Рихард Штраус: „Салома“

Рихард Штраус компонује оперу „Салома“ 1905. године. Опера се састоји из једног чина и инспирацију за њу композитор је пронашао у делу Оскара Вајлда, његовој драми „Салома“ о којој је писао италијански критичар и историчар књижевности, Марио Прац. Ти Працови редови објављени су на овом интернет месту и могу послужити као увод у тему која је била присутна у уметности с краја века (fin de siècle). Уметност декаденције инспирисала се фаталним женама које од грчког мита и библијских јунакиња, до романтизма, прерафаелитског сликарства и Бодлера увиђамо кроз историју уметности као значајну тему.

У „Библији“ се нигде не помиње плес са седам велова. Најпознатијој композицији у оквиру своје опере, „Плес са седам велова“, Штраус даје име према Вајлдовом опису. Опера је имала премијеру у Дрездену, 9. децембра 1905. У наредне две године изведена је у педесет оперских кућа. Аустирјска премијера овог дела догодила се 1906. године у Грацу којом је дириговао сам Штраус, а у публици су били Пучини, Берг, Малер и Шенберг. У Бечу је ова опера била забрањена све до 1918. године.

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola. Nastavite sa čitanjem

Tri pisma za Lu (Niče, Rilke, Frojd)

NIČEOVO PISMO

Ništa mi ne predstavlja to što sam puno patio prema pitanju: hoćete li Vi ponovo pronaći sebe, draga Lu ili ne. Nikada nisam sreo jedno tako siroto stvorenje kao što ste Vi

neznalica – ali oštroumna
bogata u korišćenju onoga što zna
bez ukusa, ali naivna u tom nedostatku
iskrena i to upravo u pojedinostima, najčešće iz prkosa; u celosti što se tiče sveukupnog odnosa prema životu neiskrena (bolesna usred preterivanja u radu itd)
bez ikakvog finog osećanja za uzimanje i davanje

bez morala i nesposobna za ljubav
i u afektima uvek bolesna i blizu ludila
bez zahvalnosti, bez srama prema dobročiniteljima
neverna i svaku osobu prepušta na milost i nemilost onoj drugoj u ophođenju
nesposobna za srdačnu učtivost
nenaklonjena finoći i čistoti duše
bez srama i u mišljenju uvek prazna, prema sebi samoj nasilna u pojedinostima
nepouzdana
nije „dobra“
gruba u stvarima poštovanja
izrazito negativna
„mozak kao nastavak duše“
karakter mačke – grabljivica koja se predstavlja kao domaća životinja
ono plemenito kao sećanje na ophođenje sa plemenitijim ljudima
jaka volja, ali bez velikog objekta
marljiva i uredna
bez građanske čestitosti
nemilosrdno izmeštene senzualnosti
zaostalog dečjeg egoizma usled polne atrofije i polnog zakašnjenja
sposobna za oduševljenje
bez ljubavi prema ljudima, ali sa ljubavlju prema Bogu
sa potrebom za ekspanzijom
lukava i prepuna obuzdavanja u odnosu prema senzualnosti muškarca Nastavite sa čitanjem