi kroz ugaslo lišće:
Etno! to sred tebe gde dođe Venera
tvojom lavom hodeć nehajno s večera,
kad tutnji san tužni ili se plam gruša.
Držim kraljicu!

O zla kazno..
Ne, duša bez reči i telo otežalo do dna
najzad predaju se gordom miru podna:
treba snit zaborav pred kletvama holim,
žednim peskom ležeć i kako još volim
širit usta delotvornoj zvezdi vina!

Paru, zbogom; sad ću usnut vam sred timina.

Napomene prevodioca:

Malarme se isprva odupirao, kad je čuo da je mladi kompozitor Klod Debisi komponovao muziku za „Faunovo popodne“. Smatrao je da je stihovima dovoljna njihova vlastita muzika. Ipak, potpuno je promenio mišljenje, što se vidi iz ovog kratkog pisma i prigodnog katrena koji je Malarme napisao Debisiju na jednom primerku poeme.

Malarme je ovu poemu pisao u želji da bude predstavljena u Francuskom pozorištu, u izvođenju tada poznatog glumca Koklena Starijeg, ali zbog nedostatka radnje delo nije prihvaćeno. Francuski pesnik Fransis Žam rekao je da je to „poema čija svetlost zaslepljuje“; a kritičar Žan Roajer da je „enciklopedija putenosti“. Štampana je u luksuznom izdanju s ilustracijama Malarmeovog prijatelja Eduara Manea, 1876.

Izvor: Stefan Malarme, Demon analogije, preveo Kolja Mićević, Mali vrt, Beograd, 2012.

 

Tri pesme Ivana Bunjina

Image result for ivan bunin

NOĆ

Tražim u ovom svijetu spajanje
Lijepog s vječnim. Tamo su daljine
Gdje noć posmatram: pijeska ćutanje,
I čas zvjezdani ponad zemne tmine.

Sjaje sa plavog svoda, ko pismena,
Plejade, Vega, Mars, Orion: meni
Njin nad pustinjom hod je drag, imena
Carskih smisao volim tajanstveni.

Bezbrojne oči drevne pute njine
Gledahu. I kroz vjekove u bljesku,
Svi za koje su sijale iz tmine,
U njoj nestaše, ko trag u pijesku:

Mnogo njih, posve nježnih, zaljubljenjih
Djeva, mladića i žena je bilo,
Noći, zvijezda – njima posrebreni
Eufrat i Nil, Memfis i Vavilon.

Opet noć. Nebo, nad čelikom Ponta
Blijedim, Jupiter zari. Sa zrcala
Vodenoga je, sve do horizonta,
Staklenom stubu nalik, pruga sjala.

Sad su drukčija priobalja Skiti
Gdje brodili su, i tek za maine,
U ljeto, more prosipa na liti,
Nježno, azurno-fosforne prašine.

Ali ljepota jedna vječna ima
Što s nestalima vezuje nas. Bila
Takva je ista noć, i tiha plima…
Sa mnom je na žal došla djeva mila.

Zaboravit mi tu zvjezdanu nije
Noć kad svijet sam zbog jedne volio,
Pa neka u snu zaludnome žijem,
Pa nek je maglen i varljiv san bio –

Tražim u ovom svijetu spajanje
Lijepog s tajnim, ko san: uspomena
Ta je – u jednoj ljubavi slivanje
Srećno s ljubavlju iz sviju vremena! (1901)

SAFIJINA GROBNICA

Gorsko napola sneno leti.
Kao monah nad grobnicom belom
Zamro je čempres u plaveti.

Nežne, kao mome, pod njim rišu
Mimoze šaru granja. Jako
Tu cvetaju ruže i mirišu
Na žbunju, gde je slavuj plako.

Dole – divlja obala s maglama
I jedva naslutljiv horizont:
Prostor zračni bez međe je tamo
Taj bezdan plavetan – Helespont.

Mlada, tebi mir! I belo njeno
Turbe ponizno ja celivah:
Pet vekova na te uspomena
Ovde je besmrtna i živa.

Srećan ko svet žićem pleni, ama
Srećniji onaj prah čiji će
Krepit veru u besmrtno žiće
I večno cvasti legendama! (1903–1906)

ESHIL

Daleki su dani kad si živio, i mitom
Sad nam se ti dani čine. Strašan si
Zbog njine drevnosti. Strašan si zbog toga
Što, nevidljiv u svijetu dvadest pet stoljeća,
Nevidljivo u njemu prisustvuješ do danas,
I pred tvojom slavom legendarnom
Nemoćno je Vrijeme. Kob je neumitna,
I sve je u svijetu predoređeno Sudbinom,
I blago onim koji se poklanjaju njoj,
Svemoćnoj, što osuđuje na zaborav
Čak djela nad svim djelima. Ali ti pred Adrastejom
Pognuo si tmurno čelo sa takvim
Dostojanstvom, sa takvom moći duha
Kakva priliči samo bozima
I smrtnome koji se drznu prvi
Da slavi duh i hrabrost smrtnika! (1903-1906)

Prevod: Marko Udovičić

Slike Leona Spiliara

245610

79
1

Belgijski simbolizam još uvek nije dovoljno istražena tema, bar ne na ovim prostorima. Čini se kao da ne postoji dovoljno interesovanja, osim retkih pojedinačnih, za istraživanje ovog dela umetnosti 20. veka koji je višestruko pod uticajem Bodlerove i Remboove poezije, ali i filozofije Kjerkegova i Ničea, doprineo veličanstvenim umetničkim ostvarenjima, orginalnim umetnicima, među kojima je i Leon Spiliar (do pojave društvene mreže Tumblr, čini se, potpuno nepoznatom, osim u belgijskim akademskim krugovima).

Nokturalna atmosfera njegovih dela, misteriozna i često višestruko fobična zaokuplja pažnju posmatrača, posebno privlačeći melanholike, ali i zaljubljenike u geometriju, crnu boju ili sugestivne scene koje uspevaju da gradiraju naše raspoloženje, evocirajući nešto neodredivo, neminovno nas upućujući na samog slikara, na biografski pristup, ali ne dozvoljavajući nam da ga svedemo na puki fenomen, već podstičući u nama nit naratora, onoga koji treba da sebi, na osnovu raspoloživih dokaza, ispriča priču, arheološkim ili krojačkim metodama sklopi (poveže koncem ili rekonstruiše na osnovu krhotina) narativ.

Najbolju knjigu o Spiliaru kupila sam u Briselu, u Muzeju lepih umetnosti (Musée Royaux des Beaux-Arts). Knjiga se zove „Leon Spilliaert, le regard de l’âme“ (Ludion 2006) i u potpunosti je na francuskom sa štamparski savršeno odrađenim reprodukcijama. Knjižara koja se nalazila u okviru muzeja bila je ispunjena svim mogućim naslovima iz oblasti umetnosti. Kada sam baš ovu knjigu videla, uprkos ceni i jezičkoj barijeri (knjiga je na francuskom a ja nikada nisam učila taj jezik), odlučila sam da je kupim. Anne Adriaens-Pannier je autorka ove knjige i ona je toga dana radila u muzeju. Prodavac ju je pozvao da joj saopšti kako je jedna devojka kupila njenu knjigu i da ju top prilikom pita da li, možda, postoji engleski prevod. Odgovor je bio odričan ali to nije promenilo moju odluku. Ružno je pominjati cene ali da sam u Srbiji, ne bih tek tako dala popriličnu količinu novca za jednu knjigu.

Nedavno mi je prijateljica donela iz Beča knjigu o Edvardu Munku, imao je izložbu grafika u muzeju Albertina. Naredni video i tekst će biti o toj knjizi, pošto i o Munku, kao i o Spiliaru treba da pišem za narednu knjigu. Trudiću se da kvalitet snimka bude bolji. Muzika u pozadini je sasvim slučajan ali, ispostavilo se, i ne tako loš izbor.

Već sam napisala jedan esej o ovom umetniku – Stvaralački čin kao autoegzorcizam. Jedan je od najčitanijih na blogu A . A . A

.