Arhive oznaka: Žoris-Karl Uismans

Сексуалне персоне Карла Уисманса

Objavljeno od strane

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио. Наставите са читањем

Časopis „Žuta knjiga“

Objavljeno od strane

Svako doba ima svoju umetnost a svaka umetnost (imala je) svoj časopis. Časopisi su od neporecive važnosti za umetnost, naročito onu umetnost koja svedoči o senzibilitetu koji se tek rađa, programu koji nastaje, duhu vremena koji je tu, ovde i sada. U časopisima su se formirala i izražavala estetička načela, razvijale polemike, predstavljala nova književna i likovna dela, kritike, recenzije, zapažanja, uspostavljao kriterijum.

Tako je bilo i sa časopisom Žuta knjiga (Yellow Book) koji je izlazio u Londonu samo tri godine, od 1894. do 1897. Umetnički direktor časopisa bio je Obri Berdsli čije su crno-bele ilustracije prva vizuelna asocijacija za pokret dekadencije i umetnosti fin de siecle. U vreme izdavanja časopisa knjige pornografskog sadržaja imale su žute korice. Zatim, Dorijan Grej, junak Vajldovog romana, nosi pod miškom, čita i „biva iskvaren“ jednom žutom knjigom. Ta žuta knjiga je roman Nasuprot Žorisa-Karla Uismansa.

Ikona pokreta dekadencije, međutim, nije Dorijan Grej već Dezesent, Uismansov bizarni esteta, junak romana Nasuprot (À rebours). Žuta knjiga koju nosi sa sobom Dorijan Grej je roman Nasuprot pa je naziv časopisa bio način da se kroz aluziju iskaže počast prema dva velika romana s kraja 19. veka. Za oblikovanje Dorijana kao uzor je poslužio Dezesent, ali je za lik Dezesenta poslužila jedna stvarna ličnost, ona koje je inspirisala Marsela Prusta za lik barona de Šarlisa, a to je Robert de Monteskje, najslavniji esteta toga doba. Čudnovata je genealogija književnih junaka i dela. Nastavite sa čitanjem →

Izdanje Uismansovog romana „Nasuprot“ iz 1903. godine

Objavljeno od strane

Nekoliko stranica iz Uismansovog romana Nasuprot, izdanja koje je štampano 1903. godine u Francuskoj, priloženo je kao deo temata posvećenog najznačajnijem piscu doba dekadencije. U pitanju je primerak sa 220 grafika u boji koje je izradio Auguste Lèpere.

O Uismansovoj junaku Dez Esentu, potomku Rodžera Ašera, „monstrumu“ dekadencije, pisao je Barbe d’ Orvili sledeće:

Pišući autobiografiju svog junaka, Uismans ne samo da na poseban način ispoveda jednu izopačenu i usamljenu ličnost nego, istovremeno, piše istoriju bolesti društva istrulelog od materijalizma… Svakako, da bi mogao da se stvori dekadent takve snage i da bi u ljudskoj glavi mogla da se rodi knjiga kao što je Uismansova, bilo je zaista potrebno da mi postanemo to što jesmo – rasa u svojim poslednjim časovima.

Citat: Mario Prac, Agonija romantizma, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd, 1974. Nastavite sa čitanjem →

Žoris-Karl Uismans o slici „Saloma“ Gustava Moroa (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane

Među svim umetnicima postojao je jedan čiji ga je dar bacao u dugotrajne zanose, Gistav Moro.

Bio je nabavio dva njegova remek-dela, i noćima i noćima sanjario pred jednim od njih, pred slikom Salome, koja je bila ovako zamišljena:

Jedan presto, nalik na oltar katedrale, uzdiže se pod bezbrojnim svodovima koji šikljaju iz stubova zdepastih kao romanski podupirači, protkanih raznobojnim opekama, sa utisnutim mozaicima, inkrustriranim lazuritom i sardoniksom, u palati koja liči na baziliku u isti mah i muslimanske i vizantijske arhitekture.

Pod središtem tabernakla koji se diže nad prestoljem, pred kojim su stepenice u obliku plitkog polukružnog bazena, sedi tetrarh Irod, s mitrom na glavi, sastavljenih nogu, s rukama na krilu.

Lice mu je žuto, kao od pergamenta, prstenasto izbrazdano borama, narušeno starošću; dugačka brada vijori mu se kao beli oblak preko zvezda od dragog kamenja kojima mu je posuta zlatna odežda pripijena uz grudi.

Oko te statue, nepomične, ukočene u sveštenom stavu induskog božanstva, gore mirisne smole, izlivajući oblake pare, kroz koje svetluca, kao fosforescentne oči životinja, sjaj dragulja što optočavaju naslon prestola; dalje se isparenja penju, kolutaju se pod lukovima, gde se plavi dim meša sa zlatnim prahom dnevnog svetla, koje pada s kupola. Nastavite sa čitanjem →

Žoris-Karl Uismans o Šarlu Bodleru (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane

Image result for la chimère gustave moreau

Njegovo divljenje prema tom piscu bilo je bezgranično. Po njemu, književnost se dotad ograničavala na to da istražuje površinu duše ili da prodre u pristupačne i osvetljene njene donje spratove, utvrđujući ovde-onde slojeve smrtnih greha, proučavajući njihove žile i njihovo rastinje, beležeći, kao Balzak, na primer, slojevitost duše obuzete monomanijom neke strasti, častoljubljem, škrtošću, očinskom zaslepljenošću, staračkom ljubavlju.

Bodler beše otišao dalje od toga; on se spustio na dno neiscrpnog rudnika, zašao u napuštene ili nepoznate hodnike, dospeo do onih oblasti duše gde se grana čudovišno rastinje misli.

I tu, blizu krajnjih granica, gde je boravište izopačenosti i bolesti, tetanusa i misticizma, groznice bluda, tifusa i povraćanja, zločina, našao je on pod sumornim zvonom dosade grozno starenje osećanja i ideja.

On je otkrio morbidnu psihologiju duha kad dospe u oktobar svojih osećanja; ispričao je simptome duša koje privlači bol, koje imaju privilegiju splina; pokazao sve veće truljenje utisaka, onda kad usahnu oduševljenja i vera mladosti, kad ostane samo neplodno sećanje na jade koje pretrpe, na netrpeljivost koju podnose, na pozlede kojima su izložene duše koje tlači besmislena sudbina. Nastavite sa čitanjem →

Žoris-Karl Uismans o klasičnoj muzici (odlomak iz romana „Nasuprot“)

Objavljeno od strane

Ali on je naročito doživljavao neizrecive radosti slušajući gregorijansko pojanje, koje orguljaš beše održao uprkos novim idejama.

Taj oblik, koji se danas smatra zastarelim gotskim oblikom hrišćanske religije, arheološkim kuriozumom, ostatkom starih vremena, bio je jezik starodrevne crkve, duša srednjeg veka; to je bila ona večna molitva što se poje, modulira u zanosu duše, večna himna što vekovima uzleće ka Svevišnjem.

Ta tradicionalna melodija jedina je mogla, svojim snažnim jednoglasjem, svojim večnim i masivnim sazvučjima nalik na istesan kamen, da se slije sa starim bazilikama i da ispuni romanske svodove kao da zrači iz njih, kao da je ona sam njihov glas.

Koliko li je puta Dezesent bio potresen i povijen kao pod nekim neodoljivim dahom dok se Christus factus est gregorijanskog pojanja uzvijalo u crkvenoj lađi, čiji su stubovi podrhtavali u oblacima što su leteli iz kadionica, ili dok bi jednoliko pojanje De profundis ječalo, turobno kao uzdržan jecaj, paralo srce kao očajnički zov čovečanstva koje oplakuje svoju smrtnu sudbinu, prizivajući razneženu milost svoga Spasitelja!

U poređenju s tim veličanstvenim pojanjem, koje je stvorio veličanstveni duh crkve, anoniman kao što su i same orgulje, čiji je izumitelj međutim poznat, svaka druga religiozna muzika činila mu se profana. U stvari, ni u jednom delu Jomelija i Porpore, Karisimija i Duranta, ni u najdivnijim zamislima Hendla i Baha, nije bilo toga odustajanja od javnog uspeha, žrtvovanja umetničkog efekta, odricanja od ljudske gordosti koja sluša sebe kako se moli; religiozni stil se u najboljem slučaju, u impozantnim Lesijerovim misama, koje su se služile u Sen Roku, ispoljavao ozbiljan i uzvišen, približujući se u pogledu opore ogolelosti strogoj veličanstvenosti stare gregorijanske muzike. Nastavite sa čitanjem →

Сликарство Густава Климта, симболистичка књижевност и минерални облици

Objavljeno od strane
tumblr_pjbe081dVv1wees83o2_1280

Густав Климт, „Јудита“, 1909. (детаљ)

Када у игри звечи подругљиво и јасно,
тај свет што се металом и камењем прелива
усхићује ме, и ја волим бесно и страсно
ствари у којима се звук са светлошћу слива.

Аналогије прате сваки истраживачки рад. Управо наведени одломак песме Накит Шарла Бодлера поетска је илустрација теме која ће уследити. Недавно сам наишла на сајт посвећен минералима и док сам посматрала разнолике облике који настају под окриљем природе схватила сам колико је много пута раскидана веза између природе и уметности, заправо, непотребна. Природа ствара узвишене појавне облике који чекају око које ће се довољно дуго задржати на њима, око које ће уочити аналогије између њене уметности и човекове уметности. Та размишљања вратила су ме симболистичкој уметности, бечкој сецесији и периоду енглеске и француске декаденције с краја века.

Оскар Вајлд је 1889. године написао:

Моје искуство ми говори да што више проучавамо Уметност, то мање маримо за Природу. Уметност нам открива да природа заправо нема концепцију, открива нам њену необичну сировост, изузетну једноличност, њено стање потпуне недовршености.

Овај текст бавиће се преиспитивањем оваквог става уз помоћ визуелних допуна које ће уследити, као и књижевних дела чији би се садржај могао односити на мотиве који су заједнички и за Уметност и за Природу. Посматрајући фотографије минерала, који су пронађени на различитим местима наше планете, видела сам уметност у најузвишенијој форми. За разлику од уметности романтизма, посредством које сам открила природу, овде се десило супротно, посредством природе дошла сам до уметности. Наставите са читањем