Fridrih Niče o klasičnoj muzici

File:Friederich Nietzsche.jpg

Učenik sam filozofa Dionisa, i pre bih još voleo da budem satir nego svetac.

Šta zapravo hoću od muzike? Da je vedra i duboka poput oktobarskog popodneva. Da je svoja, opuštena, nežna, slatka ženica sastavljena od podlosti i ljupkosti.

Nikada se neću složiti da Nemac može znati šta je muzika. One koje nazivamo nemački muzičari, na čelu sa najvećima, stranci su, Sloveni, Hrvati, Italijani, Holanđani – ili Jevreji: u ostalim slučajevima, Nemci od snažne rase, izumrli Nemci, poput Hajnriha Šica, Baha i Hendla.

Ja lično sam još uvek dovoljno Poljak da zbog Šopena žrtvujem ostatak muzike; iz tri razloga izuzimam Vagnerovu Zigfridovu idilu i možda nešto od Lista koji prednjači svim muzičarima otmenim orkestarskim akcentima; najzad, i sve ono što je raslo s one strane Alpa – na ovu stranu.

Ne bih znao da budem bez Rosinija, još manje bez mojeg juga u muzici, bez muzike moga Venecijanca maestra Pjetra Gastija. I kada kažem s one strane Alpa, kažem zapravo samo Venecija. Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija.

Ne znam da pravim razliku između suza i muzike – ne znam da zamislim sreću, jug, bez jeze od strašljivosti.

Gondole, svetla, muzika –
opojno oticaše u suton…
Igra struna, moja duša
pevala je sebi, taknuta,
gondolijersku pesmu krišom,
drhteći uz to pred blaženstvom.
Čuo ju li je ko?

Izvor: Fridrih Niče, Ecce Homo, Riznica, Beograd, 2011.

Slika: Edvard Munk, Portret Fridriha Ničea, 1906.

Mario Benedeti: „Noć rugoba“

I

Oboje smo ružni. Ali ne na uobičajen način. Još od osme godine kada su je operisali, ona ima rasekotinu duž obraza. Moj odvratni ožiljak pored usta potiče od jedne teške opekotine s početka puberteta.

Ne može se reći da imamo umiljate oči; ne možemo se pohvaliti ni tim svetionicima pravednosti pomoću kojih rugobe ponekad uspevaju da pobegnu u lepotu. Ne, ni u kom slučaju. I njene i moje oči ispunjene su zlovoljom i odražavaju pomirenost sa kojom podnosimo našu zlu kob. Verovatno nas je to i spojilo. Možda „spojilo“ i nije baš prava reč. U svakom slučaju, sjedinila nas je neizmerna mržnja koju oboje osećamo prema sopstvenom licu.

Prepoznali smo se na ulazu u bioskop, dok smo stajali u redu očekujući da na platnu ugledamo bića iz sveta lepote. Tu smo se prvi put i osmotrili, ali sa nekom turobnom naklonošću; tu smo, već na prvi pogled, zapazili da smo oboje usamljeni. U redu su stajali po dvoje, i uistinu predstavljali prave parove: supružnici, verenici, bake i deke, i ko sve ne! Svi oni – držeći se za ruku ili pod ruku – imali su nekoga. Samo njene i moje ruke bile su slobodne i zgrčene.

Uzajamno smo osmotrili naše nakaznosti, pažljivo, bezobzirno i bez znatiželje. Pređoh pogledom preko rasekotine na njenom obrazu, pun drskog samopouzdanja koje mi je ulivao moj sprženi obraz. Nije se osmehnula. Svidelo mi se to što je čvrsta i što mi je na moj pogled uzvratila jednim detaljnim pregledom moje zategnute, blistave, ćosave, stare opekotine.

Napokon smo ušli. Seli smo u susedne redove. Ona nije mogla da me vidi, ali iz pomrčine ja sam mogao da razaznam njenu plavu kosu i rumeno, pravilno uvo. Bilo je to uvo sa njene normalne strane.

Sat i četrdeset minuta divili smo se lepoti grubog junaka i nežne junakinje. Ja sam bar sposoban da volim lepotu. Mržnju čuvam za svoje lice i za Boga. Takođe i za lica drugih rugoba, drugih nakaza. Možda bi trebalo da osećam samilost, ali ne mogu. Nakaze su za mene poput ogledala. Ponekad se zapitam kakav bi bio mit da je Narcis imao rasekotinu duž obraza, ili da mu je kiselina ispržila lice, da mu nedostaje pola nosa, ili da ima šav na čelu.

Sačekao sam je na izlazu; koračao sam nekoliko koraka uz nju i potom progovorio. Kada je zastala i pogledala me, imao sam utisak da se dvoumi. Pozvao sam je u kafanu ili poslastičarnicu da malo popričamo. Neočekivano je pristala. Nastavite sa čitanjem

Уметник и његов атеље: Едвард Мунк

painters-in-color: “Edvard Munch in his studio at Ekely in Norway, 1938. Photo: Ragnvald Væring ”

Као илустрацију теме која је назначена насловом, уз фотографије прилажем и два одломка романсиране биографије Едварда Мунка коју је 1993. године написао Ћетил Бјернстад, норвешки пијаниста, композитор и писац.

*

Ћутљив човек? Тако је. Едвард Мунк је постао ћутљив човек. Сада је постао симбол оне контрадикције за којом је одувек осећао потребу. Поносит и достојанствен, држао се далеко од гомиле, чак подаље и од оне мале групе својих присталица која је пропагирала његову уметност са фанатичним жаром.

Мунк већ годину дана живи међу нама, у Кристијанији. Али крије се у једном пансиону близу Лјана и ни друштво које се окупља у Гранду, ни редовни шетачи по улици Карла Јохана нису били у прилици да виде његов набусити лик. Јер Мунк је, током прошле године, био и болестан човек.

*

Мунк је унајмио атеље на три месеца. Дошло је време да се поново окуша у Немачкој. Колебао се између Немачке и Париза, али у Берлину боље познаје уметничке кругове.

Ангажује једну риђокосу као модел, што ће касније навести људе да мисле да је на литографији Грех насликао своје виђење Туле Ларсен. На једној литографији Мунков модел стоји обнажен испред преврнуте верзије Жене/Сфинге, што је наговештај да је у својој свести обрадио догађаје из последњих неколико година. Наставите са читањем

Сликарство Едварда Мунка и поезија немачког експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења. Наставите са читањем

Доба кентаура

Сазвежђе Кентаур

Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А су:

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин.

Наставите са читањем