Ivan Bunjin: „Kapela“

File:Edvard Munch - Separation - Google Art Project.jpg

Vreo letnji dan, u polju, iza vrta starog majura, davno zaboravljeno groblje – humke u visokim cvetovima, u travi – i usamljena, rušna, stara zidana kapela, sva zarasla u divlje bilje i rastinje, u koprive i čičak.

Deca s majura čuče kraj kapele i širom otvorenih očiju vire kroz jedan njen uzan i razbijen prozorčić u visini zemlje. Unutra se ništa ne razaznaje, samo je jasno da je prohladno. Svuda je svetlo i toplo, a unutra mračno i hladno: tamo, u gvozdenim sanducima počivaju neke dede i babe, i još neki strikan koji si ubio. Sve je to veoma zanimljivo i neobično: kod nas Sunce, cveće, trave, muve, bumbari, leptiri, možemo da igramo, pevamo, veselimo se i ježimo, dok ovako čučimo, a oni večito leže tamo u mraku kao noć, u debelim i hladnim gvozdenim sanducima; sve te ostarele babe i dede i onaj strikan koji je još mlad…

– A zašto se ubio?

– Bio je strašno zaljubljen, a kad je neko strašno zaljubljen , uvek se ubije…

Na plavom, nebeskom moru stoje tu i tamo, kao ostrva, prekrasni, beli oblaci, topli vetar donosi s polja sladunjav miris procvale raži. I što sunce jače i veselije peče, to hladnija promaja izbija kroz prozorčić, iz tame.

2. jula 1944.

Slika: Edvard Munk

Izložba posvećena Edvardu Munku u bečkom muzeju Albertina

 

 

 

 

U bečkom muzeju Albertina u toku je izložba posvećena Edvardu Munku. Kroz četri video snimka kustosi izložbe govore o njegovim delima, životu i inovaciji koju je ovaj norveški slikar ostvario. Sva četri snimka imaju prevod na engleski jezik i korisno su predavanje o ovom umetniku.

Izvor: Albertina

Fridrih Niče o muzici

nietzsche

Ko zna da diše vazduh mojih spisa, zna da je to vazduh visočja, jak vazduh. Za njega se mora biti stvoren, inače opasnost nije mala da se u njemu prehladimo. Led je blizu, usamljenost je neizmerna.. – Fridrih Niče

Kazujem još jednu reč za najodabranije uši: šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti… Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla. Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu… Ne bih znao da budem bez Rosinija, još manje bez mojeg juga u muzici, bez muzike moga Venecijanca maestra Pjetra Gastija. I kada kažem s one strane Alpa, kažem zapravo samo Venecija. Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija. Ne znam da pravim razliku između suza i muzike – ne znam da zamislim sreću, jug, bez jeze od strašljivosti.

Na mostu stajah
nedavno u zagasitoj noći.
Izdaleka dopiraše pesma;
zlatne kapi navirahu
niz treperavu površ.
Gondole, svetla, muzika –
opojno oticaše u suton…
Igra struna, moja duša
pevala je sebi, nevidljivo taknuta,
gondolijersku pesmu krišom,
drhteći uz to pred šarolikim blaženstvom.
– Čuo ju li je ko?

Izvor: Fridrih Niče, „Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo“, Riznica, Beograd, 2011.

Slika: Edvard Munk, „Portret Fridriha Ničea“

Fridrih Niče o čitanju i omiljenim knjigama

tumblr_l55w8ucbOR1qayf38o1_500

Skupo se ispašta biti besmrtan: za to se za života umire više puta. – Fridrih Niče

U mom slučaju, svako čitanje pripada samookrepljivanju: otuda onome što me rasterećuje od sebe, što mi dopušta šetanje kroz tuđe nauke i duše – što više ništa ne uzimam ozbiljno. Čitanje me okrepljuje upravo od moje ozbiljnosti. U trenutcima najintezivnijeg rada nijedna knjiga se ne vidi kraj mene: čuvao bih se da bilo kome dopustim da blizu mene govori ili čak misli. A to bi baš značilo čitati… Da li ste pravo zapazili da u onoj dubokoj napetosti, na koju trudnoća osuđuje duh i, u osnovi, celi organizam, slučaj, svaka vrsta draži koja dolazi spolja deluje odveć žestoko, „udara“ odveć duboko? Koliko je god mogućno mora se izbegavati slučaj, spoljašnji nadražaj; neka vrsta samoograđivanja spada u prve instinktivne razboritosti po kojima postupa duhovna trudnoća. Da li ću dozvoliti da se neka tuđa misao krišom uspinje uz ogradu? – A to bi baš značilo čitati. Posle trenutaka rada i plodnosti sledi vreme okrepe: k meni vi prijatne, vi vrcave, vi poplašene knjige! – Da li će to biti nemačke knjige? Moram se obazreti pola godine unazad da bih se zatekao s knjigom u ruci. Koja je pa to bila? – Izvrsna studija Viktora Brošara, „Les Sceptiques Grecs“, u kojoj su dobro iskorišćene i moje Laertijane. Skeptici, jedini tip vredan poštovanja među tako dvoznačnog do petoznačnog naroda filozofa! Inače, gotovo uvek pribegavam istim knjigama, poglavito malom broju, koje su za mene dokazane knjige. Možda nije u mojoj naravi da čitam mnogo i o mnogome: čitaonica me razboljeva. Takođe, nije u mojoj naravi da volim mnogo i mnogo stvari. Pazite, čak neprijateljstvo prema novim knjigama odlikuje pre već moj instinkt nego, „trpeljivost“, „largeur du coeur“ i ostale oblike „ljubavi prema bližnjem“ .. U stvari, to je maleni broj starijih Francuza, kojima se uvek iznova vraćam: verujem samo u francusko obrazovanje i sve što se inače u Evropi naziva „obrazovanje“ smatram za nesporazum, a da i ne govorim o nemačkom obrazovanju.. Ono nekoliko slučajeva višeg obrazovanja, koje sam otkrio u Nemačkoj, bilo je do jednog francuskog porekla, pre svega gospođa Kozima Vagner, bez daljnjeg prvi glas u pitanjima ukusa između onih koje sam slušao. Paskala ne čitam nego volim, kao najpoučniju žrtvu hrišćanstva, morenu sporo, najpre telesno, onda psihološki, u čemu počiva cela logika tog najstravnijeg oblika neljudske svireposti. Od Montenjeve odvažnosti imam nešto u duhu, možda – ko zna? – i u telu. Ne bez gneva, moj ukus za umetnike uzima u zaštitu imena Molijera, Korneja i Rasina od pustoga genija kakav je Šekspir. Sve nabrojano, najzad, ne isključuje da mi i poslednji Francuzi ne bi bili očaravajuće društvo. Nikako ne vidim u kojem bi se stoleću u povesti mogli sakupiti tako znatiželjni i istovremeno tako delikatni psiholozi kakvi su u današnjem Parizu: spominjem ovlaš – jer njihov broj nije baš mali – gospodu Pola Buržea, Pjera Lotija, Gipa, Melaka, Anatola Fransa, Žila Lemetra ili, da istaknem jednoga od jake rase, pravog Latinjanina, kome sam naročito privržen, Gija de Mopasana. Među nama rečeno, tom naraštaju sam čak skloniji nego njihovim velikim učiteljima koje je sve zajedno iskvarila nemačka filozofija (gospodin Ten, na primer, Hegelom, kome zahvaljuje nerazumevanje velikih ljudi i doba). Dokle god Nemačka dopre, ona kvari kulturu. Tek je rat „iskupio“ duh u Francuskoj.. Stendal, jedan od najdivnijih slučajeva u mom životu – jer sve što u njemu sačinjava epohu doterao mi je slučaj, nikada preporuka – sasvim je neprocenjiv sa svojim anticipirajućim okom psihologa, sa svojim zahvatom u činjenice, koji podseća na ono najviše činjeničko (ex ungue Napoleonem); konačno, ne najmanje kao časni ateist, jedna u Francuskoj mršava i jedva pronalaziva species – čast Prosperu Merimeu… Možda čak zavidim Stendalu? Preduhitrio me je s najboljom ateističkom dosetkom, koju sam upravo ja mogao da napravim: „Jedino izvinjenje koje nam Bog može ponuditi jeste da on ne postoji“ … Negde sam rekao sam: šta je dosad bio najveći prigovor ljudskom bivstvovanju? Bog…

Najviši pojam o liričaru dugujem Hajnrihu Hajneu. Uzalud u svim državama kroz milenijume tragam za jednako slatkom i strasnom muzikom. Posedovao je onu božansku zloću bez koje ne bih mogao da zamislim išta savršeno – vrednost ljudi, rasa, procenjujem prema tome koliko nužno znaju da Boga razumeju nerazlučenog od satira. A kako rukuje nemačkim! Kazaće se jednom da smo Hajne i ja kudikamo bili prvi umetnici nemačkog jezika – u neizmerivoj udaljenosti od svega što su sami Nemci s njim postigli. Mora da sam duboko srođen s Bajronovim Manfredom: sve sam njegove bezdane pronašao u sebi – s trinaest godina bio sam zreo za to delo. Nijednu reč, samo pogled imam za one koji se usude da u prisustvu Manfreda izgovore reč Faust. Nemci su nesposobni za bilo koji pojam o veličini: dokaz Šuman. Iz gneva prema tom slatkastom Saksoncu naročito sam komponovao jednu kontrauvertiru za Manfreda, o kojoj je Hans fon Bilov rekao da tako nešto nije nikada video na notnom papiru, da je to silovanje Euterpe. Kada tragam za svojom najizvedenijom formulom za Šekspira, onda uvek nalazim samo onu da je on koncipovani tip Cezara. Takvo nešto se ne odgoneta – to jeste ili nije. Veliki pesnik crpe samo iz svoje realnosti – do stepena posle kojeg nije više kadar da izdrži svoje delo… Kada sam bacio pogled na svoga Zaratustru, pola časa hodam sobom uzduž i popreko, nesposoban da zagospodarim nepodnošljivim grčem jecanja. Ne znam ni za jednu više srcecepajuću lektiru od Šekspira: šta mora da je odbolovao čovek pa da nema druge već da postane takav lakrdijaš! Razumete li Hamleta? Ne sumnja, izvesnost je ono što tera u ludilo… Ali, da bi se tako osećalo, mora se biti dubok, ponor, filozof… Svi se plašimo istine… I da priznam: instinktivno sam siguran i uveren u to da je lord Bekon začetnik, samomučitelj životinja, te najstrahovitije neobične vrste književnosti: šta se mene tiče blebetanje, dostojno sažaljenja, američkih smetenjaka i plitkoglavaca? No, snaga za najmoćniju realnost vizije ne samo da se trpi s najmoćnijom snagom za čin, za strahotno čina, za zločin – ona je čak pretpostavlja… Dugo ne znamo dovoljno o lordu Bekonu, prvom realisti u svakom velikom smislu reči, da bismo znali šta je sve učinio, šta je hteo, šta je sa sobom proživeo… I k vragu, moja gospodo kritičari! Pretpostavimo da sam svoga Zaratustru krstio nekim tuđim imenom, na primer onim Riharda Vagnera, dvomilenijumsko oštroumlje ne bi uspelo da pogodi da je autor dela „Ljudsko, suviše ljudsko“ vizionar Zaratustre.

Izvor: Fridrih Niče, Ecce Homo, kako se postaje ono što jesmo, Riznica, Beograd, 2011.

Crtež: Edvard Munk, Portret Fridriha Ničea, 1906.

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine.

Napokon smo ušli. Seli smo u susedne redove. Ona nije mogla da me vidi, ali iz pomrčine ja sam mogao da razaznam njenu plavu kosu i rumeno, pravilno uvo. Bilo je to uvo sa njene normalne strane.

Sat i četrdeset minuta divili smo se lepoti grubog junaka i nežne junakinje. Ja sam bar sposoban da volim lepotu. Mržnju čuvam za svoje lice i za Boga. Takođe i za lica drugih rugoba, drugih nakaza. Možda bi trebalo da osećam samilost, ali ne mogu. Nakaze su za mene poput ogledala. Ponekad se zapitam kakav bi bio mit da je Narcis imao rasekotinu duž obraza, ili da mu je kiselina ispržila lice, da mu nedostaje pola nosa, ili da ima šav na čelu.

Sačekao sam je na izlazu; koračao sam nekoliko koraka uz nju i potom progovorio. Kada je zastala i pogledala me, imao sam utisak da se dvoumi. Pozvao sam je u kafanu ili poslastičarnicu da malo popričamo. Neočekivano je pristala.

Poslastičarnica je bila krcata, ali u taj mah oslobodili su jedan sto. Dok smo prolazili, iza nas su ostajali znaci, pokreti iznenađenja. Moje antene su prilično pripremljene za hvatanje te bolesne radoznalosti, tog nesvesnog sadizma ljudi čije je lice čudesno uobičajeno i simetrično. Ali, ovaj put nije mi bila potrebna ta bolesna intuicija jer su moja čula beležila šapat, kašljucanje, lažnu promuklost. Jedno nakazno lice svakako privlači pažnju; ali dve rugobe zajedno predstavljaju svojevrstan spektakl; to je nešto što treba gledati u društvu, zajedno sa nekim (ili nekom) od onih lepolikih, sa kojima vredi proživeti svoj vek.

Smestili smo se, poručili dva sladoleda i ona je imala hrabrosti (to mi se dopalo) da izvadi iz tašne ogledalce i popravi kosu. Svoju lepu kosu.

„Kako ti se čini?“ upitao sam je.

Ona skloni ogledalo i osmehnu se. Brazda na licu promeni oblik.

„Mesto kao i svako drugo“, reče, „ni bolje ni gore.“ Raspričali smo se. Za sledećih sat i po morao sam da poručim još dve kafe kako bih opravdao naše zadržavanje. Odjednom sam shvatio da nas dvoje razgovaramo sa bolnom otvorenošću koja je pretila da prevaziđe iskrenost i da pređe u licemerstvo. Reših da idem do kraja.

„Osećate se isključenom iz života, zar ne?“

„Da“, odgovori ona posmatrajući me.

„Divite se lepima, normalnima. Voleli biste da imate pravilno lice kao ona lutkica sa Vaše desne strane, mada ste Vi pametni, a ona, sudeći po osmehu, neizmerno glupa.“

„Da.“

Prvi put da nije izdržala moj pogled.

„I ja bih voleo. Postoji jedna mogućnost, razumete li, da Vi i ja nešto postignemo.“

„Kao, na primer, šta?“

„Kao, na primer, ljubav, do đavola. Ili barem slaganje. Nazovite to kako hoćete, ali šansa postoji.“ Ona nabra obrve. Nije želela lažne nade.

„Obećajte mi da me nećete smatrati za budalu.“

„Obećavam.“

„Šansa je da odemo u noć. U mrklu noć. U savršeni mrak. Razumete li me?“

„Ne.“

„Morate me shvatiti! Mrkli mrak. Tamo gde me Vi nećete videti, gde ja Vas neću videti. Zar niste znali da imate lepo telo?“ Osmehnula se, a ožiljak na obrazu postao je grimizan.

„Živim sam, tu blizu, u jednom stanu.“

Ona podiže glavu, radoznalo i ispitivački me pogleda bezuspešno pokušavajući da dođe do nekog zaključka.

„Hajdemo“, reče.

II

Ne samo da sam ugasio svetlo nego sam navukao i dvostruku zavesu. Čuo sam njeno disanje. Nije to bilo neko mukotrpno disanje. Odbila je moju pomoć pri svlačenju.

Nisam video ništa, baš ništa. Ali, mogao sam da je zamislim nepomičnu, u iščekivanju. Pažljivo pružih ruku da pronađem njene grudi. Taj dodir mi je ulio snagu. Video sam njen stomak, njen čupavi brežuljak. I njene ruke su videle mene.

U tom trenutku shvatio sam da, zbog nje i zbog sebe, moram da razbijem tu laž koju sam sam stvorio. Ili, koju nameravam da stvorim. Bilo je to kao blesak munje. To nismo bili mi. Nismo.

Trebalo je da se naoružam svom svojom hrabrošću, i to sam i učinio. Ruka mi je lagano pošla ka njenom licu, pronašla jezivu brazdu i započela mirno, ubedljivo milovanje. U stvari, moji prsti (u početku malo drhtavi, a potom potpuno mirni) prešli su bezbroj puta preko njenih suza.

Tada, kada sam najmanje očekivao, njena ruka je dotakla moje lice, i prešla jednom, zatim još jednom, preko ispupčenja na zategnutoj koži, tog ćosavog ostrva na mom nagrđenom licu.

Plakali smo do zore. Unesrećeni, blaženi. Tada sam ustao i razmakao dvostruku zavesu.

Prevod: Ksenija Bilbija i Milena Trobožec

Izvor: Prosvetina antologija ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Slika: Edvard Munk, „Par“, 1905.

Pet pesama Georga Trakla

DE PROFUNDIS

I strnište po kojem crna kiša lije,
I suro stablo što ovdje samotno stoji,
I fijuk ledenog vjetra oko koliba pustih –
Kako je ovo veče žalosno.
Još pokraj zaseoka
Krotka sirota pabirči po koji rasuti klas.
Zlaćane i kolutaste, oči joj sumračjem blude
A njeno krilo nebeskog ženika čeka.
Na povratku
Nađoše pastiri to ljupko tijelo
Već raspadnuto u trnjaku.
Mračnim selima ja sam daleka sjena.
Božju tišinu
Kušah na studencu, u lugu.
Hladonća kovine dotiče moje čelo,
Srce mi pauci traže.
I svjetlost jedna u mojim ustima zgasne.
Na ledini se nekoj noću nađoh
Okaljan gnusom i zasut prahom zvjezdanim.
U grmu ljeskovu

Zvonjahu opet kristalni anđeli.

DEČAKU ELISU

Elise, kada se kos u crnoj šumi glasi,
ovo je propast tvoja.
Usne ti piju svežinu plavoga vrela u steni.

Trpi, kada ti čelo tiho krvari
prastare legende
i gatanje tamno ptičijeg leta.

Ti pak ideš mekim koracima u noć,
okićenu purpurnim grozdovima,
i ruke pružaš lepše u plavetnilu.

Trnovit zvuči žbun
onde gde su ti mesečinaste oči.
O, Elise, otkada si već umro.

Telo ti je zumbul
u koji monah uranja voštane prste.
Crna pećina naše je ćutanje,

iz nje ponekad kroči blagosna zver
i polako obara teške kapke.
Na slepoočnice kaplje ti crna rosa,

poslednje zlato strošenih zvezda.

ELIS

I

Savršen je pokoj ovog zlatnog dana.
Pod starim hrastovima
Pojavljuješ se, Elise, u počivanju kolutastih očiju.
U njihovoj se plaveti zrca sanak ljubavnika.
Na tvojim ustima
Utihnuše njihovi rumeni uzdasi.
Izvuče ribar teške mreže, podvečer.
Dobar pastir
Svoje stado vodi rubom šume.
O, kako si, Elise, sve svoje dane valjano proveo.
Tiho pada
Niz gole zidove plava spokojnost masline,
Zamire mračno pjevanje nekog starca.
U zlatnom čunu, Elise,
Giba se tvoje srce na pustom nebu.

II

Nježna glazba zvončića bruji u Elisovim grudima
Uvečer,
Dok mu glava u crn jastuk tone.
Plava zvijer
Tiho krvari u guštari trnjaka.
Tu suro stablo u osami čami;
Njegovi plodovi plavi već su pootpadali.
Znamenja i zvijezde
Polako utonu u večernje vode ribnjaka.
Iza brijega već je stigla zima.
Plavi golubovi
Piju noću ledeni znoj
Što oblijeva Elisovo kristalno čelo.
Sveudilj hulji
Samotnik vjetar oko crnih zidina Božjih.

IZ KNJIGE VJEČNOSTI

Uvijek se vraćaš, ti, melankolijo,
O nježna hrabrosti usamljene duše.
I ovaj zlatan dan je pri kraju
gubeći svoj užareni sjaj.

Poraženo se poklanja bolu smrtnik
jecajući iz blagosti i iz mekog ludila.
Pogledaj! Već je sumrak.

Vraća se noć i žali se smrtnik,
i jedan drugi pati sa njim.

Jezivo ispod jesenskih zvijezda
savija se godišnje njegova bit sve niže.

JESEN USAMLJENIKA

Obiljem ploda tamna jesen trepti,
požuteo je sjaj lepih letnjih dana.
Iz trošne ljuske čista plavet leti;
let ptica bruji od starih predanja.
Pomuljano je vino, tih odgovor cepti
kroz zagonetke ovoga blagog tkanja.

I tu i tamo krst vrh pustog huma;
u rujnu šumu jedno stado svrnu.
Oblak nad vodom jezdi poput čuna;
počinuo je težak; zvuci trnu.
Večeri krilo plavetno bez šuma
dotiče slamnu strehu, zemlju crnu.

Kroz veđe trudnog sad će da se javi
roj zvezda; hladne sobe spokoj skoli,
anđeli tiho izlaze iz plavih
očiju onih koje ljubav boli.
Šumori trska: koščata jeza davi
kad crna rosa kaplje s vrba golih.

Slika: Edvard Munk

Umetnik i njegov atelje: Edvard Munk

Kao ilustraciju teme koja je naznačena naslovom, prilažem i dva odlomka romansirane biografije Edvarda Munka koju je napisao 1993. godine Ćetil Bjernstad, norveški pijanista, kompozitor i pisac.

*

Ćutljiv čovek? Tako je. Edvard Munk je postao ćutljiv čovek. Sada je postao simbol one kontradikcije za kojom je oduvek osećao potrebu. Ponosit i dostojanstven, držao se daleko od gomile, čak podalje i od one male grupe svojih pristalica koja je propagirala njegovu umetnost sa fanatičnim žarom.

Munk već godinu dana živi među nama, u Kristijaniji. Ali krije se u jednom pansionu blizu Ljana i ni društvo koje se okuplja u Grandu, ni redovni šetači po ulici Karla Johana nisu bili u prilici da vide njegov nabusiti lik. Jer Munk je, tokom prošle godine, bio i bolestan čovek.

*

Munk je unajmio atelje na tri meseca. Došlo je vreme da se ponovo okuša u Nemačkoj. Kolebao se između Nemačke i Pariza, ali u Berlinu bolje poznaje umetničke krugove.

Angažuje jednu riđokosu kao model, što će kasnije navesti ljude da misle da je na litografiji Greh naslikao svoje viđenje Tule Larsen. Na jednoj litografiji Munkov model stoji obnažen ispred prevrnute verzije Žene/Sfinge, što je nagoveštaj da je u svojoj svesti obradio događaje iz poslednjih nekoliko godina.

Tri godine ranije berlinska secesija došla je do sopstvenih prostorija u ulici Kantštrase, što je bila neposredna posledica skandala oko Munka iz 1892. godine, kada su se radikalni elementi u gradu udružili u protestu protiv starije generacije. Slikari Ludvig fon Hofman, Lajstikov i maldi, dinamični trgovac umetničkim delima Pol Kazirer sada pozivaju Munka da izloži celokupan opus svog Friza života. Za dvadeset i dve slike aus dem modernen Seelenleben, stavljaju mu na raspolaganje čitavo prostrano predvorje svoje zgrade. Munk smešta Golgotu u sredinu, a s jedne i druge njene strane raspoređuje slike iz ciklusa Ljubav i smrt. Sada izlaže svoj život dokazujući da je ostao veran viziji koju je imao u Ruskim planinama pre dvanaest godina, kada je rešio da slika svete, odlučujuće trenutke. On prikazuje smrt u detinjstvu, Sofi na stolici, majku u postelji. Potom slika ljubavnu mrežu. Njegova vlastita Meduzina kosa se obmotala oko njegovih sopstvenih uspomena. Vezuje gospođu Taulov zauvek uz sebe, motivom razdvajanja ovekovečuje i Ose Neregord, utkiva patnje drugih ljudi u svoje, kao onda kada je Jape Nilsen jurio okolo s pištoljem po Osgordstrandu. Slika sebe samog u veoma lošem stanju tokom jednog napada anksioznosti, prisiljava Tulu Larsen da nosi ženske maske kakve veruje da je video na tri verzije njenog lica.

Slike su izložene u ulici Kantštrase, u ogromnom predvorju zgrade, u belim ramovima. Različite su po koloritu i veličini, ali su povezane određenim bojama i linijama, horizontalnim i vertikalnim, vertikalnim linijama drveća i zidova, horizontalnim linijama podova, tla, krovova i krošnji drveća. Talasaste linije mora uljuljkuju kao uspavanke, tužni, sivozeleni tonovi u sobama samrtnika, krik vatre, nebo crveno kao krv i jeka u crvenim, jarkocrvenim, žutim i zelenim tonovima.

Levi zid nosi podnaslov Začetak ljubavi. Tu su izložene slike Crveno i belo, Licem u lice, Poljubac i Madona. Na prednjem zidu je grupisao dela pod naslovom Cvetanje i raspad ljubavi, sa slikama kao što su Posle pada u greh, Vampir, Ljubomora, Sfinga i Melanholija. Na desnom zidu je tema Strah od života, koja uključuje Krik, Strepnju i Crvene orlovske nokte. Na zidu u dnu predvorja izložena je tema Smrt, sa slikama kao što su Samrtna agonija, Smrt u bolesničkoj sobi, Devojka i smrt i Mrtva majka i dete.

Časopis Kunst für alle mogao je da kontstuje da je iz tog spoja divljačke, nordijske ljubavi prema bojama, uticaja Manea i izvesne sklonosti ka sanjarenju nastalo nešto sasvim jedinstveno.“

Izvor: Ćetil Bjernstad, Priča o Edvardu Munku, prevela Nevena Ašković, Zavod za udžbenike, Beograd, 2013.

painters-in-color: “Edvard Munch in his studio at Ekely in Norway, 1938. Photo: Ragnvald Væring ”

Сликарство Едварда Мунка и експресионистичка поезија

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивно-компулзивне мисли и мучна сновиђења.

Сан разума ствара чудовишта назив је једне Гојине графике који би био одговарајући и за назив Мункове стваралачке поетике. Концентрични кругови око фигура, или од којих су те фигуре саткане, на Мунковим платнима доприносе наглашавању сенке, ауре нелагоде, налик једноличним звуцима туберкулозног кашља који се изнова понавља, као нота у минималистичкој музици која једноличношћу и репетитивношћу доприноси утиску да се неко услед бола и какофоничног надражаја упорно труди да удахне и настави да дише, али му то не успева. Тело тако наставља да живи кашљући, у сталној борби за дах. Очи Мункових насликаних фигура одражавају иста таква гранична стања – немоћ, страх, бол, болест, лудило.

Сликарство Винсента ван Гога, Пола Гогена, Анри де Тулуз-Лотрека, Џејмса Енсора и Едварда Мунка, тај сложен рад подједнако мотивисан уметничким и психолошким тенденцијама, претеча је немачког експресионистичког сликарства. Новине на плану мотива, супротстављање грађанској конформистичкој естетици непосредним изразом, одбацивање традиционалних представа и академских идеала лепоте, повратак примитивном, били су уметнички покушаји изражавања психолошких дилема уметника који нису етаблирали своје место у грађанском поретку.

Овде су одабрана она Мункова дела на којима су приказани парови, мушкарац и жена у неодредивом пределу, агорафобични и отуђени, а ипак, чини се, блиски – у чежњи, у недоумици, у немогућности самоостваривања кроз предавање другоме.

АУГУСТ ШТРАМ: НАГОН

Страшити се, опирати се
Бранити се, рвати
Јечати, грцати
Падати
Ти!
Кричати, жудети,
Увијати се, хватати,
Јарити се, слабити,
Ја и Ти!
Раздвојити се, клизити,
Стењати, таласати се
Ишчезавати, наћи,
Ја Тебе
Ти.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ОСЛОВЉАВАЊЕ

Ја сам само пламен, жеђ и крик и пожар.

Кроз тесне јаруге моје душе пробија се време
Као тамна вода, силовито, брзо и непрепознато.
На моме телу тиња белега: пролазност
Но ти си огледало у коме
Протичу набујали потоци сваког живота
И иза златног тла
Блиставо васкрсавају мртве ствари.
Оно најбоље у мени гори и гаси се – залутала звезда
Која пада у понор плавих летњих ноћи –
Но слика твојих дана је висока и далека,
Вечити знак да штити од твоје судбине.

Превео Бранимир Живојиновић

ГЕОРГ ТРАКЛ: НОЋ

Тебе опевам, дивља разрованости,
у ноћној бури
нагромадана планино;
ви сиве куле из којих куљају
паклене чувиде,
огњено зверје,

храпава папрат, смрче, кристално цвеће.
Бескрајна мука
што си се домогао Бога,
благи душе
који уздишеш сред слапа воде,
међу усколебаним борјем.
Златно пламињају уокруг
ватре народа.
Низ црнкасте литице
стропоштава се опијен смрћу
ражарен вихор,
плави талас
глечера,
и силно тутњи

звоно у долини: огњеви, клетве
и тамне
игре сладострашћа,
јуриша на небо
окамењена глава.

Превео Бранимир Живојиновић

ЕРНСТ ШТАДЛЕР: ЛЕТО

Срце ми је до грла у жутој светлости жетвеној
ко земља што жетву чека испод летњег неба.
Убрзо ће равницом да јекне песма српа:
крв моја, срећом дубоко засићена,
звук подневне ватре вреба.
Житнице мог живота, одавно пусте,
сада нек се капије ваше као уставе отворе –
По вашем тлу ће златна плима снопља
потећи као море.

Превео Иван В. Лалић

Као сликари и редитељи експресионистичке уметности, и песници врше знатан и иновативан утицај на модерну уметност, првенствено на тематском и језичком плану, на начин и уз помоћ средстава која су уметности речи инхерентна. Став песника је хиперсензитиван, међу расположењима доминирају страх, меланхолија, визионарски заноси. Функција поетске слике је да шокира, било темом, третманом композиције или бојом. Поетске слике експресионистичких песника налик су визији крика, пламена, жеђи, пожара, баш као у Штадлеровој песми.

Претечом експресионистичке поезије сматра се амерички песник Волт Витмен. У збирци „Влати траве“ човекова душа одсјај је свега доживљеног, све поетске слике флуидне су, расточиве, на граници јаве и сна. Симултанизам чулних опажаја доприноси интезитету визије, њеној концентрацији и, наизглед парадоксално, чврстом склопу апстракције заноса. Други велики утицај на експресионистичке песнике извршило је, поред Витменовог, дело Шарла Бодлера са темама ружног, одурног, темом естетизације зла. Серен Кјеркјегор и Фридрих Ниче најзначајнији су мислиоци којима су песници попут Георга Тракла, Готфрида Бена, Аугуста Штрама, Ернста Штадлера и Георга Хајма такође били инспирисани и подстакнути приликом стварања. За крај, али не и по значају, вреди поменути незаобилазно и духовито дело Франца Кафке које садржи многе елементе експресионистичке поетике.

Полазиште за овај текст првенствено је била уметност Едварда Мунка. На њу ме је асоцирала музика америчког челисте Адама Хурста и зато су његове композиције на неки начин саставни део овог текста. Оне би требало да буду виђене као музичка допуна Мунковом стваралаштву, а нарочито тематском опусу који је за нас овом приликом значајан. Допуна нема амбицију да доводи у везу формалне сличности два уметника, већ да подвуче, сасвим импресионистички, заједничке идејне, мисаоне или емоционалне фрагменте оба дела у једну целину. Експресионистички песници својим стиховима евоцирају исти, или сличан сензибилитет као и норвешки сликар или амерички савремени челиста. На тај начин лук ове теме бива заокржен.

 

Доба кентаура

Strelac

Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.

Стрелац, Sagitarius, девети знак Зодијака, одговара последњем јесењем месецу; Сунце пролази кроз овај знак између 22. новембра и 20. децембра, а Јупитер се овде налази у својој кући. Стрелац је ватрени, мушки, позитиван (активан) и променљив знак. Назив и представа Стрелца као сазвежђа (звезданог знака) јасно сежу уназад до вавилонских представа Кентаура са крилима и луком, какав се првобитно налазио на вавилонским каменовима међашима; велико зодијачко сазвежђе на јужном небу; Млечни пут овде испољава најјачи сјај.

На блогу А . А . А верује се у езотеријска учења и астролошку симболику. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона (баш као што је и Меркур, планета речи, комуникације и преношења знања, у наталној карти ауторке блога), али је његова ауторка рођена у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора свог кентаурског сазвежђа. У ту част и у част уметника рођених у овом знаку, приносим, стога, ову објаву пред своје читаоце.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин и многи други…

Приложени Рилкеови стихови кореспондирају са природом рођених под заштитом Јупитера, а и сам Рилке је био један од њих. Такође, они на овом месту кореспондирају и са првом објавом на блогу А . А . А, са фрагменом Фридриха Шлегела који гласи:

Твоји циљеви су уметност и наука, твој живот – љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији.

Стихови: Рајнер Марија Рилке, Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео Бранимир Живојиновић

Фрагмент: Фридрих Шлегел, превео Драган Стојановић